17. oktobar 1842. – Rođen je srpski političar, ekonomista, diplomata, istoričar i pisac Čedomilj Mijatović. Šest puta je bio ministar finansija kneževine/kraljevine Srbije, tri puta ministar inostranih poslova, kandidat za najviše crkvene položaje i predsednik Srpske kraljevske akademije.
Čedomilj Mijatović je rođen 17. oktobra 1842. godine u Beogradu. Otac Milan, rodom iz Jaska u Sremu, bio je profesor geografije i istorije u Kragujevcu i Beogradu do smrti 1853. godine. Majka Kristina – Rahela iz Velikog Bečkereka je bila španskog porekla.
Završio je Licej 1862. i zatim proveo tri godine na studijama u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Tada se oženio Engleskinjom Elodijom Louton.
Od 1865. do 1869. je predavao na Velikoj školi, a potom se zaposlio u državnoj upravi na mesta viših činovnika: bio je sekretar beogradskog trgovačkog suda, član Ustavnog odbora 1869. (zalagao se za opšte pravo glasa i dvodomni parlament) i načelnik u Ministarstu finansija. Bio je blizak Jovanu Ristiću i liberalima.
Prvi put je postao ministar finansija 1873. godine, drugi put 1875. godine, a u međuvremenu bio je sekretar mladog kneza Milana, za koga se tada jako vezao. Iz liberalne stranke prešao je tzv. mladokonzervativcima, posle kojeg ga je vlada, u kojoj je Jovan Ristić bio predsednik, penzionisala 1880. godine. U srpsko-turskom ratu 1876-1877. bio jeintendant Ibarske vojske i odlikovan.
Zlatno Mijatovićevo vreme su 1880-te godine. Sa prijateljima je osnovao Naprednu stranku kojoj je Knez Milan poverio formiranje vlade oktobra 1880. godine u kojoj je Mijatović izabran za ministra finansija i inostranih dela. Program vlade je bila modernizacija Srbije u svakom pogledu, uz odbacivanje celog političkog nasleđa i izgradnju liberalno-demokratskih institucija po zapadnom uzoru. Mijatović je u te tri godine postavlja temelje modernizacije tadašnje Srbije time što je organizovao sledeće važne poslove: sklopanje trgovinskih ugovora, izgradnja prvih železnica, pomoć knezu Milanu kod sklapanja srpsko-austrijske konvencije, uvođenje novih posrednih poreza, uzimanje zajmova u inostranstvu i osnivanje Narodne banke. Po padu vlade krajem 1883. postao je član Državnog saveta i poslanik. Posle srpsko-bugarskog rata 1885. godine je bio jedan od pregovarača o miru na mirovnoj konferenciji organizovanoj u Bukureštu. Ponovo je postao ministar finansija u periodu 1886-1887. godine, a u periodu 1888-1889. godine ministar finansija i spoljnih poslova i predsednik Srpske kraljevske akademije.
U Mijatovićevom životu prelomna su 1888. i 1889. godina. Jedna dvorska afera – povezana sa sukobom kralja Milana i kraljice Natalije i kraljevom abdikacijom – odvela ga je, praktično zauvek, iz Srbije. Od avgusta 1889, Mijatović je u Londonu, kao privatno lice. Tek četiri godine kasnije obnovio je veze sa bliskim prijateljima Stojanom Novakovićem i Milutinom Garašaninom.
Još jednom je, zakratko, postao ministar finansija 1894. godine, ali je opet došao u sukob sa kraljevima Milanom i Aleksandrom. Od 1895. do 1903. godine je bio ambasador, uglavnom u Londonu. Bio je član Senata iz 1901. godine. Po ustoličenju Karađorđevića 1903, Mijatovića su definitivno penzionisali. Ipak, pokušavao je da pomogne srpskoj vladi kod britanske, koja je bila užasnuta svirepim ubistvom poslednjih Obrenovića. Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović je prikupljao pomoć za srpsku vojsku. Umro je u Londonu u devedesetoj godini, 14. maja 1932. godine.
IZVOR:Vikipedija
12. decembar 2019. u 18:56
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI
…
© 2019 Veliki Ljudi
1. 08. 2017
Političar, diplomata, književnik, istoričar, profesor
Autor: Ana Stjelja
Srpska kulturna istorija je svojevrsna riznica istaknutih ličnosti koje su svojim delanjem u raznim sferama društva ostavile dubog trag. Ti neumorni pregalnici radili su u korist svoje zemlje, svog naroda, i što je još važnije, za buduće naraštaje. Neki od njih bili su vinovnici događaja značajnih kako za srpsku, tako i za evropsku odnosno svetsku istoriju.
Upravo jedna od takvih ličnosti koja je u svoje vreme igrala značajnu ulogu u srpskom političkom, društvenom i kulturnom životu, a koja je danas, nažalost nepravedno pala u zaborav, jeste političar, diplomata, književnik i profesor Čedomilj Mijatović. Biografija ovog izuzetnog čoveka je veoma bogata, a njegov dug životni put pun je obrta i uzbudljivih priča dostojnih jednog zanimljivog igranog ili možda čak dokumentarnog filma.
Čedomilj Mijatović rođen je 1842. godine u Beogradu, od oca Milana, profesora geografije i istorije i majke Kristine (Rahele) koja je bila španskog porekla. U rodnom gradu 1862. godine završava Licej da bi se potom uputio u Minhen, Cirih i Lajpcig gde je kao državni stipendista studirao političke i ekonomske nauke. U Lajpcigu je upoznao i svoju životnu saputnicu, Engleskinju Elodi Loton koja je od njega bila starija 17. godina.
Ceo njegov život, počevši od njegovog obrazovanja i erudicije, političkog i kulturnog angažmana, te braka sa strankinjom, učinili su da Čedomilj Mijatović u svoje vreme bude u žiži interesovanja, ali i da bude dosta osporavan, te na kraju zaboravljen.
Brak sa Elodi Loton, Engleskinjom koja je volela srpski narod
Čedomilj Mijatović i Elodi Loton, prvi put su se upoznali u Lajpcigu, kod izdavača „Nemačke enciklopedije“ Brokhauzena. Bila je to ljubav na prvi pogled. Elodi je u Lajpcig došla kako bi na engleski jezik prevela jedan nemački roman, dok je Čedomir u Lajpcigu bio na studijama. Uprkos velikoj razlici u godinama, Čedomilj i Elodi su se venčali 1864. godine.
On je govorio kako je oduvek znao da će se oženiti starijom ženom te da mu je Elodi sudbinski određena, „jer mu je to u mladosti prorekao neki vidovnjak Jevta“. Za Elodi, brak sa Srbinom bila je prilika da bliže upozna njegov narod. Tako je ona svog muža podučavala engleskim jezikom, a od njega učila srpsku istoriju. Kako je bila visoko pozicionirana u engleskom društvu, ona je koristila svaku priliku da radi na promociji srpske kulture u Engleskoj.
U nameri da Englezima približi Srbe i njihovu istoriju, Elodi je došla na ideju da napiše knjigu u kojoj je pre svega osvetlila stvaranje moderne srpske države. Knjigu je napisala na engleskom jeziku i publikovala je 1872. godine pod naslovom „Istorija moderne Srbije“. Objavljivanjem ove knjige, Elodi Loton Mijatović se svrstala u prvu istoričarku Srbije! Takođe, Elodi je prevodila srpske narodne pesme na engleski jezik, a srpskoj čitalačkoj publici je ostavila i prevod, u to doba veoma korisne knjižice Florens Najtingejl „Nešto o nezi bolesnika“.
Dok je njen muž zauzimao značajne državne i političke funkcije i radio na modernizaciji Srbije, Elodi je radila na njenom kulturnom uzdizanju, posebno se istakavši u humanitarnom radu. Elodi je posebno bila aktivna u prikupljanju pomoći nastradalima u srpsko-turskim ratovima (1876-1878). Zajedno sa suprugama drugih diplomatskih predstavnika u Beogradu sakupljala je novac za Crveni krst, a preostali novac uložila je u izgradnju Engleskog zavoda za ratnu siročad, što je ujedno bila i prva socijalna ustanova te vrste u Srbiji.
Sve ove humanitarne aktivnosti vođene su preko Beogradskog ženskog društva koji je osnovala Katarina Milovuk, a čiji je počasni član bila i Elodi Loton. U jednom od brojeva Večernjih novosti iz tog perioda, zabeleženo je: „G-din Čeda i Elodi Mijatović, poklonili su humanom društvu „Kralj Dečanski“ sliku „Dečanski dobija vid“, koju je naslikao naš poznati umetnik g-din Pera Todorović.“
Čedomilj Mijatović i Elodi Loton su živeli u kući koju im je na korišćenje dao njihov prijatelj čuveni Škot, imućni i obrazovani filantrop Fransis Makenzi (1822 ̶ 1895), a koja se nalazila na mestu današnje Osnovne škole „Sveti Sava“ na Vračaru. Stari Beograđani su tu kuću zvali „Čedina vila“. Čedomilj Mijatović je za svog prijatelja znao da kaže da je bio „najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji među ljudima“.
Makenzi je inače 1879. godine kupio veliki posed od Stojana Simića, uspešnog političara i trgovca, za 5.000 dukata. Sagradio je kuću na mestu gde je danas parking priljubljen uz Slaviju, a na čijem mestu je nekada bio legendarni istoimeni bioskop. On je takođe zaslužan i za uređenje ovog dela Beograda tako što je celo imanje vrlo spretno isparcelisao i formirao pravilne ulice, a potom ih povezao sokacima, tako celom tom prostoru dajući izgled urbanog, kakav je ostao i do danas.
U čuvenoj Makenzijevoj vili, bračni par Mijatović živeo je sve do svog preseljenja u London. Ne samo da je njen suprug Čedomilj Mijatović pao u zaborav, već je još veća nepravda učinjena njoj, velikoj ledi Loton koja je toliko učinila na promociji srpske kulture i na podizanju njenog ugleda u svetu.
Politička karijera Čedomilja Mijatovića
U bogatoj profesionalnoj karijeri Čedomilja Mijatovića prisutna je raznolikost u sferama njegovog interesovanja, veliki i naporan rad, te istinsko rodoljublje. Jedan od značajnih elemenata njegovog profesionalnog angažmana jeste i njegova politička aktivnost.
Po povratku sa studija 1866. godine, Mijatović postaje profesor Velike škole. Kako je bio veoma vezan za kneza Milana Obrenovića, jer je jedno vreme bio njegov sekretar, tako je i njegov politički angažman bio obeležen spregom sa knezom Milanom.
Ipak, procvat političke karijere Čedomilja Mijatovića nastaje onog trenutka kada se on odlučio da osnuje svoju stranku i to Naprednu stranku kojoj knez Milan 1880. godine poverava vladu. U toj vladi, on postaje ministar finansija i inostranih poslova, i to u nekoliko navrata.
Upravo za vreme ove naprednjačke vlade dolazi do svojevrsnog procvata Srbije. To je period kada se gradi prva železnica u Srbiji, kada se osniva Narodna banka i potpisuju međunarodni ugovori, čime je Mijatović uveo Srbiju na evropsko novčano tržište. Ovo se smatra jednim od najvećih doprinosa Čedomilja Mijatovića kao ekonomiste.
U političkom smislu, bio je blizak liberalima, posebno Jovanu Ristiću. Kao diplomata, Mijatović je takođe ostavio traga. Bio je ambasador Srbije u Carigradu i Londonu. Posebno se istakao kao diplomata u Londonu u koji je otišao 1883. godine nakon pada vlade.
Godine 1886. ponovo postaje ministar finansija i spoljnih poslova. U tom periodu Mijatović postaje i predsednik Srpske kraljevske akademije (1888). Možda i najznačajniji trenutak u političkoj karijeri Čedomilja Mijatovića jeste njegovo učešće u potpisivanju Bukureškog mira do kog je došlo nakon Srpsko-bugarskog rata.
Naime, Mijatović je bio jedan od pregovarača o miru na mirovnoj konferenciji organizovanoj u Bukureštu. Tekst mirovnog ugovora koji je potpisao Mijatović glasi: „Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske.“ To je mir „jedinstven u istoriji diplomatije“, i „najkraći mir ikada napisan“, postignut bez „teritorijalnih promena, ratne štete, bez poniženja za poraženu naciju“.
Utiske o ovom istorijskom događaju, ali i o mnogim drugim događajima čiji je bio akter, Čedomilj Mijatoviće zapisao u svojoj knjizi „Uspomene balkanskog diplomate“, prvobitno napisane na engleskom pod naslovom „The Memoirs of a Balkan Diplomatist“.
Umalo patrijarh
Osim u političkoj, ime Čedomilja Mijatovića će biti zabeleženo i u crkvenoj istoriji Srbije. On je oduvek važio za religioznog čoveka i pravoslavnog hrišćanina. Međutim, bio je dosta kritičan prema onima koji čine Srpsku pravoslavnu crkvu.
Pre svega je bio stava da su sveštenici Srpske pravoslavne crkve nedovoljno obrazovani i podučeni da narodu prenose suštinu hrišćanske vere, te je neretko prevodio religiozne tekstove sa engleskog jezika, i to birajući uglavnom one autore koji su opšteprihvaćeni u pravoslavnom svetu. Ova njegova edukativna misija govori i o njegovom svojevrsnom prosvetiteljskom radu.
Zbog svog znanja, iskustva i uticaja, Mijatović se čak nekoliko puta našao na spisku kandidata za visoke crkvene položaje. Posebno je značajna 1914. godina kada su mu prestolonaslednik Aleksandar i Nikola Pašić ponudili mesto arhiepiskopa u Skoplju, uz nagoveštaj da bi mogao da postane i patrijarh kada Srbija dobije patrijaršiju. Čedomilj Mijatović nije apriori odbio ovaj predlog već je prvo dobro razmislio, a potom i odbio, zaključivši da on ne može i ne treba da postane visokorangirano crveno lice, jer naprosto nije bio čovek koji je verovao u strogu dogmu pravoslavne crkve.
Čedomilj Mijatović kao stvarni tvorac Kremanskog proročanstva?
Iako je bio pravoverni hrišćanin i pravoslavac, Čedomilj Mijatović je takođe bio zainteresovan za spiritizam. Može se pretpostaviti da se kod njega to interesovanje razvilo još dok je bio mladić, jer mu je u njegovoj 15. godini neki vidovnjak Jevta prorekao budućnost.
Gotovo celo Jevtino proročanstvo se obistinilo, osim načina na koji će umreti. Jevta mu je prorekao da će „…živeti u dvorcu s velikim stepeništem i na kraju će ga dva čoveka s crvenim pojasevima ubiti noževima i revolverima…“ Čedomilj Mijatović, na svu sreću, ipak nije na ovaj način skončao svoj život, ali je reči starog vidovnjaka dobro upamtio. Otuda možda i opravdanje za nešto što će uslediti mnogo godina kasnije.
Naime, srpski narod je oduvek raspredao priču o čuvenom Kremanskom proročanstvu. Gotovo nema Srbina koji ga nije pročitao ili se makar zainteresovao za njegov sadržaj. Priča o Tarabićima je postala urbana legenda, ali katkad i izvor na koji se mnogi pozivaju. Neki u njega veruju, a neki ne. Neki Kremansko proročanstvo smatraju potpunom izmišljotinom. Za tu tvrdnju postoje i izvesne potvrde.
Naime, postoji priča o tome da je Mijatović „verovao“ Kremanskom proročanstvu, što i ne čudi s obzirom na to da je još u detinjstvu imao iskustva sa „Jevtinim proročanstvom“ koje se skoro u potpunosti obistinilo. Naknadnim istraživanjem, pak, došlo se do zaključka da je upravo Čedomilj Mijatović zajedno sa Perom Todorovićem izmislio Kremansko proročanstvo i to kako bi opravdao razvod kralja Milana od kraljice Natalije.
Veruje se da je stvaranje takozvanog mita o Tarabićima nastalo 1902. godine. Tako su Mijatović i Todorović objavili niz tekstova o „prorocima iz Kremana“, a sâm Todorović je u listu „Male novine“ objavio svedočenje tadašnjeg ministra inostranih dela, Čede Mijatovića, o tome kako se zapravo kralj Milan Obrenović pozvao na proroke iz Kremana kada je trebalo da navede razlog za razvod od kraljice Natalije.
Da je sasvim moguće da je Čedomir Mijatović stvarni tvorac Kremanskog proročanstva, govori u prilog činjenica da je on bio vrstan istoričar i odličan poznavalac srpske istorije, njene tradicije i mentaliteta njenog naroda. Takođe, on je bio i književnik koji je najčešće stvarao dela upravo na teme iz srpske prošlosti. Sve ovo upućuje na verodostojnost priča o Čedomilju Mijatoviću kao tvorcu najpoznatijeg srpskog proročanstva. Ipak, prava istina, po svemu sudeći, neće nikad biti otkrivena.
Čedomilj Mijatović kao književnik i istoričar
Da je Čeda Mijatović bio prava intelektualna gromada, svedoči i njegova književna karijera, ali i njegov predani rad iz oblasti srpske istoriografije. U svoje doba, Mijatović je bio cenjen kao istoričar.
Srpski akademik i istoričar Radovan Samardžić smatra Čedomilja Mijatovića neostvarenim velikanom srpske istoriografije, dok Svetozar Ćorović ima nešto kritičniji stav prema Mijatoviću kao istoričaru, okarakterisavši ga kao „sentimentalnog romantičara“.
Čedomilj Mijatović je prvi počeo da piše o srpskoj despotovini i u toj oblasti je ostavio i svoje najznačajnije delo, studiju o Đurđu Brankoviću pod naslovom „Despot Đurađ Branković“ (1888). Pisao je i o poznom vizantijskom carstvu, o starijoj ekonomskoj istoriji srpskog naroda (napisao je članak „Finansije srpskog kraljevstva“ za „Glasnik Srpskog učenog društva“).
Napisao je i dve knjige na engleskom jeziku:„A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia“ (1906) i sopstvene memoare „The Memoirs of a Balkan Diplomatist“ (1917) koji takođe daju određeni istorijski uvid u vreme u kojem je živeo i radio.
I kao književnik, Čedomilj Mijatović je takođe bio veoma cenjen i popularan u svoje doba. O njemu su pisali svi veliki književni kritičari toga doba. Primetno je da mu je kritika bila naklonjenija do početka 20. veka, a onda je novo pokolenje kritičara postalo veoma oštro i surovo.
Kao i mnogim drugim knježevnicima koji su odrastali i književno sazrevali sredinom 19. veka, a koji su u književnosti negovali romatičarske ideje, i Mijatoviću je najviše zameran taj preterani romantizam. Skerlić je za njega rekao: „Mijatović je mučio i sebe i nas sastavljajući prašnjave, arheološke i muzejske priče“.
Nešto pozitiviji stav, imao je Slobodan Jovanović koji je rekao: „Čeda Mijatović ima divan stil, živo priča, fino opisuje i slika“. Takođe istaknuti književni istoričar Pavle Popović bio je veoma kritičan, poručivši Mijatoviću da se drži istoriografije i prevodilaštva, dakle onoga što zna, a ne da se „zabavlja u književnosti“.
Čeda Mijatović je uglavnom pisao istorijske novele sa prosvetiteljskom i patriotskom notom. Za sobom je ostavio i putopis „Carigradske slike i prilike“, (1901). U prevodilačkom radu Čede Mijatovića primetna je njegova prosvetiteljska namera, jer je prevodio knjige koje su za cilj imali da prosvete i edukuju buduće generacije, tako je objavio prevod sa engleskog „O uslovima uspeha“ (1892) i prevod knjige Henrija Bekla „Istorija civilizacije u Engleskoj“ (1871) koja je imala poseban uticaj na srpsku intelektualnu publiku.
Zbog svog intelekta, širokog obrazovanja, velike erudicije i spisateljskog dara, Čeda Mijatović je u svoje doba važio za prvaka kulturne i obrazovne elite Srbije. Stoga i ne čudi da je postao prvi Srbin koji je izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu.
Nezaslužen kraj srpskog velikana
Kao i većina srpskih velikana, i Čeda Mijatović doživeo je tužan i nezaslužen kraj. Umro je 1932. godine u Londonu, u devedesetoj godini, sam, poluslep i u potpunom siromaštvu.
Kada je njegova životna ljubav i voljena saputnica Elodi Loton preminula nakon 45 godina braka (1909. godine) i kada je skrhan njenom smrću ostao sam, Čeda Mijatović nije prestajao da priča o ljubavi prema svojoj ženi, a ni o njenoj ljubavi prema srpskom narodu.
Te, 1932. godine u Londonu, ugasio se jedan dug, plodan i nadasve uzbudljiv život, koji će se još dugo nanovo istraživati, jer to je amanet koji je Čedomilj Mijatović ostavio svom narodu i njegovim budućim naraštajima.
Ana Stjelja