Portal Poreklo prenosi potresnu ispovest princa Vladimira Karađorđevića (48), sina kraljevića Andreja i Kire Melite od Leiningena iz Nemačke, koju je on upravo objavio na svom Fejsbuk profilu, u formi odgovara na pitanja novinara portala Infospona.net
Ko ste vi, zapravo?
PRINC VLADIMIR KARAĐORĐEVIĆ:Dužina mog odgovora na ovo pitanje zavisi od toga koliko Vaši čitaoci poznaju istoriju srpske i jugoslovenske monarhije. Da bih sebe ukratko i najjasnije predstavio, reći ću Vam ovako: ja sam najstariji živi sin NJ.K.V. pokojnog kraljevića Andreja Karađorđevića. Moj otac je bio najmlađi od trojice sinova NJ.K.V. pokojnog jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog. Moja majka je bila NJ.K.V. princeza Kira Melita od Leiningena iz Nemačke, a njena majka bila je iz carske porodice Romanovih. Rođen sam 1964. godine i imam jednu stariju sestru i mlađeg brata. Imam i jednu polusestru iz prvog braka mog oca i izgubio sam polubrata u užasnoj saobraćajnoj nesreći 1994. godine. Oženjen sam NJ.K.V. princezom Brigitom i nemamo dece. Vodim svoj privatni biznis i provodim vreme u Srbiji, Velikoj Britaniji i Nemačkoj, istovremeno mnogo putujem i u druge zemlje tokom godine. Pošto su obe bake mojih roditelja bile sestre i kćerke drugog sina kraljice Viktorije od Velike Britanije, veoma sam srećan što sam sa obe strane pretendent na britanski presto. Trenutno sam 106. na listi nosioca britanskog trona, osmi na listi za srpski presto i nedavno mi je rečeno da mogu biti treći pretendent na carski ruski tron.
Zanimljivo je da Vi dugo vremena niste tačno ni znali kakvo je Vaše porodično nasleđe i ko ste zapravo, jer Vas je otac napustio dok ste još bili dete, da ste čak svojevremeno živeli gotovo u bedi, na rubu egzistencije, da ste radili kao vozač itd. Tek ste naknadno saznali ko ste u stvari i šta ste. Zvuči gotovo kao neka bajka ili kao scenario za neki film… Možete li nam o tome više ispričati?
Na žalost, mnogo toga što sam rekao raznim novinarima tokom proteklih godina ili je izostavljano ili je napola objavljivano. Ovo je dovelo do – na neki način – lažne slike mog života, ali svestan sam da je to neizbežno u kontaktu sa medijima. Dozvolite mi da odgovorim na Vaše pitanje i stavim par stvari na svoje mesto.
Još od malih nogu znao sam da pripadam kraljevskoj porodici. Čini mi se da sam imao negde oko pet ili šest godina kada mi je to postalo sasvim jasno. Tada smo već živeli u Portugaliji i koristili smo naše zvanično prezime “Od Jugoslavije” umesto Karađorđević. Naravno da tada nisam znao ništa o svojoj istoriji i nasledju, znao sam samo da smo mi bili prinčevi i princeze i da smo pripadali istoj porodici kao i moj stric Petar. Znao sam da je on bivši kralj od Jugoslavije, mada, opet, nisam razumeo stvarno značenje toga.
U prvih nekoliko godina u Portugaliji vodili smo idiličan život, sve dok moj stric, kralj Petar Drugi, nije umro u SAD. Mog oca su kontaktirali i pitali da li bi želeo da prisustvuje sahrani u Čikagu. Kad se to desilo, moj otac je bio jedini Karađorđević koji je bio na sahrani svoga brata, zbog bojkota od strane kraljevog srednjeg brata, kraljevića Tomislava, kao i kraljevog jedinog sina, prestolonaslednika Aleksandra. Moj otac se vratio sa sahrane veoma uznemiren i rekao mojoj majci da je veoma ljut na Mici Lowe iz više ličnih razloga. Nedugo zatim, moj otac je ponovo otišao preko, u Sjedinjene Države, da razgovara sa dr. Lowem, bivšim mužem Mici Lowe, koji je ponudio pomoć mom ocu da ostvari svoje želje i dovede i majku i nas u Sjedinjene Države, da bismo započeli novi život tamo. Sećam se da je moj otac išao preko još dva puta i svaki put bi se vratio sa poklonom za nas, decu. Bilo je to za vreme jednog putovanja, onog na koje je otac otišao da bi konačno obezbedio smeštaj za nas, kada je moja majka pronašla veoma intimno i jasno pismo mog oca, namenjeno Mici Lowe. Iz sadržaja pisma bilo je očigledno da je moj otac bio u ljubavnoj vezi sa Mici Lowe i da su svi planovi za naš put u Ameriku bile samo laži. Ne verujem da je iko tada mogao znati koliko je ovo uništilo moju majku. Otvoreno kažem da je to bila njena prva smrt, emotivna. Ona je ostala jaka i posle suočavanja mog oca sa tim pismom, on je sve priznao i napustio kuću, a da nije pozdravio ni nas, decu.
Život je ponekad čudna stvar! Par meseci pre nego što nas je otac napustio, naša kuća je bila puna, preko 300 prijatelja koji su slavili majčin rođendan. Svi ovi prijatelji su bili presrećni i samo uživali u hrani i piću koje su im priredili moji roditelji. Kad nas je otac napustio i otišao u Ameriku da bi bio sa Mici Lowe, uz moju majku je, od svih tih prijatelja, ostalo samo dvoje. Svi ostali kao da su isparili odjednom. Mnogo kasnije pitao sam majku da li ju je gubitak svih tih nazovi-prijatelja povredio i ona je odgovorila da – iako je bolelo – ipak se ne može požaliti, jer koliko drugih ljudi može da kaže da ima dva prava prijatelja na svetu. Verujte mi, razumeo sam je veoma dobro.
Uprkos tome što nas je otac napustio, moja majka nikada nije želela da se razvede. Ona ga je zaista i dalje volela, poticala je iz nekog drugog vremena i vaspitanja, u kome se nije bacalo sve ono što je polomljeno, već se prvo trudilo da se popravi. Na žalost, najstariji je brat moje majke bio ekstremno dominantan. On je bio glava porodice po nemačkoj liniji i naterao je moju majku da potpiše papire za razvod 1973. godine u Nemačkoj. On je platio za razvod i onda je oduzeo mojoj majci apanažu, da bi naplatio sve troškove oko razvoda. Pokušao je da natera moju majku da nas, decu, pošalje u različite internate i kada je ona odbila da nas da, on ju je skroz odsekao.
Naša finansijska situacija postala je očajna, pošto je mojoj majci ostalo da plati sve očeve neizmirene dugove i račune da bi zaštitila i ime i ugled. To je bila još jedna od izvanrednih osobina moje majke. Rekla mi je da ti mogu uzeti sve, sve materijalno, ali da ti nikada ne mogu oduzeti dostojanstvo i dušu. Nismo imali podršku ni od koga od porodice, izuzev dvoje izuzetno posebnih, najboljih ljudi koje sam ikada poznavao, mog ujaka Umberta, bivšeg italijanskog kralja i njegove sestre Giovanne, bugarske kraljice. Da nije bilo ovo dvoje čarobnih ljudi, mi bismo bili na ulici te 1975. godine u Portugaliji. Živeli smo sa tetkom Giovannom pre nego što smo se vratili u London, 14. februara 1975.
To je otvaranje jednog novog tragičnog poglavlja za nas, ali najviše – i posebno – za moju majku koja je iznenada i bez svoje krivice postala persona non grata. Jednom u Londonu, uselili smo se u veoma malu i užasnu gostinsku kućicu u centru grada. Majka je morala da prodaje komade njenog porodičnog nakita iz Rusije da bi platila račune i kada je shvatila da neće uspeti da pronadje posao zbog svojih godina, morala je da se prijavi za socijalnu pomoć, sa ciljem da bi sve nas sačuvala od ulice. Tada je moja majka, po drugi put, emotivno umrla. Teško je objasniti kako se ona osećala. Moja majka nikada nije nikoga gledala sa visine, ali morate razumeti da je ona rodjena kao princeza u jednoj veoma uticajnoj nemačkoj porodici i onda se udala za najmlađeg sina pokojnog jugoslovenskog kralja. Bila je direktno povezana sa svim kraljevskim kućama u Evropi po direktnoj krvnoj vezi. I onda, odjednom, ona mora sedeti i čekati satima i satima po kancelarijama raznih socijalnih službi, da bi dobila dovoljno novca za smeštaj i nešto hrane za nas, decu. I najgore od svega je to što ona nije kriva ni za šta. Trudila se veoma da nam ne pokaže da je duboko u sebi slomljena, ali pošto smo brat i ja spavali u sobi do njene, mogli smo je čuti kako plače po celu noć.
Posle nekih dva-tri meseca, moja majka je shvatila da mora pronaći školu za nas, decu, i tako je socijalna služba pronašla novi hotel za nas u severnom Londonu. Vlasnik hotela i njegova žena pomogli su nam puno u pronalaženju škole i mogli smo normalno da nastavimo naše školovanje. Moja majka je pokušala da pronađe posao, ali uvek je dobijala odgovor da je suviše stara za to. Radila je kao medicinska sestra na psihijatriji pre nego što se udala za mog oca ali, s obzirom da već dugo nije bila u toj vrsti posla, bilo je nemoguće za bilo koju bolnicu da je primi bez ponovne kompletne obuke, a niko nije želeo da obučava ženu od 40 i više godina tada. Nekoliko meseci kasnije, smešteni smo u dvosoban apartman, s obzirom da je gostinska kuća postala preskupa za socijalnu službu. Bili smo na prvom spratu kuće, a jedna divna porodica je stanovala na spratu iznad nas. Nismo imali poseban ulaz, tako da je porodica iznad svaki put na izlasku i ulasku u svoj stan morala prolaziti kroz naše prostorije. Majka, brat i ja smo delili jednu malu sobu sa improvizovanim krevetom, a moja sestra je imala svoju sobu, jer se nalazila u pubertetskim godinama i majka je želela da joj obezbedi što više privatnosti.
Bilo je to veoma teško vreme, ali sada kada se osvrnem, shvatam da sam se tada ponovo rodio. Dok smo bili u Portugaliji, imali smo sve što bismo poželeli, a i moj otac je tada bio tamo. Iako nismo bili razmaženi, znam da nisam imao pravu ideju o vrednosti svih tih igračaka, hrane ili odeće. Imao sam sve što bih poželeo. Sada, kada smo bili u Londonu, moja majka je morala da se bori svakodnevno, kao i stotine ili hiljade drugih ljudi, da bi pronašla način da se prehranimo. Bili smo okruženi stvarnim ljudima, a ne grupom lažnih ljudi koji imaju puno novca. Čovek u stanu do nas je tukao svoju ženu i ona bi često dolazila plačući kod moje majke. Jedan drugi mladić je uhapšen zbog uzimanja droge! To je veoma daleko od onog života koji smo vodili u Portugaliji, ali danas zaista mogu reći da sam počastvovan što sam taj deo delio sa majkom, bratom i sestrom, jer je to ono što me je napravilo ovakvim čovekom kakav sam danas. Moja jedina i najveća žalost je zbog toga što je moja majka morala tako da pati, do te mere da je i umrla od raka, u siromaštvu, u bolnici, u sobi sa šest drugih žena koje su pokušavale da ne slušaju njene vapaje i njen bol! I znate šta? Čak i tada, tamo, imala je onu svetlost u svom srcu za mog pokojnog oca! Ona nikada nije uradila ništa što bi povredilo njega ili njegovu reputaciju, u potpunosti je razumela i podržavala moju ljubav i poštovanje prema ocu i nikada me nije ispitivala ili osuđivala u vezi toga!
U vezi Vašeg pitanja koje se odnosi na moju vožnju autobusa, to jeste istina. Radio sam za jedno veliko putničko preduzeće u Londonu. Oni su, na žalost, izgubili licencu za rad i tako sam ja ostao bez posla. To se desilo u veoma teškom vremenu za tržište rada u Velikoj Britaniji i nisam želeo da prihvatim socijalnu pomoć, jer su oni bili tako dobri prema nama kao deci, i hvala Bogu pa sam bio u mogućnosti da sam nađem posao i da radim. Srećom, osnovao sam kompaniju sa dva moja prijatelja, ali je bilo potrebno šest meseci da pokrenemo posao, tako da sam postao vozač autobusa. Počelo je kao zaista neka vrsta šale. Imao sam vozačku dozvolu i moju dozvolu za letenje i hteo sam da vidim da li mogu dobiti dozvolu i za vozača autobusa. Mogao sam ovo uraditi i privatno, ali je to bilo previše skupo, tako sam naučio da vozim i postao vozač autobusa u Londonu! Ovaj deo posla je bio veoma zabavan i imao sam veoma zabavne saradnike. Iako je ova vrsta posla veoma loše plaćena, veoma poštujem sve one žene i muškarce koji se bave ovom vrstom posla da bi preživeli. Čak sam imao prilike da sretnem i svog drugara, vozača autobusa, Milana Vučića iz Novoga Sada! Svet je zaista mali!
Kako se oseća čovek kada shvati da je princ, dakle da je osoba kraljevske krvi, odnosno da bi možda – jer Vi niste prvi pretendent na prijestolje, ima onih koji su u tome smislu pred Vama – jednoga dana mogao postati kralj? Kakav je to, dakle, osjećaj?
Molim Vas da nikada ne brinete u vezi postavljanja provokativnih pitanja. Ja ih pozdravljam, jer pokazuju intelekt u mnogim slučajevima i pozivaju na osnovne argumente u diskusiji. U ovom slučaju, uveravam Vas da nema provokativnih pitanja! Kao što sam Vam i rekao, do 1990. nisam imao pravu predstavu o svojoj istoriji ili o mom pravom mestu u njoj. Bio je to veliki šok za mene, na dan kada je moj otac umro. Danas mi je važno kakav bi čovek moj otac mogao biti sada, da je živ. Posle svega što sam Vam rekao o tome kako nas je otac ostavio i kako smo patili zbog toga, kako Vam objasniti da moj otac sada stoji ispred mene kao jedan od najvećih ljudi koji je živeo za mene? Zato što mi je on dao nešto što se ne može kupiti nikakvim novcem niti blagom na svetu. On mi je dao šansu da pronađem svoje nasleđe i – kroz svoje korene – mogućnost da služim srpskom narodu koliko je u mojoj moći, kao jedan Karađorđević. Verujte mi, ovo se nije desilo preko noći. Dešavalo se sporo i ponekad veoma bolno. Kada sam stajao na grobu mog oca i pročitao govor, nisam imao ni najmanju predstavu da ću za godinu i nešto više sedeti u JAT-ovom avionu i leteti ka domovini mojih predaka, u zemlju u kojoj su rođeni. Taj osećaj, kada sam seo u avion i pogledao dole u topovske vatre nad Vukovarom, nikada neću moći opisati, kao i milion drugih emocija koje su se smenjivale u samo jednom minutu. Bog mi je dao priliku da dođem u zemlju za koju sam mislio da je za moju porodicu večno izgubljena, i moj prvi prizor dobrodošlice je bio prizor rata koji možda nikada i nije prestajao od pre Prvog svetskog rata. Za nekoliko minuta biću na tlu Srbije, a moja braća se bore i možda umiru na samo par kilometara dalje, i to je bila naša dobrodošlica – u slavi i agoniji. Moja dedovina Jugoslavija, Jugoslavija koju je Tito ukrao od nas, umirala je i još nisam ni tada to znao za sigurno. To prvo putovanje u Jugoslaviju odvelo me je u novi pravac i nisam očekivao da se to desi tako brzo. Ako su naši osnovni instinkti oni životinjski, onda su upravo oni tada radili na mom biću. Kao lav koji zna da je džungla njegov dom, čak iako to nije bio ranije, znao sam da je Srbija moj dom! Nisam znao ni jednu reč srpskog, nisam mogao odrecitovati ni jedan deo srpske pesme niti odigrati ijedno kolo, ali sam znao da nisam došao u daleku zemlju iz prošlosti, ja sam došao kući, u Srbiju.
Od 1991. do 1999. putovao sam 48 puta u Srbiju. Politička situacija je bila nemoguća za bilo koga u smislu novog početka i nije bilo isplativo za mene da živim tamo. Morao sam da delujem iz Londona i da uradim ono što sam mogao odatle. Tokom tih osam godina, pročitao sam na stotine knjiga, trudeći se da naučim što više o srpskoj kulturi, istoriji i nasleđu. I danas i dalje učim i verovatno nikada neću prestati. Iako sam bio, naravno, kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, rekao bih da sam postao istinski srpski pravoslavac tek nakon mog susreta sa Njegovom svetosti patrijarhom Pavlom 1991. god. i učenjem od naših vladika i sveštenika čiji je on bio vođa. Da, zaista. Moja žena je rođeni nemački državljanin i ona se školovala i radila u Nemačkoj veći deo svog života. Ona je takođe imala veoma divno iskustvo koje se desilo u veoma tužnom momentu. Oboje smo prisustvovali sahrani mog strica, kraljevića Tomislava, 2000. godine. To je bio prvi put da je princeza Brigita bila u Srbiji i tom prilikom ona se zaljubila u zemlju i u srpski narod. Osećala je kao da su njeni koreni postavljeni u osnovi Oplenca i ubrzo nakon tog prvog putovanja, zajedno smo se vraćali u Srbiju kada god je to bilo moguće. Ona je primila našu veru čim je bila u mogućnosti da je izučava i razume, jer nije htela da predje iz čisto “političkih” razloga, već iz onih pravih duhovnih i verskih. Ona je sada veoma važan deo mog života, nalazi ogromnu radost u služenju srpskoj crkvi i srpskom narodu, i lično i kao jedan od Karađorđevića. Veoma sam ponosan na tu činjenicu, jer nisam imao razloga da utičem na nju niti da je forsiram, sve to je direktno iz njenog srca! Naš najveći hendikep je što ne govorimo srpski jezik dovoljno dobro. Ovo je veliki most koji moramo preći, ali ja to ne mogu uraditi iz Engleske ili Nemačke. Nemam taj talenat za jezike. Moram naučiti jezik iz zemlje njegovog porekla i to će se desiti samo kada budemo mogli da živimo u Srbiji i budemo u mogućnosti da govorimo i slušamo srpski svakoga dana! Na žalost, zbog problema u porodici i drugih logističkih razloga, to vreme još nije došlo da bi sve ovo bilo moguće, ali Božjom milošću i to će se desiti!
IZVOR: Vladimir Karađorđević, zvanični profil na Fejsbuku; infospona.net
10. april 2013. u 12:17
duda
Kao žitelj Karađorđeve Topole želim da kažem da su prnc Vladimir i princeza Brigita zaista divni i srdačni ljudi i da svake godine jedno vreme provedu u Topoli.Od pre dve godine, u julu mesecu oni prave parti na otvorenom na kome sam kao član crkvenog hora “Oplenac” imala sreću da prisustvujem.Druženje sa njima je vrlo zabavno i oni se stvarno maksimalno trude da nauče jezik,naše običaje,istoriju ali i probleme naših ljudi.Princeza Brigita veoma voli i već dobtro ume da igra naše kolo.Zaista,sve najlepše o njima.
16. avgust 2015. u 05:32
Borivoj
Glavu gore Vladimire.Lav spava u Tebi.Glavu gore i smelo napred kroci.Znam tvoga oca,Karlo i ja i Zivkovic veteran.BOG Vas cuva a i mi sa svih strana kugle zemaljske.Zbiljski srbe,Srce je sve.Pozdrav
22. oktobar 2015. u 13:07
Ana Milenovic
Malo me rasplakala prica o hrabroj i ponosnoj majci ovog dobrog coveka. Zao mi je sto Princ i Princeza imaju kompleks sto ne govore dobro srpski. Potpuno je normalno kad niste odrasli i ne zivite u zemlji svojih predaka. Moj savet, koji naravno od mene niko ne trazi, je da ostanu dobri, plemeniti ljudi, a za jezik da ne brinu. Pravoslavlje nije u jeziku, nego u dusi, sto je vrlo dobro pokazao Vladika Timothy West iz Ujedinjenog Kraljevsta. Srbi kao da se drze one cudne i smesne izreke ” govori Srpski da te ceo svet razume”! Vole Srbi da osudjuju i nemaju bas talenta za empatiju.
God bless.
7. decembar 2017. u 13:04
Vojislav Ananić
SRBI U VELIKOJ BRITANIJI
Srbi u Velikoj Britaniji čine jednu od najbrojnijih evropskih etničkih zajednica u Velikoj Britaniji, odmah posle Poljaka i kiparskih Grka. Još uvek, međutim, nema tačnih podataka o njihovom broju. Zvanične statistike jednostavno nema, a procene se kreću od 70 do 140 hiljada mada realnije analize sugerišu da je broj Srba u celoj Britaniji bliži tom drugom, većem, delu brojke. Srbi su najveća etnička zajednica u Velikoj Britaniji sa područja bivše Jugoslavije. Najveći broj Srba, nešto manje od polovine, živi na području Londona a značajnije zajednice su u Lesteru, Lidsu, Koventriju, Birmingemu i u manjim mestima tog industrijskog dela srednje Engleske.
Masovnije naseljavanje Srba u Velikoj Britaniji je pre svega vezano za vreme posle Drugog svetskog rata a intenzivirano je devedesetih godina prošlog veka. Pre tih vremena nije zabeleženo značajnije doseljavanje ali su Srbi, ipak, dolazili. Prvi Srbin koga je britanska istoriografija zabeležila da je neko vreme živeo u Londonu Dositej Obradović. On je 1784. godine proveo nekoliko meseci u britanskoj prestonici a britanske vlasti su, verujući u važnost njegovog boravka, negde početkom 20. veka na kući u kojoj je stanovao, u Klements lejnu u londonskom Sitiju, podigle spomen ploču kao trajno svedočanstvo da je tu, kako je napisano, živeo „veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović“. Mnogo godina kasnije u jednom drugom delu Londona britanske vlasti su podigle spomen ploču još jednom Srbinu. U Kvins gardensu, u otmenom Kensingtonu, na broju 39b podignuta je spomen ploča Slobodanu Jovanoviću, velikom srpskom intelektualcu i pravniku, u jednom periodu i predsedniku jugoslovenske vlade u izbeglištvu, mada to ne piše na spomenu, koji je na toj adresi živeo. Jovanović je umro 1958. godine u Londonu. To su jedina dva Srbina za koje Britanija veruje da zaslužuju trajni spomen. Ali, ima i još jedna spomen ploča. Naime, mnogo godina kasnije, početkom 21. veka, Ambasada Srbije je pokrenula kampanju da se spomen ploča podigne i velikom piscu Milošu Crnjanskom. Vlasti britanske, međutim, nisu smatrale da on to i zaslužuje ali je, ipak, dozvoljena mogućnost da to učini sama Ambasada, ukoliko dobije saglasnost lokalne opštine i onih koji sada žive u zgradi i stanu gde je boravio Crnjanski, sve do 1964. godine kada se vratio u Beograd. Ta procedura je potrajala dve godine, ali je Ambasada bila uporna. Pored opštine trebalo je sakupiti i potpise stanara, koji su mahom imigranti sa svih strana sveta, jer ta zgrada je još uvek državna sa takozvanim socijalnim stanarima. Posebnu saglasnost je trebalo da daju i sadašnji stanari, imigranti iz Indije, u stanu u kome je živeo Crnjanski. Na kraju je 2005. godine na zgradi u Kvinsveju, na Bejsvoteru, podignuta spomen ploča u čast Miloša Crnjanskog. Ta ulica je, inače, nekada imala veliku koncentraciju imigranata iz Srbije, mahom oficira i nekadašnjih kraljevskih službenika, pa je ta spomen ploča i neka vrsta podsećanja na to vreme, jer su se kasnije skoro svi Srbi iselili iz tog kraja. Iako nema spomen ploču, u sećanju elitnog dela londonskog društva je bio i general Dušan Simović, vođa državnog udara 27. marta 1941. i kasniji predsednik kraljevske vlade. U nekada čuvenom londonskom klubu „Kafe rojal“, na Pikadiliju, na zidu je decenijama bila i njegova fotografija. Zidovi tog godinama najpopularnijeg elitnog restorana i kluba u Londonu, u koji su redovno dolazili i članovi kraljevske porodice, bili su dekorisani velikim fotografijama, kako se tvrdilo, najznamenitijih svetskih ličnosti 20. veka. Među njima je bila i fotografija generala Simovića. „Kafe rojal“ je zatvoren pre nekoliko godina, više ne postoji, prodat je nekom Arapinu, pa su sa njegovim nestankom iščilile i te istorijske ličnosti sa njegovih zidova.
U ovo naše vreme deo londonskog visokog društva, ali ne kao fotografija na zidu, bila je i Olivera Azucki Lolica. Njen londonski sjaj se, međutim, neprijatno završio. Lolica, kako je bila poznata u javnosti, je iz novosadske porodice Azucki a rođena je u Beogradu 1947. godine. Njen otac je bio avio-inženjer koji je kao predstavnik Jugoslavije u međunarodnom udruženju avio-prevoznika otišao u Švajcarsku gde je Lolica i provela najveći deo mladosti. Magistrirala je ekonomiju u Lozani. Udala se potom za britanskog političara Džonatana Eitkina, unuka čuvenog novinskog magnata lorda Biverbruka. Eitkin je bio najveća zvezda u usponu Konznervativne stranke i verovalo se da će jednog dana biti lider Konzervativaca i potom britanski premijer. Ženidba sa Lolicom je u Londonu bila pravi šok jer je zgodni i popularni Eitkin bio viđen da se ženi ćerkom Margaret Tačer. On i Lolica imaju troje dece, dve ćerke i sina, i ona je veoma držala do svog srpskog porekla i svu decu je upisala u državljanstvo Srbije i u Ambasadi u Londonu im je izvadila i pasoše. U vreme rata u Bosni Eitkin je bio ministar u Ministarstvu odbrane i javno je iznosio prosrpske stavove a tvrdilo se da on stoji i iza prosrpskih tekstova u nedeljniku Spektejtor koji su popisivani pseudonimima. Bilo je glasina da je na njegove stavove imala uticaj njegova žena Srpkinja. Sve se to, na žalost, na kraju nesrećno završilo. Posle pobede Novih Laburista Tonija Blera, njemu blizak list Gardijan je optužio Eitkina da su mu neki Arapi platili dva noćenja u Parizu a da on to nije prijavio u Parlamentu kao poslanik. Mnogi su verovali da je to bila Blerova kampanja, jer se plašio da Eitkin ne postane novi lider Konzervativaca, što je bila vrlo verovatna mogućnost, što bi za Blera stvorilo probleme zbog Eitkinove popularnosti i porekla. Eitkin je onda tužio taj list i bilo je suđenje. Potom je Gardijan tužio Eitkina da je lagao na sudu. To se, kako je sud rekao, pokazalo tačnim i Eitkin je osuđen na dve godine zatvora. Tokom suđenja njegova supruga Lolica je branila svog muža, a izgleda da je na kraju posustala i neke njene naknadne izjave su bile kobne za presudu. Uprkos tome sud je onda pokrenuo i postupak protiv Lolice jer nije govorila istinu toko svedočenja. Zbog svega što se dešavalo Džonatan Eitkin i Lolica su se razveli a ona je zbog najave sudskog postupka i protiv nje napustila Britaniju.
Kad smo već kod istorije ima još jedna zanimljivost koje nema u istoriografiji. U Velikoj Britaniji žive i jedini potomci velikog srpskog satiričara Radoja Domanovića. On je imao dvoje dece, sina Zorana i ćerku Danicu. Sin Zoran je mlad umro bez potomstva a ćerku Danicu je posle smrti oca i potom brata slučaj doveo do Britanije, gde je i ostala i zasnovala porodicu. Udala se u škotsku porodicu Rid. Njeni, pa tako i Domanovićevi jedini direktni potomci su danas Britanci, porodica Rid u kojoj, u ime njihovog delom srpskog porekla, i dan danas svi kao srednja imena imaju srpsko ime. Iz te porodice je savremenoj britanskoj javnosti blizak poznati autor dokumentarnih filmova Dani Miloš Rid.
U Britaniji ima i krvi velikog srpskog naučnika Milutina Milankovića. Njegova unuka Maja se ovde udala u porodicu britanskih diplomata Atkinson i njen sin je dobio ime Dušan. On je hirurg ortoped u Londonu. U svakodnevnom životu i Britanaca i Srba u bivšoj Jugoslaviji stereotip srpske zajednice u Velikoj Britaniji je u velikoj meri stvoren na predstavi o ratnim i antikomunističkim izbeglicama koje su bežeći iz svoje otadžbine sledile puteve poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Oni i jesu bili to što stereotip kaže ali njihov stvarni život je bio daleko od kraljevskih krugova. U stvari, većina njih nije ni imala neke veze sa kraljem i krunom koji je, uostalom, posle Drugog svetskog rata malo vremena provodio u Londonu. I umro je na kraju, 1975. godine, u Americi. Većina tih emigranata, mahom iz Dalmacije i Srbije, je živela veoma teško. Emigranti su, inače, tužna i nesrećna populacija. Britanske vlasti su ih raselile po tadašnjim industrijskim centrima i živeli su poprilično siromašan život kakav je delila i britanska radnička klasa. Kraljevsku temu je održavala relativno mala grupa bivših ministara, službenika minstarstava i diplomata, kao i grupa gardijskih oficira. I oni nisu mnogo bolje živeli od drugih, barem većina njih, ali su u nadi da će se vratiti u otadžbinu posle očekivanog brzog sloma komunizma protraćili vreme i nešto malo para što su imali. Zahvaljujući tadašnjem socijalnom modelu Britanije, imali su priliku da školuju decu, potomstvo i u proseku sva deca tadašnjih srpskih emigranata su postala visokoobrazovani ljudi. Najveći problem stare dijaspore su bile podele i potpuna razjedinjenost. Iako su svi bili antikomunisti i monarhisti, nisu pripadali istom taboru ne samo u crkvenom nego i u političkom smislu. U Velikoj Britaniji su se uglavnom obreli sledbenici popa Đujića i iz Srbije Ljotića. Sledbenici Draže Mihajlovića su bili u velikoj manjini u Britaniji. Te generacije, tih imigranata, više nema. Umrli su. Njihovo nekadašnje mesto okupljanja, hotel „Ravna Gora“ u Londonu još uvek nosi to ime, ali je, kao i svaki drugi, engleski hotel, a ne srpski. U Lesteru je ostao „Srpski četnički klub“ koji okuplja samo sledbenike i zemljake popa Đujića. Uprkos razlikama povezivalo ih je i to što su bili ljuti na Britaniju jer ih je izdala. Većina ljudi iz te stare emigracije nikada nije uzela britanske pasoše. Nedavno je u Londonu umro i poslednji živi među njima, Nenad Petrović. Bio je izuzetna ličnost, pisac i intelektualac. Rođen je kao dete oficira 1925. godine u Zagrebu, školovao se u Podgorici, Sarajevu i Beogradu, a u London je stigao sa talasom izbeglica četničkog pokreta. U Londonu je završio fakultet. Objavio je desetine knjiga, od romana do političkih rasprava.
Iz tog burnog vremena potiču i dvojica verovatno najpoznatijih Srba u Velikoj Britaniji. Princ Nikola, mlađi sin kneza Pavla Karađorđevića, se još pamti u visokim aristokratskim krugovima a Duško Popov, legendarni ratni obaveštajac je i dalje aktuelan u istorijskoj i političkoj literaturi. Princ Nikola (1929.) je bio pilot britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva. Bio je izuzetno lep čovek i jedna od najpopularnijih ličnosti u britanskim aristokratskim krugovima. Nažalost, poginuo je u automobilskoj nesreći 1952. u blizini Londona. Princ Nikola je bio verenik sestre britanske kraljice Elizabete II, princeze Margarete ali njegova pogibija je prekinula tu u to vreme najromantičniju priču u Londonu. Ta nesreća je, kažu poznavaoci, u mnogome diktirala kasniji veoma nestabilan ljubavni život princeze Margarete. Nesrećnim okolnostima princ Nikola nije uspeo da dopre do Bakingemske palate, ali srpska veza sa kraljevskom porodicom je već postojala i nije nestala. Kraljica Marija, žena kralja Aleksandra I Karađorđevića, praunuka je kraljice Viktorije i potomci jugoslovenskog kralja su direktni rođaci britanske kraljevske porodice. Kada je prijem u Bakingemskoj palati Karađorđevići su na visokom sedmom mestu liste zvanica. Sadašnja kraljica Elizabeta II, te 1945. kao princeza, i njen otac kralj Džordž VI su bili kršteni kumovi sina kralja Petra II Aleksandra. Sada krunski princ Aleksandar Karađorđević je za Bakingemsku palatu vezan i preko princa Filipa, muža kraljice Elizabete II. Njegova majka Aleksandra je vanbračna ćerka grčkog kralja, strica princa Filipa, koju je grčki kralj kasnije priznao i dodelio joj je titulu princeze, pa je krunski princ Aleksandar rođak i sa princom Filipom. Sa princom Filipom i Bakingemskom palatom je bila još jedna veza. Najmlađi sin kralja Aleksandra I princ Andrej, koji je jedini od braće završio fakultet, u prvom braku bio je oženjen sestrom princa Filipa, princezom Sofijom. Oni su se razveli posle jedne bolne svađe. Princeza Sofija je u to vreme, pedesetih godina, radila besplatno u jednoj londonskoj bolnici kao medicinska sestra. I onda se pronela priča da je imala aferu sa nekim poljskim emigrantom, slikarom posle čega joj je princ Andrej naneo takve telesne povrede da je ona završila u bolnici. Posle razvoda se nikada nije udavala i živela je sa kraljicom Elizabetom II i svojim bratom u Bakingemskoj palati.
Iz tog braka princ Andrej i princeza Sofija su imali sina Kristofera Džordža. On je završio fiziku i matematiku i radio je kao srednjoškolski profesor u Škotskoj. Živeo je povučeno i niko nije znao da mu je princ Filip ujak, a kraljica-ujna. U junu 1994. godine vraćao se noću oko dva sata na biciklu od nekih prijatelja i tada ga je udario lokalni pijani vozač. Tako je poginuo Kristofer Džordž, potomak Karađorđevića, Tek tada se u Škotskoj saznalo ko je u stvari bio njihov tihi i skromni profesor fizike i matematike.
Ako se već piše o vezama Karađorđevića i britanske kraljevske porodice onda bi trebalo spomenuti i još jednu vezu – porodicu kneza Pavla. Marina, rođena sestra kneginje Olge, Pavlove supruge, bila je udata za Vojvodu od Jorka, mlađeg brata kralja Džordža V, dedu strica sadašnje kraljice. Vojvotkinja Marina je bila veoma aktivan borac za srpsku stvar i najaktivnija je bila u borbi da Britanija skine anatemu sa kneza Pavla kao „izdajnika“. Na njeno insistiranje je i princ Nikola primljen u Kraljevsko vazduhoplovstvo.
Široj britanskoj javnosti do dan danas je daleko poznatiji i verovatno važniji Duško Popov. U stvari, Popov je verovatno jedini Srbin koji je ostavio dubokog traga u savremenoj britanskoj istoriji i samim tim u miljeu Srba u Britaniji je bio najmarkantnija ličnost. Rođen je 1912. u Titelu, u bogatoj porodici, a veći deo mladosti je proveo u Beogradu i Dubrovniku gde su njegovi roditelji, posle stvaranja Kraljevine, imali veliku kuću. Školovao se u Engleskoj, vrlo kratko, u Francuskoj, Beogradu i Frajburgu, u Nemačkoj, gde je doktorirao prava i bio hapšen zbog učešća u demonstracijama protiv Hitlera. Govorio je tečno četiri jezika. Pred Drugi svetski rat je radio kao advokat u Beogradu. Za vreme Drugog svetskog rata bio je jedan od najvažnijih britanskih obaveštajaca. Pripadao je jednoj neobičnoj obaveštajnoj grupi poznatoj kao „Dabl kros“ (Dvostruki krst). To je grupa britanskih obaveštajaca koji su zvanično bili nemački obaveštajci i koji su ne samo imali nemačke tajne nego su Nemačkoj plasirali ono što su želeli Britanci. Zanimljivo je da su autori te ideje, u stvari, sami Nemci koji nisu mogli izbeći službu Hitleru, pa su se onda na taj način borili protiv nacističke vlasti. Popova, koji je očigledno imao vezu sa Britancima još od pre rata, u sve to je uvukao jedan njegov blizak prijatelj sa studija u Frajburgu, sin bogatog brodovlasnika iz Hamburga, koji je bio regrutovan u obaveštajnu službu Rajha. Sudbina tog prijatelja će kasnije odrediti sudbinu Duška Popova. Naime, pred sam kraj Drugog svetskog rata Nemci uhapse tog čoveka zbog sumnji da radi za Britance i da trguje devizama. Na samom kraju, dan dva pre kraja rata, u zatvoru ga je neko ubio. Kada se rat završio Popov je tri godine tragao za onim ko je ubio njegovog prijatelja. I našao ga je u Nemačkoj i rukama zadavio. Učinio je to u uniformi britanskog oficira što je tada bilo zabranjeno. Prekršio je zakon. Pozvan je u London i to mu je saopšteno. Britanska vlada mu je svečano uručila britanski pasoš a tadašnji kralj Džordž VI, otac sadašnje kraljice, mu je poklonio jednu Ticijanovu sliku. Uz svu zahvalnost i britanski pasoš zvanično je London zamolio Popova da napusti Veliku Britaniju. Otišao je u Francusku a od prodaje poklonjene Ticijanove slike je kupio jedan zamak kod Nice, gde i danas žive njegovi sinovi i druga žena. Nikad se više nije vratio u Britaniju. To je ono što se zna, uglavnom na osnovu knjige koju je sam objavio 1972. Njegov dosije, međutim, u britanskom arhivu još uvek nije dostupan i niko ne zna kada bi mogao biti. Zanimljivo je da je u Francuskoj posle rata postao generalni sekretar tadašnjeg Evropskog pokreta iz kojeg izrasla kasnija Evropska unija. Nikada nije posetio Jugoslaviju i Srbiju i bio je veliki i veoma aktivni antikomunista. Umro je od alkohola 1975.
U poslednje vreme je objavljeno i nekoliko istraživačkih radova koji sugerišu da je stvarna inspiracija Ijenu Flemingu za literarni lik agenta Džejmsa Bonda bio upravo Duško Popov. Fleming je kao vojni rezervista jedno vreme radio kontraobaveštajnu zaštitu Popovu tokom rada u Portugaliji. Verovatno je da su se on i Fleming viđali i posle rata. Drugim rečima, Džejms Bond je Srbin.
Zanimljiva je i sudbina Duškovog starijeg brata Ivana, iako on nije nikada živeo u Britaniji. Ivan je bio lekar u Beogradu i obaveštajni kontakt Britanije. Tokom rata je praktično bio šef britanske obaveštajne mreže u Srbiji, a u taj posao je bila uključena i njegova supruga, Srpkinja iz Ukrajine, Dragica. Posle oslobođenja Beograda, prvi dan, ruska vojna komanda ih je uhapsila ali su na intervenciju Britanije pušteni i naselili se u Italiji. U nerazjašnjenoj avionskoj nesreći 1962. godine, na letu od Milana do Rima, Dragica je poginula. Tada je objavljeno i da je sa njom poginuo i njihov sin. To je zvanična verzija. Pre nekoliko godina se, međutim, pokazalo da sin nije poginuo, da je živ i zdrav i da živi u Americi. Ivan Popov je verovao da je avionsku nesreću organizovala jugoslovenska Udba, jer je Dragica imala avionsku kartu na njegovo ime pa da je on bio stvarni cilj. Posle te nesreće Ivan se odselio iz Italije na Barbados, na Karibe, gde se bavio bioenergijom i tu je i umro. Kažu da je i on umro od alkohola. Na Karibima je vreme provodio i pisac Ijen Fleming a Duško je dosta vremena bio kod brata pa je zato vrlo verovatno da su se stari prijatelji tamo i viđali. Vredna je spomena i sudbina Miloša Stankovića, čoveka koji je imao šansu da postane prvi Srbin britanski general. Miloš je po ocu poreklom iz Mrčajevaca kod Kraljeva a po majci Škotlanđanin. Rođen je u današnjem Zimbabveu gde su tada njegovi roditelji živeli. Otac mu je bio kraljevski oficir koji je dospeo u Britaniju posle Drugog svetskog rata. Miloš je bio major padobranskih snaga Britanije, specijalac, čovek pred kojim je bila velika vojnička karijera. Tokom rata u Bosni poslan je pod imenom Majkl Stenli kao deo britanskih mirovnih snaga a u vremenu generala Ser Majkla Rouza bio mu je prvi saradnik i prevodilac. Kada je u Britaniji na vlast došao Toni Bler 1997. godine, Amerikanci su očigledno želeli da namire neke stare račune iz Bosne sa generalom Rouzom. Rouz je prevremeno penzionisan. Ništa drugo mu nisu mogli, ali su osvetu iskalili na njegovom prvom saradniku iz Bosne, majoru Stankoviću. Miloš je uhapšen u generalskoj školi pod optužbom da se u Bosni bavio špijunažom u korist Srba. Kakva je karijera bila pred Milošem može se samo pretpostaviti, kada je sa 34 godine života odabran i poslan u generalsku školu. U zatvoru je proveo osam meseci a na kasnijem suđenju optužbe su odbačene i pokazalo se da je Miloš nevin. Ali, on je već bio izbačen iz vojne službe. Onda je on tužio Ministarstvo odbrane i na kraju, sila Boga ne moli, sud je odbacio njegovu tužbu i presudio da mora da plati sve sudske troškove koji su dostigli 500.000 funti. Miloš je morao da proda sve porodično nasleđe i ostao je bez ičega.
Stara neobična, interesantna vremena su prošla a nema više ni takvih ljudi. I Britanija se promenila. U današnje vreme populacija Srba u Britaniji je generalno veoma obrazovana i većina pripada intektualnom delu drutva. Srba sada najviše ima u istraživačkim centrima, mahom biohemičara i mikrobiologa, mnogi su profesori na univerzitetima ili u velikim bankama. Ima, naravno, i onih koji rade kao konobari u pabovima ili hotelima ali većina njih, u stvari, ima fakultetske diplome u džepu. Jedan deo je uglavnom u građevinskim poslovima što je, posebno u Londonu, veoma dobro plaćen posao. I tu ima svršenih lekara i inženjera, ali zbog raznih razloga rade kao „bilderi“. Današnje generacije Britanije, međutim, Srbe vezuju za neke druge ljude, pre svega svega ovdašnje fudbalere iz Srbije. Na prvom mestu je Nemanja Vidić, kapiten Mančester junajteda a potom i Branislav Bane Ivanović, stub odbrane Čelsija. Mada, kada je reč o Čelsiju, stariji navijači se sa mnogo više entuzijazma sećaju, bilo je to drugo vreme, golmana Petra Borote koji je za njih, kako kažu, ostao „neprevaziđen lik“. Posebno u širokoj javnosti u ovo vreme prisutan Nemanja Vidić, jer postati kapiten najvećeg britanskog kluba je zaista veliki uspeh. Vrlo se često dešava u svakodnevnom životu da obični ljudi, kada čuju da je neko srpskog porekla, odmah kažu „a, Nemanja Vidić“. Na neki način, Vidić je za Srbe u Britaniji učinio više nego bilo koji diplomata ili političar. Ima, naravno, u Britaniji i drugih veoma uspešnih Srba, ali njihovi poslovi nisu toliko medijski prisutni, pa niko i ne zna za njih. Ima dosta naučnika i univerzitetskih profesora, mahom u tehničkim naukama koji su u Britaniju došli sa diplomama iz Srbije. Poslednjih godina, verovatno, nekoliko hiljada mladih ljudi iz Srbije dolazi u Britaniju na studije, mahom postdiplomske. Mnogi od njih i ostaju u Britaniji pa se srpska zajednica svake godine i uvećava.
Videli smo u prethodnom delu ovog teksta kako je Lolica Eitkin, kao supruga tada perspektivnog političara, sudbinom promašila da stigne do Dauning strita broj 10, rezidencije britanskog premijera. Ali, jedna Srpkinja je ipak stigla do te najpoznatije svetske adrese. To je modna kreatorka Roksanda Ilinčić. Naime, supruga aktuelnog britanskog premijera Dejvida Kamerona, Samanta Kameron, i sama modni kreator, isključivo nosi kreacije Roksande Ilinčić pa je tako srpski rod, makar i kroz modu, prisutan u vrhu britanske vlasti. I sama Samanta Kameron, posle nekog svečanog prijema ili bala, uvek javno naglašava da nosi kreacije „srpske kreatorke Roksande Ilinčić“. Generalno, Srbi u Velikoj Britaniji su veoma vredni i ugledni radnici. Mnogi od njih rade i po dva posla samo da bi ostvarili svoje planove i skoro da je zanemarljiv, gotovo da ih nema, broj Srba koji se oslanjaju na socijalnu pomoć. To je nešto što Srba zaista razlikuje od drugih doseljeničkih zajednica. Vreme, međutim, čini svoje i nekako, utisak je, srpska zajednica se nekako rastače, izuzetno je slabo organizovana i povezana. Najveći stepen solidarnosti, povezanosti i razumevanja, bio je tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Tada je u Velikoj Britaniji delovalo 16 srpskih udruženja i društava. Tom, za mnoge srpske hroničare, neobičnom procesu u velikoj meri je doprinela u to vreme Ambasada SR Jugoslavije. Tada je po prvi put Ambasada otvorila vrata svim Srbima, bez obzira kojeg su opredeljenja, od krunskog princa Aleksandra do raskolničkog popa Zebića iz Birmingema. To je zaista bilo neobično vreme srpske solidarnosti. Zanimljivo je da takav stepen solidarnosti i zajedništva nije bio, ne u toj meri, tokom bombardovanja Srbije 1999. godine. Većina srpske zajednice u Britaniji je svakodnevno organizovala demonstracije u Londonu i drugim većim centrima protiv vazdušne agresije na Srbiju, ali bilo je mnogo i onih koji su podržavali NATO bombardovanje i jednom su čak organizovali i demonstracije podrške toj akciji ispred Ambasade SR Jugoslavije. Na žalost, neki od organizatora tog sramnog skupa su kasnije, posle 2001. godine, postali i ministri u Beogradu, diplomate i savetnici predsednika Srbije Borisa Tadića.
Kako su ratovi prestajali i sankcije ukidane polako je nestajalo i uspostavljene solidarnosti i duha zajedništva među Srbima. Tom novom raskolu je, mora se priznati, velikim delom doprinela i Ambasada, tada još, SR Jugoslavije koja obnovila rad 2001. godine kada su obnovljeni diplomatski odnosi Beograda i Londona prekinuti tokom bombardovanja. Novi sastav Ambasade je počeo da pravi nekakve spiskove ko je podoban, ko je bio „Miloševićev“ a ko nije, što je otvorilo novi raskol među Srbima. Od tada Ambasada, sada Srbije, počinje da gubi značaj među britanskim Srbima. U Ambasadu se više ne ide ni po pasoš. Nema potrebe jer je avionska karta do Beograda jeftinija od takse za novu putnu ispravu. Polako se nestajala udruženja Srba i od nekadašnjih 16 ostalo je samo jedno, Srpsko društvo. Kasnije, tokom prvih godina ovoga veka osnovan je i Srpski savet Velike Britanije za koje, izuzev povremenih koncerata ali ne samo srpskih umetnika, niko ne zna šta, u stvari, radi.
Pre nekoliko godina je osnovan i Srpski siti klub koji čine mladi ljudi uglavnom zaposleni u londonskom Sitiju, u bankama i velikim kompanijama. Taj klub uglavnom jednom mesečno organizuje žurke u kafanama koje su prilika da se mladi Srbi u Londonu okupe. Istovremeno je klub blisko povezan sa vlastima u Beogradu ali i dalje niko tačno ne zna šta radi i koga, u stvari, ti ljudi predstavljaju. Kada je u Beogradu uspostavljen Savet dijaspore onda uglavnom taj Siti klub bira predstavnike Srba iz Velike Britanije, koji imaju dva člana u tom savetu. Ali, nikome među Srbima u Britaniji nije jasno koga ti izabrani predstavljaju i ko su oni. U osnovi, srpska zajednica kao organizacija, kao identitet, ne postoji. Zanimljivo je da taj Siti klub uglavnom vode neki mladi ljudi koji su u Britaniju došli iz Amerike. Veliki je problem i to što u Britaniji ne postoji dopunska škola na srpskom jeziku. Nekada je postojala, u vreme bivše Jugoslavije, ali ne više. Srpsko društvo tokom leta organizuje kurseve srpskog jezika a povremeno pri Srpskoj crkvi u Londonu deluje dopunska škola mada veoma neuspešno, jer nema sredstava za ozbiljniju organizaciju. Škola je veoma važan problem, jer u Britaniji već živi nekoliko generacija Srba rođenih u ovoj zemlji. Nije zanemarljiv broj onih koji ne znaju srpski jezik i vremenom gube vezu sa sopstvenim narodom. Zanimljivo je, međutim, da su mlade generacije Srba u Britaniji daleko više zainteresovane za Srbiju i srpski narod nego njihovi roditelji. Ima i slučajeva kada roditelji namerno sprečavaju svoju decu da uče srpski jezik i onda kada veruju da su ih odvratili od Srbije i Srba dobiju poziv iz škole sa primedbom da su njihova deca srpski nacionalisti. A ne znaju srpski. Mladi ljudi zaista žele da pripadaju svom narodu što je izuzetno zanimljiv proces među britanskim Srbima. U toj njihovoj želji problem je, pored nepostojanja škole, i skoro nikakva informativna mreža. Trenutno, samo jedna grupa mladih entuzijasta iz Lestera pravi informativni list za britanske Srbe. Prvo je bio štampan svake nedelje a sada, zbog nedostatka sredstava, ide kao internet nedeljnik i zove „Britić“. I Srpsko društvo štampa svoj bilten jednom mesečno ili jednom u dva meseca. I to je sve.
Nije uopšte jasno zašto Srbi ne koriste zakonske mogućnosti koje im daju britanski zakoni. Prema tim zakonima svaka etnička zajednica koja ima više od deset hiljada članova ima pravo da britanska vlada finansira dopunsku školu na maternjem jeziku, kulturne programe i informativnu mrežu. Poljaci i kiparski Grci, na primer, na taj način imaju i svoje radio stanice, novine, Kiprani čak i televiziju. Srbi nikako da se organizuju. U Londonu, na primer, nema ni jedan srpski restoran. Ima restorana čiji su vlasnici Srbi, ali nema srpskih restorana, sa srpskom hranom i pićem. A nema etničke zajednice koja nema svoje nacionalne restorane. Tokom godina, doduše, mnogo je Srba otvaralo srpske nacionalne restorane ali su ih brzo zatvarali, ili od njih pravili italijanske, jer, kažu, nema gostiju. Jedini srpski restoran koji je opstao je u crkvenog domu pored crkve, ali on je više poluzatvorenog tipa.
Slično je i sa njihovom političkom organizovanošću. Sa tolikim brojem i tolikom dužinom života u Britaniji bilo bi sasvim prirodno da Srbi imaju i nekog svog predstavnika u Parlamentu, svog poslanika. Ali, nemaju. Drugi narodi koji čine etničke zajednice imaju svoje ljude među poslanicima i to među različitim parlamentarnim strankama. To je i interes samih stranaka a za izbore poslanika ne bi bio problem jer svaka partije takve ljude kandiduje u izbornim jedinicama gde imaju siguran prolaz. To se do danas još nije desilo. Postoji i problem nezainteresovanosti Srba čiji je život u Britaniji oduvek, i još uvek, opterećen istorijom, političkim zbivanjima.
Neobičan je odnosa Britanije i Srba. Posle Prvog svetskog rata, kada je Britanija 28. juni proglasila svojim državnim praznikom, Danom Kosova, i kada su bila živa sećanja na oko 600 britanskih medicinskih sestara i lekara dobrovoljaca u Srbiji došlo se do bombardovanja Srbije i do toga da je Britanija, uz Irsku, jedina zemlja u Evropi koja još uvek za građane Srbije ima vize. Posle Drugog svetskog rata dijaspora je uglavnom bila izbeglička zbog komunizma i većina njih je tada bila u uverenju da je Britanija izdala Srbe i kralja, jer je podržala Tita i komunizam. U novije vreme se desilo bombardovanje Srbije čiji je jedan od predvodnika bila i britanska vlada, pa je i to dodatno udaljilo Srbe od bilo kakvog političkog angažmana u Velikoj Britaniji. Deo nezainteresovanosti dolazi i od uverenja da oni žive privremeno u Britaniji, da će se svaki čas vratiti ali većina ostaje celi život mada se u poslednje vreme sve više mladih ljudi, pogotovo onih sa decom, vraćaju u Srbiju.
Jedino mesto kakve-takve sabornosti Srba u Britaniji, mesto gde se ipak mogu okupiti i sresti, jeste Srpska pravoslavna crkva. Crkva ima parohije u celoj Britaniji ali crkve, crkvene objekte, samo u Londonu i Birmingemu. Crkva se nalazi u zapadnom Londonu, gde većina Srba i živi, i smeštena je u staroj Anglikanskoj crkvi izgrađenoj 1903. Pored crkve i kasnije izgrađen crkveni dom. Srpska crkva u Londonu je vlasnik i jedinog srpskog groblja u britanskoj prestonici, u Brukvudu, u Sariju na samom jugu grada. U Birmingemu je crkva sagrađena sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. U drugim mestima gde postoje sveštenici koriste se uglavnom ruske i grčke crkve. Vrata Crkve su zaista otvorena za sve ljude, bili vernici ili ne bili. Pre tri godine, na popisu stanovništva u Britaniji, po prvi put se tražilo izjašnjavanje o religijskoj pripadnosti. Od silnih desetina hiljada Srba u Britaniji samo se njih 1.050 izjasnilo da su vernici Srpske pravoslavne crkve. A samo u Londonu, na primer, ispred crkve se nedeljom mogu videti stotine Srba koji tu dođu da se vide sa prijateljima. Crkva, međutim, nema dovoljno kapaciteta a ni institucionalnih uslova da preuzme to važnu ulogu sabornosti Srba u Velikoj Britaniji. I to uprkos činjenici da je Crkva uspela da prevaziđe decenijske razlike i da više ne postoji takozvana raskolnička crkva čiji je centar u Britaniji bio u Birmingemu. Ali, ipak, ako želite da nekog pronađete i vidite, ili čujete vesti, još uvek je najbolji način doći nedeljom pred crkvu.
Siniša Ljepojević
Izvor: Društvo Sveti Sava, BPATCTBO, XVIII, Beograd, 2014.