Фали нам један лукави Милош Обреновић

17. октобар 2012.

коментара: 2

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић прише о српском усуду да се издајником прогласи сваки онај ко је у прошлости покушао да спаси народ од страдања прихватањем да се покори надмоћнијем непријатељу

ЈЕСУ ЛИ СРПСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ ВЛАСТИ У ПРОШЛОСТИ ОД СВОЈЕ ВОЉЕ БИЛИ ВАЗАЛИ И КВИСЛИНЗИ?

Сасвим је нормално и природно да сваки владар у својој земљи жели да створи неки миран живот за своје сународнике. Ради тога су многи и владари и народи широм света често били принуђени да прихвате своје служење, односно, вазалство јачима од себе. Неки су свој тренутак до коначног суверенитета над својом територијом, чекали и по хиљаду година. Али, они су чекали, и дочекали тај дан.

Што се српског народа тиче, морамо признати да су били увек јунаци кад је требало да се гине за своју родну груду, да су били топовска ђулад осталима, и заштитници и околним земљама, а и читавој Европи. Ко је бранио хришћанство у тој Европи још од времена надирања Турака и Косовске битке? Ко је српском народу притекао у помоћ? Скоро нико. Сви су се окретали својим јачим савезницима и чекали дан свог сванућа. Па и касније након Првог и Другог српског устанка, када је српски народ опет стекао своју државност, за време Балканских ратова, Првог светског рата (када је изгинула половина мушког репродукционог становништва и од тада никад да се бар демографски опорави).

Па, таман кад се кренуло демократији и некаквом солиднијем економском напретку, дошао је Други светски рат. Опет застој у напредовању Србије и нова страдања и изгинућа народа. Од Јасеновца и осталих јама и рупчага, кроз свих седам офанзива. И, где су вођене највеће битке код нас у то време? Опет тамо где су настањени Срби. Од Ужичке Републике, до Козаре, Неретве, Сутјеске…па све до Сремског фронта. Баш интересантно, зашто се ни једна већа битка није водила ни у једној Авнојевској републици сем у Србији, и нарочито у Босни. За шта су се чувале и Хрватска, и Словенија и остале „републике“? Да се толико не разоре и не изгине аутохтоно становништво. И после „ослобођења“. Где се од народа највише узимало? Опет у Србији. Чији су представници власти највише о свему одлучивали? Одакле је био и ко је још увек „непознати“ врховни командант?

Да скратимо. Српском народу је одувек недостајао један неписмени Милош Обреновић, који ће се силнијем од себе, ако устреба, и поклонити, али, који ће знати да за тај свој народ извуче неку корист. Па, тако лукаве светске дипломате раде и данас, док нас не превуку на „танак лед“, ма и у једној речи. Они који су то схватили на време, много, много боље су прошли од српског народа. Код нас су одмах такве људе који су даље видели од обичних смртника, проглашавали за издајнике. Поготово у време комунизма.

Вратимо ли се бар на тренутак у нашу прошлост, зар већ после пораза на реци Марици 1371. неке српске земље нису почеле да признају вазалство Турцима? Међу њима је био и наш највећи епски јунак Марко Краљевић. И, ко га је прогласио за издајство и колаборационизам? Деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, је такође био турски вазал. После је, и поред свог вазалства, прогласио Београд за српску престоницу. Да ли је и он икад оптужен за издајство и колаборационализам? И неприкословена Царица Милица је након Косовске битке турском султану дала своју ћерку Оливеру, у његов харем. Јесу ли за то Срби икад назвали Царицу Милицу за издајника или је назвали неким погрдним именом да је огаде будућим нараштајима?

У сва та тешка времена, требало је бити спасилац српског народа. Зато, није било лако ни генералу Милану Недићу да прихвати „вазалску“ улогу 1941. под немачком окупацијом. Схватио је да је требало преживети немачку окупацију и бринути се за преко пола милиона српских избеглица. Требало је биолошки сачувати српски народ. Требало је бдети над равнотежом да би се лакше дошло до заједничког језика, до узајамног покајања и праштања.

То је наше питање над питањима: како доћи до заједничког језика, језика наде, љубави, мудрости? Ако тај језик не нађемо, ми смо безбудућни. Пасажи посвећени генералу Милану Недићу убедљиво тумаче драму тог човека, који је свесно себе жртвовао, прихватајући улогу квислинга не би ли спасао народ од потпуног уништења. Недић би био осуђен и да се вратила краљевска влада. Он је трагични јунак историје у којој је морао да учествује жртвујући се. А комунисти су радили баш обрнуто, да што више Срба изгине и нестане. Узмимо и Голи Оток за пример. Ко је тамо највише страдао? Опет Срби (и „Црногорци“).

Све у свему, увек смо ударали главом кроз зид, страдали и гинули узалудно, за друге. Једноставно, смањивали се, нестајали. Они други, који су били мало промућурнији, доживели су срећнију судбину. Бар што се очувања државности и бројности становништва тиче.

Да читаоци не схвате погрешно: не пледирам никада ни на какво издајство, али опет кажем: „Фали“ нам један лукави Милош Обреновић већ одавно, бар у нашој дипломатији.

ПРИРЕДИО: Војислав Ананић (За овај текст сам се унеколико послужио и књигом Боре Драгашевића“ Стопама предака“, 1. издање, Београд: Институт за савремену историју, 2012 (Трстеник: М-граф; Библиотека Посебна издања).

 

 

 

 

 

 

 

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    6. фебруара 1830. У Србији је објављен хатишериф турског султана Махмуда II о аутономији Србије у оквиру Отоманског царства. Крајем септембра султан је издао берат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство, под турским суверенитетом и руском заштитом.