На данашњи дан: Рођен Јован Цвијић

12. октобра 2012.

коментара: 7

12. октобра 1865. – Рођен је српски научник, географ Јован Цвијић, председник Српске краљевске академије од 1921. до смрти (1927.), професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом,геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Јован Цвијић је рођен 12. октобра (29. септембра по јулијанском календару) 1865. године у Лозници у породици Цвијића, огранка Спасојевића из пивског племена. Отац му се звао Тодор Цвијић. Пореклом је био Херцеговац, из области Стара Херцеговина, из племена Пивљана, и бавио се трговином. Његов отац, Јованов деда, био је Живко Цвијић, председник лозничке скупштине и познати мачвански Обреновићевац. Како је био на страни тзв. „катана“ у време катанске бунепротивника уставобранитеља 1844. године, кажњен је шибовањем после успешне акције Томе Вучића Перишића, након чега је умро још млад. Његов отац, а пак Јованов прадеда, Цвијо Спасојевић, био је родоначелник Цвијића. Цвијо је био познати хајдучки харамбаша у том делу Старе Херцеговине. Цвијо се борио против Османлија за време Првог српског устанка, а након његове пропасти 1813. године, преселио се у Лозницу, где је код шанца и цркве саградио кућу херцеговачког типа на два спрата и отворио дућан, започињући трговачку каријеру новоосноване фамилије.

Цвијићев отац Тодор (умро 1900) се у почетку и сам бавио трговином, али како му то није ишло за руком, запослио се у општини као писар и деловођа. Мајка Јованова Марија (рођена Аврамовић), била је из угледне породице из места Коренита, села у области Јадар које се налази недалеко од манастира Троноша и Тршића, родног села Вука Караџића. Осим Јована, Тодор и Марија имали су сина Живка и три кћери, Милеву, удату за Владимира, сарача, Наду, удату за Драгутина Бабића окружног благајника, каснијег начелника министарства финансија, и Соку.

Цвијић је често говорио да је у детињству на његово духовно образовање највише утицала мајка и уопште мајчина породица, мирна, сталожена и домаћинска, док је о оцу и очевој породици писао са доста мање емоција. Ипак, Цвијић је у свом научно-истраживачком раду о народној психологији имао похвалне речи за динарски етнички тип и карактер, коме управо и припада његов отац.

Након основне школе коју је завршио у Лозници, Цвијић је завршио нижу гимназију у Лозници (прве две године) и гимназију у Шапцу (трећу и четврту годину), а потом се уписао и завршио вишу Прву београдску гимназију, у генерацији са Милорадом Митровићем, Михаилом Петровићем Аласом и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ-филм „Шешир професора Косте Вујића“.

Године 1884, по завршетку гимназије, хтео је да студира медицину, међутим лозничка општина није била у могућности да стипендира његово школовање у иностранству. Тада му је Владимир Карић, његов професор из шабачке гимназије, предложио да слуша студије географије на Великој школи у Београду. Цвијић га је послушао и исте године уписао Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Ове студије је завршио 1888. године.

Школске године 1888/89. радио је као предавач географије у Другој мушкој београдској гимназији. Потом је 1889. уписао студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни питомац.

Јован Цвијић је своја прва и најзначајнија теренска истраживања обављао на почетку каријере, радећи на терену кршевитих предела источне Србије. Посматрајући карст на Кучају и Преконошку пећину, дошао је на идеју за своју докторску дисертацију коју је на студијама у Бечу одбранио 1892. године, а свечано је промовисан 22. јануара 1893.

Цвијић се, поред тога, бавио и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом и неотектоником). Његова монографија о карсту (красу) изазвала је веома позитивне реакције у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара.

Захваљујући својим истраживањима Цвијић је још једном направио помак у светској науци и то својим антропогеографским прегледом у делу „Балканско полуострво 1918“, 1922-I, 1931-II на основу својих проучавања балканских психолошких типова.

Истраживачким радом, Цвијић се бавио око 38 година при чему је ишао на многобројне експедиције по Балканском полуострву, Јужним Карпатима и Малој Азији, чији су резултат била бројна научна дела.

Двотомна „Геоморфологија“ Јована Цвијића која даје геоморфолошки приказ терена на Балканском полуострву ни данас није изгубила на актуелности и представља изванредну полазну основу у савременим истраживањима.

Умро је у 62. години 16. јануара 1927. у Београду а сахрањен је на Новом гробљу. Своје имање завештао је и оставио Српском географском друштву.

Више о делу Јована Цвијића прочитајте ОВДЕ.

ИЗВОР: Википедија

 

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. vojislav ananić

    Јован Цвијић је писао и о психичким особинама и карактерологији Јужних Словена.
    Овде у наставцима преносим врло интересантна запажања о Србима проф. др Драгослава Словића.

    Путовање кроз српску душу
    1. део
    Индивидуални и колективни карактери

    „’Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе и Милош могли да владају масама у најкритичнијим тренуцима да нису одлично познавали свој народ? Познавати свој народ значи паметно њиме управљати – то треба да знају наши управљачи,’стр. 20 -21.’ (Ж. Мишић, Мемоари, Београд, 1980, страна 252.)
    За разлику од темперамента који у основи носи генетичке и једним делом стечене особине, карактер се поистовећује са моралним статусом и погледом на свет, дакле са оним што мислимо о човеку и о његовом очекиваном понашању. Српски етнос олако даје веру сваком ко га ’потапше по рамену’ и заголица његову наивно – сујетну таштину. Српско национално биће је интеграбилно због тога што је српски етнос, као уосталом цео словенски етнички корпус, по природи екстровертан, па се радо и лако упушта у све облике комуникације. Он тешко подноси самоћу те се у њој осећа отуђено и беживотно. Србин није довољан самом себи као неки западни народи. Србин тражи друштво и започиње разговор прихватајући тако сваку тему а у томе су слични скоро сви наши етнички варијетети. Ма где да се нађе, Србин настоји да одржи контакт са људима, макар и на језику који не зна. Он често у разговору намеће и теме које другог не занимају па постаје наметљив, али то је његова природа. Није случајно да је један географ (Јован Цвијић) дугим и пажљивим посматрањем запазио да су природни фактори и географске карактеристике снажно утицали на развијање његовог бића и карактера и да се они манифестују у мноштву етничких варијетета. Горштачки и низиски човек развијају се психофизички у сасвим супротном правцу; горштачки у претежно позитивном, низиски у негативном. Становник низије нема отпорности ни предузимљивости; кроз векове он се претвара у мекану ’ безобличну масу’, а то се испољава и у његовом језику. Топла клима даје човеку већу количину сунца па га чини свежијим и биолошки јачим, а хладна га чини бледуњавим. Горштачки тип је како је истакнуто, окретан, рефлексиван и жустар или како би га Цвијић назвао ’виолентан’, док је низиски тип тром, успорен и благ. Управо такве су им и душе. Тако се на пример, испоставило да су Војвођански Срби у карактерним одликама понекад ближи Румунима и Мађарима, него Врањанцима и Херцеговцима.
    Причом о својој прошлости човек говори све о својој интелигенцији, свом емоционалном стању, својој личности и наравно о свом карактеру. Човек који је у својој животној причи имао много тешкоћа и препрека показује да је био лакомислен када је упадао у такве замке, а ако је успевао да се из њих извлачи он је био довољно мудар због тога а несмотрен зато што је у њих улазио. Сваки човек и свака нација може да погреши у одређеном моменту, али нико нема право да вечно прави грешке или да стално доноси погрешне одлуке. Србин је доследнији од осталих европских народа. Он теже оставља пријатеље на цедилу. То је једна од његових врлина а у националним релацијама грех који није далеко од издаје. Србин је традиционално лакомислен, баш због тога што није спреман да другима чини зло, па увек полази од тога да ни други то неће чинити њему. Проблем је одувек био у томе да смо тако наивно отворени према странцу. И најгори странац је код нас бољи од најбољег нашег човека. Ни данас нисмо много отишли од овог уверења.
    Ми смо постали чланови светске заједнице, а остали смо без породичне, па чак и без људске љубави коју нам у нашој отуђеној декаденцији надомешћују кућни љубимци и интернет.
    Када је у питању српски етнос, он је још у својој раној фази развоја успео да са другим заједницама живи у заједништву. Успео је да прихвати део њихове културе и вредности. Проблем је, очигледно, у оном трећем елементу, који се односи на способност толеранције и разумевања различитости, макар она имала минорни значај. То је онај недостатак који је иманентан свим балканским народима и који је извор настанка појма ’Балканизам’. У њему је бит свих зала који прате балканске народе и који се ето преносе у наредни, трећи миленијум.
    ’Ми смо експлоатисани од стране оних других’.
    Ова парола је најуспешније демонстратирана на простору бивше Југославије у којој су баш сви тврдили и доказивали да су експлоатисани од стране оних других. Ти други су најчешће били Срби. Са одговорношћу научног радника тврдим да је Република Словенија била највећи добитник у Југославији, а да су поред ње значајне ефекте оствариле Босна и Херцеговина, незнатно Македонија и Црна Гора, а и делимично Косово. Губитници у тој игри су били по редоследу: највећи Војводина, затим ужа Србија и у знатно мањој мери Хрватска. Ваља истаћи да је непосредно после другог светског рата под изговором страха од руске окупације, велики део производних капацитета из Војводине пребачен у Словенију, па су из тог разлога чак и млинови демонтирани. Поред осталог и то је био разлог заустављања развоја Војводине. Он је касније у крилу аутономаштва тумачен на најгори начин, управо на штету најширих српских националних интереса. Нама наивним Србима, који у души вековима носимо мит Мајке Русије пласирана је теза, коју смо ’прогутали’ да ће баш она да нас пороби. Они који су се супроставили тој идеји завршили су свој живот без часне рехабилитације ни до данашњих дана.
    Срећна је околност да ће глобализација уништити све те ћемо се у некој наредној генерацији представљати као европејци италијанског или можда српског порекла. Питање је само на ком ћемо језику то рећи пошто ће се прво уништити језици и културе малих народа. У Југославији се испоставило да је српски народ показао највећу склоност да свој национални идентитет изгуби и да га замени за југословенство, док су други имали крајње ригидан став према том процесу. Ако се већ утапамо у какво веће море, не треба да нам се на ушћу изгубе и наши извори. Стога је значајно да се уливањем у то ’Европско море’ не изгубе извори из којих је та чиста вода српског етноса извирала. Не треба да дозволимо да доживимо историјску судбину Лужичких Срба, Хазара па и далеко већих народа, као што су били Хелити, стари Латини, стари Египћани, стари Бугари (али не ови Балкански) и многи други.
    Српски народ је у прошлости био отворен, што је иначе словенска етничка карактеристика. Баш због тога у том етносу су се искристалисали локални варијетети који се карактеришу оштро израженим разликама у односу на друге делове српског националног бића. Одувек смо били отворени за разне грчке речи, турцизме, германизме, мађаризме, па и латинизме. У овом времену прихватамо англосаксонске обрасце, чак толико интензивно да постаје примитивно говорити својим језиком. Наш народ је мало својих вредности умео да сачува, а многе је лако срушио зарад представљања своје квази учености или оданости некој новој идеји. Проблем је, дакле, у томе што су нама многе ’покондирене тикве’ формирале национални дух и карактер, само због тога што њихову покондиреност нисмо правилно проценили. Проблем је још и у томе да се тај процес данас развија брже него него било када у прошлости и што пребрзо тонемо пред валовима глобализације, чак и пре него што су они запљуснули нашу обалу. Мали народи и мала племена имају много разлога да чувају свој идентитет и да се хомогенизују управо ради тога, а велики налазе смисао у доминацији и асимилацији баш тих малих народа и племена. Мали су управо због доминације великих угрожени и то баш због њихове дисперзије и агресије, која је често невидљива и покрива се пријатељством. Према томе, мудрост националне хомогенизације је у томе да се негује сопствени национални дух и култура, али и да се поштују вредности света који окружује дату нацију. Само народи који могу тако да се понашају успевају да опстану, посебно данас у ери глобализације која прво уништава баш национални дух малих народа. Сви мали народи су изложени цивилизацијским, економским и културним притисцима великих и доминирајућих, али нису сви једнако отпорни на те утицаје.
    Када је у питању наша – српска нација, национална политика никада није добила онај значај који заслужује, нити су Срби у великом делу своје прошлости имали јасан национални програм. Ваљда су баш ту разлози због којих су Срби у два светска рата претрпели највеће губитке који се чак и данас правдају крајње ирационалним разлозима. Иза ирационалног позива на то да се Србин неће клањати и да ће се храбро одупрети, страдали су милиони припадника овог етноса. Несрећа овог народа је да ни данас нисмо сагласни у томе ко нам је направио ово злодело, па и данас доказујемо ко се борио за Србију, а ко против ње. Постоји само једна неспорна истина. Сваки Србин који је страдао од српског метка или ножа је узалуд дао свој живот, а сваки тако одузет српски живот је мрља на савести оних који нису умели да воде одговарајућу националну политику у датом времену. Веће зло су Србији нанели они који су одлучивали од оних који су држали ножеве у рукама. Ни данас нисмо способни да дамо ваљане и непристрасне одговоре на питање: за чију корист су гинула српска деца у два протекла светска рата? Запитајмо се да ли је било који народ у 20-ом веку осим Срба и Руса тако трагично страдао од сопственог ножа и метка?
    Да ли је време да почнемо да се бавимо будућношћу и да почнемо да размишљамо о томе куда може да иде народ који уместо ширим националним интересима несвесно служи ининтересима малих политичких група и крупног капитала. Да ли тај велики капитал може имати дугорочну будућност у земљи која нема националну будућност и какве су му шансе када се на светској сцени сретрне са још већим капиталом у свету који треба да у своје окриље прими разједињену Србију?
    Природно стање ствари је да свака нација тежи да се уједини и да формира своју државну заједницу. То је најбољи начин да се она развије као јединствено национално биће. Само уједињена нација може да оствари онај синергетски ефекат који јој омогућава опстанак. Према томе, нација која се дроби изнутра је већ болесна а људи који се за то залажу су у дубокој социјалној патологији. Само болесне нације, дакле нације које нису јасно идентификовале своје биће, се цепају изнутра и разједају своје ткиво. Здраве нације вечно теже хомогенизацији, па је код њих мотив окупљања јачи од мотива цепања. Нације код којих почне да доминира мотив цепања и дробљења показују да су иживљене и оне дробљењем доживљавају свој ’салто мортале’.
    Док су неки народи подељени у разне конфесионалне групе успели да очувају свој идентитет, други су га рушили на крајње суров начин. Срби католици су постали Хрвати, Срби муслимани најзад постадоше Бошњаци, да би само православни Срби задржали за себе правло да се тако зову. Арбанаси никада нису развијали унутрашње сукобе на верској основи, а сви српски сукоби локалног карактера су имали искључиво верски карактер. То је један од разлога који је покренуо ову тему и који би морао да инспирише наше умове да проблем српског духа разматрају и изучавају у овој парадигми. Овај национални корпус у свом историјском развоју примио је неке лоше карактерне одлике којих се ни до данашњих дана није ослободио. Сам је себи наносио зло због неслоге која га прати већ близу 15 векова од када се настанио на Балкану. Реч је о његовој вечној неслози која је само у неким тренуцима прерастала у слогу и то кратког даха и века и увек у ситуацији када се српски народ налазио у великим тешкоћама. Срби су се слагали само у невољи, дакле само онда када су беспомоћни, а слога је трајала само онолико колико је трајала невоља која их је сјединила. Неслога није само српски специјалитет. И то је тачно. Други су ипак имали снагу да се у тешким тренуцима уједине и да стану на исту страну. Германи су показали да и после тога умеју да остану на месту где су били. Србима та привилегија није припала и то је њихово највеће зло. Људи чија савест није формирана под утицајем религије воде државу у пропаст, што се показало као тачно у многим потоњим догађајима. Српски етнос се не може похвалити превеликим утицајем цркве на формирање његове националне свести па би баш ту требало тражити узроке многих његових недаћа. Они који нам пласирају готове ставове, по правилу, рачунају на нашу наивност.
    Често се поставља питање: како је могуће да нас Србе бомбардују они народи који су били наши савезници у два светска рата, а да плодове уживају они народи који су у оба рата били на другој страни? Дилема је дакле да ли треба водити рачуна о гробовима или о колевкама. Време романтизма је давно за нама, а ми Срби то тешко схватамо. Романтизам је предуго у нашим срцима. Рационално резоновање упућује на то да савремен, цивилизован човек, треба да гледа у будућност, поштујући прошлост. Према томе, значајно је да и српски етнос схвати да треба чувати свој идентитет, али се и укључити у светске токове, прихватајући логику времена у коме живимо. Потребна нам је наша памет и национално јединство.
    Не смемо дозволити да се расточе четири велике цивилизацијске тековине: породица, црква и вера, школа, закони засновани на аутентичној традицији којима бисмо морали да додамо пету: јединство нације. Породица је као цивилизацијска тековина већ озбиљно угрожена са тенденцијом да се даље растаче. То је данас у далеко већој мери проблем западних култура од наше. Црква и вера су код нас буквално гушене у периоду робовања под Турцима, али су више уназађене у доба комунизма него у било којој етапи турске владавине. Усвајањем болоњских стандарда школа је озбиљно доведена у питање, па су наши стручни и научни потенцијали почели да се троше тиме што наше традиционално добре факултете претварамо у савремене „Школе ученика у привреди“ како су се некад у Социјализму звале занатске школе. Закони које усвајамо нису примерени нашој традицији, па их често само преузимамо из туђег окружења да бисмо тиме доказали да смо ’већи католици од римског папе’. Невоља је у томе да усвајамо и оне законе које од нас нико не захтева, под видом хармонизације нашег законодавства са Европом.
    Јединство нације је данас једна од највиших вредности које бисмо морали да поштујемо. Зло је у томе да многи људи плитког ума који не могу да схвате ни основне појмове о истинским интересима свог народа своју ’ученост’ доказују тиме што пред нама уништавају све што чини српски идентитет који је очуван у тешким историјским недаћама.“

  2. vojislav ananić

    2. део
    Српско национално биће

    „Ако би се усвојила теза о заједничком пореклу и језику као комуникационом средству, српско национално биће би обухватило све народе који потичу из овог језгра, а то знчи да оно обухвата и народе који су се већ јасно издиференцирали као Црногорци, Македонци, Бошњаци, па и део оног етноса католичке вере, који је у западној Херцеговини развио осећање припадности Хрватском народу.
    Србин ове генерације је расцепљен и постао је отуђен баш због тога што нема јасну идентификацију. Он се налази у размеђу између својих крвних веза и стечених пријатељстава. Код народа који себе називају високоцивилизационим, овај процес је већ окончан али на начин да је човек у њему тотално изгубљен, лишен чак и веровања да има искрене пријатеље.Такав човек који себе назива Европејцем свој национални идентитет доживљава на крајње магловит начин, а бригу организоване државе о њему и својој свести своди на обавезу да плати порез. Тај Европејац је постао отуђен и егоистичан.
    Српски национални ентитет није успео да оствари трајну везу која би га одржала у земљи коју је својом крвљу направио – Југославији. Он није успео да се одржи на окупу ни у другој Југославији па се незнатне разлике у варијететима подижу до нивоа сепаратизма, толико јаког, да се са њим кидају унутрашње етничке везе, разлабављује национални дух и руши његов интегритет. Човек који другима чини зла никада не може бити добар човек ни онда када за то постоје осветнички разлози.
    Научници присталице „вестернизације“ у критичкој оцени источних култура заборављају да је западна цивилизација много пута потврдила да је њена мајка хришћнска религија чији су извори настали на истоку. Та (западна) култура је изворно настала на истоку. Никада вестернисти нису одговорили на питање: на чему заснивају тезу да је западни човек цивилизован а да је човек истока још увек варвар. Највећи део зала која настају у свету коме припадамо не долази са истока. Срби данас гаје подељена осећања. За њих је богатство већ постало највиши циљ живота и доказ успеха, слично као и на западу. Алтруизам сигурно неће упропастити људски род али га егоизам и робовање богатству које настаје као његова круна води у даље отуђење човека од човека и људског рода. Склоност српског националног бића да се у тешкоћама консолидује и брани је само појачала његов већ стечени идентитет и спремност да се бори уз све жртве које тај статус доноси.
    Србима је одувек био потребан вођа који је имао снагу и енергију једног Немање да их уједини и окупи око једне релативно снажне матице. Оног дана када међу Србима нестане ауторитет јаког вође почињу да се испољавају разни облици сепаратизма. Јаки су одувек Србе уједињавали а слаби цепали. У невољи слабије вође су се ослањале на спољну помоћ, која после тога постаје још већа опасност управо за оног ко је довео заштитнике па и за оне против кога су они доведени. На овом свету не постоје народи као пријатељи. Ову лекцију српски етнос није научио ни до данашњег дана, па се и данас расправља о томе да ће нам овај или онај помоћи. Ни 15 векова живота на Балкану није нам било довољно да схватимо да нас нико не може волети више него што то сами можемо и да нико није спреман да помогне да гасимо ватру која гори у нашој кући ако то сами не учинимо.
    Ако су државу коју је српско биће формирало крвљу својих синова напустили сви братски народи, укључивши и Црногорце који су по свим етничким критеријумима аутохтони Срби, онда би овај етнос морао да се још по једном забави самим собом. Интересантно је да су Срби као етнос одувек имали склоност да под свој државни кров приме сваког ко је спреман да уђе под њега, чак не водећи рачуна о томе да ли се тим уласком пада у још веће невоље. Србин је очигледно своју државу одувек третирао као недовршену кућу, па је управо ту корен његове спремности да баш сваког прими у своје двориште и да га прихвати као свог. Он је увек имао осећање да ће са оним кога прими да заврши кров те куће. Овакви какви смо данас, настали смо кроз процес сложених етничких мешавина, ма због ког разлога да су оне настале. Генерално посматрајући, српски етнос је одувек био раздробљен на овом простору, што је у далеко већој мери била и историјска судбина Лужичких Срба. Српски етнос се развијао и формирао под утицајима туђих култура и туђих цивилизација и то у државама у којима, по правилу, није имао статус равноправног народа.
    Срби у Војводини су развијали свој етнос као другоразредна етничка група у Аустроугарској или само Угарској доминацији. Срби који су живели на подручју данашње Хрватске су такође, заједно са већинским Хрватима живели под утицајем Аустријске државе и културе и то као етничка група која је била сувише разбијена у сваком погледу, да би формирала неко етничко јединство, тако да је само православље заслужно за очување њиховог националног идентитета. Део српског етноса који је живео у подручју приморске Хрватске је свој национални идентитет формирао под утицајем венецијанске, односно латинске цивилизације. И ту је такође православље успело да очува тај идентитет али уз жртву да је велики део популације латинизиран и преведен у католицизам па је самим тим изгубио српски етнички статус.
    Слична је ситуација у Херцеговини у којој је ипак дошло до драстичније промене етничког састава само због тога што је западна Херцеговина била под снажним утицајем католицизма а источна под утицајем православља, па је управо на том простору дошло до етничких подела које су касније захватиле целу Дубровачку регију. Очигледно је дакле, да је и на овом простору вероисповест била одлучујућа на формирање етничког статуса и националних осећања. И овај део српске популације је дуго живео под утицајем стране културе и државе само што је у Дубровнику српство очувано дуже него на другим местима из разлога што је асимилацијски утицај био блажи све до двадесетог века. Црна Гора је на тој карти била и остала једина светла тачка. Она је успела да очува своју државност и веру, добрим делом што су у Црној Гори дуго владале Владике. Део српског етноса у Македонији се одувек развијао под утицајем нерешеног етничког статуса у смислу дефинисања припадности бугарском или српском националном корпусу. Коначно, део овог националног корпуса који је развијан у границама Србије је дуго био под ропством са хипотеком изгубљеног царства и жељом да се очува идентитет за нека срећнија времена. Конституишући Србију, Европа је у тој конституцији видела своје интересе, далеко циничније него када је формирала Босну цео век касније.
    Он (Србин) није умео да користи туђу снагу и кад је могао а своју је често давао другима и то без икаквог рачуна. Због тога је он више пута стајао у месту гледајући како га глупљи и неспособнији претичу. Зато је он добијао ратове и губио после тога оно што је у ратовима скупо стекао. Српском духу се приписује слободарски дух и особито изражена љубав за слободу. Српски национални дух је слободарски. Он је стремио слободи ма у којим условима и околностима да се налазио и ма где да је био. И тако је српски народ доживео судбину комадања. Сви његови делови су живели у страним царевинама. Како је једини сан који Срби никад нису остварили, осим у Југославији, био да живе у истој земљи, то је њихово стремљење ка слободи у јединству схваћено у личном али и у националном значењу, обележио њихов национални карактер. Из њега се развила та јака црта српског етничког бића. Слободарски дух Србина под туђином је да се ослободи туђе власти.
    Постоји отворена бојазан да и данас својим слепилом пред реалношћу, учествујемо у још једној организованој трагедији овог народа, који никада у својој прошлости своје национално питање није третирао на ваљан начин. Где год да је требало да се покаже индивидуална способност, од науке до спорта, српски дух је бриљирао, да би показао велике слабости у свим облицима организације, осим у ратовању. Ми још увек тешко прихватамо научна достигнућа и научне тековине а олако прихватамо модне лудости и продукте декаденције савременог света. У томе су основни разлози заостајања наше привреде, а посебно пољопривреде“.

  3. vojislav ananić

    3. део
    Одлике српског карактера

    „Убедљиво највећи део српске популације има плитке сељачке корене. Данашњи Београд је у кратком историјском периоду удесетостручио број становника што би морало да значи да најмање 70% његове данашње популације потиче са села и то најдаље у другој популацији.
    После рата када је дошла ’народна власт’ у њу су у нашим селима ушли највећи нерадници, ленштине, пијанци, предратне слуге и људи који су се за време рата крили да би после рата доказивали своје херојство. Убрзо потом дошло је до акције принудног уписа сељака у сељачку задругу када су домаћинима одузета имања да би се летина делила са нерадницима, који су се прикачили уз социјалистичку власт и своју оданост потврђивали узвикивањем парола. Када је сељак домаћин видео своје бивше надничаре у позицији да се према њему понашају као права господа, коначно је дошао себи па је и сам похрлио да се домогне какве привилегије коју даје градски живот у социјализму. И најгори нерадник у граду је у свом животном веку створио више од најбољег сељака. Добио је стан који вреди стотине хиљада еура, а најбољи сељак не може да остави у наслеђе својој деци ни вредност од 20.000 еура. Тај сељак, чију честитост са правом описујемо, доживео је да сам умире у неком селу где нема ко ни чашу воде да му дода. Наша интелигенција је већ одавно окренула леђа сељаку прихватајући неке друге, нама несхватљиве вредности, које су јој дозволиле да развије снобовски и корупционашки дух.
    Много више узора данас млади људи налазе у богатим криминалцима него у честитим образованим људима, па се успех мери погрешним аршинима. Свет који примитивизам велича а ум оставља у запећцима нема перспективу. У времену у којем припадамо ово је општи образац понашања целе цивилизације а пре свега западне, у којој се екстравагантност умоболних типова цени више од највећих умова и талената. Успеси које доносе скандали су кратког даха па они који их остварују ускоро и сами постају жртве нових скандала. Друштво које их велича и само постаје друштво скандала а такво стање на дрштвеној сцени је озбиљан симптом шире моралне кризе. Интересантно је да је српско национално биће одувек више волело разбојнике, хајдуке и злотворе него умне људе, али је ове друге ипак поштовало. Јуначење је увек међу Србима било атрактивно – мудрост је одувек код нас била у запећку. Проблем је очигледно у томе да Србин по свом менталитету није вредан и да многе проблеме решава на интелигенцију и импровизацијом. Полутани или несвршени интелектуалци, како они себе називају заузимајући високе положаје, засенили су српско образовање. Промућурнији међу полутанима су злоупотребљавали традиционалну склоност ка корупцији па су се многи од њих домогли чак и високох академских титула. Управо ти и такви ’интелектуалци’ су развили страсти подмитљивости, прибављајући себи сва блага у материјалном смислу и статусна у смислу друштвених позиција.
    Радне навике нашег индустријског радника су у прошлим годинама, разорене. Разни ’принудни одмори и нерад’ утицали су на то. Србин је сваки јавни рад у прошлости доживљавао као кулук, али кулук за другог. И када је дошло време да ради за своју земљу, он је сачувао ову турску реч па је у подсвести имао осећање да је радио за другога. Вредноћа му никад није била јача страна. Непосредно после рата у неком заносу изградње комунизма, понашање Србина као радника није било такво каквим се овде представља. Временом је самоуправно друштво трансформисао у друштво забушаната у коме сваки референт треба да буде шеф, па се тако намножио непродуктиван рад до граница које никад нико у историји није видео. Ментално нисмо спремни да прихватимо тезу да радимо за себе. То осећање, да радимо за другог је данас највеће зло српског радничког менталитета. Болно је за њих сазнање да су им данашње газде најчешће били дојучерашње колеге који су поткрадали фирму коју су купили. Наши радници се далеко одговорније односе према власницима странцима него према српским газдама.
    Што се склоности ка корупцији тиче, неразумно је неком донети слику која не одговара његовим критеријумима лепоте, књигу коју је прочитао и слично, па на крају новац увек испадне добар поклон и израз захвалности. Тамо где држава има јасне законе и где се захтеви грађана морају решити по њима и у оквирима које су они прописали, нико нема мотиве да се бави корупционашким пословима. Србин није корупционашко биће и према њој (корупцији) се односи са гнушањем. Корупција као појава је супротна српском националном карактеру. Корумпирани људи нису ни свесни колико клетви преузимају на себе и своје потомсто. Још једном ваља истаћи да проблем корупције није ствар карактера већ традиције да се за добро дело узврати добрим, па се давање контра услуге за добро дело доживљава као част за оног који је узвратио.
    Србин је дакле, одувек био склон да служи својим ’кнежевима’ који су се у новије време њему наметнули у облику политичког лидера. Српско етничко биће највише промашаја прави у демократским режимима, а најчвршће је у условима ратова и криза. Срби као и сви православни Словени, својим наивним словенским духом и топлином православља, олако поверују оним људима који им под маском демократије нуде своје личне или у бољем случају групне интересе, који су најчешће сведени на лажну демократију. Проблем је једноставно у томе да Србин сувише лако верује у оно што му се нуди, не проверавајући шта се крије испод такве понуде. Србин је дакле лаковеран и баш због тога што увек прилази са вером и поверењем, он тешко препознаје лупеже који га понижавају. Он (Србин) засад сигурно губи маркетиншки рат баш због тога што некритички прима оно што му се сервира. Он губи због тога што слепо верује оном што му се пласира. Они који су желели да живе од свог рада и своје памети су одувек били сиротиња.
    (Савремене тенденције разбијања српског националног идентитета) почиње у периоду када је почело распадање Југославије, које је водило преко растакања Србије као њеног дела и српске нације која је већ достигла релативно задовољавајући ниво етничке идентификације и консолидације. Бакља разбијања српског националног идентитета је упаљена изван Србије чувеним Маспоком који је настао у Хрватској. Ствар је очигледно била у томе да је Хрватска Југославију схватила као успутну станицу на путу ка својој суверености. Управо тај период је био најздравија фаза развоја наше економске и националне консолидације. Ову чињеницу добро су запазили они који су желели да дестабилизују Србију па је на најбољи начин искоришћена једна добро уочена стара слабост српског националног бића. Рецепт је био једноставан. Убацити ту бакљу да гори међу Србе. Они ће после тога урадити све на своју штету. Они ће после тога сами ширити ватру. Око 4.000 руководилаца у Србији је било лишено слободе, а њих око 7.000 смењено са функција. Убрзо потом су организовани активи радника комуниста као специфични судови руководиоцима, наравно само у Србији. Другима они нису били потребни. Други тада нису ни грешили. Био је то најгори период ’какократије’ у значењу да најгори владају и суде. Најгори су тада по линији полтронства преузели власт од оних које су похапсили и лишили права на рад. Најгори су тада преузели да воде Србију. Голооточке ране заједно са анархолиберализмом морају да остану мрље на савести целог српског народа у 20-ом веку. Главни зликовци у оба случаја су били представници нашег-српског етноса. Због тога немамо морално нити пак интелектуално право да окривљујемо никог другог до нас саме. Проблем је опет био на нашој националној наивности због које смо најбоље синове овог народа сами стављали на ломачу, а најгорима међу њима дали смо нарамак сувог дрвета и шансу да га упале. Они су то учинили једнако здушно као што су атински медиокритети осудили Сократа. Атињани су убрзо схватили своју заблуду и линчовали Сократове судије, а српски народ је бацио у заборав људе које је тада ставио на ломачу. Требало је много времена да се дође до трежњења и сазнања да се ради о организованој диверзији која је инкорпорирана у српски национални корпус. Проблем је био само у томе што су постојале снажне кочнице да се ствари доведу на право место. Ова кадровска револуција је била далеко снажнија него што се могло замислити, из простог разлога што су полуге власти преузели они људи који би морали да се нађу на стубу срама и одмазде. Појединци су одлазили али је систем какократије остао и он је управо онеспособио Србију за даљу утакмицу у Југославији. Тако је ослабљена Србија ушла у коначан обрачун у вези са распадом Југославије. Србија је тада бачена на колена само због тога што је дозволила да се најбољи нађу у затворима, а да најгори преузму руководеће улоге. Управо у том периоду долази до највећег економског суноврата Србије, а потом и до њене политичке деградације и слабљења њене позиције у Југославији. Све то је погодовало развоју процеса њеног унутрашњег слабљења и уништавања. Као резултат тога процеса дошло је до Уставних промена по којима је Србија фактички разбијена на три суверене државе, али на начин да више није била ’нити риба нити девојка’. У југословенским прегласавањима, почев од спортских форума до највиших политичких нивоа, Србија је, по правилу, против себе увек имала две своје покрајине које су ’ал пари’ гласале са њом, али скоро увек против ње. Највеће зло је ипак учињено изнутра иако је иницијална каписла упаљена споља, можда чак и далеко од граница ондашње Југославије.
    Одвајање црногорског етноса од српског и губљење осећаја српства у њима је велики пораз за целу нацију и за све нас. Аутономаштво као феномен није реткост у историји цивилизације и он је у многим срединама дао позитивне резултате тиме што је афирмисао неке локалне етничке карактеристике. Али не и у Србији. Он је у Србији тумачен као право на терање ината, па су аутономије, по правилу, гласале против свих ставова које је заступала њихова република, односно држава. Историјска судбина народа који нису препознали елементе сопственог јединства је очигледна а очитује се у судбини Хазара, Хетита а данас и Лужичких Срба. Народ који не уме да се избори за сопствени опстанак вероватно и не заслужује бољу судбину од њих.
    Туђ успех доживљава као свој неуспех, па није спреман да ужива у њему. Свака мржња се може угасити, осим мржње коју завист покреће. А наша је углавном таква. Туђу нестрћу Србин доживљава са далеко дубљим емоцијама па је спреман да учини сваку жртву да би помогао унесрећеном чак и ако је непријатељ у невољи. Интересантно је да је Србин велики алтруиста чак и у случају да треба да помогне ономе према коме је гајио негативно осећање зависти или пакости, ако је овај упао у какву невољу.
    Тај свет који себе, без права, назива високоцивилизационим, је у односу на ове људе изградио комплекс супериорности а њих је у свести доживљавао као људе ниже расе. Србин је у својој јакој индивидуалности правдољубив, а успехе је увек видео у неморалним поступцима других. Велики је људски квалитет да је човек способан да у туђем успеху види своју срећу или бар да изгради индиферентан однос према њему.
    Србин очигледно уме и може да буде велики и искрен пријатељ спреман на сваку жртву, али уме и може да буде заклети непријатељ ако се ствари развијају тако да се пријатељство претвара у сукоб. Србин никад не стоји чврсто ни иза једне идеје и програма. Србин је прихватио да се под маском развоја равноправности народа и народности разбија његова држава и чак је свом снагом давао свој допринос том процесу. Као већински народ на чијој крви је грађена Југославија, Србин је дозволиио да у њој буквално буде обесправљен и касније раскомадан.
    Многи прихватају туђе речи и појмове које не разумеју, туђу моду, туђу робу. Наши мас-медији су буквално затрпани страном продукцијом, а спикери се муче да изговарају дела под лажним називом ’светски трендови’. Ми смо постали заробљеници шунда у светској уметности а једним делом и у науци, пре свега од некомпетентних људи који их у наше време прихватају. Своје знање и традицију треба унети у процес глобализације, али је не уништавати пре тога.
    Нигде на свету не може се видети да се велики део популације толико занима за политику као што је то случај са Србима. Историјски гледајући, још су само стари Атињани били тако опседнути политиком као Срби данас. Тајна пропасти обе Југославије као српских творевина, је да су сви други били паметнији, а не што су имали способније људе од нас. Распад Југославије је убрзан оног момента када је Србија почела да показује да жели да буде барем равноправна са другима. Успех Титове политике се сатојао у томе да је у целом периоду своје владавине умео да за сараднике узме Србе и то, по правилу, најнеспособније међу њима. У протеклих 15 година највеће зло нам чине наше патриоте, посебно они који су своју децу склонили далеко од наших ратишта и бомби које су падале на наше домове и мостове.
    Мало који народ на свету је дозволио да се његова Национална историја касапи као наша. Народ који не упозна своју прошлост не може ни имати национални идентитет, нити пак јасне путеве у будућност. Он се мора ухватити у мрежу туђих интереса и ишчезнути. Гинули су наши очеви за идеју комунизма, гинули за краља и отаџбину, гинули су за интересе других. Они су својим животима решавали светске проблеме, а да при том нису размишљали да треба да сачувају своје етничко биће а често ни своју децу. Синови оних који су гинули за интересе великих, доживели су да их синови тих ’великих бомбардују са, милосрдним анђелима’. Цивилизацијски је да упознамо друге али је опасно да не упознамо себе и своју традицију и да у њој не препознамо оно што је вредно да се пренесе у будућност.
    Србин је у свему неумерен. Неумерен је у љубави, неумерен је у мржњи, бескрајно веран, дакле неумерен у пријатељству, да би могао да буде и суров непријатељ, човекољубивији и пакоснији далеко више од других. Србину који је одувек био наивно отворен и предусретљив, посебно према припадницима других народа, приписује се суров национализам у земљи коју је изградио својом крвљу, а коју су рушили они који су у њој себе актуелизовали и на њој изградили свој суверенитет. Ако је борба закон рашћења, онда је Србин у тој вечној борби морао да прерасте све европске народе. Његова завист и пакост су дубљи од других ако је неко испред њега, а његово човекољубље и алтруизам су изузетно велики, ако је неко у невољи и ако му треба помоћи. Западна цивилизација се не може похвалити таквим човекољубљем и спремношћу на пожртвовање према другом. Човек запада је далеко већи егоиста у односу на источног човека. Србин има ’инсталирану’ завист и пакост према оном ко је бољи од њега, а у исто време склоност ка човекољубљу према оном ко је у невољи. Србин се целог живота са неким такмичи, и то са јачима од себе. Такмичење се код Србина третира као супарништво, а никада као партнерство. Човек који се упусти у борбу са јачим и бољим, увек је у невољи и у неком неприродном стању улагања напора да реши нерешиве проблеме. Пакост и завист који резултирају из тог такмичарског духа се јављају као негативан однос према неком ко је бољи од нас, и врло ретко, или скоро никад, према слабијем. Човекољубље се, по правилу, испољава према оном коме је наша помоћ потребна и без обзира на све изнете облике српског карактера, наш човек има задовољство да чини добро дело и да неком помогне када је у тешкоћама.
    Српском бићу су санкцијама одсекли крила и ставили олово на ноге. Срби су у ратним окршајима, заслепљени претрпљеним злом, правили једнако монструозна дела као и други. Данас живимо пред невиђеним притиском америчке културе која нас гуши једнако као и целу европску цивилизацију. Наш речник је постао такав да почињемо да се стидимо наших речи да бисмо нашу ученост доказивали разним американизмима, које у нашим изведбама у очима образованих људи често делују комично. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да мисли на свој опстанак, мора почети да се бори за свој опасно угрожен национални идентитет и инегритет.
    Од свог доласка на овај простор српски етнички дух је био под утицајем истока од источног Римског царства, преко отоманске империје до традиционалне повезаности са матицом Русијом. Утицај истока је у нама развио источњачки дух, а утуцај запада је неутралисао велики део те традиције, па баш због тога имамо тешкоће у сопственој традицији. Први образованији Срби су своја знања стицали у западним школама и баш то знање су преносили у нашу културу и писменост, па су тако утицали на даље обликовање српског карактера по обрасцима просвећеног запада. Ми очигледно улазимо у велику кућу европске цивилизације, али је питање да ли треба да рушимо нашу колибу или бар да је сачувамо као доказ да смо постојали на овом делу европског простора.
    Српска апатија не настаје због сиротиње већ због неправде. Србину никад није сметало сиромаштво колико неправда чак ни у стању материјалног богатства. Србин није рођен ни за роба ни за господара. Он је рођен за колективет, за слогу и за љубав, истинску и братску али и за пакост и завист чим се та љубав поремети“.

  4. vojislav ananić

    4. део
    Адаптибилност српског народа на окружење

    „ ’Оно што остаје и што вечно траје, то нису људи, јер они су пролазни, вечни су само споменици културе једног народа по којима ће он бити препознатљив и у далекој будућности. Ако би се сваком допустило да их руши или скрнави, нико не би знао за нас, не би знао ни да смо постојали’.
    Срби лако прихватају све новотарије и у односу на њих показују високу радозналост, па су склони и да прихватају нове идеје и нова сазнања. Србин се најбоље осећа у друштву својих пријатеља, те је одвајање од њих за њега исто што и одрицање од слободе. Једно од највећих зала које и данас оптерећује српски национални дух је традиционална склоност да се не чита и да се не дружи са књигом. Србин није склон да се дружи са ’мртвим људима’ и да са њима комуницира путем књиге. Ипак, овај етнос је изнедрио људе достојне цивилизацијског признања на целој планети. Српски етнос је по својој природи склон да стоји усправно, али у рационалном стању. Он се често клањао у невољи. Прави Србин у својој души стоји усправно и када се клања. Клањање пред другима је својеврсно лицемерје, које је у наш етнос ушло кроз фразу из турског доба. Србин, а посебно црногорски и херцеговачки део, једноставно ужива у титулисању. У клањању ауторитету Србин је често површан, па се понекада понижава клањајући се пред невредним људима, посебно ако су они странци. Успешне у Србији нико толико не мрзи за живота, нити их жали после смрти, онако како то чинимо ми Срби. Сви наши великани су постали то што су, тек кад су отишли на онај свет.
    Уништавајући домаћина, формирали смо богат слој на једној, и сиротињу на другој страни. Домаћин је нестао са средњим слојем. Сиротиња никад и нигде на свету није друштво водила у прогрес. Идеја једнакости у сиромаштву је ретко где на свету прихваћена тако искрено као у српском (и руском) етносу. Богати људи могу бити домаћини само у првој генерацији. Већ следећа показује знаке озбиљне декаденције. Наши умови су одувек били најчешће жртве ’цинкароша’ који се опет регрутују из фрустрираних медиокритета. Проблем коначно није у томе што нам удворице праве велика зла уништавајући најбоље и долазећи на њихова места, већ у томе што заборављамо оно што се јуче десило, бавећи се данас актуелним удворицама и њиховим каријерама.
    Пријатељство је за Србина одувек било све а и данас оно високо стоји на лествици вредности. У том смислу, Србин је још увек ближи истоку него западу. Издаја и остављање пријатеља у невољи се сматра нечасним чином. Пријатељства која настају у нужди, трају читавог живота. Срби припадају народима који лако стичу пријатеље, али нису спремни да их се лако одрекну. Србин је често заслепљен пријатељством, те није на време схватио разарање југословенске државе од народа који су у њу ушли покривајући своју државотворност крвљу српских војника. Енглеска нпр. нема вечне пријатеље и савезнике. Она има само вечне интересе. Оно што квари тај најплеменитији осећај пријатељства код српског народа је злурадост према успесима других, макар то били и пријатељи. Бављењем туђим пословима и проблемима и бригом туђих брига, Србин заборавља своје муке и своје дужности.
    Чврста породица је гаранција развоја доброг карактера и здравог друштва у целини. Традиционална српска породица већ нестаје а са њом и оне споне које чине националну снагу. Онога момента када је жена почела да се бори за своју каријеру, она је доживела пуну социјалну афирмацију, а њена породица социјалну смрт. Каријера жене мајке је у директној вези са стабилношћу породице. Западна цивилизација је, осим егоизма, афирмисала нестабилну породицу са тенденцијама да се та основна ћелија друштва потпуно уништи. Ако отац има свој живот, а мајка свој и ако немају перманентну везу, породица губи сва обележја трајне везе. Данас у нашим градским парковима сусрећемо мноштво младог света који трчкара за ’кућним љубимцима’, а који се при том одриче чак и жеље да има своје потомство иако је биолошки способан. Последица таквог стања је бела куга и неспособност да се родитељи брину за своју децу, па чак ни жеља да их имају. Неморално у свему томе је то што се овакве појаве тумаче као најбољи демократски стандарди, који се правдају еманципацијом жене и њеном једнакошћу. Најјачи осећај и највиши смисао живота је рађање и стварање нормалног и здравог потомства. Људи се боре да изграде друштвену позицију, да створе иметак, отимају богатство једни од других, да би се прекасно упитали: за кога га стварају то што су стварали? Многи успешни и богати родитељи носе у души патње због деце која се дрогирају а да они о томе ништа нису ни знали. Као народ морамо се баш данас упитати: да ли смо из западне цивилизације примили те најгоре тековине – уништавање материнског и у ширем смислу родитељског нагона? Српски етнос још увек није отишао предалеко у томе, али с обзиром на то да невешто и упорно имитирамо западне традиције и некритички прихватамо све њихове вредности, постоји бојазан да смо кренули путевима без повратка. Традиционални однос супружника базиран је на специфичном поштовању породичног ауторитета. Вишак слободног времена је развио љубав међу супружницима али је оно и претња да ће се та љубав и уништити. Вишак слободног времена и економско благостање које га прати, стварају све услове да човек бежи од породице и да се посвећује себи, својим хировима и фантазијама, где спадају разне авантуре, па и оне љубавног карактера. Сви смо ми морали да се запитамо шта ћемо добити ако растуримо постојећи брак а шта ће изгубити наша деца? Овакво приступање браку као институцији руши темеље традиционалне српске породице. То је једно од највећих зала које добисмо од Европе. У име конфора, савремени родитељи се одричу потомства под изговором да немају могућности да издржавају децу. Западна цивилизација је изнедрила један нов однос родитеља према деци који је афирмисао необичан егоизам и егоцентризам у коме се пунолетно дете третира као ближњи рођак. У балканској традицији веза између родитеља и деце је далеко чвршћа у односу на европску, па она чак има и неке нргативне елементе. Родитељи предуго брину о деци и она остају под њиховом заштитом дуже него у било којој западноевропској земљи. То се негативно одражава на самосталност деце и њихову способност да преузму друштвене обавезе. Пожртвованост родитеља у српском етносу, мерена критеријумима овог времена има негативне елементе управо у томе што деца ’споро’ одрастају и предуго остају под звоном родитељске заштите. Код нас се и данас сматра да је велика срамота за децу да им родитељи заврше у старачком дому, чиме се живот младих људи лишава терета неге онемоћалих родитеља. Данас је у Србији рађање деце кључни доказ патриотизма и поштовања свог народа. Олако прихватамо европску музику, голотињу, хулиганство и много што шта, што представља отпатке европске културе, а било би добро да прихватимо европску традицију уређења гробља наших предака и да чувамо споменике, ма чији да су и ма ко да их је подизао. Чињеница је да нисмо изградили култ поштовања старих гробница и да их остављамо у корову, само због тога што у тој области немамо традицију.
    Српски етнос се сусрео са многим подвалама, преварама и лажима од стране других, па су многи прваци овог народа звршавали на колцу само захваљујући томе што су поверовали на реч оних који су их позвали на какав самит. Невоља је српски народ натерала да се служи лажима због тога што су му разна лукавства пласаирана у облику највећих лажи. Велики део српске неслоге и уопште неслоге у словенском националном духу потиче управо из вере у дату реч. Лажи нам се пласирају са калкулацијом, да се од оних који нам их упућују рачуна на нашу наивност. Нисмо глупи, али морамо да прихватимо да смо неотпорни на ласкање, на тапшање по раменима и на хвале које не заслужујемо. Одувек смо ми жељни да нас неко потапше по рамену, да нас похвали, да нам упути лепу реч. Ми смо увек били специјалисти да произведемо унутрашње непријатеље. Лажна обећања се обично завршавају аферама и хајкама. Између два светска рата ’непријатељи’ су нам били комунисти који су били ’разорни’ елемент друштва. За време рата непријатељи смо били сами себи. Баш Срби су били ти који су вршили откупе и све облике одмазда. Другу групу непријатеља су чинили наши ’издајници’ и страни плаћеници. Само Србе смо држали по тамницама и судили ’у име народа’. Овом приликом су многи мислећи људи склоњени са друштвене сцене без осуде. Највећи број људи је частан и достојан поштовања.
    Сељак је одувек плаћао све недаће и грешке ове државе, а буквално никад није учествовао у њеним благодетима. Наш сељак је одувек био једнако понижен, а он је то понижење носио у својој души као израз немоћи, па се баш због тога борио да његова деца не буду сељаци. Живећи у том окружењу, сељак је морао да развије морал лисице и лава у исто време. Сељак је последњи бастион који је срушила савремена цивилизација на путу ка свом упропашћавању. Варошани нису имали осећај солидарности са осталим српским народом па су баш због тога били презрени од њега. Истински грађански слој је почео да се развија код нас између два рата и то на традицијама западне културе и нашег високог образовања. Он се већ на старту издиференцирао у два дела: интелектуални и покондирени.
    Ако се под социјалистичким друштвом схвати систем социјалне једнакости, једнаких шанси и непостојања привилегија, то значи да бисмо морали да себи поставимо питање: да ли смо икад живели у таквом свету? У истом периоду у другим републикама, а посебно у Словенији, иза наших леђа развијан је капиталистички систем који ми очигледно нисмо видели. Почели смо да схватамо да свет који нас окружује није свет о коме смо маштали, те да у њему нема ни трага од социјалне правде. Убрзо смо осетили да је то друштво у коме се лењивци, неспособни и неталентовани људи боре за власт само да не би радили. Социјализам је постао друштво привилегованих и то оних који су били најнеспособнији а који су преко партијске поданости остајали на врху. Проблем је само у томе што људи који се залажу за једнакост и општу срећу, тешко схватају да треба да се једнако ради и да се једнако одричу за та једнака права. Наш етнос још увек није спреман да прихвати тезу о капиталистичкој експлоатацији, па ћемо попричекати док не схватимо да је прошло време лажних реформи и вечите транзиције. Историјски гледано, Социјализам је био систем друштвене организације који највише одговара српском националном бићу и он ће још много година у будућности у нашим сећањима изазивати наше најлепше емоције. Он је нудио све што смо желели и што је било својствено нашем бићу. У њему смо могли да се понашамо јавашлијски и да уживамо у смењивању наших малих директора. Социјалистички морал је у филозофији веома близак српском етничком бићу и његовој православној души, те је он најдубље примљен баш у њему у односу на било који други југословенски народ. Занимљиво да ова идеја није са једнаким жаром прихваћена код Хрвата и посебно код Словенаца који су били њени идеолози, али изгледа само за Србе. Словенци су имали другачије законодавство, па су њихови привредни руководиоци добијали награде за иста дела због којих су српски руководиоци хапшени у истој држави и по истим законима. Проблем је очигледно у томе да ми у свим тим годинама нисмо ни покушали да схватимо да градимо различите друштвене системе и да се оно што смо звали социјализам у Словенији изграђује на други начин.
    Српски народ је два пута у својој историји био у предворју капитализма. Он је два пута себи градио исту кућу коју је први пут сам разрушио пре него што је завршио. Други пут он је баш сада гради са великим тешкоћама и конфликтима. Коначно се ушло у трећу фазу у којој смо ми данас. Данас је у Србији човеку који има интелектуални интегритет тешко да прати информативне емисије које две трећине времена поклањају разним мафијама и прогонима људи који се већ годинама прате. Објективно имамо све услове да успемо али морамо једном за увек да схватимо да трошењем енергије у борби са собом и између себе, губимо све.
    Наша породица још увек окупља родитеље и децу, а понекад и још једну генерацију, али пре свега у руралним срединама. Европска породица у том смислу отишла је даље, па се она физички разбија оног момента када деца имају жељу да се осамостале, а то се догађа знатно раније него код нас. У европској породици су родбинске везе плиће и хладније. Сеоске крвне везе надживљавају све интересе и то је једна од светлих тачака српске традиције која још увек одолева времену. Наше кумство се сада прекида већ у наредној генерацији. Очување родбинских веза је последња одбрана наше традиције у односу на надирућу европску цивилизацију, која озбиљно прети да растури и породицу у традиционалном смислу и да традиционални брак учини сувишним. Рушењем традиционалних родбинских веза и породице какву још увек имамо, руши се последња брана очувања српског националног идентитета и духа. Кад рођена браћа постану само рођаци, тада морамо схватити да смо коначно разрушили српску традицију и срушили њену последњу националну одбрану.
    Прави интелектуалци често имају муке да се уклопе у своју средину и због тога бивају од ње одбачени, игнорисани а често и презрени са третманом особењака. Многи наши велики људи, као што је случај са Нушићем, који је протеран у Куршумлију и тамо третиран као ћакнут или Ђуром Јакшићем, Слободаном Јовановићем, Владиком Николајем и другима, су у Србији тамновали само због тога што су били несхваћени од света који их је окруживао. Уместо интелектуалаца полутани су у Србији одувек били на цени. Високог интелектуалца или господина Србин никад није волео ни желео. Српски етноас није могао да развије претерану вредноћу, тачност и систематичност у раду. Он је у фабрици показивао да је бољи радник, али је убрзо и он почео да забушава. Инат, такмичење и осећање оног нашег нас изгледа најефикасније покреће. Постоје часни изузеци када треба да се докаже солидарност и пријатељство, када треба да се помогне немоћним.
    Све што су Срби у свом политичком животу урадили у 20. веку било је у функцији туђих интереса, па су сами себи нанели далеко више зла од свих непријатеља које су имали. Учешћем у Првом св. рату Срби су платили релативно највећим бројем жртава од свих учесника у њему. Срби су опет наивно поверовали да су за своје учешће у томе рату добили вечне пријатеље и савезнике у Енглезима, Американцима и посебно Французима. У току Другог св. рата погинуло је 4 пута више Срба од свих других Југословена заједно. На трагедију српског народа, највећи број њих је погинуо од српске пушке. После рата је у име братства и јединства број српских жртава умањиван и то од наших људи. Изгледа да се због наше заслепљености југословенством показала исправном мисао Владике Николаја по којој: Југославија птредставља за српски народ највећу забуну, најтеже грчеве и најсрамније понижење које је он икада доживео. После рата, Срби су уништили своје ’издајнике’ било да су их означили као четнике или комунисте-информбировце у броју који је већи од 90% од укупног броја издајника те врсте у Југославији, коју су као ’грађевину’ на својој крви сазидали. Срби нису проценили да су други ту исту Југославију доживљавали као своју тамницу и да ће искористити први погодан историјски тренутак да верификују своју државност. Срби нису схватили да је рушење берлинског зида био последњи чин југословенске драме, па су ушли у отворене сукобе са својим партнерима из два претходна рата препуштајући побеђенима (који су растурали Југославију) да уместо њих пређу у клуб победника. Србију је требало санкцијама економски онеспособити, окривити за сва зла у овом региону и потом реализовати њено разарање. Под плаштом моралне подобности Срби су велики број својих најбољих синова лишили права да дају допринос својој нацији и цивилизацији у целини. Зато нам је потребно мудро вођење земље и јасно препознавање националних интереса, што значи и интереса народа који по историјској судбини свог постојања, морају да живе са нама или поред нас. Још једном ваља цитирати ставове проф. Михајла Ђурића из 1992. године ’да су подељени и завађени Срби, не презајући ни од најгорих могућих подметања и опањкавања, нанели Србији много више зла него сви њени данашњи спољни непријатељи заједно’. Проблем је у нашој лаковерности и олаком закључивању.
    Први светски рат је био последњи бој у коме су Срби организовано стајали на једној страни. ’Национализам српски је универзалан хришћански, никад уски и глупи шовинизам’. Ни један народ на Балкану почетком 20. века није имао решено национално питање, па је било природно да су Срби настојали да се артикулише њихово национално биће. У исто време због преплитања разних страних утицаја: руског, турског, енглеског, италијанског и немачког.
    Наш народ је одувек био весео и тај весео дух га је спасио од пропадања. Веселост је за Србина врло често била бекство од тегоба које му је судбина доделила. Она је за њега била и остала моментални спас. Имати образ у српском језику значи бити карактеран, имати и част и понос, и достојанство. Најтеже је одржати добре односе са браћом и суседима, пошто се баш у њима јављају сукоби интереса који су увек извори још већих сукоба. Европски народи испред љубави виде своје интересе. Тачно је да се културе различитих народа тешко унифицирају, па баш због тога треба бити довољно мудар да се са сопственом културом и традицијом уђе у Европу, да се испоштују европске вредности и да се сачува сопствени идентитет. Дошло је време прагматизма и тоталног рационализма. На овом свету остали су и преживели они који су били најприлагодљивији, а не они који су били најбољи. Најцрња победа у историји било ког народа је победа у грађанском рату у коме се убијају браћа. Српски етнос има највећу толеранцију у односу на друге балканске народе, али је у новије време носталгично оптерећен растурањем Југославије са којом се дубоко емоционално идентификовао. Младе људе смо оставили без будућности у уверењу да се из овог нашег домаћег зла неће извући. Срби су саосећајни и солидарни у злу и у тегобама, а злуради у добру. Они су алтруисти у невољама и ратовима, а злуради у миру и у добру. Увек смо пред раскрсницама а ми Срби увек и пред неком одлучујућом битком. Наш проблем није у томе да трасирамо будућност већ да схватимо где смо сада. Без великог тржишта ми ћемо живети у изолацији а такав живот је раван овоземаљском паклу. Све је то поделило нашег савременог Србина који је разумом окренут ка Европи и европеизацији, а емоцијама истоку и његовим традицијама. Уз све примедбе на западне тековине то нам је природни савезник и пут у будућност. Савремена Европа је свој дух наливала на старим традицијама источњачке мудрости и грчке филозофије. По тој логици прошлост Европе налази се на истоку, али је изгледа садашњост пренета на запад. Велико је питање: где се налази будућност западне цивилизације ако настави да растаче своје биће, да декаденцију проглашава за савременост, богатство за успех, а да људску доброту чак и не примећује? Запажања о томе налазимо у радовима великих европских умова Хегела, Ничеа и Хусерла.
    Уласком у европску кућу, културу и традицију, сви људи и народи морају да прихвате нека правила која им та традиција и култура намеће, ма колико да субјективно доживљавају губитке које тај улазак условљава. Тако, нпр. Французи доста тешко преживљавају англификацију свога језика, мада тај проблем имају и други. Ако је улазак у европску кућу неминовност која је вођена разумом, он се не може доживети као сагињање главе, већ као усправан ход ка њој. При уласку у Европу морамо имати јасно дефинисану националну политику и циљеве, па би било незамисливо да овако дифузни уђемо тамо и да се у Европи боримо између себе“.

    (Из књиге проф. др Драгослава Словића „Анатомија српске душе“, Издавачи: „Плато“ и „Финекс“, Београд, 2009)

  5. vojislav ananić

    Slobodan Jovanović – O dinarskom tipu Jovana Cvijića

    Kao ni Vuk, tako ni Cvijić nije izrađivao jednu nacionalnu ideologiju, nego samo sabirao građu za nju. Geograf po struci, on je počeo sa ispitivanjem zemljišta jugoslovenskih krajeva, pa se postepeno zainteresovao i za karakteristiku njihovih naselja. On je za zapazio više psiholoških tipova, i onaj za koji mu se činilo da kod Srba preovlađuje nazvao je dinarskim tipom.
    Po njegovim zapažanjima, Dinarci su imali vrlo razvijenu patrijarhalnu civilizaciju, iz koje su i njihove moralne osobine izvirale. Od svih Jugoslovena najviše su oni imali sklonosti za zadružni život, i njihove zadruge odlikovale su se srdačnošću i čednošću međuzadrugarskih odnosa. Dinarci su imali bogatu maštu koja se ogledala ne samo u njihovim umotvorinama nego i u njihovom svakodnevnom životu. Oni su bili ljudi od prvog pokreta, brzi da se oduševe, ali brzi i da se razjare. U njih je bilo jako osećanje pravde: to im je, uz njihovu plahovitost, stvaralo teškoće u odnosima sa stranim svetom. Kult junačkih vrlina i nacionalni ponos bili su kod njih takođe razvijeni. I najprostiji seljak bio je prožet verom u našu narodnu misiju, i očekivao dan kad će se svetiti Kosovo.
    Našoj publici se činilo da je Cvijić, kao i Vuk, u nacionalnom problemu naročito uočio značaj nacionalnog karaktera, i da je taj karakter utvrdio jednom naučnom metodom kojom Vuk nije raspolagao. Dinarski tip, o kome je Cvijić govorio kao o etničkoj činjenici, publika je pretvorila u nacionalni ideal kojim su se mladi ljudi oduševljavali, kao što se naraštaj Ujedinjene omladine oduševljavao kosovskim junacima. Pri tome pretvaranju u nacionalni ideal, dinarski tip prilično je uprošćen. Isticao se najviše njegov dinamizam, njegova plahovitost i junaštvo, njegova neobuzdana smelost koja ne pita šta jeste, a šta nije mogućno. Na taj način uzimalo se da treba stalno, po svaku cenu, i uprkos svemu ići napred, savlađavajući smelošću prepone. To je bila kao neka nova etika, koja se slučajno slagala s idejama nemačkog filozofa Ničea, da život valja živeti kao jednu pustolovinu, na veliki rizik i opasan način.
    Iz dela Kulturni obrazac

  6. vojislav ananić

    Јован Цвијић – Динарски животни стил
    Динарски животни стил описали су многи аутори. Динарска племена и племенска традиција стоје у средишту студија и Јована Цвијића, зачетника школе “антропогеографије”. У свом класичном делу из 1922. године, “Балканско полуострво и јужнословенске земље – Основи антропогеографије” Јован Цвијић пише о Црногорцима:
    “… Само храброст и дела, а не богатсво, изазивали су код њих (Црногораца) дивљење и поштовање. Трговци и занатлије, којих је уосталом било мало, сматрани су за нешто ниже. Сходно најизразитијем менталитету динарског типа, нарочито се ценило “чојство”. Јунаци који су се истакли чојством имали су кроз сва времена утицаја на своје саплеменике. У племенском друштву, јасно ограниченом и подвојеном, били су до ситница утврђени принципи владања и морала. Сваки је знао своје дужности; знало се тачно шта се не сме урадити и како се у свакој прилици треба понашати. Све се ово одржало самим предањем без писаних закона. Ниједан члан племена није могао избећи овим одредбама, често оштрим и неумитним, осим да постане “никоговић”, ништавило, презрено створење. Установе и обичаји су ојачавали и одржавали племе како у физичком тако и у моралном погледу. Велики природни закони, који теже одржавању и трајности рода, били су донекле измењени: није требало одржати и овековечити физичког човека, већ моралног човека, човека од части; осим тога, човек је жртвован да би се племе овековечило, нарочито част племена. У племенским обичајима и навикама је превлађивала жеља за похвалама саплеменика и бојазан од срамоте, а пре свега жеља да племе буде хваљено од потомства. У народним песмама су овековечена добра и рђава дела појединца и целог племена. Не може се избећи њихову суду, јер су израз јавног мишљења, одлучног, утврђеног, а не тренутног. Неумољиве су…