Срби у Румунији

90 коментара

1. 31. децембар 2017. у 13:19

   Војислав Ананић

   Милина Ивановић Баришић Етнографски институт САНУ Београд, Србија

   КАЛЕНДАРСКИ ПРАЗНИЦИ КОД СРБА У РУМУНИЈИ

   Календарски празници и обичаји су битан сегмент народне културе, а за националне мањине они су показатељ и националног идентитета. У раду се указује на очуваност празника и обичаја и на њихов утицај у садашњим условима на живот српске националне мањине у Румунији. Такође се указује на њихову сличност са празницима и обичајима у другим српским областима.
   Кључне речи: календарски празници, обичаји, Срби, Банат, Румунија, Србија.
   Проучавање „малих“ заједница холистичким приступом, односно обухватање истраживачким поступком свих сегмената друштвеног и културног живота групе, чини се да је најприхватљивији начин сагледавања степена њене акултурације и/или асимилације /уп. Павловић, 2013/. Са овим методолошким приступом проучавалац добија могућност свеобухватног сагледавања унутаргрупног начина живота и организације, затим, утврђивање очуваности народне свести о сопственој самобитности, али и степен до којег је стигла кохезија са другима, пре свега са већинском, заједницом. У овом смислу, издвајање теме календарских празника и обичаја може изгледати недовољно с обзиром на чињеницу да празници представљају само сегмент друштвеног и културног живота мањинске заједнице. У том смислу је неопходно истаћи да досадашње бављење овом темом показује да празници и празнични обичаји садрже довољно показатеља значајних за одређење унутрашњег стања проучаване заједнице. С друге стране, подразумева се да је њихово разматрање тешко одвојиво од ширег друштвеног коптекста, што у крајњој инстанци оставља довољно простора за уочавање и евентуално праћење различитих промена које су захватиле друштво, посматрано у целини.
   Сагледавање празничног идентитета српске мањине у Румунији пружа одговоре на различита питања, а свакако да је једно од најважнијих – да ли се још увек баштини нешто из корпуса заједничког српског народног празничног идентитета, или је он током временаа то је готово читав век одвојености од матичне заједнице и њеног „самосталног“ пута развоја, прерастао у локални идентитет мањинске националне заједнице. Истовремено се добија и одговор да ли је у међувремену дошло до значајнијег удаљавања од некада заједничког идентитета српског народа – народа, који се из угла садашњих животних околности Срба у Румунији, може једино посматрати као народ у окружењу.
   Разматрање теме празника и обичаја из годишњег календара у садашњем времену код српске заједнице у румунском Банату, као и читавој Румунији, омогућава увид у реалност живљења, али и спознају различитих аспеката историјског, економског, културног развоја Срба на простору данашњег насељења. Исто тако, у проучавању празничог живота српске мањине у Румунији не би се требала превидети неопходност уочавања различитих друштвено-етничких трансформација подстакнутих повлачењем међудржавне границе, чиме су промене у значајнијој мери постале присутније и видљивије у свакодневном животу, па самим тиме и у домену културних кретања. Свакако да је раздвајање некада компактне целине српског народа и „самостални“ развој, као и фактори који су смањили могућности тешње сарадње са српским народом у окружењу, утицали на значајну трансформацију, па и нестајање делова традиционалног народног наслеђа.
   Живот Срба у заједништву са другим народима и заједницама на простору Баната, пре формирања румунске државе, подразумевао је, такође, дељење истог географског простора са другима, а у бити је то подразумевало различите друштвене и историјске прилике за развој заједнице, њено преживљавање и опстајање, са учесталим и неретко принудним миграцијама /в. Николић, 1941; Церовић, 2000; Стјепанов, 2011; Павловић, 2013/. Народи који су настањивали простор садашњег румунског Баната били су константно упућени једни на друге, па су, самим тиме, били принуђени да кроз историјско трајање деле заједничку судбину. Контакти са другима, преплитања у многим сферама живота, свакако да су оставили трага у домену језика, народне и верске традиције, музике, игре и др. Иако су кроз историју међусобна преплитања и утицаји били различитог интензитета, свакако да су остале, у мањој или већој мери, трајне последице, не само на живот и обичаје, него на целокупни живот и културу српског народа на простору садашње румунске државе.
   Позната је чињеница да је, по окончању ратних дејстава у Првом светском рату, дошло до поделе јединственог етничког простора Баната на два дела која су се нашла у различитим државним /Церовић, 2000; Николић, 1941/, али не и у различитим религијским заједницама. Поглед на историјски развој сведочи да се, почев од аустријске, турске, преко аустријско-мађарске окупације банатског простора, па до формирања две државе – државе српског народа оличене у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и државе румунског народа – државе Румуније, одиграло мноштво догађаја у којим је српски народ био приморан да учествује, иако није имао готово никаквог утицаја на њихов ток, а врло често и на исход. Међутим, различити догађаји су подстицали и утирали путеве међусобним различитостима међу народима, па и између српског и румунског народа. И мада су различитости два народа биле далеко мање приметне у почецима њихове кохезије, време и догађаји учинили су да различитости бивају све израженије, а резултат различитих историјских, друштвених, културних и др. процеса јесте садашња реалност на простору Баната која се очитује кроз суживот два народа.
   После разграничења Срби су се нашли у позицији да на новим основама организују своју заједницу. У том слислу су услови даљег рада и опстајања на историјском духовном простору били значајно измењени, „српско становништво које се затекло у Румунији прилагођавало се новом положају националне мањине. Порадило се на обнављању српских културних установа (певачких, читаоничких и добротворних удружења), на поновном прикупљању чланства, писању нових статута и изради званичног статута правних лица сходно новим, румунским законима. То је углавном и успевало, тако да је након десетак година ретка била српска заједница без организованога друштвеног и културног живота“ /Бугарски, Степанов, 2011: 56/.
   Период који је био у историјском смислу веома болан, што се тиче опстанка срспке заједнице, наступио је крајем пете деценије 20. века. Иако је то било, како се говорило, време обнове и изградње, ипак су догађаји који су се одиграли после Другог светског рата значајно променили не само демографску него и културну слику простора, а донекле и свест српског народа. Под новонасталим друштвено-политичким условима становништво се трудило да се што безболније прилагоди преласку на нови поредак и услове организовања свакодневног и празничног живота. У том смислу, „Срби су се групно, здушно и гласно укључили у спровођење друштвених процеса: запошљавање и чак пренебрегавање традиционалних вредности и облика културног деловања, национализација производних средстава, подржављење школа, приступање Румунској комунистичкој партији и њеним сателитским (дечијим, омладинским, женским, професионалним организацијама), учествовање у радним бригадама и акцијама и слично. У многочему су и предњачили, што им тада није било од веће користи, а касније им је донело шкоде“ /Бугарски, Степанов, 2011: 59/.
   У захукталости послератног развоја, „за многе изненадно, 28. јуна 1948. искрсла је Резолуција Информативног бироа о стању у Комунистичкој партији Југославије“, што је за овдашње Србе представљало „почетак нових искушења, уцена, прилагођавања, попуштања, хапшења, политичких процеса, затвора, расељавања и депортовања, вишеслојног страховања и страдања“ /Исти: 59/. Тек је нормализација међудржавних односа између совјетских и југословенских комунистичких власти која се догодила средином шесте деценије 20. века деловала „благотворно на читав живаљ, па и на Србе у Румунији“ /Исти: 59/. Поменуте одлуке утицале су на животне услове у позитивном смеру. Међутим, последице готово дводеценијског интензивног потирања српског народа и његовог историјског и културног наслеђа у местима са претежно настањеним српским становништвом значајно су утицали на „отуђивање“ народа од самог себе. То је, свакако, у значајној мери утицало на упражњавање, па, самим тим, и очуваност народне баштине, односно на очуваност сећања на културу наслеђа предака па, самим тим, и свог идентитета и својег порекла.
   Потирање себе у релативно кратком времену је забрињавајуће, с обзиром на чињеницу да су Срби који су живели на банатском простору у протеклим вековима имали готово увек, са мање или више успеха, израз сопствене самосвојности. Српско „изражавање себе“ може се пратити почев од времена када су живели у вишенационалној и мултикултурној Аустроугарској царевини, односно од времена када су имали, уосталом као и други народи који су били у заједничком суживоту на простору аустроугарског утицаја, одређен степен верских и других права значајних за живот и опстајање на простору некадашње Војне границе. Простор који је захватала Војна граница представљао je у времену свог постојања својеврсну, садашњим речником речено – тампон зону између Аустрије и Турске. У овом смислу је свакако било од значаја „стварање духовног јединства српског народа северно од Дунава и Саве, на традицијама Српске православне цркве“, а што је, свакако, „имало (…) пресудан значај за његов опстанак на овим просторима“ /Степанов, 2007: 5/.
   Срби су после разграничења, односно у почецима на нов начин организованог суживота са Румунима, а то је негде од средине треће деценије 20. века, остваривали одређен ниво националних права. Томе је свакако допринела чињеница да су се у време поделе Баната затекли као народ са одраније формираном националном свешћу и релативно солидним бројем становника, али је томе допринело и старање матице да се очувају традиционалне српске вредности на овом простору. Нове околности су, међутим, утицале да се ипак у релативно кратком времену догоди значајно бројчано смањење српског становништва, а што је значајно изменило етничку слику простора. У протеклих стотинак година уочљив је процес изразите депопулације Срба у Румунији у чему су свакако значајног удела имали економски, културни, социолошки, па и политички фактори. Смањење српске мањине, почев од треће деценије 20. века, подстиче на размишљања у чијој је основи спознаја да у историји савремених народа Средње и Југоисточне Европе постоје периоди државног развоја у којем се продукују негативни набоји, а резултат тога су културне и верске искључивости чак и у случајевима када у основи суживот народа не би требало да буде оптерећен прошлошћу због њихове културне блискости, али и верског, економског и другог прожимања.
   У румунском делу Баната српски народни обичаји су се углавном одржавали до времена после Другог светског рата, односно до времена када долази до промене државних структура власти, што је у релативно кратком временском периоду довело до тога да извођење обичаја буде забрањивано и санкционисано. Томе у прилог је ишла и политичка ситуација после 1948. године, која се понајвише одразила на сигурност Срба услед политичких притисака које је нарочито осећало становништво насељено у близини границе са матичном државом, а што се све врло негативно одразило на друштвени живот и обичаје. Последица измењене ситуације на терену, односно међу српском националном мањином јесте, поред осталог, смањење интересовања за изражавање националног идентитета кроз празнична или друштвена окупљања /Јовановић, 2000: 16/. Свој допринос удаљавању од сопственог традиционалног наслеђа свакако да је дала и готово потпуно измењена структура привређивања. Рурално-аграрни тип насеља који је превладавао до Другог светског рата под утицајем политичких одлука и окретањем друштва ка модернизацији која фаворизује живот у градовима довела је до депопулације села, али с друге стране, утицала је да се константно повећава број становника у градовима. Промена места живљења значајан је фактор промена како у свакодневном, тако и у празничном животу породице.
   Према подацима из доступне литературе, календарска година је у време традиционалне организације друштвене заједнице била издељена временским сегментима који су значили не само одмор од свакодневних обавеза већ и испуњавање одређених обредно-обичајних „задатака“ од важности за егзистенцију породичне, али и шире заједнице. Дани које називамо празницима од значаја су за појединца и заједницу, па им се стога и посвећивала нарочита пажња у погледу празновања и одржавања обредно- обичајне праксе. Интензитет прослављања календарских празника доживео је значајне трансформације у последњих седамдесетак година, што се, самим тим, одразило и на њихов значај за заједницу – породичну или сеоску, када се упореде садашњост и релативно скорашња прошлост. Празници су у заједници традиционалног типа били један од веома битних кохезионих чинилаца и у том смислу су „помогли“ очувању српског народног бића и његове етничности током историјског трајања, нарочито у временима када је Војна граница била у процесима превирања и ратних сукоба тадашњих великих сила – Аустрије, Мађарске, Турске, али како реалност показује, они то нису у последњих неколико деценија. Празници се могу посматрати као врстом „чувара“ етничке свести који су, поред других чинилаца, српски народ повезивала у целину – етничку, историјску и друштвену заједницу.
   Друштвени процеси који су се одвијали у румунској држави током друге половине 20. века значајно су утицали на преобликовање традиционалне народне културе српске заједнице, па самим тиме, и празника из народног календара, мада су се слични процеси догађали и у другим земљама у којима је покренут процес модернизације са индустријализацијом као главним чиниоцем. Миграције становништва из села у градове, миграције из економских разлога у друге земље, дневно мигрирање становништва због посла или образовања, промене у породичној организацији свакодневног живота, образовање подмлатка, промене у положају жене у породици и друштву, само су неки од фактора који су узроковали корените промене животних навика и схватања, а што је, у крајњој истанци, утицало на прихватање нових друштвених и културних образаца, па самим тим и удаљавање од културе предака. Током последње декаде 20. века, друштвене промене које су подстакнуте догађајима с почетка деведесетих година и после неколико деценија удаљавања од сопственог бића, „отвориле“ су могућност да се крене у процес ревитализације традиционалне културе. Међутим, после година удаљавања од сопствене прошлости то нити је једноставан нити лак процес. На успоравање евентуалне реорганизације некадашње народне културе утичу и нови светски токови, а свакако да је најутицајнији процес глобализације.
   У празничној обредно-обичајној пракси чије су садржаје забележили ранији истраживачи српских заједница у Румунији, препознају се елементи који су били у функцији обезбеђивања породичног благостања, родности поља, плодности стоке, једном речју, напретка целокупног домаћинства, али и елементи значајни за ширу заједницу и њену кохезију. Празници, било да се прослављају као породични или у ширем друштвеном кругу, имају изражену друштвену и интегративну функцију. У том смислу су празнична окупљања била важан породични и друштвени догађај којим се одржава традиција, спаја прошлост и садашњост, кроз различите видове окупљања унутар породице, али и дружења са рођацима, пријатељима, познаницима и случајним намерницима. Најупечатљивији пример свакако да је обичај породичне славе која се најдуже очувала управо код српског народа мада је била позната и код других народа на Балкану. Код Срба у Румунији позната је под називом светац, крсно име или свечарство. Светац је некада био највећи празник сваке куће, па се, сходно томе, прослављао „строго поштујући традицију“. Празновао се „без обзира на постојеће тренутно материјално стање. Свеца се славила у ратним годинама, у ропству, при временским непогодама (сушама или поплавама), јер је то у тим условима било једина прилика да се сваке године окупи родбина, пријатељи и познаници, и поразговарају, развеселе се и запевају, пошто су свеца одувек била, а и данас су, у првом реду празник весеља и радости за сваку свечарску кућу“ /Крстић, 2002: 104/. Према сведочењима, чини се да су „црквене славе међу Србима у Темишвару значајније и боље очуване од породичних“ /Павловић, 2013: 162/. Исто тако, за организације Срба у Темишвару било је од посебног значаја одређивање дана када ће се славити. Стога су, „још при оснивању одређивали своје крсно име, које су, сматрајући га својим најважнијим даном, врло свечано прослављале све до завршетка Другог светског рата“ Начин прославе крсног имена одређене организаче био је идентичан прослављању црквене славе /Павловић, 2013: 163/. Између два рата је у вероисповедним школама у Темишвару прослављан Свети Сава као школска слава. „Данас се Св. Сава слави у свим школама“, а „фабричкој парохији, поред црквене, слави се и занатлијска слава. Сматра се да су занатлије и трговци заветовали заједницу да слави њиховог заштитника – Светог Спиридона Чудотворца (25. децембар)“ /Павловић, 2013: 164-166/.
   Увид у писану заоставштину о Србима у Румунији и њиховој народној култури, обавештава нас како о бројности празника у годишњем (календарском) циклусу, тако и о њиховом садржају који су истовремено битни показатељи значаја који су празници имали у прошлости, тачније у времену доминације традиционалне народне културе у њиховом свакодневном животу. Истовремено, њихова бројност и очуваност, макар и у генерацијском сећању, од значаја су за поређења са другим деловима српске заједнице – у Србији или у другим државама из окружења. Календарски циклус празника је на специфичан начин показатељ трансформација и иновација јер њихов смањен, промењен или потпуно изобичајен садржај указује да је или у току процес замене свог наслеђа прошлости другим вредностима или да је, пак, процес у току – било да су у питању сегменти културе већинског народа или је по среди култура која је производ савремених светских глобализацијских токова /уп. Радан, 2004: 115-121/.
   Описи празнчне обичајно-обредне праксе који се проналазе у литератури, а које су оставили ранији истраживачи и записивачи, односе се претежно на традиционални образац празновања који је у релативно садржајнијем обиму опстајао и у једном периоду после Другог светског рата. Емпиријски материјал који се односи на Св. Варвару, Св. Николу, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Св. Василија Великог – Нову годину, Богојављење, ускршње покладе, ускршњи пост, Четрдесет севастијских мученика, Лазареву суботу, Цвети, Велики четвртак, Велики Петак, Ускрс, Мали Ускрс, Ђурђевдан, Спасовдан, Духове, Видовдан, Ивањдан, Петровдан, Св. Илију, Преображење, Велику и Малу Госпојину, литије, породичне славе, црквене славе, славе занатлијских удружења, имају велике сличности са празничним обичајима у Војводини, али и другим деловима Србије, што је свакако један од путоказа ка пореклу становништва /уп. Босић, 1996; Недељковић, 1990/.
   У структури празничног обредно-обичајног комплекса издвајају се елементи који на формалном и функционалном нивоу одређују празник: време извођења обичајних радњи – календарско време (датум прослављања) и дневно време – ујутро, ток дана, вече, ноћ; простор празновања и обављања обредно-обичајне праксе – породична кућа, село, црква; учесници у празновању и обичајима – мушкарци, жене, старији, млађи, родитељи, деца; радње карактеристичне за одређене празнике – припремање празничне хране, посебно хлебова, одлазак у цркву, учешће у различитим опходима у селу, припреме куће за дочек гостију и сл., празнична „реквизита“ неопходна за извођење обичајно-обредних радњи – предмети који се користе као помоћна средства у време обављања појединих обичајних радњи – дрво, биље, животиње, хлеб, јаја, воће, маске и сл.; различита веровања повезана са празником – предвиђање времена, живот и умирање, љубавна магија и слично, свакако да су највалиднији показатељи очуваности или трансформисаности празничног садржаја, али и самог празновања. Сваки од поменутих елемената је био од важности у празновању, али је и показатељ степена интегрисаности и/ или разједнињености заједнице. За разлику од ранијих истраживача који су били у могућности да директно доживе, макар и поједностављено или само у сегментима, обављање обредно-обичајне праксе, истраживачу у садашњим условима остаје да истраживачки процес прилагоди постојећим околностима. Ако је у прошлости издвајање Срба у погледу сопствене народне културе у односу на друге народе у окружењу омогућавало „заштиту“ од процеса асимилације, народна традиција као део културног наслеђа је у савременим друштвеним кретањима без много утицаја на животне токове, тако да није довољна да их и у садашњем времену сасвим или, пак, делимично интегрише и самим тиме сачува од делимичне и/ или потпуне асимилације.
   Истраживање празничног идентитета истраживачу оставља довољно простора за уочавање како насталих промена, тако и утицаја који су оставили свог трага било да се истраживања обављају синхроно или дијахроно. Промене у економској бази заједнице биле су вишеструке – увођење механизације и технологије у свакодневни живот и рад, савремени цивилизацијски токови друштва у чијој основи су нагла индустријализација која је у релативно кратком времену допринела растакању традиционалног начина живота. У том смислу: „Нестајањем старог начина живота започео је и процес губљења традиционалних обичаја, процес који задире у целокупан традиционални систем, у структуру световних и религијских обреда. Тако, на пример, иако се већина традиционалних обичаја и празника још одржава, у многима од њих изоставља се ранија пратећа обредна пракса или се само делимично врши. Ипак, треба истаћи да се скоро у свим до сада очуваним обичајима општи сценарио чува, као и то да су најчешће бројне радње из обредне праксе синтетисане, спојене у један облик са вишезначном симболиком. С једне стране, дакле, неке компоненте разних обичаја још увек добро конзервишу старе митолошко-магијске и религијске елементе, док се друге актуелизују, моделују према савременим моделима урбаног типа, који су једноличнији, уздржанији, мање свечанији“ /Радан, 2004: 120-121/.
   С обзиром на то да се све чешће суочавамо са чињеницом да индустријска и урбанизована друштва у трци за профитом губе интерес за све оне вредности које се не уклапају у њихове постављене стандарде, а који су, готово по правилу, саставница процеса глобалних светских токова, намеће се питање: да ли ће празнични садржаји, односно садржаји који су „преживели“ период од средине 20. века до данас, опстати у околностима појачане светске интеграције, или ће у потпуности нестати? Ми можемо само да претпостављамо, а време и догађаји у будућности даће реалан одгвор!

   Одговори

2. 1. јануар 2018. у 06:26

   Војислав Ананић

   СЕНТ МИКЛУШ

   (Становништво)

   Кроз простор и време. Није познато када су се населили први Срби на овим просторима. Сачувани су писмени трагови о битисању неких Срба при двору краљице Јелене, супруге угарског краља Беле Слепог, који је у XIII веку изместио свој двор у Араду. Свакако да су у Поморишју, у том периоду, живели и потомци Словена који се помињу још на размеђи два миленијума.
   Али масовнији долазак Срба у наше крајеве почео је после 1400. године, када су они измицали са југа испред турске најезде, а то је био и период када је српска властела стицала поседе у Јужној Угарској. Када су браћа Јакшићи добили Надлачко властелинство, населили су на своја имања 1464. године око 1200 српских породица. Током XV века било је највише сеоба. Активно су их подржавали кнез Павле Бранковић и краљ Матија Корвин.
   Када су Турци заузели Банат 1552. године ови су предели већ били густо насељени српским становништвом и зато су били прозвани Мала Рашка. Досељеници су били задужени да чувају границу према Османлијама.
   Према другој месној традицији, прве Србе у Семиклушу као и у суседном Чанаду населио је 1541. године војвода Петар Петровић за време угарске краљице Изабеле. Петнаестак година касније, односно 1557-58. године на овој локацији већ је постојало 40 старих кућа и 5 нових, настањених Србима, Румунима и Маџарима.
   За турско време број становника се мењао зависно од месних прилика и популационе политике Османлија. Општа оријентациј а била је насељавање, али са територија које нису биле под турском влашћу.
   Приликом турског пописа 1557-58. године, у месту су забележене следеће главе породица:
   Јован Бадинац,
   Макса Бердар,
   Петар Беренић,
   Јован Борчин,
   Јован Болгар,
   Лука Бранић,
   Рада Бранић;
   Ранко Голорић;
   Дамјан Весић,
   Стана Вуколић;
   Вук Дабазно,
   Ника Десић,
   Илија Добранић;
   Б. Катић,
   Кола Катић,
   Михајло Катић,
   Дамјан Кесић,
   Стеван Калмар,
   Михајло Котаћ;
   Филип Мандан,
   Гергота Мартић (Марић),
   Наца Михалчић:
   Петар Панић,
   Мара Петић;
   Кола Станић,
   Јован Станковић;
   Димитрије Толмач;
   Ачотко Ћерман,
   Стојан Ћермић;
   Лука Улућ;
   Михајло Фелдвари;
   Ђира Халас.
   Запамтимо да су сви тадашњи становници били српске националности.
   Турски пописивачи забележили су 1581. године у својим тефтерима, четири српске сточарске породице са следећим домаћинима:
   Вука Рајић
   Никола Рајић
   Никола Ловић
   До.. Тошић
   Они су били власници 2.171 овце.
   Из године 1747. остала су забележена имена неколицине тадашњих Семиклушана:
   Рада Милош,
   Угљеш Раниша,
   Марко Рома,
   Стојадин Милош,
   Пута Флорин,
   Арса Вук и
   Марко Богдинац.
   У знатном броју било је Срба у Семиклушу и средином XVII века. Када су пећки калуђери сакупљали милостињу 1666. године, у име мештана приступио им је извесни Лаза.
   Број становника је растао у првим деценијама након протеривања Турака из Баната на два начина: природним прираштајем и насељавањем. Срби су се досељавали нарочито из ердељско-поморишких крајева, али и са југа. Током 1704-05. године, за време Ракоцијевог устанка, бројни Срби су прешли Мориш и населили се око Семиклуша. О величини насеља на почетку XVIII века дознајемо посредно када су аустријски пописивачи 1717. године забележили 30 порезних кућа и назив насеља као „Велики“. Остао нам је и податак да су се у Семиклуш 1719. године доселиле 14. породица из Сенте и две из Аде“. Значајан прилив десио се после буне Пере Сегединца 1735. али и након разграничења Потиско-поморишке границе 1751. године.
   Из докумената сачуваних у Државном архиву Мађарске у Будимпешти дознајемо да су се из Батање 1735. године населиле у Велики Семиклуш три породице, и то:
   Јована Перишића,
   Стојана Мајмачког и
   Јована Стојадиновића.
   Али било је и исељавања. Тако је 1752. године исељен знатан број Срба који су насељени у Великој Кикинди.
   Средином XVIII века дошло је до знатног прилива румунског становништва, нарочито из Мале Влашке (Олтеније). Овај феномен је настављен и у осмој и деветој децениј и истог столећа са разликом што је тада насељено становништво потицало из Ердеља, односно Западних Карпата, махом из места Абруд, Ораштије, Салчија, Спата, Тилишка и др. Иако се етничка структура полако мењала, назив места је био Српски Велики Семиклуш.
   Први немачки колонисти приспели су 1752. године, 40 породица. Они су основали засебно насеље, тик уз постојеће, названо Немачки Семиклуш. Следећи талас дошао је у периоду 1763-65. године, а трећи – 1766-73. године.
   Крајем XVIII века у Великом Семиклушу се населила и бројна колонија Грка и Цинцара из Македоније који су се бавили трговином и занатима и који ће се за једно столеће утопити у месно православно становништво.
   Током XIX века властелинска породица Нако населиће на својим поседима паоре маџарске, словачке и бугарске националности.
   Тако ће Велики Семиклуш постати прави конгломерат националности, имајући у виду да су се у међувремену ту доселили и Јевреји и Цигани. Иако су припадници свих ових народа и народности имали и неке своје специфичности, њихов је суживот био на завидном нивоу а циљ исти: да избегавају колико је год могуће жестоко израбљивање које су над њима практиковали земљопоседници. Они су дали пример суживота и верске толеранције много пре но што нам Европа сада проповеда.

   Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.

   Одговори

3. 1. јануар 2018. у 06:27

   Војислав Ананић

   Бела Барток (1881-1845) је рођен у музикалној породици просветннх радника. Од малена остаје без оца, те ће бригу о његовом школовању преузети мајка. Већ са седам година показује изузетан музички таленат и то ће га усмерити да студира клавир и композицију у Братислави и Будимпешти. Своје прве солистичке клавирске концерте приређује у родном Семиклушу. Његов животни пут одвео га је у иностранство. Композиторску активност започео је сакупљањем и прерадом маџарског музичког фолклора, а касније је наставио и сакупљањем фолклора суседних.
   При крају Светског рата, 1919. године, он се враћа у наше крајеве и сакупља музички фолклор националних мањина. Он је први музичар који је забележио нотално и аудио српски фолклор из Поморишја.
   Бела Барток је пред Први светски рат направио прве познате етномузиколошке записе и снимке српског сеоског свирања и певања са ових простора. Он се овом послу посветио првенствено ради могућности поређења елемената српске са елементима традиције суседних народа, на првом месту Маџара. Године 1910. у свом родном граду записао је једну „српску играчку мелодију”. Међутим, систематска истраживања српске традиције предузео је тек 1912. године у селима Сараволи и Моноштору, где је фонограмом снимио 21 нумеру: солистичко и двогласно певање, као и свирање кола и песама на тамбури и гајдама. Бартокови снимци гајдашке свирке су од изузетног интереса за регионалну и српску етномузикологију, утолико пре што је овај сегмент наше инструменталне традиције у Банату већ током наредних деценија готово потпуно ишчезао из живе извођачке праксе.

   Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.

   Одговори

4. 1. јануар 2018. у 06:29

   Војислав Ананић

   ПОРОДИЦА НАКО

   Порекло и генеологија. Породица Нако од Великог Сент-Миклоша је грчкоцинцарског порекла која вуче корене из Македоније, из околине Ђевђелије, из места Догреани. Познат им је родослов за десет нараштаја у старој постојбини почев од XIV века, када су већ поседовали племићки статус и бавили се трговином.
   У Аустријску царевину долазе у другој половини XVIII века браћа Христифор и Кирил, синови Аврама III. Христифор долази први, 1760, бави се трговином, постаје снабдевач аустријске војске. Десет година касније придружује му се брат Кирил, с намером да унапреде трговинске послове. Поред трговине на велико, житарицама и стоком, они оснивају у Старој Бешенови перионицу за вуну, ради снабдевања аустријске војске.
   Након инкорпорације Баната у Угарску 1779. године, Бечки двор је започео распродају поседа Коморе у Банату путем јавних лицитација. На лицитацији која је одржана 1. августа 1781. у Бечу браћа Нако су купили поседе Комлош и Маријенфелд (Велику Теремију). Наредне године купили су и посед Велики Сент-Миклош за 702.763 форинти и трећину исплатили одмах. Цар Јосиф II доделио им је 27. фебруара 1784. племићку титутлу, а већ 28. маја исте године новом дипломом придодао им је и одредницу „от Великог Сент-Миклоша“.
   Након што су преузели поседе, браћа су се својски заложила да их организују и уреде. Изгледа да то није ишло глатко, због отпора који су пружали дотадашњи уживаоци дотичног земљишта, који су тако постали кметови, те су нови власници предузимали и строге мере против бунџија све до ивице суровости, нарочито против Срба и Румуна. Да би повећали ратарску и сточарску производњу, браћа Нако су 1788. и 1790. године населили своје имање у Семиклушу, са шездесетак румунских породица из зоне Абруд (Западни Карпати, садашња жупанија Бихор).
   Христифор је био ожењен Софијом Сечујац, ћерком генерала Арсенија Сечујца „од Хелденфелда” и Јелисавете Новаковић. Венчање је обављено у Темишвру (Фабрици) 31. октобра 1784. године, а кум је био прота великосемиклушки Стефан Миладиновић.

   Године 1783. браћа Нако су склопила нов међусобни уговор на 28 година, по којем ће се заједнички бринути како о трговинским пословима у Бечу, тако и о имањима у Великом Семиклушу и Маријенфелду. Пословање је узнапредовало, међутим услед смрти Христифора Нака (4. децембра 1800, Будимпешта) дошло је до поделе добара и обавеза.
   Тако је Христифоровом наследнику Александру (1785-1848) припао посед са седиштем у Великом Семиклушу, који је обухватао Велики Семиклуш, Немачки Чанад, Телек, пустару Поргањ и подоста шума, у површини од око 12.000 катастарских јутара, док је Кирилову сину Јосифу (1786-1816) припао посед Маријенфелд, који је обухватао Теремију, Велики Комлош, Наково, Српски Чанад, пустаре Визеждија и Геролам заједно са тамошњим шумама. Касније ће се овом поседу додати још села Визеждија и Бекент.
   Кирил Догреани – 4. октобра 1787, Беч) је био ожењен Росином Хаџи Скарлатор и имали су сина Јосифа (рођ. 14. септембра 1781). Кирил је више боравио у Бечу, а када је долазио на своје имање имао је као боравиште место Српски Чанад пошто је ту саградио породични дворац.
   Браћа Нако, Христифор и Кирил, били су православци. Њихови потомци ће постепено прећи у католичку веру: Христифоров син Александар и Кирилова праунука Милева.
   Син Христифоров, Александар, добио је 27. јула 1807. од цара Франца I грофовско достојанство са предикатом „Grof Nako de Nagy- Szentmiklos“, док je Јосиф задржао само угарски племићки ранг.
   Христифор и Софија Нако сахрањени су у Српској православној цркви у породичној гробници.
   Када је Александар остао без оца као петнаестогодишњак, одређен му је тутор, старешина католичког манастира у Ђуру, Пејтнер. Када је постао пунолетан, прешао је у католике. Александар (Шандор) се оженио године 1808. грофицом Терезијом Фестетић од Толне, рођене 15. априла 1787 у Бечу, која потиче из угледне хрватске племићке породице. Игнац Фестетић, барон, био је царско-краљевски трговац и имао је предиван дворац у месту Кестхели, у близини Балатона. Александар и Терезија су имали сина Коломана (Калмана) који је рођен 22. фебруара 1822. у Бечу. Ту ће Александар купити једну палату која ће касније бити позната као палата Нако, где ће се настанити породица. Године 1813. цар Франц I потврдио је Шандору титулу грофа, и од тада ће тај огранак породице носити достојанство грофовства, док ће Кирилови потомци остати са титулом племића.
   Гроф Александар је финансирао изградњу римокатоличке велелепне цркве у Великом Семиклушу, чија је градња започела 1816. године и са унутрашњим украшавањем и опремањем трајала је око две деценије. У овој цркви, испод олтара уређена је породична гробница. Ова фамилија је имала и једну ћерку, Ану-Марију, која је приликом удаје добила одговарајући мираз. Напомињемо да је у порти католичке цркве споменик Св. Јовану Непомуку, заштитнику Баната.
   Александар I Нако вршио је дужност почасног мађарског дворског краљевско-царског секретара, са које је иступио 1829. године. Он је постао члан „Генералне конгрегације племића Торонталског комитата“ са седиштем у Великом Бечкереку 21. јуна 1830. године. Преминуо је 17. септембра 1848. у Будимпешти, а сахрањен је у Великом Семиклушу, у породичној гробници испод олтара католичке цркве. Његова супруга Терезија преминула је 1873. године и сахрањена је у истој гробници. Њихов син Калман, рођен у Бечу, одрастао је у Великом Семиклушу, где је провео највећи део свог живота, пошто је од оца наследио огромно богатство. Он је саградио и овдашњи породични дворац 1864. године, зграду која постоји и сада. Дворац је поседовао библиотеку са преко 5000 томова, велику колекцију уметничких слика, ловачких трофеја и вредних предмета. Имао је концертну дворану, велики парк са егзотичним растињем, видиковац итд. Био је ожењен баронесом Бертом Ћерћанфи од Бобде (1819-1882). Берта је била лепа, ватрена, талентована у певању и сликању, а у брак је унела и позамашни мираз (имање Толвадију). Све то им је омогућило да воде раскошан и безбрижан живот, са путовањима по свету, учешћем у најважнијим догађајима у тадашњим високим мађарским племићким круговима.
   Берта Нако се истицала, заједно са супругом, у бројним хуманитарним акцијама, донацијама и задужбинама. Поменућемо само задужбину за болницу „Берта“, прву такве врсте у овим крајевима. Калман Нако има велике заслуге за изградњу железничких пруга Арад – Велики Семиклуш – Сегедин (преко Чанада). Такође за оснивање водопривредног друштва „Аранка“, за изградњу мостова у насељу, уређење парка, клизалишта, одржавање католичких цркава у месту и Чанаду итд. О Берти је кружила прича да је наводно циганског порекла.
   О једном од доброчинстава остао је запис на спомен-плочи на маџарском ј езику:
   Болпица задужбине Берта. У спомеи миогопоштоваиом грофу Нако Калману и супруги му Нако Ђерћанфи Берти од Бобде, подигнут 1883. из донација Торонталске жупаније; проширена 1867/7. године секцијом за унутрашње болести уз помоћ грофа Андраши Ђуле, министра унутрашњих послова Краљевине. Гроф Нако Шандор Великосемиклушки, поседник, финансира пројекат који је реализовао архитекта Копец Ђерђ из Будимпеште између 1908-1910. године.
   Ова породица је имала само једног наследника: Александра- Шандора II (1846-1889), који је рођен на пустари Рароти где је породица имала мањи дворац. Александар II Нако рођен је у периоду кад је фамилија већ почела да има финансијске проблеме. Александар се оженио глумицом Елизабет Сабине фон Витенберг. Због крхког Александровог здравља породица је често мењала место боравка. Најзад су купили омање имање са одговарајућим дворцем у Доњој Баварској, у месту Вилсхофен близу Дунава, познато под именом „Шулер-хоф“. Изгледа да ни односи између оца и сина нису били најсрдачнији.
   На овом имању им је рођен 23. децембра 1871. године и син Александар III Нако, а такође и ћерка Ержебет Берта Милева Марија Малвине (5. јула 1883). Током зиме породица се повлачила у Беч или Будимпешту. Александар III је наследио породично имање оптерећено дуговима. Још од ране младости заузимао је високе положаје у мађарском друштву, између осталих био је и губернатор града Фиуме-Ријека (1904- 1909). Године 1896. оженио се баронесом из Ловрина Естер Липтај де Кишфалуди. Породица је становала махом у Великом Семиклушу. Ћерка Берта Ержебет Марија се удала за мађарског краљевског потпуковника Тибора барона фон Берг.
   Иначе Александар III Нако је одржавао дугогодишњу ванбрачну везу са младом бечком глумицом јеврејског порекла Хилдегардом Петерс, а то је био разлог његовог развода од баронесе Естер 1920. године. Након недеље дана од развода он се венчао са младом Хилдегардом (рођ. 1890). Из овог брака рођена је 16. априла 1922. ћерка, Ержебет Хилдегард Берта Милева Терезија Марија.
   Године 1920, притиснут дуговима и новонасталим условима, Александар III Нако је одлучио да прода дворац у Великом Семиклушу. Тако је ово велелепно здање променило више власника до после Другог светског рата када је потпуно вандализовано. Сада је ова зграда враћена у културно-уметничке сврхе.
   Александар III, као последњи мушки изданак грофовске лозе Нако од Великог Семиклуша, почео је уочи Првог светског рата да парцелише и распродаје и велики земљишни породични посед. Оно што није успео да прода преузела је држава након аграрне реформе 1921. године. Иако у финансијским тешкоћама, последњи Нако је поклонио становницима Семиклуша Високу женску школу, коју ће касније преузети под патронат католичке редовнице „Нотрдам“.
   Опхрван званичним обавезама и породичним проблемима, Александар III Нако упокојио се 1923. године, а са њиме се гаси мушка линија породице Нако од Великог Семиклуша, која је оставила дубок траг у свести житеља независно од националне припадности.
   Иначе последњи потомак породице Нако по женској линији, контеса Ержебет Берта Марија Милева Терезија преминула је 15. јуна 1981. године у Вилсхофену.

   Христифор Нако, спахија великосемиклушки, хтео је да уздигне пољопривредну културу својих кметована на виши ступањ. Зато је одлучио да оснује такозвану „индустријску пољопривредну школу“, прву такве врсте на овим просторима.
   Својом тестаментарном опоруком из 1799. године он је одредио да се та школа оснује у Великом Семиклушу и да се у њој школује 12 кметовске деце са његовог властелинсва, по троје сваке народности: немачке, мађарске, српске и румунске. Настава је требало да буде бесплатна и сваки ученик је добијао стан, храну и 40 форинти годишње стипендије. За практичну обуку одредио је 24 јутра земље. Од прихода са ове огледне површине половина је припадала управитељу школе, а једна четвртина ученицима. Ова задужбина је ступила на снагу после смрти оснивача.
   Христифор Нако је преминуо 1800. године у Бечу и Угарско намесничко веће је овластило Шамуела Тешедика, словачког педагога који је основао прве две такве школе на територији Угарске, да састави правила школе. Он је то успешно урадио, и школа је почела да ради од 1802. године под управом Јаноша Винцеа, ученика Шамуела Тешедика. Помоћници су му били његова супруга и један учитељ који је био задужен да полазнике учи читању, писању и рачунању. Позитивни резултати са ових огледних површина побољшавали су принос на осталим пољима. Из сточарства би се учило одгајивање племенитих пасмина, а у програму су били и пчеларство, одгој свилених буба и повртарство. Талентованим ученицима би се омогућио наставак школовања са 300 фор. годишње стипендије до узраста од 24. године. У оквиру школе је радила и ручна ткачница. Девојке које би показале резултате у плетењу, добијале би 100 фор. као мираз приликом удаје.
   У првој генерацији полазника’’ ове јединствене школе, основане само за кметску децу, било је уписано пет Немаца, четири Србина и три Румуна. Очеви ових били су сесионалисти (10), један инквилин и један млинар. Ученици су слушали предавња на немачком и румунском језику.
   Међутим, ова установа се угасила већ након четрдесетак година. Тачније, после 1848/49. године, када је укинуто кметство, дошло је до спора са породицом Нако, која је 1855. године потпуно распустила школу.
   После тога је дошло до спора са државним властима и као резултат тог спора школа је почела поново да ради 1887. године као државна установа на челу са Јаношом Белом Бартоком, оцем познатог музичара Беле Бартока. У таквом облику ова школа, која је спремала стручњаке за пољопривреду, радила је под разним облицима до наших дана.
   Кирил Нако је више боравио у Бечу и Будимпешти, камо су га водили трговачки послови. Ту је и умро 4. октобра 1787. године, када му је син Јосиф једва испунио годину дана. После очеве смрти тутор је постао стриц Христифор, а после његове смрти (1800) старатељ је био Јозеф Марфи.
   Када је постао пунолетан, Јосиф је преузео администрирање огромног имања наслеђеног од оца. За седиште имања одредио је Велики Комлош. Ово насеље налази се на 25 км јужно од Великог Семиклуша и почетком XIX века ту су живели Срби, Немци, Словаци и Румуни досељени из Олтеније.
   Срби се помињу као део староседелачког становништва. У месту је постојала стара српска црква посвећена Светом Великомученику Георгију, од печене цигле. Тада је већ била у оронулом стању, те је касније порушена. Место је обележено дрвеним крстом, да би ту касније био подигнут властелински амбар. Иначе Срби су се постепено иселили из овог места, па је 1900. године забележено само 35 српских душа.
   Племенити Јосиф Нако од Великог Семиклуша оженио се Константином (Констанцијом), ћерком Јована Сисанија од Новог Бечеја и имао је шесторо деце. Само је син Јован заживео и наследио породично имање.
   Јосиф Нако је преминуо у Бечу 8. јула 1816. године од плућне болести и сахрањен је у породичној крипти у румунској православној цркви у Великом Комлошу.
   Јован Нако. Јован је рођен 16. септембра 1814. године и остао је без оца као двогодишњак. Његова мајка је преминула 16. новембра 1825. и тако је Јован остао сироче те су му одређени тутори.
   Јован се школовао у Пешти и Бечу и студирао је право.
   Дипломом од 8. априла 1840. године Јован Нако је на племићку титулу добио и одредницу „од Маријенфелда”, тако да се од тога времена он потписује као Јован Нако „от Великог Сент-Миклоша и Маријенфелда“. Касније се назив Маријенфелд мења у Велика Теремија. Године 1835. Јован се оженио Анастасијом Вучетић од Бриње и Чене, из тршћанске породице црногорског порекла. Породица је на почетку живела у Бечу и Пешти док нису саградили велелепни дворац у Комлошу. Имали су ћерку Милеву .
   Иако су живели боемским животом, Јован и Анастасија су током живота били велики добротвори. Јован је, између осталог, основао прву и највећу књижевну задужбину у оквиру Матице српске, док је Анастасија редовно помагала издавање српских новина и часописа, нарочито оних који су се обраћали женама.
   Јован Нако је био активан и на друштвеном пољу. Средином пете деценије XIX века носио је следеће титуле: „Јоан Нако от Великог Сент Миклуша, земљедержац Спаилука Маријенфелдског, Куедскиј и Кричевскиј, више с. с. међа Табле Судејске Приседатељ, Гражданин Пештанскиј, член Књижевног содружества Матице сербске у Пешти, као и Содружества живописцов Албрехта Дирера у Нирнбергу.”
   Од оца је наследио велики земљишни посед и племићку титулу „от Великог Сентмиклоша“. Посед је познат као Маријенфелдски и обухватао је Теремију, Велики Комлош, Наково, Српски Чанад, пустаре Визеждија и Геролам, шуме и др. Посед му је обухватао 545 6/8 сесија. За разлику од осталих млађих чланова породице Нако, он је остао у православљу.
   За седиште свог поседа одредио је Велики Комлош, где ће саградити и дворац који је имао и позоришну дворану.
   Међу великим пасијама богатог и образованог Јована пл. Нака од великог Сент-Миклуша биле су позориште и музика. По угледу на друге велике угарске магнате, у свом породичном дворцу у Великом Комлошу дао је саградити позоришну зграду са свим потребним реквизитима где је основао сопствено позориште. Представе у том позоришту, које су приређиване за Јована Нака, његове пријатеље и оближње велепоседнике, имале су углавном добротворне циљеве, а често је и домаћин наступао на сцени као оперски певач, сценариста или режисер.
   Нако је у младости школовао свој глас у Бург театру у Бечу, код италијанског професора и композитора Луиђија Гуиљијемија. Овај композитор је боравио и у Комлошу 1846. године. Наредне године Јован пл. Нако је наступио као тенор у оперској представи „Ослобођење Будима“, у пратњи оркестра састављеног од 36 музичара и хора од 18 певача. Позориште је било снабдевено свим потребним позоришним реквизитима. Пошто су му реквизити били веома скупоцени, често су позајмљивани околним позориштима. И Српско народно позориште у Новом Саду често је тражило помоћ од позоришта у Комлошу.

   Представе су извођене на немачком језику, али и на маџарском. Претпоставља се да је овде гостовало и Српско народно позориште.
   У свом дворцу је Јован Нако држао под уговором и два своја оркестра: гудачки и дувачки са укупно 21 музичарем. Није остало забележено који им је био репертоар.
   Иако је много путовао по свету, његово позориште је радило и када није боравио у Великом Комлошу. Након његове смрти (1889), ћерка Милева је укинула рад позоришта, распродала гардеробу и реквизите а згради је доделила другу намену. Зграда бившег позоришта је опстала до после Другог светског рата.
   Под утицајем Теодора Павловића и Павла Риђичког, Јован Нако се уписује у Матицу српску са непуних 19 година.
   Исто под утицајем својих пријатеља Павловића и Риђичког године 1837. он удлучује да оснује задужбину књижевног карактера и намене.
   На главној скупштини Матице српске одржаној 15. августа 1837. године, Матичин секретар Теодор Павловић саопштио је присутнима да млади Јован Нако „по родољубивој својој жељи Србско народног напретка Матици 5.000 фор. сребра даровати опредељава, и да ће о даровању том и сам Матицу који час писмено известити и уверити.“ Међутим Нако је одуговлачио са предајом дотичног завештања, те је тек 27. фебруара 1844. лично предао Матици 5.000 фор. и још 750 фор на име камате за претходни период са назначењем да ту своту новца даје „на цељ распрострањенија књижества и просвештенија народњег“.
   У Завештателном писму Јован Нако открива и разлог свога доброчинства: „По љубави, коју свагда спрема Рода свог у грудма носим, и жељи, којом изображеније и просвештеније Народа Сербског, и чрез ово благостојаније, чест и славу Његову распрострањену видети желим.“ У писму су такође веома прецизно формулисани услови за руковођење овим фондом, полагање завршних рачуна и слично, што све доказује да је Јован Нако био веома обавештен и вешт у вођењу правних и финансијских послова.
   Овим чином остварили су се услови за оснивање прве књижевне задужбине код Срба, што је код многих Матичиних чланова подгрејало наду у оживљење и процват српске књижевности.
   Финансијско стање Задужбине Јована Нака током година било је добро и, да је било више интересовања или могућности, тај фонд се могао оптимално искористити. Из Накиног фонда, у периоду 1846-1913. године, награђена су 23 књижевна дела. Спектар награђених дела чинили су поезија, проза, преводи из светске књижевности и филозофске литературе, али и радови из сфере религије или пак популарисања телесног васпитања.
   Од самог свог учлањења у Матицу српску, Јован Нако се интересовао за њене активности, нарочито после 1837. године када је обновљен њен рад, често присуствујући седницама или учествујући у раду одбора или залажући се за њене интересе у Бечу или Пешти. Упорно се противио пресељењу Матице српске из Пеште у Нови Сад .
   У млађим годинама интересовао се он и за српски друштвено- политички живот: на Црквено-народном изборном сабору 1842. године учествовао је као гост.
   Јован Нако и његова супруга Анастасија били су племенити људи не само по титули, већ и по понашању: они су Српској православној цркви у Чанаду даровали две иконе, а године 1868. кумовали су приликом освећења другог звона за Румунску цркву у Великом Комлошу (док су им ћерка Милева и зет Зурло Дука де Сан Марко кумовали великом звону).
   Иако је по природи био боем, што му је омогућавало његово огромно богатство, Јован Нако није остао равнодушан према потребама српског народа, те је знатна средства тог свог богатства усмерио на задовољење бар дела тих потреба и то у време када је то Матици српској било најпотребније. Зато је његов портрет изложен у Пантеону Матице српске.

   Милева је сахрањена уз свог супруга у Будимпешти, у трећем кварту Старог Будима, улица Szolo, у близини булевара San Marco, у католичкој цркви „Ј6 Pasztor” чију су изградњу заједно финансирали.
   У дипломи о додели племства породици „Nako de Nagyszentmiklos” налази се и племићки грб ове породице.
   Покушаћемо да га у наставку опишемо:
   Штит је подељен хоризонатлно на три неједнака дела. У горњој четвртини, на плавом пољу налазе се три цвета памука. У средњој четвртини, подељеној на црвено и плаво поље налази се пропети коњ златасте боје, док је у позадини пропети бик сребрнасте боје. Доња половина штита подељена је вертикално на два дела са златним и сребрним пољима. Уз врх стреле која дели поља уздиже се и црни орао са једне стране, а са друге стране полегнут је рог берићета из којег тече цвеће.
   Изнад штита је кацига коју наткриљује црни орао раширених крила између којих стоји пропети лав који држи у обе предње шапе један цвет, највероватније памуков.
   Кацига је постављена штофаним платном које виси уз штит, са десне стране црно-златне боје, а са леве црвено-сребрне. Код благородних породица постојао је обичај да се у породичном грбу врше мање или веће графичке измене у случају да је дошло до неких промена у статусу: стицање вишег племићког ранга, подела на више огранака и сл. Тако је и гроф Калман Нако направио неколико измена у првобитном породичном племићком грбу те је крајем XIX века његов грб изгледао овако:
   – вишестрани штит је подељен под правим углом на четири подједнака дела;
   – на горњем десном златном пољу налази се црни аустријски орао у делимичном десном профилу;
   – на горњем левом црвеном пољу је рог изобиља;
   – на доњем десном пољу црвене боје налази се пропети коњ окренут улево;
   – на доњем левом златном пољу налази се пропети бик окренут удесно;
   – у средини, у срцу грба, на плавом пољу размештена су троугласто три цвета памука;
   – на штит се наслања грофовска круна коју наткриљује грофовска кацига са отвореним визирима;
   – кацигу украшавају платнени украси златно-црвене боје;
   – на темену кациге налази се лав кој и израња из круне држећи у десној шапи букет цветова и биљака окренут удесно;
   – лава штите два раширена орловска крила;
   – штит придржавају два лава са окренутим главама и уздигнутим реповима, који се ослањају на геометријске орнаменте.
   Породица Нако је остала дубоко укорењена у историјско памћење Семиклушана.

   Извор: Љубомир Степанов, Весна Рошка, Срби у Великом Семиклушу. Књига npвa (до 1975. године), Темишвар, 2016.

   Одговори

5. 1. јануар 2018. у 09:05

   Војислав Ананић

   БАЗЈАШ

   Веома је старо српско насеље. Помиње се још 1200. године. Базјаш је забележен под називом Bazyach и 1581, На карти генерала Мерција није забележен. Можда се тада сматрао једино као српски православни манастир за кога се верује да је подигнут за време краља Андрије II и Светог Саве.
   У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године забележено је да је манастир Базјаш оскудан у обрадивом земљишту и да има само 4 дома Прњавораца.
   Године 1829. ово место се помиње под називом Bazias. После Првог светског рата званични румунски назив овог насеља је Bazia§ а у српској терминологији остаје под називом Базјсаи (или Базијаш).
   Значај Базјаша знатно је порастао када су Турци напустили Банат. Године 1854. изграђено је редовно пристаниште на Дунаву, а Базјаш је смештен уз саму обалу Дунава на обронцима околних брда. Број становника овог малог насеља је знатно повећан пуштањем у саобраћај железничке пруге Базјаш-Оравица. Градња ове пруге је била започета још 1847. године али због немира 1848. године прекинута, да би нешто касније смиривањем стања била пуштена у рад 1 новембра 1856. године. Одувек је у Базјашу живео највећи број Срба: 1880. године бгшо их је 57, а 1938. 162, године 1981. 52, а у последњем попису само 27.
   Манастир Базјаш са црквом Вазнесења Господњег сматран је највећом светињом православних Срба Дунавске клисуре и Пољадије. По предању, а и по тврдњи неких историчара, манастир је дело Светога Саве. Нема података о првим монасима манастира Базјаша. О њима се зна тек од половине 18. века. Међу њима помињу се Венјамин Николајевић и Пајсије Андрејевић.
   Поред самог манастира налазила се некада државна основна школа која је подигнута 1895. године. Школа је функционисала са прекидима све до 1960. године, када је због малог броја ђака укинута, а остала деца се школују или у Соколовцу или у Белобрешци.
   У школској згради сада ради Српски културни центар “Свети Сава” у оквиру Савеза Срба у Румунији.

   Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

   Одговори

6. 1. јануар 2018. у 09:11

   Војислав Ананић

   БЕЛОБРЕШКА

   Белобрешка, значајно клисурско насеље, изграђено је на левој обали Дунава. Први пут се помиње као насељено место у Катастигу манастира и цркава пећке патријаршије од 1660. године под називом Билер. Двојаки назив: немачки назив Билер и српски Белобрешка напоредо ће се употребљавати и у наредних неколико деценија. У Опису вршачко-карансе- бешке епархије од 1713. године ово насеље је забележено под називом Белобрешка са 17 домова. Године 1717. ово је место забележено у паланачком дистрикту под називом Bellabresta са 22 дома. На карти генерала Мерција од 1723. године место је забележено под називом Biller. Године 1776. ово се место помиње под називом Pollobreskа. У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије од 15. јануара 1757. године Белобрешка припада паланачком дистрикту са 51 домом . За време мађарске владавине ово село носиће “мађаризован” назив Fejerdomb, што је дословни превод српског назива. После Првог светског рата ово село добија званични румунски назив Belobresca, на српском језику Белобрешка.
   У почетку Белобрешка је припадала војном дистрикту у Новој Паланци. Као “милитарско” место село је било прикључено 13. влашко-илирској регименти – Вршац Регимент нр. 13 Razische Poscheschener compagni.
   У Опису парохија вршачко-карансебешке епархије 15. јануара 1757. године забележено је да је тада село имало 51 дом и цркву саграђену од дрвета, храм Васнесења Господњег, подигнутајош 1749. године. Свештеници су били Василије Станимировић и Гаврило Поповић. Ту је цркву видео и паланачки протопрезвитер Илија Путник поводом својег обиласка парохија Клисуре и Пољадије 1787. године и том приликом забележио да је црква “сазидана од дрвета, с торњем, обоје прекривене шиндром, иначе у слабом стању”.
   Имајући такву чињеницу у виду још 1780. Белобрешчани су отпочели са припремањем грађевинског материјала за подизање новог црквеног здања, сада од чврстог материјала. То се и догодило, пошто 1797. ово село има нову парохиЈску српску православну цркву.
   Прва српска народна школа помиње се у Белобрешки већ 1774. године. Тадаје школу похађало 12 ђака, учитељ им је био извесни Стеван Поповић.
   Данас у овом селу постоји српска православна црква, Осмогодишња школа са секцијом и на српском матерњем језику и једно забавиште које делатност обавља такође на српском језику. Село улази у састав пожеженачке општине, а на последњем попису становништва од 20. октобра 2011. године 477 особа се изјаснило као припадници српске мањине, поред 90 румунске народности, што ово село сврстава у ред већих српских клисурских села.

   Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

   Одговори

7. 1. јануар 2018. у 09:16

   Војислав Ананић

   ДИВИЧ

   Дивич је српско насеље које се налази на левој обали Дунава. Први пут се ово насеље помиње на карти генерала Мерција од 1725. године под називом Dibitz. Године 1757. ово место је забележено у Опису парохија вршачко-карансебешке епархије са 33 дома под називом Дјевич, а 1761. налазимо га и под називом Tibity. Тек 1829. ово насеље налазимо забележено под називом који означава првобитни српски назив, који ће бити близу званичног назива Divich.
   За време мађарске владавине овим крајевима ово насеље се у периоду 1910-1919. јавља са називом Divecs, да би након Првог светског рата село добило званични румунски назив Divici, а у српском преводу то је Дивич, евентуално Дивић, како то редовно мештани изговарају.
   У сеоском атару постоји и потес Стари Дивич, што ће рећи да је некада ово насеље имало другу локацију од ове садашње. Као “милитарско” село за време Војне границе у Дивичу су постојала три чардака (стража), начињена од солидног материјала распоређених дуж Дунава: први се звао Дивич (удаљен 1500 хвати узводно од другог), тређи се звао Полин поток и налазио се наспрам Дивичког острва. Године 1776. Дивич је припадао и ушао у састав 13. Влашко-илирске регименте.
   Дивич није имао своју парохију, па су верници одлазили на бошслужења у цркву из Белобрешке, иако се за Дивич у то време (1773-1782) помињу његови свештеници: Јован Лазић и извесни Василије. Тек 1936. године у овом селу се подиже нова црква, а почињу да се у њој богослужи тек половином 20. века.
   Године 1787. приликом “визитације” протопрезвитера паланачког Илије Путника, у Дивичу није била школа, па су деца морала да исту похађају у Белобрешки. Прва српска народна школа се у овом месту помиње тек у школској 1808/1809. години. Школу је похађао 21 основац, учитељ им је био Јован Винчилов, родом из Јасенова (Југославиј а), стар 16 година.
   Данас Дивич припада општини Пожежена, и има своју парохијалну Српску православну цркву. У последњем попису становништва од 20. октобра 2011. године, 236 особе се изјаснило као Срби, а само 45 као Румуни.

   Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

   Одговори

8. 1. јануар 2018. у 09:20

   Војислав Ананић

   ЗЛАТИЦА

   Златица се помиње још 1152. године, што значи да је најстарије српско насеље у Дунавској клисури и Пољадији. Данашња Златица је смештена на левој обали Нере уз саме обронке Локве. Раније село се налазило на месту Селиште или Старо село, удаљено 2 километра од данашње локације насеља.
   У свом дугогодишњем трајању Златица је носила различите називе. У Опису вршачко-карансебешке епархије од 1713. године помиње се са 30 домова. Године 1717. ово село се помиње у Паланачком дистрикту под називом Slatiza и тада је имало 32 дома, а на карти генерала Мерција из 1723. године налазимо је са истим називом: Slatiza. У периоду 1829-1840. назива се Szlatieza, да би у доба мађарске управе над овим крајевима имала “мађаризован” назив Neraaranyos. Тек после Првог светског рата (1920) добила је званичан румунски назив Zlatifa, или како то мештани на српском кажу Златица.
   Године 1776. Златица је као “милитарско” село прикључена 13. влашко-илирској горњопаланачкој регименти.
   Када је протопрезвитер паланачки Илија Путник 1787. године извршио “визитацију” парохија у Банатској клисури, установио је да Златица нема парохијску цркву, а верници одлазе у суседни манастир да присуствују богослужењу. Сличну тврдњу можемо пронаћи и у Опису парохија вршачко-карсшсебешке епархије од 15. јануара 1757. године пошто се за ово село не помиње парохија иако је насеље тада имало 80 домова.
   Према једном запису из 1804. године Златица је ипак имала своју парохијску цркву до 1770. године када је престала да постоји, а први златички свештеници за које се зна били су: Радоје Николић и Петар Дејин (1772), док је Радослав Новаковић служио 1773, 1775. и 1782. године, а у периоду 1789- 1797, служио је Лазар Фратојев.
   Нова црква је била изграђена на старом плацу тек у другој половини 19. века. “Парохијско звање основано је 1850. године, а црква подигнута 1870. посвећенаје Великомученику Георгију. Свештеник је био од 1872. Стеван Љуба”.
   Српска народна школа се у Златици помиње први пут 1787. године. Тада је школу похађало десеторо ђака. У аустријско-турском рату 1789. године школска зграда је изгорела, а обновљена је тек 1797. године. Запис из 1806. године говори да је у селу постојала “словенска” школа коју је похађало 19 ђака, а учитељ им је био мештанин Иван Корња; у школској 1808/1809. години златичку школу похађало је 23 ђака, а учитељ је био Микула Манчул (тачније Манџик) родом из места, стар 17 година.
   Данас у Златици постоји дечји вртић на српском језику, и четворогодишња школа.
   У последњем попису становништва од 20. октобра 2011. у Златици се 210 особе изјасниле као припадници српске мањине, а као Румуни изјаснило се 410 особе.

   Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

   Одговори

9. 1. јануар 2018. у 09:23

   Војислав Ананић

   ЛЕСКОВИЦА

   Лесковица је старо српско насеље које лежи на обронцима планине Локве, на левој обали реке Нере која се у овим крајевима обично назива Нераљ.
   Лесковица се први пут помиње 1371. године што је сврстава у најстарија српска насеља овога краја. Првобитно је ово насеље било чисто српско село, а данас је оно српско-румунско.
   Још 1713. године Лесковица је припадала групи већих пољадијских српских насеља јер је већ тада имала уписана 32 дома, знатно више од осталих српских насеља. Године 1717. Лесковица припада пограничном дистрикту у Паланци и има 36 кућа. У то време ово насеље се помиње под називом Sesikovicza Leskoviz. У Опису ларохија Бршачко-карансебешке елархије од 15. јануара 1757. године село Лесковица се помиње са 43 забележене куће.
   У периоду 1910-1919. ово насеље носи мађарски назив Neramogyoros да би 1920. добило званични назив на румунском језику Lescovifa. Срби и мештани је називају Лесковица.
   Године 1787. извршио је протопрезвитер паланачки Илија Путник “визитацију” (преглед) парохија у Банатској клисури” а за Лесковицу је забележио да парохијске цркве нема, “с дозволом и благословом Епископа служи се у школи”. Први лесковачки свештеници за које се зна били су Јанко Вујица и Радоје Миловановић који су службовали 1772, а поп Василије Стојчевић се помиње 1773-1789. године.
   У периоду 1780-1792. године изграђено је ново црквено здање од камена и било је покривено шиндром.
   Према шематизму који је начинио Мате Косовац, прва лесковачка црква од дасака била је саграђена још 1717. године.
   Не зна се поуздано од када постоји српска народна школа, али се тачно зна да је школска зграда изгорела 1788. године тако да следеће године у Лесковици није било нити школе, нити учитеља. Тек године 1797. постојали су и учитељ и школа коју су деца “приљежно” похађала. Девет година касније (1806) за ту школу је речено да је “словенска” и да је “скупа са стражаром од плетера”. Њен учитељ је тада био извесни Јован Чупић родом из Златице и учио је 15 ђака.
   У школској 1808/1809. години школу је похађало 16 ђака. Учитељ је био Јован Мика родом из Дупљаје, стар 20 година за кога се каже да је служио две године и да није добар. Катихета је био Јован Поповић, а школски надзорник Антоније Ковијанић, каплар из Лесковице.
   У попису становништва од 20. октобра 2011. године само 171 особа се изјаснила као Срби. У селу нема од 1960. године српска школа. Остала је једино српска православна црква.

   Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

   Одговори

10. 1. јануар 2018. у 09:26

    Војислав Ананић

    ЛУГОВЕТ

    Луговет припада групи пољадијских села са леве обале Нере. У Опису вршачко-карансебешке епархије од 1713. године није поменут. Између Златице и Соколовца забележено је заузврат насеље Шљивовац са 32 дома, које ће нешто касније нестати. Будући да је Димитрије Руварац бележио искључиво српска насеља, може се претпоставити да је у то време Луговет био немачко насеље, пошто се 1717. године помиње под називом Langenfeld. Луговет се као насељено место јавља и на карти Мерција из 1723. године такође под називом Langenfeld. У Опису вршачко-карансе- бешке епархије од 15. јануара 1757. године ово насеље се бележи са 52 дома.
    Све до 1913. године Луговет је носио званични немачки назив Langenfeld, да би 1913. године добио “мађаризован” назив Neramezo. После Првог светског рата (1920) ово насеље добија званичан румунски назив Cimpia, а Срби га називају Луговет. У народу Клисуре и Пољадије и даље преовладава назив “Ланговет” па чак се и становници овог насеља називају Ланговци.
    Године 1776. Луговет је био прикључен 13. влашко-илирској реги- менти.
    Српска православна црква сазидана је 1847. године и посвећена је Светом Пророку Јеремији. У Луговету је црква постојала и знатно раније, али су Турци ту цркву од плетера, покривену шиндром, 1788. године с јесени заједно са још 17 граничарских кућа спалгши. По свим изгледима црква није потпуно изгорела.
    Први свештеници за које се зна да су опслуживали цркву у Луговету били су: Арсеније Савић и Павле Русовац.
    Први пут се српска народна школа у Луговету помиње још 1768. године. О тој школи говори се и 1771/1772. школске године али тада није бгшо школске зграде, па се настава одржавала у некој приватној кући. И пргшиком “визитације” коју је учинио Илија Путник 1787. године у Луговету је забележио: “Стање је школе слабо. Учитеља и ђака немају”.
    Тек 1802/1803. школске године школу је похађало 17 ђака чији је учитељ био Вук Томашевић, а године 1806. је бгшо већ 26 ђака. Њих је учио Теодор Ранковић родом из суседног села Врачевгаја. Две године касније 1808. школу је похађало 37 основаца, 30 дечака и само 7 девојчица. Учитељ им је био Вукота Томашевић родом из Луговета, био је стар 21 годину. За њега је речено да је служио шест година и да “није добар”.
    Данас у Луговету постоји српска православна црква. Једино забавиште у овом месту изводи школски програм на свом матерњем језику (српском).
    Из последњег пописа становништва (20. октобра 2011) од укупно 523 становника као Срби се изјаснгшо 286, што прелази половину становника Луговета.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

    Одговори