На данашњи дан: Битка на реци Марици

26. септембра 2012.

коментара: 1

26. септембра 1371 – У бици на реци Марици, код Чрномена, Турци су поразили српску војску браће Мрњавчевић, краља Вукашина и деспота Угљеше, који су у боју погинули. То је била једна од пресудних битака у турском походу на Балкан.

Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством румелијског беглер-бега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици.

Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Черномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги, “погибље Срба”.

Вукашина (слика лево) наслеђује његов син Марко, познатији као краљевић Марко (слика десно), али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.

Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

Један од најбољих описа прилика у српским државама пред Маричку битку, као и саме битке дао је чувени српски историчар 19. века Стојан Новаковић у свом делу „Срби и Турци XIV и XV века“ које је први пут објављено 1893. године у издању Чупићеве задужбине. Користећи тада доступне изворе аутор овог дела је учинио покушај да расветли један од најтрагичнијих догађаја у српској историји. Иако је ово дело објављено пре више од једног века оно и даље представља незаобилазно штиво без којег се не може ни замислити било какав озбиљан историјски осврт на догађаје пре, у току и након саме битке.

Најстарији српски извор, „Запис монаха Исаије“ као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намеру Деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке из Македоније (тј. Романије (Византије) или, по садашњем, Тракије.

Према немачком историчару Цинкајзену, који су позива на турске изворе, рат између Срба и Турака избио је због заузећа града Пловдива. Према њему, заповедник града је успео да избегне краљу српском и да га приволи да покрене војску против Турака.

Ондашњи турски извори пак тврде да је циљ српске војне био да се заузме Дренопоље и да се турске снаге на Балканском полуострву, под командом беглер-бега Лала-Шахина протерају из Румелије (Источно римско царство) у Анадолију (Мала Азија).

Савремени историчари сматрају да није постојао конкретан повод за избијање непријатељстава. Према њима, Деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност коју су представљала турска освајања на Балканском полуострво. Иако су турске територије на Балкану у то време биле незнатне Турци су освојили неколико добро утврђених градова као што је Дренопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи. Угљеша је у својој мудрости изабрао идеалан тренутак за напад. Султан Мурат се са војском налазио у Малој Азији држећи под опсадом град Бигу док је у Дренопољу био мањи турски гранизон под командом Лала-Шахина.

Засигурно се зна да су на српској страни поред војске Деспота Угљеше учествовале и снаге краља Вукашина. Спорно питање је да ли су и који српски великаши такође учествовали у походу на Турке.

Турски извори наводе да су поред деспота, краља и “краљевих неверника” у бици учествовали војводе и властела Босне, Угарске и Влашке. Грчки писац из XV века, Лаоник Халкокондил помиње само Угљешу и Вукашина док се у записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао „све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља“ као и „многе друге велможе,… негде до шестидесет тисушт изабрани војски“.

Према Стојану Новаковићу, „српске велможе“ који су се придружили Угљеши и Вукашину највероватније су били Дејановићи и војвода Богдан. Северна српска властела у овом боју није учествовала. Балшићи, који су били у добрим односима са Вукашином највероватније нису учестовали у бици јер су убрзо након пораза српских снага отели Призрен од Вукашиновог сина; Никола Алтомановић такође није могао да учествују у бици јер је био у рату са Вукашином; Лазар и Бранковићи нису имали интереса да учествују у бици и на тај начин учврсте Вукашинов положај као краља и наследника цару Урошу чију су власт, макар и формално, још увек поштовали.

На основу расположивих извора може се закључити да су српску војску дале српске земље око Шар-планине, као и све јужне српске земље око Вардара и Струме, заједно са грчким крајевима јужне Македоније (међу Вардаром и Струмом), Драме, Мосинопоља и Водена.

Турске снаге којима је заповедао румелијски беглер-бег Лала-Шахин биле су четири пута слабије од српских и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дренопоља. Халкокондил чак наводи да су снаге са којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.

Најчешће забуне у вези са учесницима боја на Марици

На основу извора које смо навели може се закључити да је у Маричкој бици учестовала хришћанска коалиција састављена од Срба, Угара и Румуна. Такође, у енглеској литератури се наводи да је у бици са српске стране учестовала коалиција састављена од Срба, Бугара и Грка.

У првом примеру коришћени су углавном турски извори. Стога није чудно што се у њима наводи да су се на српској страни налазили великаши и из Угарске, Босне и Влашке. На овај начин турски историчари су желели да увеличају значај победе која је представљала тријумф ислама над хришћанством оличеним у представницима свих већих хришћанских држава на Балкану.

У другом примеру погрешно је наведено да су грчке снаге такође учестовале у овој бици. Међутим, у питању су снаге Угљеше и Вукашина и других српских великаша чија се државна територија протезала и на грчке земље (укључујући и област Македонију као део Грчке). Прави Грци, тј. тадашња Византијска држава ни на који начин није помогла Угљешу и Вукашина већ је искористила српски пораз да прошири своју територију.

Што се Бугара тиче, они се не спомињу ни у једном од историјских извора које је користио Стојан Новаковић.

Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да су у Маричкој бици учестовале српске снаге састављене од војске Угљеше и Вукашина и неких српских великаша. Уколико су у бици учестовале и снаге неке од претходно наведених држава, онда су оне биле толико занемарљиве да тадашњи историјски извори нису сматрали за потребно да их посебно наведу.

ИЗВОР: Википедија

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    МАРИЧКА БИТКА 25/26. септембра 1371. За вријеме слабе владавине цара Уроша, Турски цар Мурат I заузео је Дринопоље (1369), и из Азије тамо премјестио своју пријестолницу. Ово је представљало велику опасност за све државе на Балкану, и њу су први осјетили српски династи у јужним крајевима, особито краљ Вукашин и деспот Угљеша. Стога су се они почели спремати за борбу. Скупивши доста снаге, они крену на Турке. Бојно поље чини равница на десној обали Марице, између Деспот-Планине, Марице, Чирмена (Черномена) и Кас-Оваси. У фортификацијском погледу бојиште није било припремљено, осим што је Марица, остављена између противника, представљала за нападача запреку. У погледу снаге, Срби су били јачи од Турака, и вјеројатна цифра је: Срба. Око 60.000, а Турака око 15.000. Српском војском заповиједали су краљ Вукашин и деспот Угљеша, турском Лала- Шахип-паша и Бвренос-беј. — Концентрација Срба за битку изведена је на пољу сјеверно од Черномена (Чирмена), гдје је и логор био постављен, вјеројатно двјема колонама: једном (Вукашинова) из околине Скопља преко Ћустендила, Дупнице и Самокова и другом (Угљешина) из околине Сера преко Драме и Арде, обје к долини Марице између Пловдива и Дринопоља. Турска војска била је концентрирана у Дринопољу.
    План Срба био је: да надмоћном снагом нападну Турке, туку их на главном положају у Дринопољу, и тиме заврше рат. План Турака био је, да изненађењем допуне своју бројну слабост, нападну Србе ноћу са стране, с које се не надају, и да их туку. Тако су они и поступали, и ноћу 25/26. септембра, прешав Марицу, распоредили су своју снагу у три групе: код Чирмена, код села Мезека и у средини између ових двију. Пред зору Турци су напали Србе, који су, потпуно неспремни за бој, дијелом били потучени, дијелом се подавили у Марици, а дијелом почели узмицати. Кад је свануло, Турци су гонили разбијене дијелове. У бици су погинули и Вукашин и Угљеша.
    Резултати битке били су: материјална побједа Турака и дефинитивно учвршћивање њиховог господства на Балкану. Посљедице су биле: релативно лако покорење свих држава јужних српских династа и њихово вазалство.
    В. Белић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.