Његошево писмо лекару Маринковићу

24. септембар 2012.

коментара: 0

У овом писму Петар II Петровић Његош проговара о свом виђењу смрти, душе и тела… 

Цетиње, 10/22. августа 1850.

Поштени господине доктор Маринковић,

Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет причисљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима. Ја сам душу човеческу представљао за неки тајнствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима.

А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! – Тијело је много ништавије но цклени суд, – дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи.

Досадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао од како сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са смртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструку фанелу на тијело и до уших обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су ме совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на леђа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. и проч.

Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весео и не заборави твојим драгим воспоминанијем

Твојега искренога пријатеља и слугу, владику црногорскога П. П. Његош

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.