На данашњи дан: Потписан Београдски мир

18. септембра 2012.

коментара: 4

18. септембра 1739. – Београдским миром окончан је рат започет 1737. између Османског царства и Аустрије. Турска је тада повратила територију Србије северно од Западне Мораве, чиме је престала да постоји и “Краљевина Србија”, како су је назвали Аустријанци.

Београдски мир закључен је после аустријско-турског рата, 1737–1739, којег је Аустрија, у заједници са Русијом, водила против Турске и у којем је њена војска потучена код Гроцке и избачена из Србије. Одредбама мира, Аустрија је потиснута са Балканског полуострва. Београд и Шабац са целом Србијом до Саве и Дунава, Влашка са Оршавом и делови Босне добијени Пожаревачким миром 1718. године враћени су Турској. Аустрија је задржала Темишварски Банат али је морала порушити и евакуисати све тврђаве које је саградила током окупације али и тврђаве уз Дунав према Турској. Одредбама мира обострано су се морали амнестирати учесници у рату, пустити заробљеници на слободу, гарантовати неповредивост граница, забрањено је прихватање пребеглица (хајдука) и повреда територије. Регулисан је промет Дунавом и Савом, и загарантована слобода трговине.

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршког царства која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.

Аустријски службени документи тога времена ову територију називају Краљевина Србија, а аустријски цар за себе узима титулу краља. Управник области имао је титулу гувернера, а управа области је названа Војна Командатура Краљевине Србије (нем. Militärkommandatur des Königreichs Serbien) (односно Servien по ондашњем изговору).

Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија је истерала Османлије из већег дела панонске низије (укључујући Бачку и северозападни Срем), а границе успостављене 1699. године остављају у саставу турске царевине Банат и југоисточни Срем.

Када је српска етничка територија, 1716-1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустријско-турског рата, који је водио принц Еуген Савојски, Срби су узели учешће у борби на страни Аустрије. Османско царство је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубило све територије у Подунављу (Банат и део Срема), северне делове данашње централне Србије и северну Босну, делове Далмације, Малу Влашку и Пелопонез. По одредбама Пожаревачког мира 1718. године Хабзбуршка монархија је (између осталог) од османског царства добила и Београд са северним деловима данашње централне Србије.

У „Краљевини“ Србији је 1717-20. привремена војна управа на челу са грофом Одвијером, а од 1720. године грађанска управа – Администрација Србије (или Београдска администрација), која је била лично царево власништво. На челу администрације (званична титула је „председник администрације“ а незванична „гувернер“) је фелдмаршал Карло Александар принц од Виртемберга са по 2 саветника (грађанин + војник) за административну и за судску власт. Од 1733-36. гувернер Србије је генерал Марули, а од 1736. фелдмаршал де Валис (обојица грофови). Административна и судска власт биле су у војним, а финансијска у коморским рукама. Војна власт је била потчињена Дворском ратном већу, а коморска – Дворском коморском већу. Администрација Србије доста је зависила од одобрења која су слата из ових већа, али им је понекад неке одлуке и само стављала до знања.

Подручје данашње источне Србије, које је 1718. године такође дошло под аустријску управу, није укључено у састав Краљевине Србије, већ стоји под административном управом Темишвара тј. Тамишког Баната.

Земља је подељена на 15 дистриката (округа, провизората) којом управља 11 провизора (с тим што поједини првизори управљају са по два дистрикта), који се деле на кнежине, а ове на села. Дистриктом управља провизор уз помоћ ишпана – жупана (као првог помоћника и заменика) и 2-3 ибрајтера, кнежинама оборкнезови а селима кнезови. Провизор врши административну, судску, полицијску и финансијску власт. Оборкнезови и кнезови су задржани из турских времена док су остали новодоведени чиновници који добијају плате из државне благајне. 1/3 села у Србији је пусто. Дажбине се плаћају комори (главна – порез на земљиште), пошто је у Србији једини феудалац држава. Осим „коморских“ постоје и „хајдучка“ села.

Београд је засебан: има немачку и српску општину. Срби имају свој збор угледних људи и општински одбор са кнезом/бировом који је и судија.

Седиште војске је у Београду где су смештени гренадири и пешадија. Још 3 коњичке дивизије распоређене су по Шапцу, Ваљеву, Руднику и Јагодини. Поред тога постоји и српска милиција која је организована у капетанате (15) по селима (нису спојена у територијалну целину) и којој је на челу оберкапетан Вук Исаковић. „Хајдучка“ села налазе се углавном уз границу и има их различити број по дистриктима (од 2 до 15). Уживају одређне повластице, а треба да чувају границу, путнике и скоротече.

Новим ратом и тзв. Београдским миром (1739. године) Османско царство је успело да поврати део територија што је претходним изгубила, укључујући све територије јужно од Дунава и Саве, као и Малу Влашку. Локално српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи аустријско-турски рат био је тзв. Дубички рат (1788-1791), у коме је опет Аустрија позивала Хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових аустријско-турских сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Војислав Ананић

    Пресељење из Потиске и Поморишке војне крајине у Банат

    Досељавање прве велике органиоване групе становника у Банат уследило је после укидања Потиске и Поморишке војне крајине. Том приликом је у западни Банат досељено око 1.800 српских породица (према нашој процени укупно 12.669 особа). Њиховим насељавањем делимично је попуњен упражњени простор низијских и мочварних делова банатских дистриката. Приликом насељавања пресељеници су задржали граничарски статус, па су и насеља која су населили уживала практично граничарски статус, иако под надлештвом Дворске коморе.
    Досељеници нису превалили далек пут. Да би се населили у Банат, прешли су из насеља с десне обале на леву обалу Тисе и Мориша. Доселили су се у пуста подручја на рубовима Бечкеречког и мањим делом Чанадског дистрикта, махом оснивајући нова насеља. Свега неколико насеља која су населили потиско- поморишки граничари постојала су и пре 1751. године – Чента (Леополдово), Ботош и Кумане. Та насеља су после рата и куге имала по свега неколико домаћинстава и досељавањем ових граничара су оживела.
    Потиски и поморишки граничари су у Бечкеречком дистрикту углавном населили пусто земљиште. О томе најбоље сведочи податак да је у Бечкеречком дистрикту 1740. године евидентирано 18 пустара које нису поменуте у попису пустара из 1769. године, због тога што су у међувремену искоришћене за насељавање. Неке од пустара које су нестале због тога што су на њима основана насеља, биле су Кикинда, Беодра, Ботош, Тараш, Стари Куман, Меленци, Велики и Мали Галад (потес између Башаида, Карлова и Кикинде), Јоца (потес у Кикинди), Сент Кираљ (Сенткраљ, потес у пољу Кумане) и Матеј (потес северно од Врањева). Ако прихватимо да је површина 15 милитаризованих насеља износила укупно 141.972 хектара (1419,72 km²), следи да је, после насељавања на 1 km² долазило 8,92 особе. Другим речима, у просеку, једно домаћинство долазило је на мање од квадратног километра (на 0,79 km²) ових насеља. Густина насељености 1753. године била је много већа од оне забележене у насељима банатских дистриката непосредно после завршетка рата и куге.
    *
    Нису сви граничари развојачених места уз Тису и Мориш одлучили да се преселе у Банат. Део је остао у Бачкој у статусу цивилних поданика. Успомена на њих сачувана је у молби представника Горњих компанија из 1773. године у којој се тражило да им се дозволи да у војном статусу остану на својим стаништима и буду поштеђени траума новог пресељења, ,,као што су наши преко Тисе у Бачкој иза нас заостали, кад смо се ми овамо преселили“. Поред тога, део потиских и поморишких граничара се преселио у Русију прихватајући граничарску службу. На жалост, није познат тачан број опредељених за једну од ове три могућности. Опредељење се може анализирати само у групи официра за које је сачувано више података.
    Првобитно опредељење официра Потиске и Поморишке војне крајине за цивилни или војни статус 1749–1750. године. Под претпоставком да су се минимално променили, преузели смо данашњу величину атара: Велика Кикинда 18.950 хектара, Мала Кикинда (Башаид) 7.545 ha, Врањево 16.968 ha, Карлово (Драгутиново) 7.935 ha, Кумане 10.164 ha, Ботош 6.986, Мариново Село (Томашевац) 6.565 ha, Сиге (Перлез) 9.648 ha, Идвор 5.691 ha, Леополдово (Чента) 6.319 ha, Мокрин 14.751 ha, Јозефово (Обилићево) 3.804 ha, Крстур 5.366 ha, Меленци 15.917 ha, Тараш 5.363 – укупно 141.972 ha.
    У групи официра опредељених за задржавање граничарског статуса, поуздано се може потврдити судбина 18, поименично наведених у списковима оних који су завршили у Русији, и њих 29, који су се до краја 1753. године нашли у Банатској земаљској милицији. Официри који су преузели службу у новооснованим местима Банатске земаљске милиције, 29 поименце позната, чинили су 23,77% од укупно 122 потиско-поморишка официра евидентирана 1749. године.
    Будући да су централне личности сеобе у Русију, мајори (oberstlajtnat qua oberkapetan) Јован Шевић и Јован Хорват, били команданти шанаца Чанад и Печка у Поморишкој крајини, разумљиво је да су са собом повели официре и граничаре из непосредног окружења. То би објаснило зашто се само девет официра из Поморишке војне крајине 1753. године нашло у служби у Банату, док је број оних који су отишли у Русију сигурно био већи. Од ових девет официра по двојица су долазила из развојачених шанаца Семлек и Арад, а по један из шанаца Печка, Глоговац, Мандерлак, Чичир и Суботица.
    Већина официра Потиске војне крајине у групи опредељених за војнички статус преселила се у Банат. Од 29 поименце познатих официра у Банату, 20 је долазило из Потиске војне крајине. Чак шест је дошло из шанца Бечеј, по четири из шанаца Острово (Ада) и Петрово Село, два из Феудвара, а по један из Мола, Чуруга, Жабље и Сент Томаша. Набројана развојачена насеља била су својим положајем од раније упућена на област с друге стране Тисе. Наиме, постоје докази да су потиски официри били вишегодишњи закупци земљишта на левој обали Тисе. Међу закупцима пустара у Бечкеречком дистрикту 1740. Године налазио се и капетан Зако, официр потиског шанца Кањиже и закупац пустаре Кикинда за 106 форинти. Закупац је био и граничар Остоја Спајић из Бечеја, који је у аренду узео пустару Портош (вероватно Ботош) за 50 форинти. Ова околност допринела је томе да се већи број потиских него поморишких официра и граничара нађе у Банату после 1751. године.
    Међутим, одлуке су мењане упркос исказаном опредељењу. Постоје докази да се нису сви појединци којима је током 1751. и 1752. године одобрено пресељење у Русију заиста тамо и преселили, или ако већ јесу, да су тамо и остали. Чак осам лица којима су 4. августа и 4. октобра 1751. године издати пасоши за пресељене у Русију налазило се у Банату крајем 1753. године. Реч је о капларима и стражемештерима из Хорватове групе. Официр-повратник из Русије, на пример, био је и коњички поручник Маринко Милутиновић из Суботице у Поморишкој војној крајини из групе пуковника Јована Шевића. Милутиновићу је пасош за прелазак у Русију издат 18. јануара 1752. године, али се ипак, крајем 1753. године налазио у служби капетана-поручника у Великој Кикинди. Ту се помиње и 1757. и 1758. године, у истом чину. Поред ових, сигурно је било и других примера повратништва из Русије, као и накнадних одлазака.
    Већина граничара (гемајнера) и нижих заповедника развојачене Потиске и Поморишке војне крајине определила се крајем 1750. године за задржавање војничког статуса и пресељење. У питању је било укупно 3.672 граничара обеју крајина, од којих је из Потиске војне крајине био 1.991, а из Поморишке војне крајине 1.681 граничар. Приликом ревизије Потиске војне крајине 1748. године пописано је 2.858 особа ,,у ефективи“ (од укупно 3.448 војно способних и неспособних одраслих мушараца), па се може израчунати да се за војни статус 1750. године изјаснило 69,66% граничара у служби или 57,73% целокупне одрасле мушке популације ове војне крајине. Недостају подаци за процену укупног броја граничара Поморишке војне крајине. Изгледа да је највећи број опредељених за задржавање војног статуса заиста стигао у западни Банат, јер се према коморском попису из 1752/53. године у 15 насеља шест Горњих компанија Банатске земаљске милиције налазило укупно 4.085 одраслих мушкараца. Међу њима је било 1.787 старешина домаћинстава, а у њиховим домаћинствима 1.070 ожењених и 637 неожењених браће и синова, 274 сиромашних мушкараца са нешто средстава и 37 без икаквих средстава, као и 280 врло старих, болесних и неспособних.
    Из ових података и на основу утврђених демографских константи, може се проценити да је у Банат укупно пресељено 12.669 особа оба пола и свих старосних доби. Овај попис, заправо, побија прихваћену претпоставку у историографији, да је најважнија последица развојачења Потиске и Поморишке војне крајине била сеоба у Русију. Према нашој процени, из Хабзбуршке монархије се 1751. и 1752. године у Русију одселило не више од 200 официра и граничара са породицама.
    *
    Рок за пресељење потиских и поморишких граничара била је 1751. година, али се поступак продужио и у наредну годину. Успомена на пресељење из Бачке и оснивање новог места Фрањево (Врањево), које је по угледу на бивша граничарска места Потиске и Поморишке војне крајине називано ,,шанцем“, сачувао је свештеник Стефан Николић. Он је, поводом преласка из цркве Петровог села у Бачкој у цркву Светог Јована Претече у Фрањеву, оставио белешку у једном јеванђељу, у којој помиње пресељење целог шанца из Бачке априла 1752. године. Годину дана касније, 28. априла 1753. године, ову цркву су као ново духовно седиште даривали јеванђељем и представници пресељене заједнице, стражемештер Јован Милошевић и његов брат Јовица Милошевић. Сачуван је и пролог ове цркве из 1756. године, у коме се као представници овог места помињу обрекапетан Лазар Поповић и свештеници Филип Михаиловић, Стефан Николић и Теодор Петровић. Записи сведоче о томе да је у првој години после пресељења већ била успостављена нова црквена и обновљена стара официрска хијерархија развојаченог бачког шанца Петрово Село. Будући да се ниједан од тројице врањевских свештеника не помиње у документима о црквама и паросима у граничарским местима Потиске војне крајине, претпостављамо да су пароси развојачених места одбили да напусте парохије и цркве које су опслуживали, као и своја имања. Пресељење је могло бити прилика за прекобројне свештенике и чланове њихових домаћинстава, а одвијало се по свему судећи у споразуму са парохијама из којих су се одселили.
    Насељавање у местима Горњих компанија у Бечкеречком и Чанадском дистрикту завршено је до краја 1752. године, док је насељавање места Доњих компанија у Новопаланачком дистрикту спроведено током 1753. године. Порекло насељеника Горњих компанија било је из Потиске и Поморишке војне крајине, а Доњих компанија из цивилних и развојачених места у околини Нове Паланке. На основу пописа пресељених граничара из новембра-децембра 1753. године, у којима су у свакој од 8 компанија евидентирани одрасли војно способни мушкарци (Effektive Kopf), могу се делимично упознати демографске прилике у
    новонасељеним областима. Подаци овог пописа показују занемарљива одступања у односу на већ навођене податке коморског пописа.
    Број домаћинстава у компанијама био је прилично уједначен и кретао се од 331 до 348. Изузетак у том погледу била је само компанија Идвор и Леополдова са 403 домаћинства. Ожењена браћа и синови поред домаћина убележени су у 35–40% свих домаћинстава у насељима Горњих компанија, са изузетком Велике Кикинде у којој је њихов удео био нешто већи и износио 48%. Не нужно, али задружна су могла бити домаћинства у којима је било два до пет ожењених мушкараца поред домаћина, а којих је било 196 (9,44%). У свакој компанији било је, у просеку, око 30% домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред старешине домаћинства и око 10% домаћинстава у којима је њихов број био већи од два. То значи да су у време пресељавања домаћинства већином чиниле инокосе породице (са старешином и без других ожењених чланова). Насеља су настала на пространом земљишту банатских пустара, а пракса је налагала да се обрадиво земљиште не расподељује појединим домаћинствима. Обиље земљишта утицало је на то да су домаћинства могла да се одрже у већем саставу, не бринући око тога да ли ће од својих поседа моћи да се прехране. Тиме се може објаснити појава да је мањи број потенцијално задружних домаћинстава забележен у две компаније које су обухватиле већ постојећа села. У питању су биле две компаније са више скученим атаром на подручју доњег тока Тамиша – компанија Ботош, Марино Село и Сиге, са 27 домаћинстава у којима је било 2–5 ожењених чланова (8,15%) и компанија Идвор и Леополдово са 15 таквих домаћинстава (свега 3,72%).
    У насељима Доњих компанија број домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред домаћина, био је чак и виши него у Горњим компанијама (око 40%). Међутим, удео домаћинстава са 2–5 ожењених чланова поред домаћина, заправо је био мањи (свега 7%). Одлика домаћинстава Доњих компанија било је то да у њима није било удовица, као и да је број старих, болесних и неспособних био низак.
    По правилу, официрска и свештеничка домаћинства била су већа, због тога што су њихови домаћини уживали пореске привилегије. Проширена или задружна структура ових домаћинстава била је уобичајена појава. У око две трећине официрских домаћинстава Горњих компанија било је више ожењених чланова поред домаћина. У око 27% тих домаћинстава било је између два и пет ожењених чланова поред домаћина. Ипак, изгледа да је пресудан утицај на величину домаћинстава имало расположиво земљиште. Поред тога, утицала је и околност да су официри Доњих компанија припадали затеченом, а не новодосељеном кадру, па нису могли да користе предности свог положаја у време сеобе.
    Број домаћинстава насеља Земаљске милиције споро је растао у периоду до њиховог развојачења 1771–1773. године. Пораст домаћинстава био је нешто већи само у насељима Велика Кикинда, Мокрин и Меленци. Претпостављамо да је број домаћинстава порастао услед уситњавања, будући да између 1764. и 1773. године није било већих таласа досељавања.

    Извор: УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ, Јелена М. Илић, БАНАТСКА ВОЈНА КРАЈИНА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 18. ВЕКА
    докторска дисертација
    Београд, 2014.

  2. Војислав Ананић

    ФОРМИРАЊЕ ПОТИСКЕ И ПОМОРИШКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ – основе њиховог устројства
    23/11/2017
    ФОРМИРАЊЕ ПОТИСКЕ И ПОМОРИШКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ
    ОСНОВЕ ЊИХОВОГ УСТРОЈСТВА

    Аутор: мср Огњен Карановић

    Оснивање Потиске и Поморишке војне границе морамо посматрати у оквирима великих напора војне и политичке администрације Бечког двора да након завршетка Морејског рата трајно обезбеди „непремостиви бедем“ према увек ратоборно настројеној Отоманској империји. Поменуто питање постало је есенцијално за отклањање било које будуће опасности по јужне границе Угарске, чија је флексибилност у претходним вековима, уосталом и довела до ситуације у којој су на крају Хабзбуршка монархија, али и хришћанска цивилизација у Европи у целини, биле принуђене да свој опстанак бране пред зидинама Беча. Бечки двор, можемо да кажемо и емпиријски, тада је посегао за већ столећима опробаном методом успостављања војне границе, као засебне територијалне војно-административне јединице чији је основни задатак био заштита државних граница Хабзбуршке монархије и учествовање њених крајишника у свим ратним подухватима династије. У датим оквирима, интереси Хабзбуршке монархије и питање решавања статуса досељеног српског становништва бар делимично су били усклађени у овом периоду. Све до склапања Карловачког мировног споразума расправа о успостављању и уређењу нових војних граница водила се само на теоретском нивоу из разлога што ни питање одређивања државних граница између Аустрије и Турске још није било решено. Почетком 1699. године комесар ратне благајне гроф Максимилијан Лудвиг фон Бројнер (Maximilian Ludwig, Graf Breunner von Asparn) изнео је ургентни захтев да се моментално приступи формирању нове војне границе и то са образложењем „… да Срби не могу више да подносе неодређено стање него се враћају натраг у Турску…“[1]. У намери да утиша велико незадовољство и узнемирење међу српским досељеничким колективитетом, цар Леополд I објавио је 2. јуна за Србе у Срему и 21. јула исте године за целокупно српско становништво нове патенте у којима су набројане заслуге Срба у протеклом рату, а истовремено су потврђене све претходне привилегије уз чврсто обећање да ће ускоро бити решено питање трајног насељавања прогнаног народа на подручју Угарске.[2] У јулу 1699. године цар Леополд I одлучио је да организује једну ширу конференцију која би се позабавила поменутом проблематиком, а планирао је да учешће на том скупу узму највиши политички, духовни и војни достојанственици Хабзбуршке монархије, попут угарског палатина Пала Естерхазија (galánthai herceg Esterházy Pál), хрватског бана, канцелара Краљевине Угарске, председника Дворске коморе (Hofkammer) и жупанијског администратора (Comitats-Administratoren).[3] Генерал гроф Гвидо Штаремберг (Graff Guido von Starhemberg) послао је 29. августа 1699. године Дворском ратном савету детаљан нацрт у коме су биле изложене основне смернице према којима би будућу границу требало уредити.[4]
    Према нацрту грофа Штаремберга нова војна граница према Османлијском царству била би подељена на три генералата или на три крајине: хрватску, славонску и потиско-поморишку.[5] Нацрт је предвиђао да у састав Потиске границе уђу места која су се простирала у долини реке Тисе са Сегедином као административним седиштем. У том случају, Сегедин би имао посаду од 350 војника и био би седиште главнокомандујућег официра-генерала, а преостали број војника био би распоређен у другим местима. Мартонош би требао да добије 75 војника, Мала Кањижа и Сента по 200, Бечеј 100, и Жабаљ 200 војника. Дакле, укупно би било распоређено 1125 војника. У местима на Дунаву предвиђен је распоред за укупно 650 војника и у том случају Тител би добио посаду у броју од 250 војника, а Сланкамен и Петроварадин по 200 војника. Нацрт је предвидео да у састав Поморишке границе уђу места која су се налазила у долини реке Мориш и то Шољмош са 50 војника, Липово са 100, Нађлак, Фенлак и Сентмиклуш са по 75 војника, Чанад са 200 и Арад као седиште главнокомандујућег официра са 200 војника.[6] Даље, било је предвиђено да на потезу од Шољмоша до Тисе и од Сегедина до Жабља надлежност над поменутим одсецима имају по један оберкапетан и по три капетана за сваку област. Нацрт грофа Штаремберга захтевао је присуство укупно десет батаљона (сваки по 100 војника) и осамнаест коњичких батаљона (сваки по 50 коњаника). Појединачно батаљони би имали по једног поручника, заставника, наредника и четири каплара. Предвиђено је било да месечна зарада за оберкапетана износи 50 форинти, за капетане 25, коњичке поручнике 15, пешачке поручнике 12, коњичке заставнике 9, за пешачке заставнике 8, за коњичке нареднике 6, за пешачке нареднике 4, за коњичке капларе 4, пешачке 3, а за коњанике 3 и пешаке 2 форинте.[7] После неколико месеци расправа о нацрту грофа Штаремберга, чланови Дворског ратног савета и дворске коморе одржали су заједничку тајну седницу 9. јула 1700. године на којој је поменути концепт уређења будућих граница у начелу прихваћен, али са одређеним променама. Дате измене састојале су се у намери надлежних државних органа да српску граничарску милицију формирају од досељеника који још увек нису имали трајно решен насељенички статус, а потом је планирано да тако формирана милиција буде подељена у две групе: 1. припаднике милиције који активно врше војну службу и 2. тзв. „ислужене“, односно ветеране. Зарада граничара би се исплаћивала само делимично у новцу, а било је предвиђено да се основно добро које би припадника милиције везивало за службу састоји од одређеног земљишног поседа. Наведени земљишни посед не би постајао власништво граничара, већ би припадник милиције добијао статус доживотне државине над добром. Граничаревом смрћу не би наслеђивала породица преминулог, већ онај војник који би у службу ступио на његово место. Уколико би преминуо ветеран (emeritus sive veteranus), његову земљу би наследили законити наследници (најчешће чланови најуже породице). Међутим, чланови породице не би више били ослобођени од пореза, већ би дошли под управу жупанија и у том случају морали би сносити „све терете које сносе и паори“ (земљорадници у Провинцијалу који живе под спахијском и жупанијском управом).[8]
    На основу цареве резолуције од 9. јула 1700. године, 15. августа исте године, Дворски ратни савет је одредио барона Шлихтинга као свог изасланика при уређењу Славонске војне границе, а грофа Франца Сигисмунда Ламберга-Отенштајна (Franz Sigmund, Graf von Lamberg-Ottenstein) за послове уређења Потиско-поморишке границе.[9] Генерал Ламберг је добио инструкције да посети Сегедин и да се тамо посаветује са генералом Шликом и повереницима Дворске коморе и Угарске дворске канцеларије о процедури трајног насељавања српског етноса, као и коначној сепарацији милитарског од провинцијалног становништва. Добио је наредбу да у граничарско-војнички статус одабере само људе изванредних ратничких способности и истовремено да према предлозима генерала Шлике истима именује капетане и оберкапетане, као својеврсни заповеднички кадар у служби.[10] Након што су у главним сегментима одређене контуре структуре, као и административне границе будуће војне крајине, жупанијске власти Краљевине Угарске или тзв. власти Провинцијала, започеле су процес увођења јурисдикције својих органа управе у пределима за које се већ тада знало да не улазе у састав војних граница. У том периоду Срби су пружали снажан отпор покушајима увођења тзв. зимског пореза, али и уопште плановима сепарације становништва на „паорски“ и „граничарски“ елемент. У арадском стану генерала Шлика су почела саветовања комисије за уређење граница 4. новембра 1700. године. Састав комисије чинили су: генерал Ламберг, великоварадински бискуп Аугуст Бенковић, изасланик Дворске коморе барон Алберт Лудвиг Тавонат, генерал Шлик, командант Града Арада генерал Лефелхолц (Georg Wilhelm Löffelholz von Kolberg) и барон генерал Дитрих Хајнрих Нехем (Dietrich Heinrich Nehem). На предлог бискупа Бенковића, комисија је првобитно приступила расправи о сепарацији војног од цивилног дела становништва.[11] На основу молбе српских официра комисија је одлучила да сепарацију становништва одгоди до марта 1701. године[12] У децембру 1700. године почело је пописивање српских становника, што је заправо представљало предложак за будућу сепарацију.[13] Пописивачи задужени од стране Коморе трудили су се да изврше потпуни попис становништва, а становнике су пописивали у оквиру појединих места и то према принципу припадности коњичким или пешадијским четама, а у оквиру датих чета по водовима. Приликом пописа децидно су разликовани порески обвезници који су живели у местима под надлежношћу Дворске коморе од граничара, тј. војника. Истовремено, попис се састојао из два сегмента у коме су у првом пописивани граничари, а у другом (под руководством сеоских старешина), становници насеља којима су управљали коморски органи власти.[14] Пописивање становништва почело је у Сомбору и Сегедину и комисија је захтевала што исправније резултате пописа српске милиције у овим местима. Међутим, попис је извршен и у свим другим местима у долинама река Мориша и Тисе. Све активности у вези са регистрацијом становника Границе поверени су грофу Лудвигу Фердинанду Марсиљију (Luigi Ferdinando Marsigli) и капетану Велешницком.[15]
    Упоредо са активностима у вези са почетком процеса пописивања становништва, комисија за уређење нових граница наставила је свој рад. Један од важних изазова са којима се комисија суочила у свом раду, састојало се у питању статуса Суботице и Сомбора. Наиме, наведена места нису се налазила на простору за који је у том периоду већ постојао план да у будућности буде у саставу Потиско-поморишке војне границе. Комисија је намеравала да објави наредбу о демобилизацији тамошње милиције. Међутим, датим плановима одлучно се супроставио генерал Шлик и пружио је веома аргументоване доказе о потреби да оба места остану под војном командом, као саставни делови Границе.[16] Такође, комисија је расправљала и о зарадама официра и војника у Граници, те је одлучено да годишња плата генерала Шлика буде 5000 форинти, заповедник Града Арада Лефелхоц 4600 форинти, оберкапетани по 600 форинти, капетани (њих шест) по 200 форинти , осамнаест коњичких поручника по 180 форинти, осамнаест пешачких поручника по 144 форинти, осамнаест коњичких заставника по 108 форинти, осамнаест пешачких заставника 96 форинти, десет коњичких наредника по 72 форинти, десет пешачких наредника по 48 форинти, тридесетишест коњичких каплара по 36 форинти, осамстотинаидесет коњаника по 36 форинти и деветстотинаитридесет пешака по 24 форинте. Укупно је обезбеђено 76 188 форинти новчаних средстава за зараде официрског, подофицирског и уопште граничарског кадра у Потиско-поморишкој крајини.[17] Чланови комисије за уређење граница донели су и потребне одлуке којима је уређен стални поштански саобраћај између Арада и Будима и према поменутим одлукама размена поште између ова два града знатно је унапредила своју ефикасност. Тачније, размена је била бржа за један дан него у ранијем периоду. Крајем децембра 1700. године комисија је престала са радом, а њени чланови изразили су намеру да своје послове у истом саставу наставе у марту нардне године. Међутим, то се није догодило и наведена комисија, упркос захтевима и молбама Дворског ратног савета да настави свој рад, у дотадашњем саставу више никада није одржала ниједну седницу. Дворски ратни савет је 3. септембра 1701. године издао нова упутства генералу Ламбергу у смислу захтева да се убрзају активности у вези са сепарацијом „граничарске“ од „паорске“ популације, али и да се што пре заврше сви послови око пописа граничара, затим да се одреди тачан број војника и да састав њихових јединица буде у размери 900 пешака на према 1100 коњаника.[18] Даље, одлучено је да се становници Суботице и Сомбора ослободе од плаћања пореза, али истовремено да им се одузме право на зараде. Према истим одлукама, обични војници у Граници требали су да добију обрадиву земљу уместо провијанта и других логистичких добара. Такође, одређено је да ће српски и мађарски официри уместо зарада у целини једну трећину плате добити у новцу, а две трећине у земљишту, док ће немачки официри добијати плату само у новчаним средствима.[19]
    Генерал Ламберг је од стране Дворског ратног савета добио нова упутства распоређена у 55 тачака 8. маја 1702. године[20]. Поменута упутства су се у знатној мери разликовала у односу на раније одредбе. Између осталог, одлучено је да се и милција састављена од припадника бугарске етничке заједнице придружи граничарским јединицама у броју од 227 коњаника, а такође и српска милиција у „Шољмошу, Тотварадији и Вилагошвару“[21] (укупно 300 војника). Издат је и налог да се Сомборци и Суботичани сврстају у ред ислужених војника (emeriti vel veterani) и да своје зараде добијају до краја живота. Према истим упутствима ускоро се састала и нова комисија за уређење нових војних граница која се, овај пут састојала само од изасланика Дворског ратног савета и Дворске коморе. Представници Угарске дворске канцеларије нису ни били позвани да узму учешћа у раду поменуте комисије. Чланови комисије су своју прву седницу одржали у Сегедину 16. јуна 1702. године, а истакнуту улогу у њиховом раду у наредном периоду ималу су генерал Ламберг и гроф Фолкра. На основу нових инструкција Дворског ратног савета од 16. јула исте године, граничарско становништво је подељено у четири категорије: 1. припаднике активног војног састава, 2. чардаклије, 3. тзв. ислужене (emeriti), и 4. прекобројне (exempiti).[22] Комисија је предвидела да категорија прекобројних ужива повластице само три године. У формалном погледу, одлука о дефинитивном устројству Потиско-поморишке границе донесена је од стране Дворског ратног савета 29. августа 1702. године.[23] Рад комисије за уређење Границе настављен је и у летњем и јесењем периоду 1702. године. Резултати њеног ангажмана у потпуности су се одразили на завршна решења уређења нових граница, тако да су сви првобитни пројекти о којима је више речи било у ранијим излагањима, доживели велике промене. Укупан учинак рада комисије можемо да посматрамо у оквирима одлука да коначан број припадника граничарске милиције у Потиско-поморишкој граници буде 3854 војника. Истовремено, означено је 26 насељених места где ће исти бити и распоређени: Сегедин-паланка (400 граничара), Мартонош (75 граничара), Кањижа (200 граничара), Петрово Село (30 граничара), Бечеј (300 граничара), Чуруг (80 граничара), Жабаљ (250 граничара), Сомбор (200 граничара), Суботица (150 граничара), Зелишће (103 граничара), Тотварадија (109 граничара), Шољмош (130 граничара), Павлиш (92 граничара), Мондерлак (33 граничара), Глоговац (33 граничара), Арад (373 граничара), Печка (215 граничара), Семлак (136 граничара), Шајтин (33 граничара), Нађлак (215 граничара), Чанад (136 граничара), Сарваш (137 граничара), Ђула (108 граничара), Јенопољ (82 граничара), Халмађ (29 граничара)[24]. Важна карактеристика налази се и у чињеници да је целокупно становништво новоформиране границе припадало српском етничком колективитету. После завршетка свих правно-административних и техничких појединости у вези са формирањем и уређењем Границе, у току 1702. и 1703. године предузете су мере усмерене ка коначном пресељењу и сталном насељавању српског становништва у Потисју и Поморишју. Комисија је дошла на терен и издвојила земљиште и насеља, односно становништво за Потиско-поморишку војну границу. Бројне породице српских досељеника, које су до датог временског периода биле привремено насељене у околини Будима, Острогона и Коморана пресељене су из наведених подручја и трајно насељене у јужној Бачкој, Потисју и Поморишју. Поменуто насељавање у великој мери је изменило етничку структуру простора јужне Угарске и то у корист српског етноса. Етничке промене које су се догодиле тада, на прагу XVIII века извршиле су трајни утицај на социјално-народносне релације између различитих етничких скупина и у вековима који су уследили након формирања Потиско-поморишке границе.[25]
    Формирање Потиско-поморишке границе заиста представља гранично обележје у периодизацији прошлости српског етноса и то не само на том простору, већ и у целини. Можемо слободно да закључимо да је након наведених дешавања историја српског народа зашла у нову и неизвесну епоху. Међутим, потпуно разумевање историјских услова који су детерминисали судбину српског етноса у новом столећу и након протеривања Османлија из централних делова Европе, било би заиста отежано уколико бисмо у потпуности занемарили процесе настанка нове војне, такорећи, „сестринске“ Границе у Славонији, Срему и Бачкој. Уосталом, српска историографија повеснице Потиско-поморишке и Посавско-подунавске границе у научно-истраживачком и методолошком смислу и посматра као нераздвојну, органску целину. Наиме, процес оснивања Потиско-поморишке границе трајао је упоредо са активностима у вези са настанком Посавско-подунавске границе. Дакле, обе Границе формиране су истовремено. Слично корацима предузетим приликом оснивања Потиско-поморишке границе и процес настанка границе у Славонији, Срему и Бачкој подразумевао је претходно извођење одређених припремних поступака. Када су у питању припремни поступци, ту пре свих мислимо на сепарацију становништва на „војничко“, „коморско“ и „кметско-спахијско“ која је на горе наведеним просторима завршена нешто пре него у Потисју и Поморишју, тачније 1698. године.[26] Као што смо већ нагласили ради извођења потребног раздвајања, Бечки двор је формирао две комисије Шлихтингову за Бачку и Поморишје и комисију за Славонију и Срем коју је предводио царски генерал и коморски саветник Јохан Фердинанд Карл Карафа де Стиљано (Ferdinand Johan Carl di Stigliano, graff Caraffa). Након припреме одређених планова и елабората, две комисије су завршиле све послове у вези са сепарацијом становништва и издвајањем земљишта и насеља за поменуте досељенике 1702. године. Дакако, били су то веома захтевни послови, али када је у питању регулисање досељеничког статуса у Славонији и Срему и формирање нове границе, „душу“ целокупном подухвату давао је гроф Карафа. У делокруг успеха у раду комисије коју је предводио спада и формирање Славонске коморске инспекције у Осијеку, као својеврсне покрајинске владе за Срем и Славонију. На основу Карафиних планова, земљиште је подељено на коморске округе или провизорате, а у њиховим окрузима омеђени су спахилуци и коморска насеља. Према његовим упутствима и плановима створена је војна граница са седиштима (штабовима) у Старој Градишкој, Броду и Рачи, као и Славонског генералата са седиштем у Осијеку и огранком у Петроварадину. Петроварадину и Осијеку су потврђени градски статути, а фрушкогорским манастирима границе њихових властелинстава. Резултати рада Карафине комисије представљали су фундамент административно-социјалне инфраструктуре Славоније, Срема и дела Бачке све до друге половине XVIII века.[27]

    [1]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 340. Упореди и Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за maj 1699: „Breinerdedato 23. April 1699. erindert, wie nötig die Einrichtung in Sirmien, Sclavonien vnd dem batscher Landt seye…“ У одговору на допис грофа Бројнера, Дворски ратни савет је 3. маја 1699. године издао следећи налог: „…Schlickh, Stahremberg Guido, per Verhiettung der rätzischen Familien Emigration in das türkische Territorium…“ и „Cancellarie Hungaricae, pro impendiendis emigrationibus e Rascianarum et Hungaricarum familliarum in turcica territoria… (Prot. Reg.)“.
    [2]Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Српско-украјинско друштво, Архив Војводине, Музеј града Новог сада, Нови Сад, 2005, стр. 19-20. Упореди и Др Јован Савковић, Преглед постанка, развитка и развојачења Војне границе, од XVI века до 1873. године, Матица српска, Нови Сад, 1964, стр. 21-22.
    [3]Званични позиви на конференцију послати су на потребне адресе 13. августа 1699. године и у њима између осталог пише: „…Referat wegen razischen vnd wallachischen Gräniz Inwohner Einrichtung, dass solche nicht abweichen vnd durch das turkische populiren. Darauf ist die allergnedigste aigenhändige khays Resolution erfolget. Es seye zwar nötig den palatinum zu citiren, wie auch denbanum vnd hungarischen Canzler , Hof-Canzler, Hof Cammer Präsidenten vnd Comitats-Administratoren zu der Conferenz zu ziehen, damit in dieser Sache weder der catholischen Religion noch denen Bischöffen einges Praejudicium zuegezogen werde…“, види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за август1699.
    [4]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 341.
    [5]Др Алекса Ивић, Миграције Срба у Хрватску током 16, 17. и 18. столећа, Прво одељење, Насеља и порекло становништва, књига 16, Српски етнографски зборник, књига XVIII, Српска краљевска академија, Суботица, 1923, стр. 153-157. Упореди и Спиридон Јовић, „Етнографска слика Славонске војне границе“, Чигоја штампа, Београд, 2004, стр. 15-25.
    [6]Франц Ваничек, нав. дело, стр. 94-97. Упореди и Др Славко Гавриловић, Урбаријална експлоатација кмета у Јужној Угарској XVIII-XIX века, Зборник за историју Матице српске, 25, Матица српска, Нови Сад, 1982, стр. 77-78 и Маша Кулаузов, Постанак, развитак и развојачење Војне границе Аустријске монархије, сепарат, Зборник Матице српске за друштвене науке, 125, Матица српска, Нови Сад, 2008, стр. 142-143.
    [7]Франц Ваничек, нав. дело, стр. 97-98. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 342.
    [8]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 342-343. Владан Гавриловић, Положај Срба у новим војним границама у Угарској и сеоба у Русију, Настава и историја, свеска 7, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2007, стр. 8-9.
    [9]Prot. Reg. под датумом 18. август 1694. године пише: „…Schlick, intimatur per resolutionem caesaream, dass ihme das Commando vber den District zwischen des Donau vnd Theiss oder genannten Campum Cumanum conferirt vnd dem Grafen Caprara intimirt worden in wie weit sich selbes extendiren solle, daruneter in loco abzutheillen…“, види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за август 1699. У време доношења поменуте одлуке, војни заповедник јужне Бачке, односно потеза између Дунава и Тисе био је генерал Леополд Антон Јозеф Шлик од Базана и Храница (Вајскирхена) (Leopold Anton Joseph Schlik zu Bassano und Weißkirchen), царски генерални ратни комесари члан Неоаквистичке комисије, који је на дати положај именован од стране цара Леополда I, види: Др Јован Радонић, Срби у Угарској, Државна штампарија, 1915, стр. 23-25.
    [10]Земаљски архив Мађарске, Urbaria et Conscriptiones, Fasc. 127. N°1. Conscriptio Fascultatum Inclyti Comitatus Bacsiensis, Anno 1699, mense 8-ber. Упореди и ЗАМ, U et C, Fasc. 24. N°56. Beschreibung des Orthes Martonos under halb Segedin 2 Mailen, an dem Theyes Stromb liegenet. Beschreibenden 20 JanuarAnno 1701. и Akoš Koroknai, Problemi zadruge и Podunavskoj i Potiskoj granici (1686-1723),Pokušaj rekonstrukcijestanovništva u okviruprivredne strukture, Istraživanja, III, Institut za izučavanje istorije Vojvodine, Novi Sad, 1974, стр. 43-44.
    [11]У поменутом периоду Срби су становали у првивременим насеобинама и објектима, тачније у земуницама, рупама ископаним испод површине земље које су биле прекривене трском, а у неограниченим размерама су обрађивали земљишна пољопривредна добра. На наведеним добрима, као и на лединама и салашима држали су и хранили стоку. Из ових разлога, комисија је намеравала да у најкраћем року паорско становништво преда у надлежност коморских власти, а целокупно становништво да упути у основе подизања настамбина над земљом, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 343-344.
    [12]Поменута одлука донесена је из више разлога. Пре свих, потребно је да поменемо да комисија у том тренутку није располагала материјалним, новчаним средствима које би определила за плате граничара, а са друге стране уважена је молба српских капетана и због тешких временских неприлика условљених веома суровим зимским годишњим добом, види: Sándor Takáts, Kisérletek a magyar haderő feloszlatására 1671-1702, Századok, 1904, 341. Упореди и Akoš Koroknai, нав. дело, стр. 44.
    [13]Комисија је 12. новембра 1700. године усвојила одлука на основу које су војним и коморским властима издате наредбе да се српски насељеници и даље снабдевају војничким провијантом и логистичким добрима све до момента док се не изврши толико најављивана сепарација. Такође, одлучено је да до поменутог времена Срби и даље буду ослобођени свих пореза, издржавања царских трупа и кулука. Када је у питању сам попис, исти је извршен на територији којом је управљала сегединска коморска администрација и том приликом (у децембру 1700. године) пописана су места настањених и ненастањених, као и пустаре. Наведеним пописом нису прикупљени подаци о броју и економском положају становништва, али су регистроване године оснивања настањених места и национална структура становништва. У коморски попис ушла су и граничарска насеља на овом подручју из разлога што је управљање привредним животом Границе било у надлежности дворске коморе. Услед одређених изазова који су се јавили у процесу формирања саме Границе, односно њеног одељивања од жупанијских административних јединица, попис становништва је извршен току 1701. године. Попис је и организован у вези са свеобухватним плановима о уређењу Границе, потпуним одвајањем становништва у редовној војној служби од дела популације над којим би непосредне надлежности управе имале коморске и жупанијске власти, види: ЗАМ, U et C, Fasc. 61. N°51. Specifikation deren sowohl bewohnet als unbewohnt oeden oerthern und praedien in dem Szegediner Praefecturat gelegen… 8. Apr. 1701. Упореди и Akoš Koroknai, нав. дело, стр. 44.
    [14]Приликом пописа утврђено је да је број становника који је живео на коморским добрима упадљиво мањи од броја граничара. Методолошки параметри који су коришћени у целокупном пописивачком подухвату били су идентични за све становнике, без обзира на њихови социјално-статусну припадност. Резултате пописа могли би да окарактеришемо као веома поуздане, иако одређени степен сумње у веродостојност истих произилази из чињенице да су у великом броју изостали подаци о припадницима популације који су са становишта коморских власти били „порески непотребни“. Наиме, попис је и извршен за потребе опорезивања и сам број изостављених лица у том смислу заиста је потпуно занемарљив. У резултатима пописа поименично су набројане старешине („главе“) сваке самосталне породице. Уз име старешине приложена је и кратка биографија са основним личним подацима, рангом и положајима у војним јединицама, трајањем ангажмана у војсци, као и местима где је лице обављало службу. На пример, попис у Мартоношу је указао на чињенице да је свега 9 људи било у милитарском статусу од 1 до 5 година, 59 људи од 6 до 10 година, а 60 људи преко 10 година. Путем и овог примера ми можемо да добијемо једну опсежну слику о социјалној структури становништва у насељу и то са називима завичајних места из којих су досељеници дошли у годинама пре пописа или називима места у Угарској где су насељеници живели пре доласка у Мартонош. Свакако, поменути параметри указују и на друге чињенице о животима људи који су досељени у Мартонош или који су ту рођени (социјалним и породичним везама између одређених појединаца, итд.). Попис је садржао и податке о томе колико су пута поједини граничари учествовали у непосредним борбама, као и то да ли су били рањавани у ратним збивањима. Пописивачи су евидентирали и детаље који су се односили на лична залагања у рату. Након приказа биографских података о пописаним старешинама породица, следили су и други подаци, као нпр. о пунолетним законитим синовима и ћеркама, али у пописним листама можемо да пронађемо и интересантне податке о броју и личним профилима деце која су остала без породичног старатељства, затим о старатељским односима, систему неге немоћних лица и о другим питањима. Такође, пописиван је и сточни фонд у породичним заједницама, али и вредности обима, односно опсега површина засејаних бројним пољопривредним културама. Куриозитет у пописним листама представљају и подаци о домаћинима који су имали право на риболов, види: ЗАМ, U et C, Fasc. 61. N°51. Specifikation deren sowohl bewohnet als unbewohnt oeden oerthern und praedien in dem Szegediner Praefecturat gelegen… 8. Apr. 1701. Упореди и Франц Ваничек, нав. дело, стр. 100-101.
    [15]Др Јован Савковић, нав. дело, стр. 21-22.
    [16]Један од аргумената генерала Шлике, којим је оправдао потребу да Суботица и Сомбор буду саставни делови Границе, састојао се у ставу да на том простору станује велика група Срба-Буњеваца који су припадали римокатоличкој вероисповести, а да су и као истакнути ратници у борби са Отоманском империјом далеко поузданији популациони сегмент становништва од правослвног српског етничког колективитета, види: Др Јован Радонић, Срби у Угарској, Државна штампарија, 1915, стр. 25.
    [17]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 345. Заједно са платом за војног судију, два тамничара и исто толико судских тумача, једног џелата и милицију у Суботици и Сомбору, трошкови за зараде укупно су износили 87 032 форинти.
    [18]Др Павле Зубковић, Кратак историски преглед постанка и организације Војне границе, Архивска грађа Градске државне архиве у Зрењанину, II, 6-7, Службено издање Градске државне архиве Народног одбора града Зрењанина, Зрењанин, 1954, стр. 4.
    [19]Др Јован Савковић, нав. дело, стр. 21-22. Упореди и Франц Ваничек, нав. дело, стр. 101-102.
    [20]У научном раду „Кратак историски преглед постанка и организације војне границе“ аутора Павла Зубковића, уместо наведеног датума помиње се датум 3. мај 1702. године, види: Др Павле Зубковић, Кратак историски преглед постанка и организације Војне границе, Архивска грађа Градске државне архиве у Зрењанину, II, 6-7, Службено издање Градске државне архиве Народног одбора града Зрењанина, Зрењанин, 1954, стр. 4.
    [21]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 345.
    [22]Српска историографија у првој половини XX века категорију чардаклија је често уврштавала у прву категорију активних граничара у ужем смислу. Разлог овом опредељењу вероватно се налазио у чињеници да су и чардаклије имале активне војне обавезе које су трајале у континуитету, слично као код прве категорије граничарског слоја становништва крајина, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 346, др Јован Савковић, нав. дело, стр. 22. Упореди и Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Српско-украјинско друштво, Архив Војводине, Музеј града Новог сада, Нови Сад, 2005, стр. 20, Сузана Миловановић, нав. дело, стр.6.
    [23]Према изворима, односно архивској грађи и литератури који су били доступни приликом израде овог рада, потребно је да напоменемо да дати податак није уочљив ни у једном од бројних текстова на које се односи и тема овог рада. Заправо једини аутор који помиње наведени податак је др Павле Зубковић, види: Др Павле Зубковић, Кратак историски преглед постанка и организације Војне границе, Архивска грађа Градске државне архиве у Зрењанину, II, 6-7, Службено издање Градске државне архиве Народног одбора града Зрењанина, Зрењанин, 1954, стр. 4.
    [24]Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 346. Још 5. марта 1701. године бискуп Бенковић писао је једном свом пријатељу да је крајем претходне године, дакле у време заседања арадске комисије, лично приметио да је у Араду изграђено много нових објеката и да исте готово искључиво настањују Срби. Обавештења изнесена у поменутом извештају само поткрепљују научна сазнања о чињеницама да су и пре пресељења становништва 1702. и 1703. године, бројне српске породице већ биле насељене у Потисју и Поморишју, у овом случају, конкретно у Араду, види: Ратни архив у Бечу, Дворски ратни савет, Протоколи и експедитна акта 1686-1752, Prot. Exp. за 1701. Упореди и Сузана Миловановић, нав. дело, стр.6.
    [25]Сузана Миловановић, нав. дело, стр.6.
    [26]Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку, Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Српско-украјинско друштво, Архив Војводине, Музеј града Новог сада, Нови Сад, 2005, стр. 19.
    [27]Исто, стр.19-20. Када је у питању повесница нових војних граница (Потиско-поморишке и Подунавско-посавске) и то у односу на проблематику рада комисија за уређење новооснованих крајина, на овом месту потребно је да нагласимо да је приметан известан степен забуне и контрадикторности у стручној литератури чији су аутори историчари и историографи који су живели пре Другог светског рата. Наиме, већи део поменутих историчара потпуно поистовећује рад комисија које су биле задужене за сепарацију досељеничког становништва са пословима државних тела чији је основни задатак био непосредно уређење граница. Можемо да приметимо да нпр. Франц Ваничек или Јован Савковић у својим делима износе историографске податке који поткрепљују тезу да је постојала само једна комисија чији је делокруг активности био у вези са свим претходно наведеним пословима око сепарације становништва и устројства граница. Слично мишљење имају и други српски историографи из поменуте епохе, упореди: Др Јован Радонић, Срби у Угарској, Државна штампарија, 1915, стр. 25-27, др Јован Савковић, нав. дело, стр. 22-25, Франц Ваничек, нав. дело, стр. 101-104, итд.

  3. Војислав Ананић

    Јелена Илић

    НАСЕЉАВАЊЕ ПОТИСКИХ И ПОМОРИШКИХ ГРАНИЧАРА У БАНАТ (1751–1753)

    САЖЕТАК: Једно од најмасовнијих организованих померања српског становништва са једне територије на другу у 18. веку догодило се током 1751. и 1752. године. Тада се, наиме, више од 12.000 људи преселило са територије на десној обали река Тисe и Мориша на територију на левој обали ових река, односно из Бачке и јужне Угарске у Банат. То пресељење било је последица развојачења Потиске и Поморишке војне крајине које су формиране још 1702. године. Оба крајишта изгубила су војностратешки значај само две деценије након свог настанка, а о њиховом развојачењу расправљало се деценијама пре него што је до њега заиста и дошло, 1751. године.
    КЉУЧНЕ РЕЧИ: Хабзбуршка монархија, Банат, Банатска земаљска милиција, Потиска и Поморишка војна крајина, развојачење, насељавање, миграције, 18. век

    Од Бечког рата (1683–1699) до Аустро-турског рата (1716–1718) граница између Хабзбуршке монархије и Османског царства протезала се рекама Тисом и Моришем, остављајући Бачку са хабзбуршке, а Банат са османске стране. Прилике су се промениле Пожаревачким миром 1718. године, када су у Хабзбуршку монархију укључени Банат и, привремено, области јужно од њега. До развојачења нефункционалних крајишта на Тиси и Моришу и организовања нове војне крајине у Банату, међутим, није дошло одмах. Улазак у реформе онемогућиле су спољнополитичке прилике током Аустро-турског рата (1737–1739) и Рата за аустријско наслеђе (1740–1748). Због ратних окршаја са Пруском и њеним савезницима, великих војних расхода и несугласица са немачким земљама Римског царства, истрошили су се војни и привредни ресурси Хабзбуршке монархије и разоткриле све слабости државног апарата. Тек крајем четрдесетих година 18. века приступило се реформама, између осталог, и у области војне и војнокрајишке организације. Тако је развојачење Потиске и Поморишке војне крајине и пресељавање великог дела њиховог становништва у Банат остварено првих послератних година.
    Одлагање развојачења Потиске и Поморишке војне крајине било је проузроковано не само војним разлозима, већ и политичким питањима продаје државних поседа приватним власницима, обнове жупанија и њиховог постепеног прикључивања Угарској. После Ракоцијевог устанка, а потом и у време рата против Османског царства, Беч је свесно одолевао притисцима за обновом жупанија на простору јужне Угарске, односно на територији Славоније, Срема и Баната. Околности у којима је царица Марија Терезија начинила низ уступака угарским сталежима на сабору у Пожуну на којем је крунисана 1741. године, добро су познате. На том сабору, чланом 18, прописано је да насеља ,,која се називају војним” у Бачкој, Бодрошкој, Чонградској, Арадској, Чанадској и Заарадској жупанији буду стављена под обновљену надлежност Угарског краљевства и жупанија.
    Одлука о демилитаризацији остварена је најпре у случају насеља Сегедин, Сомбор и Суботица, којима је додељен статус слободних краљевских градова у периоду између 1743. и 1748. године. У исто време на дневни ред је стављено питање области у коју ће бити пресељени становници развојачених крајина, где би и убудуће служили као граничари. Одлука о насељавању потиских и поморишких граничара у Банат донета је, по свему судећи, пролећа 1747. године. О томе је генерал Енгелсхофен обавестио митрополита Арсенија Јовановића маја те године, будући да је био и званично одређен за комесара у том послу. Ова одлука је, међутим, имала својих противника међу службеницима Дворске коморе
    који су заговарали предлог да бивши граничари, уместо у Банат, буду пресељени у постојеће крајине у Славонији и Срему. Коморске власти противиле су се предлогу о насељавању граничара у Банат због тога што је то подразумевало да ће његови делови бити милитаризовани и изузети из цивилне надлежности. У таквим околностима су потиски граничари октобра, а поморишки децембра 1750. године упутили жалбе на царску одлуку од 1. септембра исте године да крајине уз Тису и Мориш буду ,,Провинции Мађарскои уединити”. Уколико је пресељење нужно, потиски граничари су молили да то буде у Банат где ће им бити уступљено довољно земљишта за издржавање. Њихов захтев био је мотивисан страхом од сеобе у већ насељена крајишта Срема и Славоније, у којима не би било довољно земљишта за нова домаћинства. На овај начин треба разумети и садржај молбе поморишких граничара, који су желели ,,на вечно поругание наше паори да не будем”, а у случају да се преселе у неку другу област нису желели да дођу у положај ,,како едни жилери кои под кириу на туђем грунту седјат”.
    Молбама граничара придружио се децембра 1750. године и митрополит Павле Ненадовић, који је Беч подсетио на то да још увек није одређена територија за насељавање у Банату иако је временски рок за напуштање развојачених граница дат до јесени следеће године. Тај рок је, по свему судећи, испоштован, па је октобра 1751. године склопљена конвенција или уговор о трогодишњем ослобођењу од свих дажбина за граничаре који су се преселили. О томе да су се бивши потиски и поморишки граничари већином заиста преселили у Банат до јесени 1751. године сведочи извештај митрополитовог егзарха Арсенија Радивојевића из септембра месеца. У том извештају се помиње око 2.200 српских породица већ насељених у Банату, које су одбијале да постану цивилни поданици и инсистирале на задржавању свог граничарског статуса, а у противном су тражиле да им се одобри да се иселе ,,у другу хришћанску земљу” којој су потребне као војници. Претња сеобом у Русију имала је великог утицаја на коначну одлуку власти да повласти становништво са десне и леве обале Тисе, цивилним статусом у Потиском дистрикту и граничарским статусом у Банату.
    О самом току и фазама пресељавања немамо много података. На основу жалбе становника поморишког шанца Печка од јуна 1751. године на то да су се њихови бивши суграђани и свештеници појавили и однели све ствари од вредности, утваре и новац из некада заједничке цркве, може се закључити да су се поједине развојачене општине преселиле већ пролећа исте године. Пресељавање у Банат, дакле, почело је у време када је царица потписивала племићке дипломе за официре Потиске војне крајине и Привилегију Потиског дистрикта, марта и јуна 1751. године. Све то време власти још увек нису биле сложне око коначног одредишта потиских и поморишких граничара и предлози о насељавању у постојећа крајишта у Срему и Славонији још увек су били актуелни. Иако је масовни прелазак у Банат завршен већ јесени 1751. године, поједине заједнице су се тамо населиле тек пролећа 1752. године. Свештеник Стефан Николић је поводом преласка из цркве Петровог села у Бачкој у цркву Светог Јована Претече у Врањеву оставио белешку у једном јеванђељу у којој помиње пресељење целог шанца априла 1752. године.
    Упркос предлозима да се потиски и поморишки граничари населе у постојеће војне крајине у Срему и Славонији, превладао је предлог војних кругова око генерала Енгелсхофена о пресељењу ових граничара у Банат. Разлога за то било је више. Пре свега, Банат није инкорпориран у Угарску, већ се у целости налазио под надлежношћу Дворске коморе и њене филијале Земаљске администрације у Темишвару. Поред тога, Банат је већим делом, а нарочито на западу и југу, био полупуст. Насељавање пустих области уклапало се у државну популациону политику и напоре усмерене ка повећању искоришћености земљишта ради пореске добити. Коначно, Банат је био погранична област још од 1739. године, а планове о организовању војне крајине у њему генерал Енгелсхофен изложио је у неколико наврата током четрдесетих година 18. века.
    Простор на који су се бивши потиски и поморишки граничари преселили у Банат, како је констатовано још давно у литератури, жалосно је изгледао после 1718. године. Извори из 18. века сведоче о слабој насељености Баната и пространим низијама подложним плављењу, на подручју које се испод Темишварског платоа спуштало дуж и између токова Мориша, Тисе, Тамиша и Бегеја. Западни руб ове географске целине под аустријском управом био је подељен између Чанадског и Бечкеречког дистрикта. Оба су, стога, делила низ сличности – заузимала низијски и слабо насељен терен, с невеликим бројем насеља која су била окружена многобројним мочварама и пустарама. Пустаре са бољим предусловима за живот населили су досељени потиски и поморишки граничари. Неке од њих насељене су први пут средином 18. века, а неке су биле давно запустела насеља. До запустошења је дошло вероватно крајем 17. и почетком 18. века, када су кретања становника проузроковали Бечки (1683–1699) и Аустро-турски рат (1716–1718). Велики број становника напустио је Банат током 1718. и 1719. године због пореског оптерећења и обавезе да издржавају војску. Фискална политика је несумњиво утицала и на касније миграције, те премештање становника између жупанија и коморског Баната.
    На слабу насељеност утицале су и не тако ретке епидемије куге. Један епидемијски талас, о којем се не зна много, захватио је Банат 1730. године. Коморски службеници су покушали да попишу угинулу стоку у периоду између јесени 1730. и пролећа 1731. године, док су људске жртве мање поуздано пописане. Следећа велика епидемија куге избила је током Аустро-турског рата, 1738. године. На основу података пописа становника пре и после ових догађаја, односно из 1736/37. и 1739/40. године, као и других извора, може се закључити да су највећи демографски губици у периоду 1738–1740. године у Банату били последица куге, а не рата. Иако не сасвим прецизни, подаци овог пописа указују на то да је у Бечкеречком дистрикту услед епидемије куге нестало 36% предратних контрибуената, тј. опорезованих, одраслих, радно способних мушкараца у дистрикту. У Вршачком дистрикту нестало је због куге 33,61%, у Чаковском 27,21%, а у Панчевачком чак 42,31% контрибуената.
    Становништво Бечкеречког дистрикта се у највећој мери расуло у бежанији. У попису из 1740. године поред жртава куге помињу се и они који су пребегли „преко Дунава или негде другде”. Пописивачи су забележили 53 запустеле куће у дистрикту. За већину насеља назначено је да су се преселила преко Тисе или у оближње мочваре „из страха” од куге, непријатеља, разбојника, али и царских трупа на маршу. Велику штету су, по свему судећи, становништву наносиле домаће трупе у транзиту. Највише су страдала места на реци Тиси, које је за прелазак у Банат користила домаћа, „царска” војска. Тако су села Бечеј и Чента потпуно руинирана, „због проласка царских трупа, и то у највећој мери, због проласка коморе”. У том смислу, Темишварска администрација је већ децембра 1737. године истакла да су „ексцесе” у Бечкеречком, Панчевачком и Новопаланачком дистрикту починили „рацки граничари из околине Сегедина”, марширајући преко Тисе пут Оршаве.
    Попис Бечкеречког дистрикта из 1740. године забележио је да су само становници села Бардан, Итебеј, Јанкаид, Свети Ђурађ и Арадац током ратних година „остали у месту”. Приликом пописивања Бечеја и Шимоде забележено је да су пописани само они домаћини који су се већ вратили у предратно станиште, као и да се очекује повратак других. Повратак избеглог становништва је био важна околност за демографско стање у тренутку пописивања 1740. године. Пре него што су се избегли становници вратили, попис је забележио стање по којем је степен запустелости села на путним трасама домаће војске износио и преко 50% предратне одрасле мушке популације, и то у Бечкереку, Куману, Бечеју, Шимоди, Сигама, Фаркаждину и Ченти. Места са мањим степеном запустелости, испод 30% одрасле мушке популације, чинила је група насеља боље заштићеног положаја и удаљена од главних праваца кретања домаће војске – Јанкаид, Сент Ђурађ, Ечка и Бардан.
    Потиски и поморишки граничари су у Банату населили 15 насеља, која су од 1753. до 1764. године била у саставу Банатске земаљске милиције. Насеља ове милиције била су разврстана у шест такозваних Горњих компанија, са по два или три насеља – Велика и Мала Кикинда, Меленци и Тараш, Мокрин, Јозефово и Крстур, Идвор и Леополдово, Ботош, Мариново Село и Сиге, Врањево, Карлово и Кумане. Већина ових насеља била је пуста пре 1751. године, док је свега пет насеља имало становништво и у тренутку када су се у њих доселили граничари са Тисе и Мориша. У питању су била насеља Кумане, Ботош, Чента, Сиге и Идвор. Са изузетком Кумана, преостала четири насеља налазила су се на крајњем југу Бечкеречког дистрикта, на ушћу Тамиша у Тису. О томе да је и у њима било више него довољно простора за насељавање сведочи податак да је после рата и куге 1740. године Кумане имало свега четири домаћинства, Чента седам, Сиге 14 домаћинстава, а Идвор осам пореских платиша. Преосталих десет насеља није постојало пре досељавања потиских и поморишких граничара. Основана су северније, на готово ненасељеном подручју уз Тису. Нова насеља настала су од делова пустара или спајањем више њих. На пример, насеља Башаид, Кумане, Меленци, Тараш, Карлово, Велика, Мала Кикинда и Мокрин настала су на простору на којем су се налазиле пустаре Сентуш, Детошево, Олуш, Тојсиг, Галад, Јоца, Црквенка, Деветак, Иље.
    Од 15 насеља земаљске милиције три су настала на територији Чанадског дистрикта – Крстур, Јозефово и Мокрин, док су сва остала била на територији Бечкеречког дистрикта. У управном погледу то и није било важно због тога што су почев од 1753/54. године насеља земаљске милиције издвајана приликом пописивања и нису посматрана као део једног од ова два дистрикта. Она су настала на пустој територији која је стављена под непосредну надлежност цивилне управе Земаљске администрације у Темишвару. Посебност се заснивала на чињеници да њихово становништво није делило положај дистриктских поданика, већ је имало обавезе и права дефинисане посебним уговором или тзв. конвенцијом.
    О површинама општина и квалитету земљишта Банатске земаљске милиције може се говорити врло прецизно на основу података нешто каснијих премеравања. Када је десетак насеља Горњих компанија развојачено 1773. године и 1774. враћено под коморску надлежност, односно претворено у Великокикиндски дистрикт, пописана је и њихова површина према стању забележеном 1768, односно 1771. године. Будући да су насеља настала на бившим пустарама, мочварним и некоришћеним земљиштима, у појединим атарима нашле су се и те некорисне површине.
    На основу броја домаћинстава и одраслих мушкараца рачуна се да је укупан број становника у насељима Банатске земаљске милиције 1753. године износио најмање 12.000 душа. Имајући у виду да је површина 15 милитаризованих насеља износила укупно 1.419,72 km², следи да је на 1 km² ових насеља долазило 8,92 особа. Другим речима, једно домаћинство долазило је на мање од квадратног километра (0,79 km²) ових насеља.
    Према коморском попису из 1752/53. године, приликом формирања 15 насеља шест компанија Банатске земаљске милиције евидентирано је укупно 4.085 одраслих мушкараца. Међу њима је било 1.787 старешина домаћинстава, а у њиховим домаћинствима налазило се 1.070 ожењених и 637 неожењених браће и синова, док је поред њих пописано и 274 сиромашна мушкарца са нешто средстава и 37 без икаквих средстава за живот, као и 280 врло старих, болесних и неспособних. На основу податка да се приликом изјашњавања новембра 1750. године 3.672 потиска и поморишка граничара определило за задржавање војног статуса, и то из Потиске границе 1.991 и из Поморишке границе 1.681 граничар, може се закључити да су граничари опредељени за задржавање војног статуса заиста стигли у западни Банат. Податке поменутих пописа потврђује и војни попис који је састављен новембра и децембра 1753. године, иако приказује занемарљива одступања. Тада су пописани сви одрасли војно способни мушкарци који су се затекли у шест Горњих компанија (Effektive Kopf), на основу чега се могу ближе упознати демографске прилике међу досељеним граничарским породицама у Банату.
    Број домаћинстава у компанијама које су садржале по два до три насеља био је прилично уједначен и кретао се између 331 и 348 домаћинстава. Изузетак је била компанија коју су чинили Идвор и Леополдово са 403 домаћинства. Формирање уједначених војних јединица, а тиме и насеља, може се приписати свесној намери надлежне Земаљске администрације у Темишвару. Има података и о томе да су веће групе официра и граничара истог порекла (из истих потиских и поморишких шанаца) насељене у иста места и компаније у Банату, али ово правило није доследно поштовано па су насељеници и мешани.
    У 35–40% домаћинстава у насељима Горњих компанија пописани су поред домаћина и други ожењени чланови, тј. ожењена браћа и синови. Број таквих домаћинстава био је нешто већи само у Великој Кикинди (48% свих домаћинстава). Потенцијално задружним се међу овим могу сматрати домаћинства са два до пет ожењених чланова (поред старешине домаћинства), а којих је у свим насељима било укупно 196, односно 9,44% свих домаћинстава. То значи да је, у просеку, свака компанија имала око 30% проширених и око 10% задружних домаћинстава. На немали број домаћинстава са већим бројем чланова вероватно је утицала и околност недавног пресељења у нову средину, као и обиље обрадивог земљишта које им је стајало на располагању. Најмањи број потенцијално задружних домаћинстава заблежен је у две компаније које су обухватиле већ постојећа села. У питању су биле компаније са скученим атарима на подручју доњег тока Тамиша – компанија Ботош, Марино Село и Сиге са 27 потенцијално задружних домаћинстава (8,15%) и компанија Идвор и Леополдово са 15 потенцијално задружних домаћинстава (3,72%).
    По правилу, официрска и свештеничка домаћинства била су већа због тога што су њихови домаћини уживали пореске привилегије. Проширена или задружна структура ових домаћинстава била је уобичајена појава. Око две трећине официрских домаћинстава Горњих компанија имала су једног и више ожењених чланова поред домаћина. У чак 27% тих домаћинстава било је између два и пет ожењених чланова.
    Број домаћинстава је после досељавања 1753. године у већини насеља стагнирао, а приметнији пораст забележен је тек после 1773. године. Изузетак су била насеља Велика Кикинда, Мокрин и Меленци у којима је пораст броја домаћинстава био нешто већи, нарочито после 1764. године. Иако претпостављамо да је повећање броја домаћинстава било последица њиховог уситњавања, не може се искључити ни могућност да је нових таласа усељавања било у периоду после 1764. и 1773. године.
    За останак у развојаченим насељима Потиске војне крајине определили су се првенствено они који нису желели да изгубе своју имовину. Држава је настојала да додатно мотивише опредељене за останак, па је официрима који су прихватили цивилни статус додељен земљишни посед и племићка диплома. Царица је јуна 1751. године одобрила да развојачена насеља понесу статус привилеговане области, односно Потиског дистрикта и њихови становници задрже статус слободних људи. Тако се догодило да су бројни официри и граничари развојачених места уз Тису одлучили да остану у цивилним насељима у Бачкој. Успомена на њихову одлуку сачувана је у молби представника Горњих компанија Илирске границе из породица или домаћина, у који нису урачунате и ,,сиромашне и неокућене старешине породица”.
    1773. године, који су тражили дозволу да у војномстатусу остану на својим стаништима и буду поштеђени траума новог пресељења, ,,као што су наши преко Тисе у Бачкои иза нас заостали, кад смо се ми овамо преселили”. Укупно 46 официра Потиске војне крајине добило је племићку диплому 1751. године, а они су чинили око 40% официра ове крајине. Са друге стране, укупно 71 официр обе крајине изјаснио се за задржавање војног статуса и пресељење. Позната нам је каснија војна каријера за око 70% официра из ове групе. Наиме, могуће је испратити судбину 18 официра који су завршили у Русији и 33 оних који су завршили у Банату до краја 1753. године. Официри који су преузели службу у новооснованим местима Банатске земаљске милиције – 33 поименце позната, чинили су 23,77% од укупно 122 потиско-поморишка официра евидентираних 1749. године.
    Насеља Поморишке војне крајине интегрисана су у Арадску и Чонградску жупанију, док су насеља Потиске војне крајине претворена у Потиски дистрикт под коморском управом. Из овог разлога се претпоставља да је талас емиграције заинтересованих за граничарски статус из Поморишке крајине био већи од оног из Потиске. Известан број поморишких официра и граничара сигурно је отишао у Русију, будући да су централне личности сеобе у Русију били мајори Јован Хорват и Јован Шевић, иначе команданти шанаца Чанад и Печка. Само 13 поморишких официра завршило је у Банату, од којих су тројица долазила из развојаченог шанца Семблек, по двојица из Чичира, Печке и Арада, а по један из шанаца Глоговац, Шајетин, Чанад и Суботица. Ипак, о везама Банатске земаљске милиције са традицијом Поморишке војне крајине сведочи белешка од 22. новембра 1752. године у којој је описано како је шест барјака развојачених шанаца ове крајине предато ,,милицији банатској”. Ови барјаци узети су од 17 барјака развојачених поморишких коњичких и пешадијских компанија (шанаца), који су 13. јуна 1751. године похрањени у цркви Светог Петра и Павла у Араду, ,,у спомен да се може знати каде је покварена Поморишка крајина”. Догађај преузимања шест барјака био је свечано пропраћен после недељне литругије и, судећи по сакупљеним прилозима, у присуству великог броја људи.
    У групи официра који су се преселили у Банат до 1753. године већину су чинили официри из Потиске војне крајине (20 од 33). Чак шест је дошло из шанца Бечеј, по четири из шанаца Острово (Ада) и Петрово Село, два из Фелдвара, а по један из Мола, Чуруга, Жабља и Сент Томаша. Набројана развојачена насеља била су својим положајем од раније упућена на банатску страну Тисе. О тим везама сведоче бројни случајеви емиграција из Бачке у Банат и обрнуто. Поред тога, потиски официри су били вишегодишњи закупци земљишта у суседном Банату. Закупац пустаре Кикинда у Бечкеречком дистрикту 1740. године за 106 форинти био је капетан Зако, официр потиског шанца Кањиже. Закупац је био и граничар Остоја Спајић из Бечеја, који је у аренду узео пустару Портош (Ботош) за 50 форинти. Двојица поменутих потиских граничара, међутим, различито су се изјаснили о свом статусу десет година касније. Имовинске прилике и углед утицали су на то да су представници породице Зако из Старе Кањиже, капетан Стеван и заставник Ђорђе, одлучили да остану у Бачкој и стекну племићке дипломе. О њиховом угледу у Старој Кањижи сведочи податак да је капетан Зако био један од најзаслужнијих у обнови цркве у овом месту око 1735. године, док су племство 1751. године стекли за цивилно место Бајшу. Ово није био усамљен случај, па се још једна ктиторска официрска породица, породица Зарић из Жабља, определила за цивилни статус и племство. Са друге стране, Остоја Спајић се преселио у Банат у статусу резервног заставника, са приликом да промени свој статус. Ови примери указују на разлике у мотивима којима су се појединци водили приликом одлучивања о останку или пресељењу.
    Проблем исељавања хабзбуршких поданика, а нарочито потиских и поморишких граничара у Русију, често је разматран и у изворима и у литератури. Власти нису заборавиле ово горко искуство ни деценијама касније. У Привилегији Великокикиндског дистрикта од 12. новембра 1774. године, царица Марија Терезија осврнула се на лојалност оних потиских и поморишких граничара који се ,,нису одазвали рђавим примером својих саплемених потиских и поморишких граничара, који су се у стране области иселили”. Међутим, нема доказа томе да је број граничара развојачених крајишта уз Тису и Мориш који је отишао у Русију био велики. Према нашој процени, из Хабзбуршке монархије се 1751. и 1752. године у Русију одселило не више од стотинак официра и граничара са породицама. Најобимнији попис одобрења издатих појединцима за одлазак у Русију током 1751. и 1752. године обухватио је 51 лице, тј. одрасле мушкарце носиоце диплома, од којих свега неколико са породицама. Поред тога, једном донета одлука о статусу и месту боравка није била непроменљива. Чак осам лица из Хорватове групе од 51 којем је издат пасош за одлазак у Русију ипак се налазило у Банату крајем 1753. године. Слично је поступио и коњички поручник Маринко Милутиновић из Суботице у Поморишкој граници, коме је пасош за прелазак у Русију издат 18. јануара 1752. године у групи Јована Шевића. Он је крајем 1753. године вршио дужности капетана-поручника у Великој Кикинди, где се помиње и 1757. и 1758. године. Поред ових, сигурно је било и других примера повратништва из Русије, као што је било и накнадних одлазака. Нажалост, није познат тачан број становника Потиске и Поморишке границе уочи њиховог развојачења, па ни удео становника који је у њима преостао, односно који се из њих одселио у Банат и Русију. Настојећи да спречи граничаре да се упусте у сеобе у далеке пределе, држава је повластила положај и онима који су постали цивили у Потиском дистрикту и онима који су се као граничари преселили у Банат. Тако посматрано, број насељеника у Банату евидентиран 1753. године аргумент је у прилог тврдњи да је најважнија последица развојачења Потиске и Поморишке границе била сеоба њиховог становништва у Банат, а не, како се у историографији често наводило, у Русију.

  4. Војислав Ананић

    Пресељење из Потиске и Поморишке војне крајине у Банат

    Досељавање прве велике организоване групе становника у Банат уследило је после укидања Потиске и Поморишке војне крајине. Том приликом је у западни Банат досељено око 1.800 српских породица (према нашој процени укупно 12.669 особа). Њиховим насељавањем делимично је попуњен упражњени простор низијских и мочварних делова банатских дистриката. Приликом насељавања пресељеници су задржали граничарски статус, па су и насеља која су населили уживала практично граничарски статус, иако под надлештвом Дворске коморе.
    Досељеници нису превалили далек пут. Да би се населили у Банат, прешли су из насеља с десне обале на леву обалу Тисе и Мориша. Доселили су се у пуста подручја на рубовима Бечкеречког и мањим делом Чанадског дистрикта, махом оснивајући нова насеља. Свега неколико насеља која су населили потиско-поморишки граничари постојала су и пре 1751. године – Чента (Леополдово), Ботош и Кумане. Та насеља су после рата и куге имала по свега неколико домаћинстава и досељавањем ових граничара су оживела.
    Потиски и поморишки граничари су у Бечкеречком дистрикту углавном населили пусто земљиште. О томе најбоље сведочи податак да је у Бечкеречком дистрикту 1740. године евидентирано 18 пустара које нису поменуте у попису пустара из 1769. године, због тога што су у међувремену искоришћене за насељавање. Неке од пустара које су нестале због тога што су на њима основана насеља, биле су Кикинда, Беодра, Ботош, Тараш, Стари Куман, Меленци, Велики и Мали Галад (потес између Башаида, Карлова и Кикинде), Јоца (потес у Кикинди), Сент Кираљ (Сенткраљ, потес у пољу Кумане) и Матеј (од Врањева). Ако прихватимо да је површина 15 милитаризованих насеља износила укупно 141.972 хектара (1419,72 km²), следи да је, после насељавања на 1 km² долазило 8,92 особе. Другим речима, у просеку, једно домаћинство долазило је на мање од квадратног километра (на 0,79 km²) ових насеља. Густина насељености 1753. године била је много већа од оне забележене у насељима банатских дистриката непосредно после завршетка рата и куге.
    *
    Нису сви граничари развојачених места уз Тису и Мориш одлучили да се преселе у Банат. Део је остао у Бачкој у статусу цивилних поданика. Успомена на њих сачувана је у молби представника Горњих компанија из 1773. године у којој се тражило да им се дозволи да у војном статусу остану на својим стаништима и буду поштеђени траума новог пресељења, ,,као што су наши преко Тисе у Бачкој и иза нас заостали, кад смо се ми овамо преселили“. Поред тога, део потиских и поморишких граничара се преселио у Русију прихватајући граничарску службу. На жалост, није познат тачан број опредељених за једну од ове три могућности. Опредељење се може анализирати само у групи официра за које је сачувано више података.
    У групи официра опредељених за задржавање граничарског статуса, поуздано се може потврдити судбина 18, поименично наведених у списковима оних који су завршили у Русији, и њих 29, који су се до краја 1753. године нашли у Банатској земаљској милицији. Официри који су преузели службу у новооснованим местима Банатске земаљске милиције, 29 поименце позната, чинили су 23,77% од укупно 122 потиско-поморишка официра евидентирана 1749. године.
    Будући да су централне личности сеобе у Русију, мајори (oberstlajtnat qua oberkapetan) Јован Шевић и Јован Хорват, били команданти шанаца Чанад и Печка у Поморишкој крајини, разумљиво је да су са собом повели официре и граничаре из непосредног окружења. То би објаснило зашто се само девет официра из Поморишке војне крајине 1753. године нашло у служби у Банату, док је број оних који су отишли у Русију сигурно био већи. Од ових девет официра по двојица су долазила из развојачених шанаца Семлек и Арад, а по један из шанаца Печка, Глоговац, Мандерлак, Чичир и Суботица.
    Већина официра Потиске војне крајине у групи опредељених за војнички статус преселила се у Банат. Од 29 поименце познатих официра у Банату, 20 је долазило из Потиске војне крајине. Чак шест је дошло из шанца Бечеј, по четири из шанаца Острово (Ада) и Петрово Село, два из Феудвара, а по један из Мола, Чуруга, Жабље и Сент Томаша. Набројана развојачена насеља била су својим положајем од раније упућена на област с друге стране Тисе. Наиме, постоје докази да су потиски официри били вишегодишњи закупци земљишта на левој обали Тисе. Међу закупцима пустара у Бечкеречком дистрикту 1740. Године налазио се и капетан Зако, официр потиског шанца Кањиже и закупац пустаре Кикинда за 106 форинти. Закупац је био и граничар Остоја Спајић из Бечеја, који је у аренду узео пустару Портош (вероватно Ботош) за 50 форинти. Ова околност допринела је томе да се већи број потиских него поморишких официра и граничара нађе у Банату после 1751. године.
    Међутим, одлуке су мењане упркос исказаном опредељењу. Постоје докази да се нису сви појединци којима је током 1751. и 1752. године одобрено пресељење у Русију заиста тамо и преселили, или ако већ јесу, да су тамо и остали. Чак осам лица којима су 4. августа и 4. октобра 1751. године издати пасоши за пресељене у Русију налазило се у Банату крајем 1753. године. Реч је о капларима и стражемештерима из Хорватове групе. Официр-повратник из Русије, на пример, био је и коњички поручник Маринко Милутиновић из Суботице у Поморишкој војној крајини из групе пуковника Јована Шевића. Милутиновићу је пасош за прелазак у Русију издат 18. јануара 1752. године, али се ипак, крајем 1753. године налазио у служби капетана-поручника у Великој Кикинди. Ту се помиње и 1757. и 1758. године, у истом чину. Поред ових, сигурно је било и других примера повратништва из Русије, као и накнадних одлазака.
    Већина граничара (гемајнера) и нижих заповедника развојачене Потиске и Поморишке војне крајине определила се крајем 1750. године за задржавање војничког статуса и пресељење. У питању је било укупно 3.672 граничара обеју крајина, од којих је из Потиске војне крајине био 1.991, а из Поморишке војне крајине 1.681 граничар. Приликом ревизије Потиске војне крајине 1748. године пописано је 2.858 особа ,,у ефективи“ (од укупно 3.448 војно способних и неспособних одраслих мушараца), па се може израчунати да се за војни статус 1750. године изјаснило 69,66% граничара у служби или 57,73% целокупне одрасле мушке популације ове војне крајине. Недостају подаци за процену укупног броја граничара Поморишке војне крајине. Изгледа да је највећи број опредељених за задржавање војног статуса заиста стигао у западни Банат, јер се према коморском попису из 1752/53. године у 15 насеља шест Горњих компанија Банатске земаљске милиције налазило укупно 4.085 одраслих мушкараца. Међу њима је било 1.787 старешина домаћинстава, а у њиховим домаћинствима 1.070 ожењених и 637 неожењених браће и синова, 274 сиромашних мушкараца са нешто средстава и 37 без икаквих средстава, као и 280 врло старих, болесних и неспособних.
    Из ових података и на основу утврђених демографских константи, може се проценити да је у Банат укупно пресељено 12.669 особа оба пола и свих старосних доби. Овај попис, заправо, побија прихваћену претпоставку у историографији, да је најважнија последица развојачења Потиске и Поморишке војне крајине била сеоба у Русију. Према нашој процени, из Хабзбуршке монархије се 1751. и 1752. године у Русију одселило не више од 200 официра и граничара са породицама.
    *
    Рок за пресељење потиских и поморишких граничара била је 1751. година, али се поступак продужио и у наредну годину. Успомена на пресељење из Бачке и оснивање новог места Фрањево (Врањево), које је по угледу на бивша граничарска места Потиске и Поморишке војне крајине називано ,,шанцем“, сачувао је свештеник Стефан Николић. Он је, поводом преласка из цркве Петровог Села у Бачкој у цркву Светог Јована Претече у Фрањеву, оставио белешку у једном јеванђељу, у којој помиње пресељење целог шанца из Бачке априла 1752. године. Годину дана касније, 28. априла 1753. године, ову цркву су као ново духовно седиште даривали јеванђељем и представници пресељене заједнице, стражемештер Јован Милошевић и његов брат Јовица Милошевић. Сачуван је и пролог ове цркве из 1756. године, у коме се као представници овог места помињу обрекапетан Лазар Поповић и свештеници Филип Михаиловић, Стефан Николић и Теодор Петровић. Записи сведоче о томе да је у првој години после пресељења већ била успостављена нова црквена и обновљена стара официрска хијерархија развојаченог бачког шанца Петрово Село. Будући да се ниједан од тројице врањевских свештеника не помиње у документима о црквама и паросима у граничарским местима Потиске војне крајине, претпостављамо да су пароси развојачених места одбили да напусте парохије и цркве које су опслуживали, као и своја имања. Пресељење је могло бити прилика за прекобројне свештенике и чланове њихових домаћинстава, а одвијало се по свему судећи у споразуму са парохијама из којих су се одселили.
    Насељавање у местима Горњих компанија у Бечкеречком и Чанадском дистрикту завршено је до краја 1752. године, док је насељавање места Доњих компанија у Новопаланачком дистрикту спроведено током 1753. године. Порекло насељеника Горњих компанија било је из Потиске и Поморишке војне крајине, а Доњих компанија из цивилних и развојачених места у околини Нове Паланке. На основу пописа пресељених граничара из новембра-децембра 1753. године, у којима су у свакој од 8 компанија евидентирани одрасли војно способни мушкарци (Effektive Kopf), могу се делимично упознати демографске прилике у новонасељеним областима. Подаци овог пописа показују занемарљива одступања у односу на већ навођене податке коморског пописа.
    Број домаћинстава у компанијама био је прилично уједначен и кретао се од 331 до 348. Изузетак у том погледу била је само компанија Идвор и Леополдова са 403 домаћинства. Ожењена браћа и синови поред домаћина убележени су у 35–40% свих домаћинстава у насељима Горњих компанија, са изузетком Велике Кикинде у којој је њихов удео био нешто већи и износио 48%. Не нужно, али задружна су могла бити домаћинства у којима је било два до пет ожењених мушкараца поред домаћина, а којих је било 196 (9,44%). У свакој компанији било је, у просеку, око 30% домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред старешине домаћинства и око 10% домаћинстава у којима је њихов број био већи од два. То значи да су у време пресељавања домаћинства већином чиниле инокосе породице (са старешином и без других ожењених чланова). Насеља су настала на пространом земљишту банатских пустара, а пракса је налагала да се обрадиво земљиште не расподељује појединим домаћинствима. Обиље земљишта утицало је на то да су домаћинства могла да се одрже у већем саставу, не бринући око тога да ли ће од својих поседа моћи да се прехране. Тиме се може објаснити појава да је мањи број потенцијално задружних домаћинстава забележен у две компаније које су обухватиле већ постојећа села. У питању су биле две компаније са више скученим атаром на подручју доњег тока Тамиша – компанија Ботош, Марино Село и Сиге, са 27 домаћинстава у којима је било 2–5 ожењених чланова (8,15%) и компанија Идвор и Леополдово са 15 таквих домаћинстава (свега 3,72%).
    У насељима Доњих компанија број домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред домаћина, био је чак и виши него у Горњим компанијама (око 40%). Међутим, удео домаћинстава са 2–5 ожењених чланова поред домаћина, заправо је био мањи (свега 7%). Одлика домаћинстава Доњих компанија било је то да у њима није било удовица, као и да је број старих, болесних и неспособних био низак.
    По правилу, официрска и свештеничка домаћинства била су већа, због тога што су њихови домаћини уживали пореске привилегије. Проширена или задружна структура ових домаћинстава била је уобичајена појава. У око две трећине официрских домаћинстава Горњих компанија било је више ожењених чланова поред домаћина. У око 27% тих домаћинстава било је између два и пет ожењених чланова поред домаћина. Ипак, изгледа да је пресудан утицај на величину домаћинстава имало расположиво земљиште. Поред тога, утицала је и околност да су официри Доњих компанија припадали затеченом, а не новодосељеном кадру, па нису могли да користе предности свог положаја у време
    Број домаћинстава насеља Земаљске милиције споро је растао у периоду до њиховог развојачења 1771–1773. године. Пораст домаћинстава био је нешто већи само у насељима Велика Кикинда, Мокрин и Меленци. Претпостављамо да је број домаћинстава порастао услед уситњавања, будући да између 1764. и 1773. године није било већих таласа досељавања.

    Извор: Јелена М. Илић, БАНАТСКА ВОЈНА КРАЈИНА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 18. ВЕКА, докторска дисертација, Београд, 2014.