На данашњи дан: Рођен кнез Михаило Обреновић Reviewed by Momizat on . 16. септембар 1823. - Рођен је српски кнез Михаило Обреновић, који је Србију учинио најјачом војном силом на Балкану. Владао је од 1839. до 1842. и од 1860. до 16. септембар 1823. - Рођен је српски кнез Михаило Обреновић, који је Србију учинио најјачом војном силом на Балкану. Владао је од 1839. до 1842. и од 1860. до Rating:
You Are Here: Home » На данашњи дан » На данашњи дан: Рођен кнез Михаило Обреновић

На данашњи дан: Рођен кнез Михаило Обреновић

16. септембар 1823. – Рођен је српски кнез Михаило Обреновић, који је Србију учинио најјачом војном силом на Балкану. Владао је од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868, кад је убијен у Кошутњаку.

Српски кнез Михаило Обреновић рођен је 16. септембра 1823. године, у Шареном конаку у Крагујевцу, као други син кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Одрастао је уз мајку, далеко од оца, кога је виђао само о празницима. Основно образовање стицао је углавном уз приватне учитеље, који су га подучавали у Крагујевцу, Пожаревцу и Београду, где је повремено боравио. Француз Рамос подучавао је младог Михаила страним језицима. Када је кнез Милош абдицирао 1839. године у корист првог сина Милана, напустио је Србију и са собом повео Михаила. Кнез Милан, његов брат, умро је после само три недеље владавине. Након тога, Прво намесништво и Савет прихватили су Михаила као братовљевог наследника, замоливши султана да му изда берат, што је султан и урадио, признавши Михаилу звање главног књаза. У пратњи мајке, Михаило одлази у Цариград да би се поклонио султану, који му том приликом додељује титулу светост и чин мушира – маршала. Вратио се у Београд 1840. године, да би непосредно после тога био устоличен и миропомазан у време заседања Народне скупштине.

Владавина кнеза Михаила протекла је у жестокој страначкој борби између карађорђевићеваца и обреновићеваца. Једни су имали упориште у Уставу из 1838, а други у самом кнезу и постојећој влади. У ову борбу умешале су се чак Русија и Турска, којима није пошло за руком да смире међустраначку мржњу.

Турска је подржала побуну против кнеза Михаила и његове владе, па је био приморан да 1842. године, са деветнаест година, напусти Србију.

Изгнани кнез живео је у Земуну и Банату до смрти мајке 1843. године и учвршћивања уставобранитељског режима, односно поновног избора Александра Карађорђевића за кнеза. Тада је, уверен да је повратак на престо немогућ, отишао да живи у Беч код оца, где је провео већи део емигрантског живота. Пуно је путовао Европом, стекавши бројна познанства са владарима и истакнутим личностима из јавног живота Европе. Та дружења и контакти битно су утицали на употпуњавање његовог образовања, као и на обликовање политичких, националних и културних погледа. Тако је изгнани кнез од 1844. године па све до 1848. године путовао по Европи, обишавши немачке државе, Холандију, Белгију, Швајцарску, италијанске државе, Грчку и Пољску, да би на крају стигао у Русију, где је боравио као гост руског цара. Револуција 1848. године му је пробудила наду да ће можда успети да се домогне престола, па му је пошло за руком да се пробије све до Срема. Кад је схватио да су наде изгубљене, враћа се у Беч, одакле наставља своја путовања и обилази Француску и Енглеску.

Кнез Михаило је био врло романтичне и осетљиве природе, што се делом приписује његовом детињству проведеном уз мајку. Иако веома заљубљен у једну Немицу племићког порекла, оженио се Јулијом Хуњади, из угледне угарске породице Зичи. На Св. Илију, 1853. године, одржано је „торжествено бракосочитаније“.

Младенци су живели у Бечу до 1856. године, да би уз очеву помоћ купили имање у Иванки у Мађарској и тамо се преселили. Иако је све време прогнаничког живота млади кнез гајио наду да ће се вратити на престо, није га желео по сваку цену. То потврђује и његово писмо упућено саветницима 14. јула 1853. године: „Нећу ја преко лешева браће своје да се пењем на престо српски, већ кад би то било суђено, рад би био да због доласка мога тамо нико не заплаче, него свако да ми се обрадује.“

Кнез Михаило се често виђао и дружио са најумнијим људима тог времена: Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем и Бранком Радичевићем. У материјалној помоћи и подршци коју је пружао српској интелектуалној елити, кнез Михаило је надмашио чак и свог оца кнеза Милоша. У Србију се вратио са оцем 1858. године, вољом Светоандрејске скупштине, која је кнеза Милоша други пут поставила на српски престо. Отац му је поверио војне послове, у којима се кнез Михаило показао као веома добар сарадник. У време борби за уједињење Италије, 1859. године, поверена му је мисија код европских сила. Тада је са кнегињом Јулијом посетио Беч, Париз, Лондон и Берлин. Са Наполеоном III срео се два пута, док се у Енглеској нашао са мађарским револуционаром Кошутом. На престо је кнез Михаило дошао други пут са тридесет седам година, 1860. године.

Његова стратегија је имала два правца – први, борбу против Турака и други, владавину закона. У његовој прокламацији објављеној приликом ступања на престо налази се реченица која наликује Душановом законику: „Докле је књаз Михаил на влади, нека сваки зна, да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоравати мора.“

То је био период веома стабилне владавине. Иначе, кнез Михаило је био први нововековни српски владар, не само по вољи народној, већ и по „милости Божјој“. Михаило је од Пашиног конака створио прави европски двор са строгим правилима која су сви поштовали. Једна од највећих заслуга јесте та што му је пошло за руком да 1867. године издејствује Ферман о градовима, један од најважнијих државноправних аката у осамостаљивању Србије од Турске.

Кнез Михаило је пао као жртва завере коју су организовали карађорђевићевци са Павлом Радовановићем на челу. Завереници су били у вези са босанским везиром, на основу чега се претпоставља да је Порта дала охрабрење за ликвидацију њеног најокорелијег противника на Балкану. Убијен је у београдском парку Кошутњаку, 10. јуна 1868. године. Убиство је изазвало велику народну жалост.

Личност овог српског владара, чији споменик краси центар Београда, била је у много чему посебна. Кнез је читавог живота био „обузет идеализмом“, било у државничким пословима, било у приватном животу.

Неретко, уз самопожртвовање, успевао је да подигне бројне културне установе и да помаже појединце који су доприносили културном развоју Србије. Био је спреман да заложи и своје имање зарад припрема ослободилачког рата против Турске. Захваљујући њему, устројена је и српска војска, која је за време његове владавине почела да добија значај и улогу у политичком животу. Његова највећа жеља била је ослобођење и уједињење српског народа. После устанака под Карађорђем и Милошем, управо је кнезу Михаилу пошло за руком да охрабри свој народ да „оживи српску мисао и да поврати народни понос“.

Његова романтична природа није му донела много среће у приватном животу. После неостварене романсе са Немицом у коју је био заљубљен и неуспелог брака са кнегињом Јулијом, несрећно се заљубио у своју младу рођаку Катарину Константиновић, унуку по женској линији његовог стрица Јеврема Обреновића. Иако се готово читаво његово окружење оштро противило овој женидби, кнез се верио са својом несуђеном изабраницом неколико дана пре самог атентата.

Тако је, осим заслуга записаних у српској историји, кнез Михаило остао упамћен и по својим песничким остварењима о несрећној и тајној љубави. И данас се у београдским боемским кафанама може чути сетна композиција настала на његове стихове „Што се боре мисли моје“.

 


Коментари (1)

  • 2M

    МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ

    Кнез Србије 1839-1842. и 1860-1868. Син кнеза Милоша, рођен 16. септембра 1823. године у Крагујевцу. Са оцем Милошем креће у емиграцију јуна 1839. године. О том одласку кнез Милош је причао касније: „Пун жалости за сином, којега већ полумртва остављам, скрбан и печалан, седнем у лађу са млађим сином мојим Мијаилом и отпловим у Влашку, на моја добра, и до границе Влашке будем под стражом испраћен.“

    Из Влашке Милош пажљиво прати политичку ситуацију првенствено у Србији и у Турској. Живи у страху да уставобранитељске вође не лише кнежевског достојанства породицу Обреновића и не изаберу Карађорђевог сина или унука за кнеза Србије. После смрти старијег Милошевог сина Милана, Михаило постаје 1839. кнез Србије и у Цариграду прима кнежевску инвеституру. Његов отац се иза тога носио мишљу да Михаила збаци са кнежевског престола и да се врати у Србију, у чему му помаже и његова супруга кнегиња Љубица, Михаилова мајка, која је остала у Србији. Изговор за то налазио је Милош у заштити премладог сина, као и у очувању аутономних права Србије, угрожених унутрашњим размирицама. Порта именује Михаила за изабраног, а не за наследног кнеза Србије. За саветнике су наименовани Тома Вучић и Аврам Петронијевић, што уставобранитељима даје предност над кнезом.

    Од почетка владавине Михаилове избија сукоб између њега и Савета. У суштини је сукоб обреновићеваца и уставобранитеља. Под вођством Вучића дигнута је буна. Кнез Михаило је покушао да угуши буну, чинећи разне окрутности. Чак је лично из свог пиштоља убио грочанског капетана Јанка Михајловића. Ипак, Вучић је потукао кнежеву војску, па је кнез Михаило 1842. абдицирао. До 1858. је у емиграцији са кнезом Милошем. После смрти кнеза Милоша ступа на престо 1860. У својој другој владавини поставља два основна циља: у унутрашњој политици хтео је да учврсти своју личну владавину, а у спољној политици је хтео да еманципује Србију од Порте и развио жив рад на националној пропаганди у јужнословенским земљама.

    Већ 1861. године на Преображенској скупштини доноси четири закона: о државном савету; о народној скупштини; о порезу и уређењу народне војске. Аристократа по схватањима, европски образован кнез Михаило предузима читав низ мера на сређивању прилика у Србији. Ствара јак, али веома послушан чиновнички апарат. У томе му нарочито помажу Закони о судовима и општинама. Апсолутизам је заведен у својој пуној снази. На међународном плану долази до сукоба са Турском. Устав из 1838. није формално одбачен, али је био ван снаге. Инцидент са Турском почиње убиством српског дечака Саве Петковића од стране турског војника на Чукур чесми 1862. године. Сукоб се наставља, мешају се велике силе и под њиховим притиском 1867. турска војска напушта градове Србије (Кладово, Шабац, Београд, Смедерево). Као једини знак врховне султанове власти над Србијом остала је застава на Калемегданској тврђави.

    Михаило врло активно сарађује са суседним земљама настојећи да их укључи у заједничку борбу за ослобођење.

    Друга влада Михаила Обреновића траје кратко. Даје високе резултате, нарочито у војном погледу. Углед Србије је нагло порастао, нарочито после добијања градова.

    Михаило се 1853. године оженио мађарском грофицом Јулијом Хуњади. Нису имали деце, а она је три године после свадбе почела да га вара са једним аустријским грофом. Развели су се после дванаест година брака. Недуго потом, Михаило је обзнанио намеру да се ожени Катарином, ћерком Анке Обреновић (удате Константиновић), Михаилове сестре од стрица (Анка је била ћерка Јеврема Обреновића). Михаило је за време своје прве владе флертовао са две године старијом Анком. Кнежева чврста намера да се ожени сестричином изазвала је државну кризу: Михаило и Катарина били су сродници у петом колену и такав брак црква није одобравала. Све то пресекао је атентат који су либерали, незадовољни аутократском владавином Михаила, организовали на њега у Кошутњаку 10. јуна 1868. године.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top