29. avgust – Pre tačno 70 godina hrvatske ustaške vlasti su zverski ubile velikog slikara Savu Šumanovića
Navršilo se 70 godina od brutalnog ubistva Save Šumanovića, jednog od najistaknutijih srpskih i jugoslovenskih slikara 20. veka. U Sremskoj Mitrovici je, u noći između 29. i 30. avgusta, na prostoru uz staro pravoslavno groblje, mučeničku smrt našlo oko 150 nedužnih muškaraca, žena i dece iz Šida, među kojima i četrdesetogodišnji slikar.
Hrvatske ustaške vlasti su tu, tokom Drugog svetskog rata, sistematski ubile više hiljada nedužnih civila, najvećim intenzitetom upravo tokom avgusta i septembra te 1942. godine.
Sava je uhapšen 28. avgusta rano ujutro, zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku u ruku i otišao zauvek, ne znajući za šta ga terete. Taoci su najpre brutalno pretučeni, a potom prevezeni u Sremsku Mitrovicu, gde im je pokretni preki ustaški sud izrekao smrtne kazne i tokom noći su streljani. Uz upaljene baklje kraj spremnih raka, prošavši ustaški špalir, pucano im je u potiljak ili su direktno legali u raku i na njih je pucano. Potom su polivani krečom i zatrpavani zemljom. Jedan broj mučenika je ugušen jer su ranjeni i još živi zatrpavani, dok su se ispod zemlje čuli potmuli jauci.
Proslavljeni slikar je te 1942. kao i 1941. slikao manjim intenzitetom, nego inače, zabrinut zloslutnim vremenima. U momentu hapšenja je na štafelaju ostala upravo završena slika „Beračice” (na slici), danas izložena u Memorijalnoj galeriji u Šidu. Pretpostavlja se da je zamišljena kao početak novog ciklusa, nažalost nikad urađenog. Povučen i plemenit čovek, krajnje posvećen umetnik, zaustavljen u punoj umetničkoj zrelosti, spremao se još mnogo da, ohrabren uspehom beogradske izložbe iz 1939, priređene nakon gotovo desetogodišnje izolacije usled duševnih kriza. Nažalost, ostao je zauvek da leži u jednoj od bezimenih masovnih grobnica.
U Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici je odnedavno u stalnoj postavci izložen i jedan izuzetan dokument, koji svedoči o Šumanovićevom streljanu. Reč je o odgovoru na zahtev Perside Šumanović, umetnikove majke, da joj se sin pusti iz pritvora.
Oko dva meseca kasnije, upućen joj je zvanični dopis o sinovom streljanju. Tekst dokumenta glasi: „Nezavisna država Hrvatska, Ustaška nadzorna služba, Ured i Broj; 62695-IIb-3-42. Zagreb, dne 15. rujna 1942. Predmet; Šumanović Savo, odpust iz zatvora, Župska redarstvena oblast, Vukovar. Persida, ud. Šumanović iz Šida zamolila je pripoglavniku, da se njezin sin Sava pusti na slobodu. Uvidom u očevidnost Ureda I, ustanovljeno je, da je Šumanović Sava kao talac, po Višem redarstvenom povjereničtvu osuđen na smrt i strijeljan 30. VIII 1942. g. Uslijed toga molbi se ne može udovoljiti, o čemu naslov neka obaviesti moliteljicu. Za Dom spremni! Upravitelj Šaban, v. r. Obćinsko poglavarstvo trgovišta u Šidu, Broj; 8587/42 Šid, dne 20. X 1942. G. Šumanović Persida, Šid. Dostavlja Vam se prednje radi znanja. Za Dom spremni! Bilježnik (potpis) Načelnik (potpis).”
Savina majka je preduzela sve da oslobodi sina, nudila svoje zatočeništvo u zamenu za njegovu slobodu, pisala na mnoge adrese, ali ništa nije pomoglo. Neposredna svedočanstva o poslednjim danima i hapšenju umetnika kao i tugu majke Perside je zabeležila Marija Demšhar, slovenačka internirka, koja je provela rat u njihovoj kući. Ponela je najtoplija sećanja na porodicu koja ju je prihvatila u surovim vremenima, a njen dnevnik i pisma su pretočeni u knjigu „Etnologija u pismima i slikama”. Marija je Savi nekoliko puta pozirala sa korpom na glavi i verovatno je prikazana na poslednjoj slici „Beračice”. Po njenom svedočenju, Persida Šumanović je tragično doživela ubistvo sina jedinca i godinama je postavljala na sto tanjir i za njega i uveče mu razmeštala krevet, ne mireći se sa gubitkom.
Očigledno neverovatno intuitivan, Šumanović je u jednom, kasnije objavljenom pismu dr Arnovljeviću od 24. februara 1934. godine, pisanom tokom duševnih kriza, predvideo 1942. kao godinu svoje smrti! Nažalost, nije bio jedini brutalno ubijeni sremski slikar. Ustaše su 1941. ubile i Rafaila Momčilovića, slikara i monaha, igumana manastira Šišatovac, dok je u Prvom svetskom ratu streljana Danica Jovanović iz Beške, minhenski đak.
Na mestu stravičnih pogubljenja u Sremskoj Mitrovici je 1960. podignut spomen-park, a Šumanovićeva majka je na desetogodišnjicu ubistva, preostale radove poklonila Šidu radi otvaranja Memorijalne galerije. U darovnom ugovoru je dirljivo zapisala:
„Smatrajući životnu želju svoga sina svojom materinskom i ljudskom obavezom, ostvarujem je danas kao naš zajednički cilj, poklanjajući Savino životno delo rodnom mestu koje je on ovekovečio kroz svoju ljubav, učinio poznatim i slavnim svojim slikama. Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala tolik puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i budućih naraštaja.”
Persida Šumanović je bila u pravu, delima njenog sina se danas, čini se, divimo više no ikad, čime je umetnik tragične sudbine daleko nadživeo surovu smrt.
IZVOR: Politika, autor Gordana Krstić-Faj, istoričar umetnosti – konzervator
13. decembar 2019. u 07:13
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
„Evo ti sad pa slikaj“ – jedna tragedija
Autor: Branimir Gajić
„Ja ne slikam crkve, te nisam prisiljen da slikam alegorije. Ja ne pravim istorijske slike, ne slikam more i buru i ne imitiram ničiji lik, već slikam svoju slikarsku viziju sveta.“
Ako u životu Save Šumanovića, danas sigurno najpoznatijeg srpskog slikara, postoji reč koja bi mogla da opiše čitav njegov život, onda je to sigurno reč – nesreća.
Jer, nema boljeg opisa svih okolnosti i „igara sudbine“ koje su pratile Savu Šumanovića od početka njegove karijere sve do strašnog kraja, od reči „nesreća“.
Kada se danas nađu suočeni sa njegovom veličanstvenom umetnošću, posmatrači neupućeni u detalje biografije, odnosno, u detalje tragedije genija, nikada ne bi mogli da pretpostave da iza atmosfere koja prožima njegove slike – smirene nirvane pejzaža ili uzburkane životnosti aktova – stoji namučeni duh umetnika koji je svojoj umetnosti na kraju prineo i najveću žrtvu: svoj sopstveni život.
Priča o Savi Šumanoviću je u svojoj suštini jednostavna: bio je izuzetno senzibilan, uporan u traganju za svojim svetom i izrazom kroz koji će ga predstaviti, i potpuno priklješten u sudaru sopstvenih očekivanja i „realnosti“. Iz te konstelacije, uz izvesnu sudbinsku predodređenost, doći će sva teskoba življenja Save Šumanovića čiji će bolni grč poroditi neke od najlepših slika koje danas možemo da vidimo kao savremenu srpsku umetnost.
Zainteresovan već u pubertetskim danima za slikarstvo, Šumanović se na prvoj sudbinskoj prekretnici opredelio za traganje koje će ga istovremeno odvesti u zvezdano nebo slave i u pakao svakodnevice: umesto da po savetu oca postane advokat i krene da gradi uspešnu i unosnu karijeru provincijalnog pravnika na obodima društvenog života, Sava se otiskuje u Zagreb, u njegovim očima centar tadašnjeg kulturnog i umetničkog sveta gde pohađa umetničku školu.
Na početku autorskog puta Šumanović se, iskazujući neosporan talenat, kreće u društveno prihvatljivim okvirima austrougarske provincije što je Zagreb tada nesporno bio. Teme su mu biblijske alegorije, opšti motivi, klasično slikarstvo.
Ipak, kada su se užasi Prvog svetskog rata završili, i Pariz nanovo krenuo da obasjava svet svojim magičnim sjajem, Šumanović se upućuje u atelje čuvenog Andreasa Lota da tamo izučava „pravu“ umetnost.
I, kako to uvek biva u sličnim situacijama, Šumanović u Parizu otkriva najnovije tendencije i pokrete, poput kubizma čiji je glavni zagovornik već čuveni Pablo Pikaso, i kada se po isteku učeničke vize koju su mu dodelile francuske vlasti vraća u Zagreb i započinje da primenjuje ono što je otkrio u „belom svetu“, doživljava prvo u nizu razočarenja koje će krenuti da mu krnji tanku strukturu ličnosti.
Ispostaviće se konzervativni i malograđanski Zagreb nije želeo da prihvati nove tendencije i pomeranje okoštalih estetskih granica definisanih u tek nedavno nestaloj klerikalnoj carevini Austrougarskoj.
Šumanović je na svojoj prvoj izložbi 1921. godine izložen zlokobnom ignorisanju i publike i štampe, iako su dela koja je izložio nesumnjivo sadržavala estetiku i majstorstvo u sebi. Umetnik tu doživljava prvi veliki slom, a „lekcija“ koju mu je dao Zagreb ostaće kao svojevrsna zla formula u njegovoj daljoj karijeri.
Ipak, njegovu genijalnost prepoznaje deo publike, mada tek godinama kasnije, i nakon što mu je jedan od viđenijih zagrebačkih advokata otkupio veći deo slika, Šumanović 1925. godine kreće uzlaznom putanjom.
Ta životna klackalica ga ponovo vodi u Pariz gde je rešen da ovog puta „uspe“ u uzburkanom i velikom umetničkom krugu svetske metropole.
Naravno da to ne ide lako, odnosno, da ne ide uopšte. Iako plodonosno stvara, izložen inspirativnoj atmosferi tadašnjeg Pariza, svim životnim impulsima koje grad daje, idejama i novim tehnikama, opremljen dobrim ateljeom i savremenim bojama, Šumanović ne uspeva u Parizu.
Loše kritike o „slaboj talentovanosti“ ga posebno pogađaju i otvaraju, uz osećaj ličnog neuspeha, Pandorinu kutiju Savinih ličnih strahova, teskoba, depresija. Uz profesionalni neuspeh, doživljava i emotivni slom nakon okončanja višegodišnje veze sa zagrebačkom umetnicom Antonijom Koščević.
U stanju potpune nervne iscrpljenosti i sve jačih košmara, na novoj životnoj nizbrdici, 1928. godine vraća se u rodni gradić Šid, u pitomu sremsku ravnicu.
Suočen sa mirisima proleća, lepotom okoline, bojama cveća, šuma i polja, Šumanović ne samo da u zavičaju brzo ozdravljuje već počinje da stvara stilom koji će ga učvrstiti na vrhu do današnjih dana. Svoj blagi kubizam i impresionističko „poigravanje“ isijavanjem boja i svetlosti, Šumanović primenjuje dok slika nestvarne prizore sremske ravnice, tihih sela, visokih krošnji topola uz prašnjave poljske puteve…
Naizgled jednostavan, a u suštini složen i dubokoumni stil, i mnoštvo dela koje plodonosno stvara zaogrnut mirom Šida i roditeljskog doma, Šumanovića dovode u fokus domaće publike koja, nasuprot prezasićenim pariskim krugovima gde se odjednom pojavilo previše svega, sa ogromnom pažnjom i zadovoljstvom prati i pozdravlja njegov rad, svesna da pred sobom posmatra rađanje jedne izuzetne karijere. Na beogradskoj izložbi prodaje skoro sve svoje slike za šta dobija značajnu svotu novca sa kojom se – ponovo upućuje u Pariz.
Ni taj put neće imati sreće iako će u pariskom ateljeu ne samo naslikati neka od svojih najupečatljivijih dela već i proširiti svoj stil. Ipak, utvare koje u sebi nosi hipersenzibilna umetnička duša doći će po svoj danak. Gotovo izbezumljenog i na ivici pravog košmara, Savu Šumanovića najbliži rođaci ponovo vode natrag kući, u očajničkom pokušaju da ga sačuvaju od pariskih iskušenja i propasti.
Nakon oporavka u sanatorijumu u beogradskoj ulici Deligradskoj 35, Sava Šumanović se vraća kući u Šid, pod brižnu negu svoje majke, da bi se još jednom predao miru i čarima Srema, ravnice, vinograda i neobičnog mira koji je tu vladao.
„Jedna od najplodnijih godina, sa čitavim nizom portreta predela i mrtvih priroda, za slikara Savu Šumanovića bila je 1939. Stvorio je monumentalni “Gibarački put”, koji govori o smenjivanju ravnog sa uznemirenim, “Mali šidski hrast”, koji najavljuje deceniju materije, a portret “Plave devojčice” slika je retke punoće i jezgrovitosti.
Te godine je otišao u Beograd, da u Muzeju kneza Pavla pogleda izložbu francuskog slikarstva 19. i 20. veka. Tom prilikom Aleksandar Deroko nagovorio ga je da priredi retrospektivnu izložbu kakvu do tada još nijedan slikar nije napravio. Trećeg septembra, tri dana posle Hitlerovog napada na Poljsku, i na sam dan francuske i engleske objave rata Nemačkoj, Šumanović je izložio četiri stotine slika. Izložbu su sa velikim oduševljenjem dočekali publika, kritika, kolekcionari i gotovo celokupna javnost. Uspeh izložbe doprineo je donekle i poboljšanju slikarevog zdravstvenog stanja“ (Petar Stanivuković, 2008.)
Dok svet nepovratno tone u najveću katastrofu koja mu se ikad desila, Drugi svetski rat, Sava Šumanović ulazi u najplodonosniju fazu svoje karijere. Pored pejzaža i portreta, započinje i veliki ciklus „Šidijanke“ gde je okrenut ženskom telu kao izvoru inspiracije.
U miru male sremske varošice, Sava Šumanović se posvećuje konobarici iz jedne od šidskih kafana, lepoj i senzibilnoj Čehinji čije je ime ostalo nepoznato za istoriju, koja mu služi kao model i muza za novu fazu.
U to vreme, Šumanović čini još jedan potez koji će u sebi nositi klicu njegove konačne propasti: ogorčen na Francusku zbog svih razočarenja koje je doživeo u Parizu, tamošnjeg neprepoznavanja njegovog talena i odbacivanja od strane francuskih umetničkih i kritičarskih krugova, svoj dosadašnji potpis kojim je obeležavao svaku sliku, frankofonizovani naziv svog imena „Sava Choumanovich“ menja u ćirilicom napisano SAVA ŠUMANOVIĆ.
Naizgled nebitna promena, postaće životno važna kada aprila 1941. godine, sa agresijom Hitlerovog Trećeg rajha na Kraljevinu Jugoslaviju, Šid naglo osvane u sastavu novouspostavljene ustaške države NDH. Jedna od prvih mera koju NDH donosi u svom ratu za istrebljenje Srba bilo je i ukidanje ćirilice. Šumanović iz ogorčenja i protesta svoje slike od tog trenutka potpisuje samo godinom nastanka.
Ipak, za genija je bilo prekasno: nečija ubilačka namera ga je odavno registrovala kao veličinu srpskog naroda koju u skladu sa monstruoznim planom treba što pre ubiti. Ujutru 28. avgusta 1942. godine, u dom Šumanovićevih dolazi ustaška patrola. Sava se nalazi pred platnom „Beračice“ koje upravo završava: dostojanstven kakav je uvek bio, moli ustaše da mu dopuste da sa sebe spere slikarske boje, ljubi majku u ruku i zauvek odlazi.
Prema nekim kasnijim svedočenjima, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici u koji je odmah odveden, bio je stravično mučen. Lokalne ustaše su mu polomile obe ruke i šake izmrvile kundacima pušaka, uz demonske povike „Evo ti sad pa slikaj“. Ubijen je ujutro 30. avgusta zajedno sa još 150 sunarodnika na obodu groblja u tom gradu i pokopan u masovnoj grobnici.
Mnogo godina nakon što je Drugi svetski rat bio završen, otkriveno je da je slika „Beračice“, koju je završio onog dana kad je odveden u smrt, bila deo veće kompozicije, centralni deo velikog triptiha na kome se nalazilo 12 žena koje sakupljaju grožđe među poljem žita.
Simbolika hrišćanskog motiva poslednje večere, oproštaja uz hleb i vino bila je više nego jasna: Sava Šumanović je znao da ovaj put njegove utvare dolaze po njega da ga zauvek odvedu, sada stvarne, u obliku ljudi od krvi i mesa u crnim uniformama.
Najveći deo slika Save Šumanovića danas se nalazi u Galeriji u Šidu kao i u zbirci Narodnog muzeja Srbije da svojom uzvišenošću trajno svedoče o lepoti, miru, divoti prirode i života. Njihov stvaralac, koji je takva osećanja materijalizovao za večnost, ostaje kao jedna od najvećih umetničkih figura svog naroda u čitavom 20. veku.