Poreklo stanovništva sela Mratinje, stanje iz 1912. godine
Selo je na levoj obali Pive, najsevernije od svih sela župskih. Seoski potok razrio je kanjon Pive, stvorio sebi prostrano, dosta plitko, korito, i u tome je koritu selo. Selo je okrenuto ka reci. Oko sela su: na severu planina Ulobić, na jugu brdo Oblik i na severoistoku zaravan Prepeličje. U selo se može ući samo na dva mesta i to putem pored reke Pive (ovo je uska staza preko stena i točila) i preko planine Ulobići, koji je put još vrletniji i opasniji no prvi.
Mratinje je bogato tekućom vodom: pored potoka, koji kroz selo protiče, ima u selu dosta, izvora i česama.
Njive su po selu i oko njega:. Livade su im: Kutije, Barni Do i Duba na Planini prema Mratinju.
Oko sela je čitav pojas borove šume, zvani Omar. Glavna seoska gora je u Prepeličju, i ona je sastavljena od jelove, jasenove, bukove i brestove šume.
Selo se deli na Gornje i Donje, a sredina sela zove se Koštan. Selo je na visini od 887 m. nad morem.
Mratinje se smatra za jedno od najstarijih sela u Pivi. Ono je matica za mnoga naselja u oblasti. Njegovo je stanovništvo staro.
Rodovi i porodice:
Kokanovići (1 kuća, slavi Sv. Arhanđela). Smatraju ih za osnivače i prve stanovnike Mratinja. Priča se da je predak Kokanovića čuvao kokoši u Hercega Stjepana u Sokolu; Herceg ga zavoli kao dobra i vredna čoveka, da mu zemlju u Mratinju i od koka prozovu ga Kokanović.
Ćalasani (20 k., sv. Đorđije), starinom su od Sarajeva. Kuće su im na Koštanu. Od Ćalasana je Cijuk i Pervanović.
Mitrići (8 k., sv. Đorđije) su u D. Selu, a jedan živi u Barnom Dolu u Katunu.
Ognjenovići (13 k., sv. Đorđije); od Ognjenovića je i Turudija. “Oni su se doselili u Mratinje iz Banjana zbog ubistva. Ognjenovići i Mitrići su isto bratstvo.
Radovići (5 k., sv. Jovan) su u D. Selu; došli su s Pišča.
Verusi (1 k., sv. Luka), doseljeni iz Prijepolja, gde i danas ima dosta Veruha (1. p. j. Veruh, množ. Verusi).
Vukovići (15 k., sv. Arhanđeo). Preci Vukovića su starinom od Ozrinića sa Čeva u Crnoj Gori. Bila dva brata: Vuko i Vukota. Vuko je bio hajduk, ubiju čoveka na Čevu i od krvi pobegnu čak u Mratinje da bi se sklonili od osvete. Nastane se u Gornjem Selu, gde i danas žive samo Vukovići. Ovo je bilo, kako pričaju, u vreme zidanja Pivskog Manastira. Rod su im Neimarevići u Mostaru i u Drobnjaku. Mratinjani nisu rado gledali ove dobeglice i činili su im velike nepravde. Tako Vukovići od nasilja Mitrića odbegnu u Dabar u Bosni. Tamo su bili 40 godina. Jedan od ovih iz Dabra ode u Banjane i tamo se oženi i nastani. Pogine od čobana, a žena mu sa šestoro dece ostane tu, pa i danas u selu Miljanićima žive njegovi potomci. Ostali se iz Dabra vrate na očevinu u Mratinje. Od Vukovića su Šimuni (5 k.) i Pantovići (1 k.) u D. Selu (oboji: slave sv, Arhanđela). “Pasovi” Vukovića: Vuko-Tripko- Ilija-Vaso-Joksim-Radovan-Lazar (danas [1912] čovek od svojih 45 godina). Masnići (3 k., sv. Đorđije) su rodom iz Zubaca iza Grahova. 1889 god. otselilo se iz Mratinja 19 domaćina u Srbiju. Od ovih su Ognjenovići u Staroj Banji u Jablaničkom srezu.
IZVOR: Svetozar Tomić, “Piva i Pivljani”, Poseban otisak iz Srpskog etnografskog zbornika knj. LIX Naselja i poreklo stanovništva knj. 3, iz 1946. godine
Komentari (0)