Наша имена и презимена

3. августа 2012.

коментара: 37

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о пореклу српских имена и презимена 

„Оно што је азбука у језику, а бројеви, збирови и интеграли у математици – то је родословље у историји и етнологији фамилије, рода и народа. Народ без родословља, народ без учитељице живота – историје“ – чика Лаза Гружански (Богољуб М. Лазаревић – Андрић)

Родословље (генеалогија, води порекло од грчких речи генеа „породица“ и логос „знање“) је наука која проучава породичну историју и порекло. Оно се бави проналажењем предака неке особе и осталих потомака тих предака, при чему се користи историјским документима како би се установила биолошка, генетичка или породична сродност.

Родослов и историја породице се разликују у значењу: док је родослов тек фактографски преглед личности и њихове међусобне историје, историја породице (фамилије) садржи и животне детаље и садржајно је богатија. Да би се проучавала патронимија, наука о презименима, мора се најпре добро савладати ономастика, наука о именима и њиховом пореклу, кад и где су се појавила, код којих народа, јер свако презиме најчешће потиче од имена неког од предака.

Многа јеврејска (семитска) имена, која су изведена из Библије, су претворена на српски начин, нпр. Јоханан, па грчки Јоанис, па српски Јован, Данијел – Данило, Мосе – Мојсије, Атанас – Атанасије, Петар – Петроније…

Много је имена која су преузета од других народа, али су наша, српска презимена, углавном словенског порекла. Највише имена међу Србима води порекло од народних речи бог, брат, рад, драг, мил… Срби често дају имена и према важним личностима из своје историје. У српском народу човек и његов карактер поистовећују се са именом. Тако се рђава и укаљана имена на злу гласу, кукавица, издајника, зликоваца, лопова, људи без части, поштења и јунаштва не множе. Срби су се избором имена борили за опстанак, доброту и лепоту, за здравље и против злих сила, за младост и радиност, благост и мир. Људи умиру, али записи имена остају.

Наша данашња знања о презименима произилазе из чињенице да се с њима рађамо па су стога она нешто уобичајено, нешто о чему ни не размишљамо. Име нам редовно даје неко коме смо драги, мајка, отац, рођак, кум или неки породични пријатељ. Стога имена готово без изузетка исказују неку добру, пожељну карактеристику или исказују наду да ће његов носилац постићи циљ задан именом.

Према књизи „Лична имена код Срба“ Милице Грковић, Срби располажу са преко 11.500 различитих имена (7.899 мушких и 3.612 женских). Од мушких имена 4.785 је словенског порекла, а од женских 2.142 истог порекла. С презименима је у доброј мери другачије: њих нам дају они удаљенији, равнодушни и мање добронамерни, па отуда понекад и ругалачка презимена. Презимена, у ствари, увек наслеђујемо од својих предака. Име и презиме су лична карта сваког човека. Име представља и оличава личност, презиме традицију, порекло, корене и претке.

У прва презимена у Срба могу се убројати и словенска племена Љутићи, Бодрићи… још из 9. века. У 13. и 14. веку, у многим крајевима, није још било устаљено презиме као други члан именске формуле. Велики привредни просперитет постигнут је у средњевековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке српска држава је под владавином Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала у ред најбогатијих држава тадашње Европе.

Српско село у Војводини настаје и формира се још у доба сеобе народа 1690. Годинама су Срби били једини становници јужне Паноније да би повремено били под влашæу Бугарске, Византије, Мађарске, Турске, па Аустроугарске. Борећи се за своја права, успели су да сачувају свој интегритет. Као добри ратници чували су више од двесто година границе аустроугарске монархије. Срби у крајевима под Млецима, Угрима или Аустријом, имају презимена у 15, 16. и 17. веку.

Наша презимена махом настају тако што се присвојни уметак –ев, или – ов и суфикс – ић додају имену оца, мајке, деде… Срби у туђини, најбоље се распознају по језику и именима и презименима. У неким презименима, нити се чује а нити означава у писму интервокалско Ј: Илић (према Илијић), Ананић (према Ананијевић)… И још нешто: наши АНТРОПОНИМИ (мушка и женска имена) из тих далеких времена, бележени су искључиво туђом графијом, с погрешкама које нису у духу гласовних вредности нашега језика.

Западна Европа је ширила талас идентификације презименом као сталним и наследним чланом двочлане именске синтагме. У Хрватској се почињу уводити ПРЕЗИМЕНА од Тридентског концила (1545 – 1563. године) – када су се почеле као обавезне водити матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.

Најстарији попис становништва Србије потиче из 1476. године. После овог, Турци су извршили још шест пописа у периоду од 1516. до 1572. године. Бележење имена и презимена у матичним књигама није вршено истовремено у свим српским крајевима. Тако је Митрополит Карловачки Павле Ненадовић издао 26. 6. 1753. окружницу о увођењу и вођењу матица рођених, венчаних и умрлих. Наредбом кнеза Александра Карађорђевића презимена се уводе од 1842. године, а у Турској тек од 20. века. За период од 1863. године па даље, већ је лакше. Ту постоје у првом реду писани подаци о рођенима, венчанима и умрлима.

Презимена су устаљена и без тешкоћа се може реконструисати део породичног стабла до данашњих дана. Генерално се може рећи да су се презимена у свом данашњем облику често прилично „одмакла“ од почетног облика због гласовних промена и владајућег језичког стандарда. Државне матичне књиге прва је увела Енглеска, 1538. године, а годину дана касније такву праксу почиње спроводити и Француска. У 18. и 19. и понегде 20. веку црквене матичне књиге служиле су као државна евиденција, нпр. у Аустрији од 1751. до 1939. године, а у Немачкој до 1876. године. У неким државама и данас влада таква пракса – Црква има улогу државних матичних уреда.

ИЗВОР: Велибор Лазаревић „Српски именослов“, BOOK MARSO, 2001, Београд; Петар Стевановић „Ономастикон“, издаје „Орфелин“, Београд, 2001; Велимир Михајловић „Српски презименик“, „Аурора“, Нови Сад, 2002; Петар Шимуновић „Наша презимена“, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1985; Богољуб М. Лазаревић – Андрић „Практикум родослова – породичног стабла“, „Чигоја штампа“, Београд, 1998)

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

Коментари (37)

Одговорите

37 коментара

  1. Mile Santrac

    Molim Vas ,napisite nesto o poreklu prezimena SANTRAČ

    s postovanjem
    Mile Santrac

  2. milan

    ПРЕЗИМЕ ЈЕ ОЧЕВ БИЉЕГ,
    А ИМЕ ЈЕ МАЈЧИНА НАДА.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ
    Нови Сад

  3. Саша Ђурђевић

    Nesto vise o prezimenu Djurdjevic i odakle vode poreklo.

  4. Дарко

    Додајте на списак презиме Бижић.

  5. ZoranBG

    Поштовани, додајте презиме ШКАРИЋ у списак презимена. Моји су из Липовог Поља, Лика. Слава СВЕТИ НИКОЛА. Такође нешто више о пореклу презимена

  6. Milan Bogunovic

    ________________________________________

    Српско племе Богуновића

    – Др Ружa Ћук и др Илиja Синдик дoшли су дo пoдaтaкa дa су пoтoмци Нeмaњићa пo мушкoj линиjи пoстojaли у брaтству Бoгунoвићa, у Дубрoвнику, гдe сe нaсeлиo Лaврeнтиje Бoгунoвић, син Бoгунa Нeмaњићa. Oн je 1350. oтишao у прaтњи цaрa Душaнa зa Дубрoвник, и ту сe пoрoдицa oдржaлa 252 гoдинe – кaжe oвaj истoричaр, и дoдaje дa су кaсниje нaстaвили дa трajу крoз хeрцeгoвaчкe пoрoдицe Зурoвићe и Зурoвцe, и ислaмскe Рaмoвићe и Зухрићe, кao и пoрoдицe Бoгунoвићa, у шибeнскoм пoдручjу. Oд њих су нaстaли oгрaнци Aдaмoвићи, Цвjeтичaни, Mиљуши, Кoвaчeвићи, Шкундрићи и Грмушe.

    Порекло српског племена Богуновића (мало људи зна да је ово и племенско име, а не само лично презиме) је из данашњег подручја северне Црне Горе (мисли се на Стару Херцеговину, која је освојена/ослобођена 1876. године, у рату против Турака од стране Срба из Црне Горе и њиховог поглавара књаза Николе I Петровића).

    Већи део припадника овог племена мигрирао је крајем средњег века ка подручју данашње Херцеговине, затим према Лици (Врело Зрмање) и делом ка Северној Далмацији, те касније Босанској Крајини, … итд.
    Мањи број породица из овог племена прихватило је католичку веру (углавно је у питању прекрштавање у 18-19 веку) већином због напредовања у војној служби, тј. војно-политичке каријере, а тек пар породица је у Босни прихватило ислам као своју религију, с друге стране преко 95% племена и даље је православног верског опредељења.

    У дубровачком архиву су забележене две информације које потичу са простора Херцеговине, односно Попова поља, а везане су за племе/породицу Богуновић.
    Први пут тамо се помиње неки Цвјетко Богуновић, из Попова поља (крај Требиња), који је био заступник неком Грдоју Трибутиницу у Дубровнику 8. јануара 1371. године.
    Други пут се помиње неки Брајко Богуновић из села Котези у Поповом пољу. Он се унајмљује у Дубровнику под одређеним условима који су регулисани уговором обе стране.

    Презиме Богуновић се такође спомиње и на простору данашње Црне Горе од 1435-1940. године у Котору и Судном Црном Плату.

    Врело Зрмање

    Више аутора је писало о племену Богуновића:

    – Владислав Скарић “Порјекло православног народа у сјеверозападној Босни” (стр. 29, Гласник Земаљског музеја, Сарајево – 1918.)
    … Таква једна старија породица су Богуновићи, који су по породичној традицији дошли из Рашке под Бјелај. Послије су се дигли и отишли у Зрмању (изворни крај ријеке Зрмање), па су се одатле раширили по Лици, сјеверној Далмацији и сјеверозападној Босни. Њихови су братственици Бероње, Ковачевићи, Пашићи и Пјанићи. Сви славе св. Јована. ….

    На једном другом месту (стр. 30) он каже … Богуновићи по правним традицијама донесеним из Рашке били су прије наизмјенце Поповићи и Ковачевићи.

    За разумевање горњих навода треба знати да се Рашка област (тада најачи српски посед) у средњем веку простирала на запад кроз српске крајеве све до реке Неретве.

    – Јован Цвијић “Насеља и порекло становништва” (књига 20, стр. 348, Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије – 1925.)
    У делу текста Поуње у Босанској Крајини почев од стране 348 Милан Карановић (један од аутора) каже:
    … Богуновићи су (по Вл. Скарићу) од Рашке. То сам чуо и од њихових братсвеника у Лици, да су од Старе Србије. Нина Ковачевић, старац од 75 г. из Малог Радића прича о пореклу свога рода ово: пре 300 год. пали су на Змијање под Бјелај. Када су жене набијале конопље, изгори им кућа и у њој тапије.
    Тада им Турци отму земље и они се склоне у Далмацију, управо када је Млетачка истисла Турке из Далмације. Када је Стојан Јанковић истерао Турке из Лике, пресели један огранак у Лику у Зрмању. Ту их се брзо народи толико да су се морали расељавати. Исели их 7 браће пре 150. г. у Врановину у Бјелајском пољу. И ту нису могли да се скрасе и преселе се у Дољане. Један брат је био ковач. ….

    Слапови реке Зрмање
    Река Зрмања почиње да тече уз села Богуновићи и Зрмања Врело
    Племе Богуновића насељава целу област реке Зрмање са својим братственицима

    У другом делу текста на стр. 349 аутор текста каже:
    … О томе се толико сачувало да су “некако једно” па се ето “разродило”. Због тога сто су се разграњавали у Далмацији, Лици и Босанској Крајини то се племе Богуновића мозе разврстати у три групе родова.
    Ни један ми случај није познат да су се између се женили.

    У првој су групи Богуновићи 21 к. у десет насеља; Ковачевићи 97 к. у 21 н.; Пашићи 31 к. у 6 н.; Пјанићи 3 к.; Анушићи 10 к. у 4 н.; Мазалице 12 к. у 6 н.; Бундале 4 к. у 2 н. и Ђурашиновићи 5 к. свега је од ове гране 183 куће.

    У другој су у Далмацији разрођеној групи најачи Адамовићи. Из Далмације су пали пре 200. г. у Смољану више Босанског Петровца. Ту побију Турке, јер су им хтели да проведу силу на слави, па побегну преко планине у ову област, а једни у Прекосање.
    У овој су групи: Адамовићи 27к. у 9 н.; Марчете 24 к. у 5 н.; Стојановићи 16 к. у 8 н.; Грмуше 25 к. у 18 н. и Татићи 15 к. у 5 н. Свега 107 кућа.

    У трећој су личкој групи Миљуши – Обрадовићи и Крајиновићи. Има их у овој области: Миљуша 26 к. у 13 насеља; Обрадовића 18 к. у 7 н.; Цвјетичани 27 к. у 11 н.; Познана 7 к. у 4 н.; Борића 6 к. у 3 н.; Крајиновића 10 к. у 6 н.; Шкундрића 6 к. у 4 н.; Врањеша 5 к. у 2 н. и Ракића 1 к.

    Свега је братства Богуновића у овој области 396 кућа са 22 презимена и сви славе св. Јована.
    У Лици је самих Богуновића 79 к. у 8 насеља.

    Од познатих су истакнутих људи из ових група родова: војвода из устанка 1875-78. Тривун Бундало из Хасана и поп Вајан Ковачевић, задњи лички хајдучки харамбаша Лаза Шкундрић, и организатор аустријске жандармерије у Босни генерал Цвјетичанин.
    Изразитих је њихових племенских особина, борбености и ретке смелости поп Миле Богуновић из Врела, који је умро 1915., интерниран у Араду. …

    У истој књизи на страни 386 аутор каже следеће:
    … Досељених родова с Ј. и Ј. И има загаситије комплексије (од црномањасте до смеђе у нијансама) и отвореније плаве.
    Изгледа да их је од свих тих родова 66% загаситије, а 33% отвореније комплексије.
    Више су загаситије комплексије групе родова: Гаковићи (најцрње масти) Богуновићи, Поповићи, Дмитровићи (по предању огранак рода Стојана Новаковића), Бероње, Радаковићи, Узелци, Добројевићи, Кондићи, Јеличићи, Срдићи, Рајилићи, Стојаковићи, Богдановићи и Качавенде. Отвореније су комплексије највећа група родова, који су пореклом с Ј.: Родић-Стојисављевић и Лалић-Прица.
    Поред њих су отвореније комплексије, али другог карактера, група родова: Мајсторовић-Ћулибрк и Бањац-Латиновић.

    Виолентност Крајишника установио је Цвијић упоређујући их са Црмничанима у Црној Гори. Она је најизразитија код родова, који су пореклом с Југа и загаситије комплексије. Код њих има највише смелости, борбености, експанзивности и епског заноса. На њима се даду пратити наступи плаховитости и убојитости. Дали су највећи број хајдука и војвода у устанцима.
    Најпопуларније су војводе у Устанку 1875-78. из родова, који су старином с Ј. и Ј. И.: Хајдук Пеција Поповић, Триво Амелица, Голуб Бабић, Триво Бундало, поп Вајан Ковачевић, Симо Давидовић и поп Јово Гак.
    Помињана је плодност групе родова Родић-Стојисављевић. Пада у очи њихова способност да се прилагоде свакој средини, опортуни су у политици и воле власт по сваку цену; добри су трговци. …

    – Бранко Ј. Бокан “ОПШТНА САНСКИ МОСТ” (део I, до јула 1941.)
    У делу књиге у којем говори о породицама које настањују подручје Санског Моста он на
    средини странице каже:
    … Шкундрићи су се у Лици звали Богуновићи и род су са Ковачевићима, Бундалама, Цветичанима, а сви су се раније, у Лици звали Богуновићи.

    Према причањима Лазе Шкундрића, посљедњег личког харамбаше, који је хајдуковао 16 година, Шкундрићи су из Херцеговине. Тамо су убили бега, побјегли и населили се у Бјелајско поље. Херцеговачки Турци сазнају за њих, па су морали поново да бјеже, овај пут преко Грмеч-планине у крај око Паланке. …

    Лазар-Лазо Шкундрић
    последњи лички харамбаша
    (Шкундрићи су припадници српског племена Богуновића)

    Као извор Бокан је користио текст “Из старог завичаја” написан од стране Буде Будисављевића – Прједорског (Матица српска, Нови Сад).

    – Милан Дивјак Лички “ЛИЧКИ КАЛЕНДАР за сваку годину”, Нови Сад, 1997
    У делу књиге у коме говори (поднаслов: ДА СЕ НЕЗАБОРАВИ ДА СУ СРБИ ЖИВЈЕЛИ У
    ЛИЦИ И КРБАВИ) даје списак неких места из овог краја (бивше СФРЈ) у којима су пре 1991,
    живеле поједине породице (па поред осталих и припадници племена Богуновића).
    Богуновићи су живели у следећим насељима на овом подручју (у загради су наведене породице
    које припадају овом племену):
    1. Доњи Лапац (Богуновић, Ковачевић, Обрадовић и Цветичанин),
    2. Госпић (Адамовић, Ковачевић, Крајновић, Обрадовић, Стојановић и Шкундрић),
    3. Грачац (Богуновић, Ковачевић, Марчетић, Миљуш, Обрадовић, Цвјетичанин и Цветичанин),
    4. Кореница (Борић, Ковачевић, Познан, Стојановић и Цвјетичанин),
    5. Оточац (Борић, Ковачевић, и Стојановић),
    6. Пласко (Стојановић и Цветичанин),
    7. Плитвичка језера – Мукиње и Плитвице (Борић, Ковачевић и Марчетић),
    8. Срб (Богуновић Марчетић, Миљуш и Обрадовић),
    9. Теслинград (Богуновић, Обрадовић, Стојановић, Цвјетичанин и Шкундрић),
    10. Удбине (Ковачевић и Цвјетичанин),
    11. Велика Попина – Зрмања (Шкундрић),
    12. Врховина (Борић, Крајновић, Миљуш, Стојановић и Цвјетичанин),
    13. Дабар (Цветичанин, Цвијетичанин и Цвјетичанин),
    14. Дољани – Доњи Лапац (Богуновић, Миљуш, и Обрадовић),
    15. Медак (Борич),
    16. Личко Петрово село (Адамовић, Цветичанин, Цвијетичанин и Цвјетићанин).

    – Проф. Нилола Лакета, историчар: Према књизи Милана Дивјака, а по казивању старих,
    Пјанићи су пореклом од Богуновића, који су из Старе Србије преко Црне Горе, Херцеговине,
    Босне доселили у северну Далмацију у Плавно.Одатле након 1689. пређоше у Лику, у Зрмању.
    У Лици се Богуновићи народише те се прозваше другим презименима и раселише по Лици и
    Босанској Крајини. Једни од њих су Пјанићи.
    Пјанићи као и Богуновићи славе светог Јована.

    Четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945) познат је као један од највећих хероја у II Светском рату на простору Еx-Југославије.

    Четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић
    (1911-1945)
    Богуновић на горњој фотографији носи оригинално одело војводе Павасовића из устанка против Турака 1715. године

    Због ових заслуга добио је из цркве Св. Петра – Доњи Тисковац (Тромеђа Лике, Босне и Правславне Далмације) старо одело које је пре њега најпре носио војвода Павасовић у устанку 1715. године, а затим и војвода Голуб Бабић у устанку 1875. године.

    Иначе, управо је војвода Бране Богуновић предложио војводу попа Момчила Р. Ђујића (на самом почетку устанка у Крајини) за комаданта славне Динарске четничке дивизије, а том приликом је од стране присутних народних првака Богуновић изабран за помоћника команданта Динарске дивизије.

    Војвода Момчило Р. Ђујић
    (1907-1999)
    Командант Динарске четничке дивизије изабран на предлог Бране Богуновића
    Ђујићи су припадници српског племена Васојевића

    Позната је песма која се у Крајини певала током II Светског рата:

    “Богуновић Бране бије,
    све усташке дивизије.
    Отаџбину Срба кује,
    усташама поручује:
    Ој, усташе нека, нека
    дубока вас јама чека,
    широка је један метар,
    а дубока километар.”

    Бранко Богуновић је рођен 24. октобра 1911. године у Дрвару, а трагично је настрадао после лакшег рањавања приликом пробоја блокаде у Паженима, 4. децембра 1944. године, јер је не дуго по истом заробљен од стране својих непријатеља партизана.
    Иако је био зароблјеник он је мучки убијен већ на самом почетку 1945. године, или по причању неких четника Динарске четничке дивизије у затвору у Шибенику или Сплиту, током маја 1945. године.

    Динарска четничка дивизија формирана је после устанка на Динари, 27. јула 1941. године.
    Устанак је тога дана букнуо у Дрвару на Босанској страни, недалеко од Тромеђе Босне, Лике и Далмације (одакле је деловао Мане Роквић, као командант четничког пука “Краљ Александр I”) и за кратко време ослобођени су делови западне Босне, јужне Лике и северне Далмације.

    Народни прваци са Тромеђе (с левана на десно): војвода Мане Роквић, војвода Ђуро Плећаш и војвода Бране Богуновић

    Устанак је дигнут против усташа који су по закону НДХ, требали да сасвим истребе Србе на целом простору који је покривала Павелићева кољачка такозвана “Независна дрзава Хрватска”.
    Сва су се српска села на Тромеђи дигла такорећи голорука и војнички неорганизована. Требало се борити за живот и слободу и родно огњиште и у тој борби отимати оружје без игде ичије помоћи.

    За успешнију борбу потребно је било формирати и организовати војне јединице, а да се то постигне, сазван је велики Сабор народних првака и истакнутих команданата из устанка.
    Тај је Сабор одржан у јесен 1941. године у засеоку Закосани, у основној школи, у историјским Црним Потоцима, тачно на географској линији где се међе три српске покрајине: Босна, Лика и Далмација.
    Управо ту је и краљ Петар I Карађорђевић – Ослободилац (1844-1921) водио 1875. и 1876. године борбе са Турцима као четнички командант под именом Петар Мркоњић.

    На горе поменутом Сабору народних првака решено је да се одмах приступи организовању Динарске четничке дивизије и да се њен штаб базира на Гологлаву, врху планине Орловице на Тромеђи.
    Том приликом на предлог Бранка Богуновића једногласно је изабран тадашњи свештеник Момчило Р. Ђујић за шефа Национално-политичког одбора на Тромеђи и команданта Динарске четничке дивизије, а Бранко Богуновић изабран је за помоћника команданта.

    У састав Динарске четничке дивизије ушли су следећи пукови:
    – Пук ,,Гаврило Принцип“ (Босанско Грахово и околина), командант војвода Бранко И. Богуновић
    – Пук ,,Краљ Александар I“ (Петровац – Дрвар), командант војвода Мане Роквић
    – Пук ,,Краљ Петар II“ (Срб – Тисковац), командант Пајица Омчикус, а по његовој погибији војвода Мирко Марић
    – Пук ,,Петар Мркоњић” (Стрмица, Плавно и Книнска села), командант војвода Момчило Р. Ђујић
    – Пук ,,Вожд Карађорђе“ (Грачац и околина), командант Тоћан Станисављевић – Цицвара
    – Пук ,,Онисим Поповић“ (Косово – Дрниш – Врлика), командант Павле-Пајо Поповић, а после његове погибије наследио га је Владимир-Влада Новаковић

    Четнички пукови “Гаврило Принцип” и “Краљ Александар I” су 1943. године, после формирања Грмечко-клековачког четничког корпуса прерасли у бригаде под истим називима.

    Војвода Бране Богуновић и војвода Момчило Р. Ђујић, командант “Динарске четничке дивизије”
    Фотографија је настала на реци Крки током II Светског рата

    За Грахово и Крајину граховску формиран је четнички пук “Гаврило Принцип”, а за команданта изабран је српски јунак са Тромеђе, Бранко-Бране Богуновић. Он је био главни покретач устанка на Тромеђи, јер као српски родољуб није могао гледати усташе на српској Тромеђи, а ни мирно посматрати како кољу српски народ.
    Његова љубав према српском народу и српској Тромеђи довела га је у прве редове четничке борбе. За његову јуначку борбу против Немаца и усташа, а за одбрану српског народа, Врховна команда на предлог Војводе Илије Бирчанина, унапређује Бранка И. Богуновића у Четничког војводу и одликован Карађорђевом звездом 1942.године.

    Бројне су истакнуте личности из племена Богуновића:
    – Војвода Тривун Бундало, српски војвода/вођа у босанско-херцеговачком Устанку 1875-1878;
    – Војода поп Вајан Ковачевић, српски војвода/вођа у босанско-херцеговачком Устанку 1875-1878;
    – Војвода поп Миле Богуновић, српски војвода/вођа у босанско-херцеговачком Устанку 1875-1878;
    – Хајдучки харамбаша Лазар-Лазо Шкундрић, Лазо је био и последњи лички харамбаша;
    – Војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945), помоћник комаданта ДЧД;
    – Др Младен С. Стојановић (1896-1942), народни херој НОБ-а;
    – Тадија А. Анушић (1896-1942), основао је Странку радног народа 1938. године, народни херој НОБ-а;
    – Генералмајор Урош И. Богуновић – Роца (1914-2006), народни херој НОБ-а;
    – Академик проф. др Сретен С. Стојановић (1898-1960), чувени југословенски (српски) скулптор, учитељ му је био познати француски скулптор Émile Antoine Bourdelle;
    – Академик проф. др Илија Стојановић (1924-2007), оснивач је модерне Катедре за телекомуникације, коју води 19 година, а. потом ради као управник Завода за телекомуникације и рачунарску технику. Током 1984. године председава у Комитету за планирање FM радиодифузије. Следеће године изабран је за председника Светске конференције за коришћење геостационарне сателитске орбите, а 1987. године председава Панелом експерата организације “IFRB” (International Frequency Registration Board);
    – Академик проф. др Бранко Шкундрић, члан Академије наука Републике Српске;
    – Проф. др Петар Шкундрић, секретар Социјалистичке партије Србије (1991-1992) и актуелни министар у Влади Републике Србије (почев од 27, јуна 2008);
    – Никанор (Вељко) Богуновић, Епископ банатски, тј. владика СПЦ;
    – Ђорђе Богуновић, потпредседник Скупштине Републике Српске Крајине;
    – Борислав Богуновић, министар полиције Српске Аутономне Области (САО) “Славонија, Барања и Западни Срем, и потпредседник Скупштине Републике Српске Крајине;

    Др. Младен С. Стојановић
    (1896-1942)
    Народни херој НОБ-а

    Тадија А. Анушић
    (1896-1942)
    Народни херој НОБ-а

    Урош И. Богуновић – Роца
    (1914-2006)
    Народни херој НОБ-а и генералмајор Југословенске народне армије (ЈНА)

    Академик проф. др Илија Стојановић
    (1924-2007)

    Академик проф. др Бранко Шкундрић

    Проф. др Петар Шкундрић

    Његово преосвештенство Никанор (Вељко) Богуновић, Епископ банатски
    Владика Српске православне цркве (СПЦ)

    Племенско братство Богуновића чине породице које данас носе 24 различитих презимена (31 са варијантама презимена), а готово свима је Крсна слава св. Јован, јер је свега пар породица мењало славу. Иначе, Срби нерадо мењају славе, а ако су то и учинили то је искључиво био резултат неких тешких недаћа које су погодиле конкретну породицу, а за које по народном веровању ово представља неку врсту задњег покушаја измене судбине у позитивном смеру.

    Слапови реке Зрмање
    Појас реке Зрмање је област у којој се 1689. године настанило српско племе Богуновића

    Племе Богуновића чине породице:

    Адамовић
    Анушић
    Бероња
    Богуновић
    Бундало
    Цвјетичанин (уз варијанте истог презимена: Цветичанин, Цвијетићанин, Цвијетичанин и Цвјетићанин)
    Ђурашиновић
    Грмуша
    Ковачевић
    Крајиновић (уз варијанту истог презимена: Крајновић)
    Марчета (уз варијанту истог презимена: Марчетић)
    Мазалица
    Миљуш
    Обрадовић
    Пашић
    Пјанић
    Поповић
    Познан
    Ракић
    Шкундрић (Шкондрић)
    Стојановић
    Татић
    Томић
    Врањеш

  7. dragan

    Pozdrav.Da li mozete da mi kazete odakle potice moje prezime KATANSKI, ? Moj otac ,deda, pradeda su iz NEGOSLAVACA U Hrvatskoj Slavonija . Slava mi je Sveti Nikola.. Hvala unapred . Dragan Katanski. beograd.

    • Бранко Тодоровић

      У Попису становништва Републике Хрватске из 2001. године ово презиме се јавља само у Негославцима (7). Педесетих година забележено је у Негославцима (12) и Вуковару (4). Ово презиме је забележено и у Орловату (Зрењанин) уз презиме Андрејин. Крсна слава им је Ђурђиц. (Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад, 1992)

  8. sladja

    Moze li nesto o poreklu prezimena -Erdoglija

  9. Vladimir

    možete li da mi date sve što imate o prezimenu MARINKOVIĆ