Наша имена и презимена

3. август 2012.

коментара: 40

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о пореклу српских имена и презимена 

„Оно што је азбука у језику, а бројеви, збирови и интеграли у математици – то је родословље у историји и етнологији фамилије, рода и народа. Народ без родословља, народ без учитељице живота – историје“ – чика Лаза Гружански (Богољуб М. Лазаревић – Андрић)

Родословље (генеалогија, води порекло од грчких речи генеа „породица“ и логос „знање“) је наука која проучава породичну историју и порекло. Оно се бави проналажењем предака неке особе и осталих потомака тих предака, при чему се користи историјским документима како би се установила биолошка, генетичка или породична сродност.

Родослов и историја породице се разликују у значењу: док је родослов тек фактографски преглед личности и њихове међусобне историје, историја породице (фамилије) садржи и животне детаље и садржајно је богатија. Да би се проучавала патронимија, наука о презименима, мора се најпре добро савладати ономастика, наука о именима и њиховом пореклу, кад и где су се појавила, код којих народа, јер свако презиме најчешће потиче од имена неког од предака.

Многа јеврејска (семитска) имена, која су изведена из Библије, су претворена на српски начин, нпр. Јоханан, па грчки Јоанис, па српски Јован, Данијел – Данило, Мосе – Мојсије, Атанас – Атанасије, Петар – Петроније…

Много је имена која су преузета од других народа, али су наша, српска презимена, углавном словенског порекла. Највише имена међу Србима води порекло од народних речи бог, брат, рад, драг, мил… Срби често дају имена и према важним личностима из своје историје. У српском народу човек и његов карактер поистовећују се са именом. Тако се рђава и укаљана имена на злу гласу, кукавица, издајника, зликоваца, лопова, људи без части, поштења и јунаштва не множе. Срби су се избором имена борили за опстанак, доброту и лепоту, за здравље и против злих сила, за младост и радиност, благост и мир. Људи умиру, али записи имена остају.

Наша данашња знања о презименима произилазе из чињенице да се с њима рађамо па су стога она нешто уобичајено, нешто о чему ни не размишљамо. Име нам редовно даје неко коме смо драги, мајка, отац, рођак, кум или неки породични пријатељ. Стога имена готово без изузетка исказују неку добру, пожељну карактеристику или исказују наду да ће његов носилац постићи циљ задан именом.

Према књизи „Лична имена код Срба“ Милице Грковић, Срби располажу са преко 11.500 различитих имена (7.899 мушких и 3.612 женских). Од мушких имена 4.785 је словенског порекла, а од женских 2.142 истог порекла. С презименима је у доброј мери другачије: њих нам дају они удаљенији, равнодушни и мање добронамерни, па отуда понекад и ругалачка презимена. Презимена, у ствари, увек наслеђујемо од својих предака. Име и презиме су лична карта сваког човека. Име представља и оличава личност, презиме традицију, порекло, корене и претке.

У прва презимена у Срба могу се убројати и словенска племена Љутићи, Бодрићи… још из 9. века. У 13. и 14. веку, у многим крајевима, није још било устаљено презиме као други члан именске формуле. Велики привредни просперитет постигнут је у средњевековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке српска држава је под владавином Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала у ред најбогатијих држава тадашње Европе.

Српско село у Војводини настаје и формира се још у доба сеобе народа 1690. Годинама су Срби били једини становници јужне Паноније да би повремено били под влашæу Бугарске, Византије, Мађарске, Турске, па Аустроугарске. Борећи се за своја права, успели су да сачувају свој интегритет. Као добри ратници чували су више од двесто година границе аустроугарске монархије. Срби у крајевима под Млецима, Угрима или Аустријом, имају презимена у 15, 16. и 17. веку.

Наша презимена махом настају тако што се присвојни уметак –ев, или – ов и суфикс – ић додају имену оца, мајке, деде… Срби у туђини, најбоље се распознају по језику и именима и презименима. У неким презименима, нити се чује а нити означава у писму интервокалско Ј: Илић (према Илијић), Ананић (према Ананијевић)… И још нешто: наши АНТРОПОНИМИ (мушка и женска имена) из тих далеких времена, бележени су искључиво туђом графијом, с погрешкама које нису у духу гласовних вредности нашега језика.

Западна Европа је ширила талас идентификације презименом као сталним и наследним чланом двочлане именске синтагме. У Хрватској се почињу уводити ПРЕЗИМЕНА од Тридентског концила (1545 – 1563. године) – када су се почеле као обавезне водити матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.

Најстарији попис становништва Србије потиче из 1476. године. После овог, Турци су извршили још шест пописа у периоду од 1516. до 1572. године. Бележење имена и презимена у матичним књигама није вршено истовремено у свим српским крајевима. Тако је Митрополит Карловачки Павле Ненадовић издао 26. 6. 1753. окружницу о увођењу и вођењу матица рођених, венчаних и умрлих. Наредбом кнеза Александра Карађорђевића презимена се уводе од 1842. године, а у Турској тек од 20. века. За период од 1863. године па даље, већ је лакше. Ту постоје у првом реду писани подаци о рођенима, венчанима и умрлима.

Презимена су устаљена и без тешкоћа се може реконструисати део породичног стабла до данашњих дана. Генерално се може рећи да су се презимена у свом данашњем облику често прилично „одмакла“ од почетног облика због гласовних промена и владајућег језичког стандарда. Државне матичне књиге прва је увела Енглеска, 1538. године, а годину дана касније такву праксу почиње спроводити и Француска. У 18. и 19. и понегде 20. веку црквене матичне књиге служиле су као државна евиденција, нпр. у Аустрији од 1751. до 1939. године, а у Немачкој до 1876. године. У неким државама и данас влада таква пракса – Црква има улогу државних матичних уреда.

ИЗВОР: Велибор Лазаревић „Српски именослов“, BOOK MARSO, 2001, Београд; Петар Стевановић „Ономастикон“, издаје „Орфелин“, Београд, 2001; Велимир Михајловић „Српски презименик“, „Аурора“, Нови Сад, 2002; Петар Шимуновић „Наша презимена“, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1985; Богољуб М. Лазаревић – Андрић „Практикум родослова – породичног стабла“, „Чигоја штампа“, Београд, 1998)

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

Коментари (40)

Одговорите

40 коментара

  1. vojislav ananić

    II
    ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА И ЊИХОВА ЗНАЧЕЊА
    У већини случајева, етимологија наших презимена јасна је већ на први поглед (као Добрић, Коларевић, Мршевић, Дебељковић, Прцић, Мудроња, Куга, Злојутро или Вртикапа). Радећи на овом огледу сазнао сам да имамо и више научних и публицистичких радова који се баве том материјом, јер постоје многа презимена чија је етимологија сасвим нејасна или тешко прозирна, запретана у архаичним или дијалекатским слојевима језика. Има их краћих, као Прбић, Вемић, Чмерић, Гвоић, Хлаић, Гојгић, затим Ваван, Карна, Гонда, Ђмура, Шатава итд., средње дужине, као Фафулић, Азарић, Чкаулић или Брндушић, дужих (четворосложних), као Праизовић и Камбасковић и дугих, као Јамандиловић, Беркењечевић и Џингалашевић. Многа су настала од страних речи које се више не препознају у основи презимена, па тако Клободановић долази од турско-арапске позајмљенице из персијског, где кilibdап означава свилену траку откану срмом или златом, док Лештарић у себи скрива атрибут брзине. Међу овима има и варавих, па је тако Мамутовић, које сам навео забаве ради и сместио у групу зоонима, презимена изведених од назива за животиње (јер знам да би га данас већина видела као изведено од именице мамут) настало, заправо, од турског личног имена Мамут (а ово, опет, од арапског Махмуд, које је по значењу најближе нашим старим именима Хвал и Хвалиша).
    Поред тога, у овај каталог ушло је више презимена која су по свом значењу и саставу јасна, али је нејасно како су настала, зашто су речи које их чине узете за презимена. Међу таквима се посебно уочавају четири – Музика, Преглед, Поправак и Македонска Торбица. Прва три су апстрактне именице, које у себи не носе никакву атрибуцију, те стога немају оно битно својство које би их чинило погодним за презимена. Ово се види већ при овлашном погледу на типологију именица које су иначе узимане за презимена, пошто све оне означавају или занимања, особине, или ентитете (предмете, биљке или животиње) чија својства се желе приписати ономе коме се надева надимак што ће с протицањем времена постати презиме, или му се приписује власништво над њима. Овде то није случај, јер именице музика, поправак и преглед таква својства немају, па се мора помислити да су баш те и такве именице изабране за презимена свесно и промишљено, да би се остварио неки пожељан и плански одређен концепт.
    Свако од ових презимена, сасвим сигурно, има своју занимљиву причу. Какву и када је она настала? Одговор на та и друга слична питања препуштам самим њиховим носиоцима, зналцима и научним истраживачима. Мени је било довољно ако је неко презиме записано у матичним књигама или у научној литератури као српско, или је потврђено постојањем бар једног надгробног споменика на неком српском гробљу или је на споменику исписано ћирилским писмом, или ако има бар неколико представника с личним именима типичним за Србе у телефонском именику Београда или којег другог од градова или села у Србији или другде где је доскора било или још има српског живља. Најмање један од ових битних критеријума испуњавају сва презимена наведена у овом каталогу осим њих пет, од којих претходна три, као и следеће, четврто, имају само по једног представника у телефонској књизи.
    Четврто презиме за које нисам нашао више носилаца јесте Македонска Торбица. Могуће је да носилаца тог презимена има више, али је само једна особа заведена у телефонски именик Београда. И мада се његов други део, именица торбица, довољно често јавља као презиме, загонетност целог дводелног презимена је у томе што његов први део, придев у женском роду, није могао стајати самостално и вршити функцију презимена ни код Македонаца и Бугара, где су презимена на -ски уобичајена. Судећи по томе, може лако бити да је то изузетно двојно презиме комбинација неког самостално одабраног уметничког и правог презимена.
    Но, нити ко забрањује да нова презимена и данас настају, нити ко може тврдити да смишљање сасвим нових и оригиналних презимена неће у будућности ући у моду и да се Срби у даљој будућности (ако их тада још буде) неће чак такмичити у томе ко ће међу њима имати оригиналније и чудноватије, дотле нечувено и невиђено презиме.
    Пето презиме нема ниједног представника ни у телефонском именику, ни у Речнику САНУ, али је упркос томе одлично документовано. То је презиме Субботић. Међу његовим носиоцима били су знаменити Јован Субботић, доктор права и филозофије, аустријски царски цензор али и борац за српска и хрватска национална права и уредник Летописа Матице српске, чије су песме и драме у стиховима штампане ћирилицом у неколико томова у Новом Саду 1868, његов син и „отац српске хирургије“ проф. др Војислав Субботић, (уп. Војносанитетски преглед Војске Србије, св. 65/2008), др Анка Гођевац-Субботић, прва жена доктор права на Универзитету у Београду, др Иван Субботић, дипломата и, вероватно, неке друге, мање истакнуте личности. Но, осим у литератури, изгледа да се то презиме данас не може наћи или се бар не може наћи у том свом облику. Сва је прилика да се оно „слило“ и спојило с презименом Суботић, можда под дејством бирократске присиле, која је спречавала одступање од правописне норме. Објашњење његовог другог, онеобичавајућег „б“ нисам нашао нигде и једино слутим да има везе са старијим српским или ширим словенским коренима.
    СТРУКТУРА КАТАЛОГА
    Овај презименар својеврстан је опис животног окружења у разним крајевима и разним околностима у којима је живео српски народ, нарочито кроз последња два или три столећа. Милка Ивић, чија је лингвистичка мисао позната и призната широм земаљске кугле, истиче да речи, разни језички облици и обрти откривају садржај народног знања и мишљења. И многа необична презимена настала су само зато да би изразила специфичну осећајност коју је несвесно гајила нека средина у периоду њиховог настанка – да и не говоримо о томе да нам она предочавају стварност минулих епоха кроз предмете, појаве, занимања, одећу и оружје, јела, воће и поврће, ликове и карактере које сва та презимена констатују или описују својим често веома надахнутим облицима. Будући такав, а у настојању да поред садржинских укључи и важне фонске аспекте српског презименика, овај већ не тако мали каталог груписао је презимена у главном корпусу према начелу слагања завршетака, што га – само донекле, наравно – чини сличним обрнутом презименару.
    Због свега тога, овај каталог није могао бити „срезан из једног комада“. Насупрот полазној идеји да то буде један прост и релативно кратак списак, њега сада творе три велике основне групе презимена, уз три засебна одељка.
    Одмах иза Увода, део под насловом Излог доноси 101 необично презиме. Сужени избор од око 2% од укупног броја презимена сачињен је колико зато да би се остварио полазни циљ – стварање забавне листе од сто упечатљивих презимена, толико и да би се одмах схватило каква се све „роба“ може наћи унутар каталога. Одмах да кажем: нека нико не жури да помисли да су та презимена у Излогу далеко најзанимљивија! Још бар пет једнако ефектних спискова од по сто сасвим других презимена може се направити од грађе овог каталога. Разуме се, пазио сам да у тај најавни списак уђу она презимена која одликује нека ретка фонетска зачкољица (попут скривеног полугласа, као у Бкић, Блдић и Ђмура) или атипична стартна гласовна група, какве су чкри чпр- (као у Чкркић или Чпрљак), моћно слоготворно р (као у Рњак, Рстић или Рмандић), чудновата, можда онопатопејна морфологија, као у Фрфулановић или Зврмбаловић – у овом потоњем на почетку је нагомилано ни мање ни више него пет консонаната! – непрозирно значење као у Додналенић или Ноџоњић или, напросто, необичан избор за име по ком се познаје нека породица, као што су Шуша, Кењало, Зломужница, Кусостајковац или Лелекур.
    Следи главни корпус, који је подељен у три главна сегмента. Први део доноси тросложна и вишесложна презимена која се завршавају деминутивним наставком -ић, било да овој ознаци деминутива претходи било да не претходи неки од придевских наставака – описно -ав или наставак припадања -ов/-ев. Таквих презимена (тј. с наставком -ић) овде има више од половине свих наведених презимена, при чему најдужа, као Гавранкапетановић или Карарадовановић, скована од по две речи, садрже чак по седам слогова.
    Други део бави се презименима без наставка -ић. Поред двосложних и вишесложних „недеминутивних“ презимена, Други део укључује и бројна деминутивна презимена на -ца (попут Корица, Брадвица, Врећица, Копривица итд.), као и малобројна једносложна презимена, већма зоониме, попут Ћук, Вук, Јеж, Рис, Мрав, Ждрал, али и друга, као Краљ, Цар, Свак, Мрак итд.
    Сваки од прва два дела главног корпуса доноси најпре, у виду уводних поглавља, избор краћих и дужих „тематских гнезда“ и живописних сложеница. Тематска гнезда не укључују сва презимена на исту тему већ само један део презимена која повезује та врста сродства, а настала су „извлачењем“ из укупног корпуса сакупљених презимена, када је учесталост оних сродних по значењу постала уочљива. Тако се у сваком од прва два дела главног корпуса јавља најпре по више група презимена с неким заједничким именитељем (нарави и склоности, боје, јела и пића, дивље и домаће животиње, оружје, одевни предмети итд.) Ових гнезда могло би се формирати далеко више (по значењима на тему брзине, глувоће, доброте, зла, злата), а врло је вероватно и да сам ту и тамо пропустио да нека с очигледним обележјима укључим у тематске групе којима она припадају.
    Групе презимена од сложеница уређене су тројако, зависно од лика: према заједничком префиксу (Кара-, Пара-, Бело-, Голо-, Зло-, Кур- итд), према заједничкој завршној компоненти сложенице (као -грлић, -бабић, -кравић у Првом делу, односно -баба, -вук, -дер, -кућа, -вода, -капа у Другом делу) или према заједничком инфиксу (једна група у Првом делу коју одликује необичан инфикс чк-, који се, свакако не по пукој акциденцији, јавља у презименима попут Кличковић, Кричковић, Човичковић и сл.). Узимајући доследно видљиви морфолошки слој као водећи, нисам посебно издвојио разне типове сложеница, као оне које чине глагол+именица, попут, у другом делу, Мажибрада, Ломигора и сличне, односно, у првом, Палигорић, Плетикосић и слична, која су настала накнадним додавањем деминутивног наставка, а из истог разлога нису посебно издвојене ни оне типа именица+глагол, попут Водогаз, Гочобија, Оцокоља, Ћурувија и слична, ни она типа придев+именица попут Беловук, Злокапа, Кривокућа, Црнобрња, Дугошија и сличне.
    У тематским низовима и низовима презимена од сложеница презимена нису нумерисана, јер ће се сва поновити касније, у главном каталошком списку, свако у својој групи према грађи завршног дела.
    Тек после група тематских презимена и презимена од сложеница у сваком од два прва и велика сегмента каталога започиње каталошко навођење свих презимена наведених у датом сегменту, класификованих у групе сложене према завршецима, при чему је свако презиме нумерисано као засебна одредница. Тако, Први део (презимена са наставцима -ић/-вић,) у трећем одељку доноси презимена на -ић настала махом од именичких облика или глаголских основа, сложена по силабичкој структури. Четврти одељак Првог дела чине презимена сродне грађе и придевског порекла, која се завршавају на -вић. Следствено томе, тај четврти одељак Првог дела састоји се од три групе презимена: оних на -а+вић, настала махом од описних придевских облика на -ав (убав > Убавић, гиздав > Гиздавић), затим презимена на -е+вић, настала од присвојних придева на -ев (возарев > Возаревић, богаљев > Богаљевић) и, најзад, она на -о+вић, настала од присвојних придева на-ов (попов > Поповић, чапкунов > Чапкуновић)
    Други део састоји се из три одељка. Прва два паралелна су сличним одељцима из Првог дела – доносе презимена по тематским гнездима и презимена грађена у лику сложеница. Трећи одељак доноси сва презимена овог дела, сложена по сродности завршетака.
    У оба дела каталога, и у првом и у другом, при низању презимена по облику наводио сам најпре серије краћих, потом серије дужих и на крају најдужих презимена на дату форму, уздајући се у повољан ефекат квантитативне градације. Док је начело код обрнутих речника и лексикона прецизност словног редоследа завршетака према алфабету, у случају овог каталога ред навођења почива на донекле сличном, мање поузданом али лепшем и занимљивијем правилу – на звучном слагању завршетака. А колико је важно било сложити презимена по сродности форме најбоље се показало када је, на крају посла, урађен индекс: осим што пружа погодност за проналажење одредница и по азбучном реду и по редном броју, он представља безобличан списак грађе, лишен сваког другог смисла.
    Трећи део знатно је краћи и састоји се од три апендикса. Први садржи само двосложна презимена на -ић. Првих 250 већ су употребљена у тематским гнездима Првог дела и овде се наводе истим редом којим су се тамо појавила. Она чине Апендикс 1. У Апендиксу 2 приказан је известан број скупова двосложних презимена на -ић која долазе на једну те исту „мустру“ – различит им је само почетни консонант, или група од прва два консонанта, или само вокал на другој позицији, док им је остатак подударан. Њих је стога веома лако низати, на пример: Ргић, Пргић, Квргић, Чвргић; Или: Бенчић, Генчић, Денчић, Јенчић, Ненчић, Пенчић, Сенчић, итд. Иако такви низови у целини јесу заводљиви јер се савршено римују и савршено су ритмични, многи њихови чланови долазе од старијих, данас већма заборављених личних имена и хипокористика (као Јенчић < Јенко, Ненчић < Ненко, Сенчић < Сенко, затим Дишић < Диша < Димитрије, Мишић < Миша < Милош или Михаило, а слично је и са Бецић, Гецић, Јецић, Нецић, Пецић, Цецић и многим другим) и да није реч о узорку који треба само да илуструје њихову бројност и мелодичност, нека од њих не би ни могла ући у овај каталог.
    С једне стране, за презимена попут, рецимо, Грбић и Трбић тешко би се могло рећи да су необична. Напротив, она су прилично раширена и већ отуда у великој мери обична. Чак и када таква кратка презимена нису честа, њихова главна црта је једноставност, а једноставност и обичност стоје наблизу per definitioпет. Исто важи за Буљић и Куљић, а још мање се може рећи да су необична презимена, рецимо, Бодић и Родић. Ипак, у друштву са Грбић и Трбић долазе још и Врбић, Прбић и Шкрбић, уз Буљић и Куљић налазе се и Дуљић, Пуљић и Руљић, а уз Бодић и Родић иду још и Одић, Годић, Додић, Јодић, Кодић, Модић, Џодић и Шодић. Очито, ни таква презимена не смеју се пренебрегнути, јер су занимљива по фреквентности модела, по своме значењу или по својој алузивности, већ према случају. Све је то вешто „упаковано“ у њихову формалну једноставност, па сам више таквих низова презентирао у Апендиксу 2, иако она немају тако сложен и богат звук као, на пример, Тајтацаковић, Коркоделовић и Милошаковић, или Чаваљуга, Праскало и Чакаримиш.
    Исто тако, низови кратких, „двотактних“ презимена која се завршавају на -ић, теку брзо као планински поток и тешко је разликовати их од многих других, наоко сличних низова. Таква презимена, попут Волић, Љубић, Мрзић, затим Мамић, Татић, Батић и слична, која се јављају најпре унутар тематских гнезда, дакле међу презименима с којима су сродна по значењу али им по дужини или облику иначе не припадају, мешао сам са вишесложним само у тематским гнездима. Других 250 двосложних презимена на -ић у Апендиксу 2 сложена су по азбучном реду само унутар својих низова, да би боље испунила своју показну сврху и услед саме природе тих низова.
    Апендикс 3 доноси избор упечатљивих презимена од Борља и Деврња преко Прдоња и Зврмбаловић до Рстић и Чвркић, која садрже један од најзанимљивијих морфолошких елемената – наглашено, слоготворно р. Вук Караџић је рекао да је српско р тако јако да се чопор дивљих свиња уплаши и побегне кад га чује. То можда личи на ловачку причу, али српски је један од малобројних језика који поседују тако снажно и, штавише, слоготворно р. Овај избор „најРскијих“ презимена то илуструје, показујући да српских презимена с наглашеним р нема баш мало – чак 417 задовољило је критеријуме овог каталога, што чини преко 7% корпуса и значи да овде свако четрнаесто презиме садржи слог чији је носилац глас р!
    Иза Трећег дела налази се уазбучен индекс свих презимена наведених у нумерисаним одељцима каталога, при чему је сачувана њихова основна нумерација ради лакшег налажења сваког презимена унутар његове групе. Није, нажалост, могуће на основу различних статистичких пресека овога каталога и његовог индекса изводити озбиљније закључке о броју, типологији или ком другом било формалном било садржинском аспекту српских презимена, јер је он далеко од тога да садржи њихов комплетан попис, а лако је могуће да су се, уза сву пажњу, у њега прокрала и поједина угашена презимена, која више немају живих носилаца.
    Иако Каталог садржи алфабетски индекс са јединственом нумерацијом сваке одреднице, од прве до последње, приликом формирања група презимена сродних само по облику, а водећи рачуна о метру и рими колико је то било могуће, држао сам се азбучног реда унутар карактеристичних завршних наставака тих презимена, па су и сами наставци дати тим редом. Тако, код презимена која се завршавају, рецимо, на -н, најпре иде група која се свршава на -ан, потом на -ен, на -ин, на -он, и на крају на -ун. Исти редослед вокала поштован је и у другим случајевима, мада не увек и доследно – предност је често опет давана сазвучју. Тако, на пример, код презимена која се завршавају на -н+овић најпре иду она у којима консонанту н претходи вокал а, затим е, па и, па о, па у, а тек по исцрпљивању свих оних у којима учествује неки вокал, долазе презимена сродне грађе у којима је на том месту неки консонант, када се опет иде по азбучном реду. То се односи и на сугласнике који им претходе (нпр. код презимена на -овић најпре иду презимена у којима свршетку -овић претходе вокали с „правом првенства“ сагласним њиховом азбучном реду (а, е, и, о, у), па консонант б, па в, и тако даље редом до ш). Напротив, код почетних група фонема у презименима нисам поклањао посебну пажњу азбучном реду (јер је то ту неважно) већ сам више настојао да избором редоследа у навођењу стварам повољне звучне ефекте – мелодијски складне (Црвенић, Зеленић, Шаренић; Станивук, Траживук, Страживук), логички чврсте (од познатијег ка мање познатом, нпр. Јагодић, Малинић, Калинић, Трнинић, Глогинић) или шаљиве и подругљиве (Чукић, Пикић, Длакић; Чвркић, Чкркић, Шмркић; Злонога, Курнога, Маонога; Буљ, Шуљ, Баздуљ; Големовић, Ресановић, Китановић), зависно од случаја.
    Покушао сам, дакле, углавном ради своје и туђе забаве – јер класификација није сврха овог огледа иако се на крају, и тако недоследно спроведена, показала као један од незаобилазних поступака – да у сваком од два главна сегмента презимена појединим мањим групама презимена доделим по више тематских наслова и поднаслова који би згодно упућивали на њихова значења или њихове формалне моделе. Наравно, презимена која одликује јасноћа значења (она изведена од назива за храну, занимања, врсте оружја, птице или карактерне особине итд.) појединачно не траже посебна помагала да би се та значења уочила, нити да би се уочила њихова сродност с неким другим презименима насталим на сличним мисаоним концептима. Али, када су таква презимена расута дуж целе вертикале каталога, унутар већих група сличног облика и силабичке структуре, није нимало лако сагледати богати садржај значењског оквира који она стварају када се групишу, јер само тада долазе до пуног изражаја. Уздам се у свој осећај да је добитак од тог дуплирања већи од губитка једноставности насталог понављањем дела грађе. Е сад, дабоме, и тај осећај, као и сваки други, најнепоузданија је ствар на свету, мада многи у потаји мисле да осећај има неке везе с божанским, будући да се и у њега слепо верује упркос томе што се његова вредност, па чак ни само његово постојање, обично не могу доказати.
    На другој страни, презимена која немају заједничких црта осим формалних (да су сличног облика, при чему су ти слични облици ређани тако да формирају одељене подскупове према броју слогова а не само према подударности завршетака) не могу ни добити изразитије заједничке именитеље нити се уклопити у неку дубљу категоризацију.

    • Predrag Kitanović

      Poštovani gospodine Ananić

      Kažete da je prezime Kitanović šaljivo i podrugljivo. To nije istina, evo vam značenje prezimena Kitanović.
      Prezime Kitanović dobili smo po imenu našeg predka Kitana. Ime Kitan potiče od reči kitka što na starosrpskom, a koji je sličan vranjanskom dijalektu znači:
      1. cvet, buket („Kitka se kida dokle c’vti“ Cvet se kida dok cveta -poslovica, „Naberi mi kitku kitke“ – Naberi mi struk cveća),
      2. istaknuta brda i uzvišenja uopšte na kojima se nalaze veliki hrastovi ili bukve (brdo u Dubnici; brdo u Gornjem Trebešinju s hrastovima na vrhu; planinski vis zapadno od Vranja),
      3. vrh drveta, kruna drveta („Ukačija se u v’r kitku na dubicu (hrast)“).

      Sama reč Kitan znači:
      – voljeno, milo muško dete,
      – onaj koji ide na prstenovanje ili “kitku”,
      – ukrašen, nakićen, okićen,
      – pun lišća, cveća ili plodova,
      U narodnim govorima se dečacima tepa: “Kitane moj”.
      Dakle, prezime Kitanović ide od hipokoristika za muško dete kojim se dičimo.
      Pa prema tome naš deda Kitan je bio onaj kojim se dičimo jer je nežan i lep kao cvet, veliki kao brdo, onaj koji je na vrhu odnosno sa vrha.
      U Srbiji Kitanom nazivaju milo dete te mu od milja jos i tepaju; – kitice moja.
      Ime Kitan na sadašnjem srpskom jeziku bilo bi Veliša, Vrhoslav, Vrhoje ili Cvetan, Cvetko, a Kitanović bi bilo Velišić, Velikić, Vrhović, Vrhovac ili Cvetanović, Cvetković, Cvetičanin, Cvetić. Naše prezime kod francuza je Lefler, kod engleza je Flauer, kod italijana je Fiori, kod madjara je Virag, kod nemaca je Blum, kod španaca je Flores, kod portugalaca je Flor, kod japanaca je Sato… Na grčkom ontos je cvet pa je i Antonić isto što i Cvetković.

      Nadam se da ste nešto naučili.
      S poštovanjem,
      Predrag Kitanović iz Surdulice.

  2. vojislav ananić

    III

    ЗНАЧЕЊА И АЛТЕРНАТИВНИ ОБЛИЦИ
    Будући да овде није реч о изради потпуног српског презименика (што је, уосталом, посао за читав тим људи и неку од академских установа), пажљив читалац ће запазити да недостају многа презимена која је сам чуо. То је тако и не може бити друкчије, већ и отуда што се двосложна презимена на -ић, каквих је највише и међу којима такође има занимљивих и по облику, и по пореклу, и по значењу, овде наводе и обрађују само узгредно. Па и мимо тога, готово је сигурно да су изостале стотине и стотине презимена која би задовољила критеријуме за улазак у овај каталог.
    С друге стране, презимена настала на заједничком концепту, од истог корена и сличним творбеним поступком који их чини различитим само у једном детаљу, и сам сам отклањао из главног списка и стављао их у фусноте уз њима слична. То је зато што мислим да су ту посреди дублети и да њих, бар у овом мом огледу, нема потребе наводити као самосталне одреднице јер не доносе ништа ново. Истовремено, сматрам да и та алтернативна презимена, мада сачињена од готово исте грађе и по готово подударном обрасцу, треба да нађу своје место у „доњем“, секундарном слоју текста, да би се сагледала свеукупна разноврсност материје. При томе, настојао сам кад год је било могуће да као „пуноправну“ одредницу узмем ону варијанту коју сматрам основном, а да у фусноту ставим иначицу за коју верујем да је настала касније, обично неком мање логичном фонетском алтернацијом унутар основног презимена. Тако, док се Маловразић, Мамузић и Козомора налазе међу главним одредницама, Малавразић, Мамужић и Козомара су дати у фуснотама, свако уз свој пар. Исто важи и за варијанте попут Трлајић/Трлаић, Кркељић/Кркелић, Мудринић/Мудренић и сличне.
    Све остале варијанте ако су се појавиле – а обично их има по неколико – дате су као засебне одреднице. Најлакше је било са привидно сличним презименима, као што су Селаковић и Солаковић, која су формално слична али долазе од сасвим различитих корена. Она се не могу сматрати као варијанте и таква су презимена дата засебно. Много је теже питање било шта чинити са презименима која су настала од истог корена, али различитим творбеним поступцима, попут Кошарић, Кошаревић, Кошаровић, Кошарановић, Кошаричић, Кошара и Кошарица. Она су „варијације на исту тему“, па је било привлачно избећи њихово понављање у главним списковима. Која узети а која не? Али, чак и ако би се на то питање нашао одговор, ипак би ослањање главног корпуса на грађу у фуснотама тада било превелико. Штавише, неки сегменти каталога били би видно осиромашени. Зато сам се на крају, мада тешка срца јер сам видео да ће ме то одвести у велико ширење списка и у извесне недоследности, ипак одлучио да такве алтернације, када ми наиђу, прикажем као засебне одреднице. Тако, презиме Накарадић иде самостално, а не као фуснота уз Накарада, од ког је, несумњиво, настало. Поред Мркобрадић, засебно су дата и презимена Мркобрад и Мркобрада. Исто тако, Курјак, Курјаков и Курјаковић чине три одвојене одреднице, као што се и Гавран и Гавранов наводе одвојено од својих изведеница Гавранић и Гаврановић. Поред Поп, које се наводи међу презименима занимања, одвојено иду и Поповић, и Попић, и Попов, и Попа, и Попин. Презиме Попац поготово иде самостално, јер се, за разлику од претходних пет, у основи не асоцира с појмом попа, свештеника него с појмом зрикавца, услед чега је одмах добило посебну одредницу у овом каталогу. С презименом Поп тек у даљем сродству је Попадић, јер долази од именице попадија, без обзира на то што је и она изведена од именице поп. У групи „занатских“ презимена уз Ковач и Лончар одвојено иду Ковачев, Ковачевић и Лончаревић, иако су та презимена изведена од датих заједничких именица, а поред Паун засебно је дато и Пауновић, као и Паунић, као што и уз Чобанић иду као пуноправне одреднице Чобановић, и Чобанин, и Чобански, итд.
    Овоме се може приговорити да је тако дошло до нагомилавања сродних, па и врло сличних презимена. Од тог приговора нема добре одбране, тим пре што би каталог, да је бар три или пет пута краћи, био кудикамо ефектнији и „музикалнији“ Ипак, мора се рећи да ово није систематски каталог српских презимена, у којем би се морали и смели јавити само основни модели и да је у обиљу грађе било тешко извршити селекцију која не би нарушила конзистентност мерила и умањила репрезентативност и овако редукованог корпуса.
    Нарочито сам пазио да наведем варијанте као засебне одреднице када сам ценио да се тиме нешто добија или поставља какво занимљиво питање, па тако Чпрљаковић и Чрпљаковић, два презимена која можда јесу а можда нису настала метатезом „тешке“ почетне сугласничке групе, узимају овде два засебна нумерисана места, а сличних случајева наћи ће се још.
    Постоји више група презимена насталих од назива за оружје, оруђе, одећу и обућу, разне предмете покућства, као и многа која су настала од назива воћа, поврћа и жита. И њима сам пустио да се слободно размахну, као и презименима од назива за домаће и дивље животиње. Занимљиво је да је дивљих животиња, а међу њима нарочито птица, поприлично, док домаћих, питомих животиња има врло мало. Унеколико је слична ствар с називима за оружје и оруђе – ,јаких“ и „борбених“ презимена има много, док оних изведених од питомијих предмета покућства има кудикамо мање.
    Нека наша презимена нису само ретка него су и грађена на редак облик, па их није било лако уденути у неку од група које су се у почетку више-мање спонтано стварале око једноставних рима. Таква су општепозната, мада не и обична презимена Тишма, Ливада и Буха, а с њима и једно мени сасвим ново – Преглед. За прва два и којекако, али Преглед… Чак се ни Буха [= (обична) бува], зачудо, не римује ни с једним другим од презимена која сам досад нашао! Ништа не помаже што уз Буха постоји и Карабува [= црна бува], јер се потоње згодно уклапа у групу презимена с турским предметком кара-, док се Буха нигде лепо не уклапа. Не знајући куд бих с њоме, одлучио сам био да је сместим међу презимена од назива домаћих животиња. Ако том презимену ту можда и није најбоље место, бухи би, мислио сам, сигурно било удобно. На крају се појавило и презиме Бухач, које је лако нашло своје место у сродном низу на -ач, па је Буха искористила прилику и с тог места скочила у – фусноту.

    РИТАМ И ЗВУК
    Да би мој презименик добио на звучности и изражајности, нисам бежао од тога да уз поједина необична презимена додам и она обичнија, ако је њихово навођење доприносило стварању занимљивог сазвучја унутар низа презимена сличних по грађи или на неки начин сродних по облику, звуку или значењу. Извесна презимена која се већ јављају у некој од тематских група, ефектно су се уклапала и у групу чија је заједничка нит само звучна и ритмичка, при чему се цели тај низ, или његов део, можда заснива и на специфичном емотивном склопу који из њега зрачи као нека тајна, али жива музика.
    Имајући на уму управо музику песничког говора, Раша Попов је у једном срећном часу смислио глагол ,језицирати“ Очито, наш је народ, стварајући непрегледно обиље презимена, врло често ,језицирао“ Зато би читање наглас појединих сегмената овога списка (то је од суштинског значаја!) требало да истакне занимљиве асонанце и алитерације, за којима се овде трагало с намером да нам бар на моменте открију тајну моћ особеног низања речи, а богме и да забаве и погдешто насмеју.
    Ово би звучно угађање у повољним околностима (и ако се мени посрећи да изнедрим бар мало песничког даха) могло многим деловима мога веселог презименика прибавити својство музикалности, а тиме и право да се он уброји ако не баш међу поетске творевине, а оно међу квазипоетске. Овакав какав је, он јесте дело појединца (такве су, уосталом, у почетку биле и све народне песме и приче на овој планети), али, будући састављен искључиво од грађе из народног језика, грађе која је „одлежала“ на историјској и језичкој ветрометини два или више столећа, може се рећи да је он главним својим делом, и садржајно, и колоратурно, народна творевина. А једино иза вештачки формираних „строфа“ у које су ова презимена сад поређана стоји труд скромног и недостојног потписника ових редова.
    Међу пожељне исходе тог труда требало би да спада и могућност да се на већини места – а уз мало добре воље – одмах, и ако нема никаквог поднаслова, уочава разлог груписања појединих презимена. Некад је тај разлог у сазвучју, некад у значењу целе речи или њеног корена, или заједничког префикса, некад у типу употребљених сложеница. Ред њиховог низања овде био је произвољан и нема сумње да би их неко други поређао сасвим друкчије, а ипак би начинио занимљив и можда још кудикамо снажнији утисак. Далеко од тога да су сва презимена која су на крају ушла у Каталог лепа, оригинална, надахнута, занимљива. Али, међу њима има довољно таквих, а она која таква нису ипак би требало да, смештена према звуку у своја јата, послуже да се сагледа све то разноврсно мноштво, ухваћено у својим светлим и мање светлим бојама, и да се оно што је у њему најбоље већ само собом истакне.
    Занимљиво, током рада јављале су се групе сродних презимена, било по грађи било по значењу, које су напросто сугерисале да им недостаје још неко слично да би то „гнездо“ било комплетно или бар донекле заокружено. И заиста, обично не би протекло много дана, а таква комплементарна презимена би се појавила. Мада овде ни издалека не може бити речи о сличном степену егзактности, може се ипак рећи да је то живо подсећало на ситуације у којима је Мендељејев предвиђао постојање и појаве дотад непознатих хемијских елемената…
    ФОНЕТСКЕ, АКЦЕНАТСКЕ И ПРАВОПИСНЕ ЗАВРЗЛАМЕ
    Показало се, бар када је о презименима реч, да у српском није само р слоготворан консонант, јер се – дакако, помоћу старог полугласа који се одлично очувао у неким крајевима – тако понаша и б, можда и в, и ђ, а ко зна, можда и још неки други консонанти? У сваком случају, наших земљака с невероватним презименима Бкић, Блдић и Борља (вероватно од старијих облика Бвкић, Бшдић и Борвља) има на десетине. Донекле сличну црту носи и презиме Вдовић (које нам је вероватно дошло из дубине источнословенског простора и камуфлирало се додатком ић у задњем делу), а моћним почетним р дичи се више презимена попут Рнић, Рњак, Рстић, Рмуш, Ркаловић и Ршумовић. Слична су била и Орсић и Иркић, која су изворно била тросложна (О-р-сић, И-р-кић) и Орбовић, које је некад било четворосложно (О-р-бо-вић), али она су подлегла савременим померањима акцента и напуштању „тешких“ фонема, па се данас углавном чују као двосложна Ор-сић и Ир-кић, односно тросложно Ор-бо-вић. Захваљујући консонантској групи ђм (раније свакако ђнм), о чијем постојању нисам ни сањао, једно од почасних места овде заузима презиме Ђмура, чија се бар два власника телефонских бројева у земаљској („фиксној“) мрежи Србије могу лако наћи на интернету, један у Шиду и један у Београду. Да и не говорим о зачкољичној почетној групи чк-, којом, за дивно чудо, овде започиње чак дванаест лепих презимена!
    У неколико случајева прихватио сам презимена тако како су била презентирана у штампи, иако сам био подозрив према њиховом облику, углавном због гласова „ч“ и „ћ“, односно „џ“ и „ђ“ Такав је случај био с презименом Прекогачић, мада има више породица које се њиме ките (једна има и познату винарију у Беочину). Иако је доста честа појава да од једноставног презимена настане неко сложено, оно „ч“ у презимену Прекогачић мало је необично управо зато што се не види сврха творбе тог презимена од презимена Гачић помоћу предметка преко. Пошто за своје сумње немам опипљивог доказа, унео сам то презиме тако како сам га нашао, а тако и презимена Качунковић, Станачевић, Чутуковић и Ђаја. Наравно, без тачног познавања њихове историје и добре верзираности у фонетске промене у нашем старом језику не може се ништа поуздано тврдити, али логичније би било, верујем, да она гласе Прекогаћић, Каћунковић, Станаћевић, Ћутуковић и Џаја. Мислим, наиме, да су сва та презимена изворно имала управо те облике, а да су тек касније, по пресељењу фамилија у нове крајеве, упорним понављањем грешке у писању и изговору, попримила садашње. Наиме, Прекогаћић је сасвим лепо могло доћи од преко гаћа, тј. ако је неко носио неку одећу преко гаћа (тј. панталона). Каћунковић пак морало је настати од фитонима (имена биљке) каћун (као и Каћунић), пошто је тешко замислити оно друго – да Качунковић настане од – чунак, или ко зна од чега другог. Презиме Станаћевић потврђено је у Обреновцу и очито је настало од надимка Станаћ и од старијег облика банатског патронима који је гласио Станаћев (Ново Милошево), а на који је по формирању Краљевине СХС додато дотад непожељно -ић. Јасно је да надимак никако није могао гласити Станач, а отудаје јасно и да је облик Станачевић настао накнадно, по пресељењу дела тог или другог истоименог братства у неки крај у којем је фонемска разлика између „ч“ и „ћ“, односно „џ“ и „ђ“ била нејасна. Ћутуковић би лако могло доћи од турцизма ћутук – комад балвана, кладе, док реч чутук није записана. Да је све то тако види се прилично јасно из чињенице да се нека презимена јављају – потпуно без основа – у тзв. минималним паровима (кадшто и у три варијанте), као Ћургуз и Чургуз, Ћурчић и Чурчић, Ћурчин и Чурчин, Ћуровић и Чуровић, Ћаћић, Чаћић и Чачић итд. Слично томе, ко год памти шездесете, сетиће се да за славног фудбалера Џајића неколико година није било јасно да ли се презива Џајић или Ђајић – толико се у свим нашим ондашњим новинама писало час овако а час онако.
    То кажем зато што добро знам, као и већина нас, да свет у неким нашим крајевима слабо разликује „ч“ и „ћ“, односно „џ“ и „ђ“ Тако је у Јужној и Источној Србији, то је био случај и са добрим делом српског живља у Сарајеву, да и не помињемо Бошњаке, којима је матерњи језик ипак био српскохрватски или српски, а не бошњачки, као данас. Велики демографски покрети после Првог светског рата, а још више после Другог, довели су до сливања становништва са простора целе Југославије у престоницу, па се несигурност око реализације „ч“ и „ћ“, односно „џ“ и „ђ“ нагло појачала и у Београду. Под утицајем немачког и севернијих словенских језика погдешто је то био (а у мањој мери је и данас) случај и у Војводини, па су тако у Земуну мога детињства на Мухару годинама постојале две занатлијске радње које су држали горњоварошки Срби (а то да су Срби видело се из чињенице да су им фирме биле исписане ћирилицом), обућарска, на почетку Караматине, и кројачка, у садашњој Главној улици, ближе Мадленијануму, али је на једној писало ОБУЧАР, а на другој КРОЈАЋ.
    Акценатске разлике међу морфолошки истим презименима јављају се углавном код „обичнијих“ презимена, па тако овде није било преке потребе за акцентуацијом као разликовним критеријумом. У нашем савременом говору, особито урбаном, тај се критеријум губи, али неки крајеви, као, рецимо мој ваљевски, и данас неодступно и прецизно чувају акценте као разликовне елементе појединих презимена.

    ВЕСЕЛА КОМБИНАТОРИКА
    Бојећи се прекомерног ширења теме, нисам хтео уносити занимљиве комбинације личног имена и презимена, иако многе од њих просто вапију да се покажу и прикажу. Такве су прекрасне комбинације попут Сунчица Биберџић, Ђурђија Цветић или Милоранка Јутронић, све три из реалног живота. Првих дана 2011, када је каталошки део ове књиге већ увелико био готов, у Новом Саду родила се девојчица по имену Искра Жарић.
    Да је стварност често фантастичнија од сваке фантазије, потврђују и разне згодне конгруенције, као када се наш познати хоровођа (води Београдске мадригалисте) презива Брујић, наша позната костимографкиња је Чохаџић, посластичарка у Љигу Светлана Шећеров и руководилац продаје у фабрици бонбона „Пионир“ Мара Шећеров, шеф рачуноводства у једном предузећу носи презиме Рачуница, технолог у железари Челиковић, а директор наше највеће фабрике оружјаје – Громовић. Славу југословенског шаха проносили су, уз многе друге, велемајстори Матановић, Матуловић и Шаховић. У Земуну је на размеђу претходна два века живео гостионичар Аркадије Бокалић, коме је презиме такође било усклађено с послом, било да је служио вино и пиво у бокалима, било да се у његовој гостионици честито јело, па би се гости увек добро набокали. Међу актуелне примере које знам лично спада и гинеколог Рибић, и клинички психолог (клиничка психолошкиња?) по имену Винојла Шмркић, чије име и презиме неизбежно подсећају на твари и поступке чију злоупотребу та наша суграђанка вредно сузбија, будући да ради у једној престоничкој установи за лечење алкохолизма и наркоманије. Разуме се, не могу сви Терзићи бити кројачи (терзије), нити сви Ковачевићи ковачи, нити је то икада било, јер је само један члан братства био његов родоначелник и ма колико да је имао следбеника у свом занату, ипак је презиме морало имати кудикамо шири захват међу потомцима.
    У телефонским именицима има и загонетних комбинација, а мислим да међу најлепше примере спада складни склоп имена и презимена једне становнице наше престонице, која се зове Звездана а презива Музика, што је већ само по себи очаравајуће, а посебно плени када се јави у неком од косих падежа, када, на пример, кажете: „Ја волим Звездану Музику“, или „Синоћ сам се одушевио Звезданом Музиком!“ Међу носиоцима тих музикалних комбинација су и чланови породице Свирац у Панчеву, који, према сведочењу једне моје колегинице с посла, сви – осим најстаријег, који је, наводно, музички необдарен или бар незаинтересован – виртуозно свирају на различним инструментима. Лепе су и необичне комбинације „ботаничких“ имена и презимена једног Београђанина који се зове Невен Тиквица, једне наше манекенке по имену Сунчица Травица и једне особе из Новог Сада, која се презива Врбајац а име јој је – Цвеће!
    Друкчији, мада опет сличан, јесте и случај имена и презимена рођаке једне моје добре другарице, која се, иако ситњикава и танковијаста, плеонастично зове Велика Комадина, у Каиру живи наша земљакиња чијем се личном имену Вера увелико противи њено презиме које гласи Лагатор, а у Жабљу постоји ауто-кућа чији је власник извесни г. Злоколица. Осим тога, у горњоварошком „Максију“ у Земуну ради дама по имену Ђурђица Тртица, а подједнако занимљива и ефектна је и спрега презимена и имена једне Новосађанке – Поправак Стана, у којој нас само велика почетна слова спасавају од потпуно погрешног тумачења. Мимо тих релативно ретких случајева, мислим да људи свесно избегавају комбинације имена и презимена које боду очи, јер никад нисам чуо да постоје особе по имену Вук Ћук, или Паун Шева, или Вишња Шљивић, или Јагода Крушкић, или Разуменка Будалић, као ни Мргуд Пргић, или Срђа Љутић, ни разне друге које би, математички гледано, могле и морале настати. А ипак, на једном од форума на интернету учесници наводе низ управо таквих, врло занимљивих комбинација, од којих две нисам успео да проверим и подозревам да су измишљене. Реч је тамо о нашим суграђанкама иначе веома лепих личних имена – Весела и Румена, које, наводно, носе нека од оних „незгодних“ презимена – прва се презива Буља, а друга – Гузица.
    Постоје и многе друге незгодне и провокативне кобинације, па се тако председник организације Млади горани током шездесетих или седамдесетих презивао Палигорић, један наш врсни гастроном презива се Гладић (мада то можда и није од именице глад већ од глагола гладити?), један лекар је Болесников, а један стоматолог Радобоља (што је, иначе, име и једне притоке Неретве). Мање среће са симболиком породичног имена од горепоменутих Свираца имао је њихов суграђанин, такође врстан музичар, који се презива Глуваков. Без намере да у томе откривам непостојећу симболику, сећам се да смо својевремено имали председника савезне владе који се презивао Биједић, другог који је био Контић, гувернера централне банке Сиротковића, а током година после другог светског рата, када су комунисти полетно водили братске југословенске народе у комунизам (где ће сви живети у изобиљу, а радити колико ко може) са новчаница од десет динара гледао је, уливајући свима нама свој оптимизам, насмејани лик припадника владајуће радничке класе Алије Сиротановића.
    Нисам уносио ни занимљива двојна презимена (тзв. удата), од којих нека, попут Китановић-Дугошевић и Прцић-Радошевић, поседују и нарочиту врсту аналитичке сугестивности, која почива на алузивном значењу недужне именице шева и од ње изведеног жаргонског глагола, чиме се отварају још занимљивији хоризонти за будуће ораче и жетеоце на овом очито плодном пољу. Лично могу да посведочим да су у првом од два поменута случаја кумови на венчању (а и сви остали сватови) поцикивали од усхићења чувши младу где на матичарево питање да ли ће задржати своје презиме или ће му придодати и мужевљево, јасно и гласно одговара да не види зашто би пропуштала било шта од онога што јој комбинација два тако складна породична имена великодушно нуди. Насупрот томе, другарица једног мог пријатеља, по имену Весна, тврдокорно је одбила да узме мужевљево презиме, јер би се тада звала Весна Веснић, а то јој је изгледало глупаво.
    Могућности које живот пружа за даље креативно комбиновање таквих презимена практично су неисцрпне. Неки од нас још се сећају случаја другарице Душице Пушице (функционерке из неког од партијских комитета Брозове ере) која је, када се удала, своме презимену с поносом придодала и мужевљево, па јој је пуно име и презиме гласило Душица Пушица-Пандурица, а и ви сами лако ћете замислити безбројне охрабрујуће примере попут Пикић-Чукић, Туцић-Прцић, Курајлија-Пицајкић или Пушић-Карић.
    Ту негде отварају се и друге занимљиве могућности, истина лишене ласцивне обојености и отуда не тако урнебесне, али које такође краси савршено недужна лепота акустичког, семантичког и лудичког угођаја: Жестић-Љутић, Тртица-Пјевалица, Попржен-Врабац, Њуњић-Брњић, Гргечевић-Беркењечевић, Деригаћа-Форментуновић, Дрљача-Прљача, Зјалић-Будалић, Обичан-Коњодер, Ћућко-Оцокољић, Послушни Јазавац и ко зна шта и како још.
    После свега овога неко би могао пожелети да и сам пусти машти на вољу, па би тада неке комбинације могле испасти баш сасвим пародичне, као ако неки Ждрал реши да позове на ручак Лисицу, или чак неугодне, као, на пример, ако вам се шеф на послу презива Блесић или Шупак па вас увек гледа подозриво јер мисли да му се због тога иза леђа смејете, или ако вам се доктор презива Касаповић, или Кастратовић. Незгодно може бити и ако се ви презивате, рецимо, Голуб, или Добрета, а заљубите се у особу која се презива Кобац, или Гагрица, или Пргеша, или сте ви Шупљеглав, а срце вас вуче ка некоме ко је Лукавац, или Зломислић, или Мутивода!
    Напокон, ако ћемо по закону, сви наши грађани имају право на имена сачињена од више речи, под условом да у званичној презентацији (у личним исправама и у правном промету) то ограниче на три. Сви они који су после развода брака задржали двојно презиме могу код поновне удадбе или женидбе да том презимену придруже и презиме новог супруга односно супруге, па се тако једна Београђанка презива Тривановић-Јанковић Вучковић. Једно с цртицом, једно без ње. Не може бити никакве сумње у то да би се на тај начин српски презименик (поглавито женски, јер ово право користе углавном жене) могао видно обогатити сличним случајевима трогубих презимена, попут Ждерић-Погачић Пекмезовић, или Плетикапа-Пузигаћа Скарамуца, или Заклан-Мацан Обичан, или Костур-Кромпировић Накрајкућин, или Пикић-Длакић Курешевић, или Сврабић-Носић Тртић, и тако даље до миле воље. А ја се надам и да ће наш народ током деценија што долазе искористити још многе могућности за забаву у виду надевања живописних презимена чије готове мустре налазимо у нашем највећем речнику и да ће српски презименик тада укључити и презимена попут Летижаба, Дундурило, Пртизло, Тврдоушић, Душоглођа, Жутокљунац, Женољубац, Чанколизац, Заврзољак, Дрвождер и још многа и многа друга!

  3. vojislav ananić

    IV
    КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО И КАКО ЋЕ СЕ ЗАВРШИТИ
    Наравно, све то што сам управо описивао догађало се у поодмаклој фази рада. У почетку сам намеравао да сачиним сасвим скроман списак од 99 или 100 необичних презимена, колико да забавим своје најближе. За тили час то се показало као недовољно, па се списак проширио на 366 презимена – довољно за сваки дан у години по једно (и с резервом за преступну годину). После две недеље почео сам размишљати да то повећам на 505, чиме би се већ пребацила половина од хиљаде, а оне који дуже памте то би угодно подсетило на некад чувену пламеноцрвену кутију овалног пресека с накиселим „стакленим“ бомбонама… Сви ти бројеви били су, разуме се, произвољни. Али, увек су ми стизали нови занимљиви „примерци“ и списак је постајао све дужи и дужи. И – престао је да се ограничава на „необична“ презимена, залазећи у мање рестриктивну и кудикамо ширу сферу „занимљивих“ презимена.
    То је била природна последица чињенице да сам послу приступио из пуке разоноде, без икаквог претходног методолошког концепта. Главна слабост пројекта долазила је од разуђености српског етничког, културног и дијалекатског простора, услед чега су – тек сада се то поставило као важна ствар – постојале битно различите перцепције: оно што је на једном месту ретко и необично на неком другом је често и обично. Будући да критеријуми за унос нису у старту били јасно утврђени, сада се неумитно јављао проблем граница.
    Увиђајући да је и замисао да сачиним списак од неколико стотина презимена била плитка и наивна, помирио сам се с тим да догурам до „хиљадарке“ Идеју да станем на такође произвољном броју 1001 оценио сам као врло срећну – у том часу био сам око броја 700 – јер би то требало да се повољно асоцира с именом славног арапског зборника Приче из 1001 ноћи, тим пре што као оријенталиста пасионирано сакупљам и преводим арапске народне бајке. Показало се да ни тај број неће бити довољан. Знајући да ћу негде ипак морати да се зауставим, тада сам решавао да дефинитивно закључим списак са бројем 1111 (четири аса, као у покеру!), чији облик, како верујем, одмах наводи на мисао да ни ту није крај. И заиста, крај није био ту. После још мноштва лепих презимена и још многих колебања и разматрања врлина и мана такође „сугестивно отвореног“ броја 1234, заклињао сам се да ћу стати ту негде, па шта буде!
    Али, све нова и нова атрактивна презимена стизала су ми и даље и ево, још стижу. Не знам када ће овом послу доћи крај нити колико ће се тачно презимена наћи у мом занимљивом и, надам се, бар унеколико распеваном српском презименику кад га једном прогласим завршеним и дам у штампу. У часу док ово пишем видим да их неће бити мање од две и по хиљаде и слутим да ће их бити можда и два пута више. Можда је то превише, можда је требало да се одрекнем дела занимљивих али мање упечатљивих презимена, а пре свега свих оних чији се мотиви понављају, да би овај каталог био ефектнији?
    Одговор на то питање не знам. Знам само да већ морам пожурити, да више не смем одуговлачити и да имам и право и дужност да ову јединствену збирку презимена што пре понудим на увид свима. Јер, као што је неко већ рекао, презимена су покретни споменици, при чему ових друкчијих српских презимена има можда још тушта и тма. Ево, мало-мало па се појави још неко оригинално и чудновато и ја, хтео не хтео, опет помишљам да је њихов број већи од броја свих Срба, да је можда и бесконачан, или да је бар тако велик као број звезда на ведром ноћном небу над земљом Србијом.
    А опет, с друге стране, шта је ту чудно? Да ли смо се икада запитали колико само страних презимена знамо? Нека ми неко каже да у данашње време, када сваке боговетне вечери знамо шта се тога дана (или: те ноћи! јер, док је код нас био дан, тамо је најчешће била ноћ) догодило на супротној страни земаљске кугле, када нас информације са свих страна запљускују у млазевима, попут летње кише, да ли данас, дакле, постоји ико ко не зна сва ова и још многа, многа друга туђа презимена: ирска, попут Кенеди или О’Хара, шкотска, као Скот, Макдоналд и Конери, енглеска, попут Смит, Џонс, Тејлор и Шекспир, француска, као Бардо, Д’Артањан и Сартр, немачка, као Гете и Лајбниц и Шмит и Аденауер, мађарска, као Нађ и Зилахи, шпанска и хиспаноамеричка, као Родригес, Борхес и Маркес, руска и украјинска, као Чехов, Толстој, Достојевски и Зошченко, чешка, као Дворжак и Чапек, италијанска, као Дел Монако, Белучи, Ферари и Ањели, нордијска, као Бергман, Јохансон и Педерсен, фламанска, као Ван Дајк и Ван Гог, грчка, као Папандреу и Калимеридис, румунска, као Попеску и Станеску, јапанска, као Хонда и Куросава, јерменска, као Хачатуријан и Микојан, грузијска, као Гургинидзе и Џугашвили, и тако даље, и даље, и даље, да им се ни броја не зна!
    Е сад, да је мој омиљени социолог и мајстор сарказма Торстејн Веблен имао прилике да види овај весели презименик, глатко би ме сврстао у оно што је једном за свагда назвао доколичарском класом. Мени то не би сметало, јер сам свестан да је и тај презименик, као и цели овај мој предговор, савршено бескористан. Мада, с друге стране, имам пуно право да кажем да сам, сачињавајући напоредно и сам каталог, и овај његов уводни текст, утрошио стотине сати угодног труда. Зато се потајно надам да ће све ово и вас забавити бар мало, ако већ не онолико колико је мене забављало.
    А што се тиче оних занимљивих презимена која ће се у мом видокругу појавити у будућности или, како то наши продавци магле воле да кажу у изјавама за медије, смотрено избегавајући сваку одређеност, у наредном периоду, а то овде значи у међувремену, од сад па до часа када ви ово будете читали – е па, она ће морати да сачекају друго, проширено издање овог малецког, а ипак – мислим да смем то да кажем – живахног и скроз-наскроз раздраганог презименика! Ако га буде, наравно. Већ овакав какав јесте, он би, тврдим, могао носити у своме наслову и атрибуте чудновати, и невероватни, па чак и – бескрајни. А кад погледам још мало шире, или, ако хоћете, још много шире – светски – што ће рећи ако узмем у обзир још само одјавне шпице америчких, руских, француских, италијанских и шпанских филмова (да и не помињем индијске, египатске и латино- америчке серије и тако многољудне земље као што је Кина), спреман сам да се кладим и у живот да укупни број презимена на овој мајушној планети далеко превазилази количину молекула воде у њеним рекама, језерима и океанима.

    НЕ, ЈОШ НИЈЕ КРАЈ!
    Прошло је преко пола године откако сам, усред зиме, исписао фусноту бр. 9 у овом тексту – ону у којој говорим о интернету као једном од својих извора и наводим адресе неких веб-сајтова с презименима разних народа, а пре свега нашег. Јесен је била на прагу када сам одлучно објавио својој деци и пријатељима да затварам презименик и да ми не шаљу нова презимена, чак ни ако су врло занимљива. У том часу био сам прикупио 4.500 презимена (укључујући 500 двосложних на -ић, од чега је половина из тематских гнезда, а друга половина је служила само као илустрација, јер двосложних презимена има веома много), сортирао их, отклонио дупликате који су се били поткрали и требало је још само да урадим индекс, али тако да одреднице кад се уазбуче сачувају своје редне бројеве. Затим ћу, мислио сам, одмах да потражим издавача, јер не само што овај каталог то заслужује него и зато што због њега ништа друго не радим и што већ хоћу да полудим од њега. Али, не лези враже!
    Најпре сам морао да одложим рад на индексу због изненадног пута у иностранство. По повратку, проверавајући неке податке на интернету, на ћириличној српској Википедији налетех на серију сајтова са око четири хиљаде српских презимена и многим објашњењима о путевима њиховог настанка! Добар део презимена наведених у тим чланцима није занимљив за мој оглед, јер је настао од личних имена, хипокористика, етнонима и топонима, а спискови су само уазбучени, уз нешто етимолошких података. Ипак, изненадила ме је тако велика база података, које можда није било када сам започињао овај рад.
    Кудикамо је важније било то што сам тамо наишао на податак који се напросто није могао игнорисати. Био је то наслов изванредне књиге Велимира Михајловића под насловом Српски презименик. Међу претежно лаичком литературом која ми је долазила до руку а бави се овом темом, та књига прави је драгуљ јер почива на правим знањима и научној методологији, а запрема безмало 800 страна. Ту су се нашла и таква прекрасна и јединствена а актуелна презимена каква су, рецимо, Награисаловић, Везенковић, Врцибрадић, Гологлавић, Зеленкапић, Доброздравић, Инатовић, Звекановић, Клободановић, па онда Водопија, Вуцикоња, Гладикика, Гладибрада, Гуливрана, Куцорепа, Лупоглавац, Дудоглав и Пецигаћа. А међу старијим, колико недавно угашеним презименима научно су посведочена и оваква: Живодер, Вртодушић, Вукореп, Гризогостић, Водогрејић и Влачискут. Па ко би још томе одолео!
    Већ видим да ће ми, уз редовни посао, требати још бар два месеца свакодневног вечерњег рада да и то благо просејем и употребим оно што се из њега уклапа у критеријуме мога каталога, будући да он почива на сасвим друкчијем концепту. И тада мора бити крај! Бар што се мене тиче.
    РОSТ SCRIPTUМ
    Пробрао сам из Википедије и из Михајловићеве књиге још око 500 презимена и унео их у каталог. Ако се сада, када је он најзад завршен – само за неко време, наравно, јер неко би требало да све ово уради темељније, шире и боље – баци поглед на количине и њихове односе, може се констатовати неколико ствари.
    1. Није могуће проценити колико још има презимена која би испунила услове за улазак у овај каталог, али је сигурно да их има мање од ових пописаних.
    2. У прва два дела главног корпуса је 5.000 презимена. Ту су (1) тросложна и вишесложна презимена на -ић и (2) презимена која се не завршавају тим наставком без обзира на број слогова (има их и од једног слога).
    3. Тросложних и вишесложних презимена на -ић записано је више него свих презимена без тог наставка, 2.811 према 2.189 (од 5.000), или 56% према 44%.
    4. У Апендиксима 1 и 2 је 500 двосложних презимена на -ић која испуњавају задате критеријуме:
    • првих 250 су она из тематских гнезда главног корпуса.
    • других 250 (Апендикс 2) чине показни узорак разнозначних али по звуку врло сличних низова таквих презимена. Она се у сваком таквом низу разликују међу собом само по почетном слову/гласу или којем другом појединачном фонетском чиниоцу, што би требало да покаже како је у стварности развијена мрежа постојећих кратких презимена на -ић. На основу овог рада није могуће сагледати колико њих још има, али је сигурно да их је јако много. Можда безброј. Пошто она нису ушла у рачуницу из т.3 овде, може се одока проценити да презимена на -ић чине бар три четвртине свих српских презимена.
    5. Највише презимена у овом каталогу (од свих 5.500) започиње на К. Не знам има ли та чињеница неког значаја, али додајем да прва четири места заузимају К, Б, П и М. На презимена која започињу тим словима/гласовима отпада овде 2.301 презимена или 42%. Врло мало презимена (испод 1%) почиње на свако од ових слова: Ђ, Е, Ж, Љ, Њ, У, Ф, Х, и Џ. Доња табела приказује те релације. У кућицама средњег реда види се колико презимена почиње којим словом, а у доњем реду је проценат презимена која почињу тим словом, заокружен на једну децималу.
    А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М
    70 611 218 344 293 50 10 46 182 57 124 844 191 15 398
    1,3 11 3,8 6,3 5,3 0,9 0,2 0,8 3,3 1,1 2,3 15,4 3,5 0,3 7,3

    Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
    73 6 107 442 154 313 194 61 53 16 10 87 255 43 233
    1,3 0,2 2 8,1 2,8 5,7 3,7 1,2 1 0,3 0,2 1,6 4,6 0,8 4,2
    100% = 5. 500

    ЕПИЛОГ
    Крајем јануара 2011. прогласио сам ову књигу готовом. Наредна два месеца опет сам службено боравио на Оријенту и тек у априлу стигао да је понудим издавачу. Како је понуда укључивала и „пакет“ од још пет других, готових а донекле разнородних књига, већма превода из арапске народне књижевности и дела савремених арапских писаца, од којих су ми се три биле вратиле после финансијског слома мог бившег издавача, морао сам да сачекам да прође октобар и с њим Сајам књиге (за који се већ радило пуном паром), да бисмо извагали заједнички интерес за њихово издавање.
    Током свих тих месеци нисам престајао да бележим нова и нова занимљива презимена. До овога часа накупило се још око 400 занимљивих допуна, али оне ће чекати неку другу прилику да се прикажу. Уосталом, до те прилике наћи ће их се још, то могу мирно да тврдим.
    Но, једне од претходних вечери, претражујући нешто по интернету, наишао сам на обавештење да ће резултати последњег пописа становништва Републици Србији бити објављени на јесен. Била је предочена и агенда по којој ће се сређени подаци сукцесивно износити на посебном сајту. Очигледно, с пописаним грађанима ту ће бити и сва њихова презимена. Слично би требало да се догоди и с резултатима пописа у осталим државама бивше Југославије, а тамо свугде има Срба.
    Ако то буде тако, ако се готово сва постојећа српска презимена током наредних годину-две дана нађу на неколико огромних и сваком доступних спискова, крај рада – али прави, стварни крај, што ће рећи крај рада на финалној верзији овог каталога, после које више неће бити изненађења у виду нових допуна чудним и занимљивим презименима – не може бити далеко. Штавише, ја тврдо верујем да је он већ на видику.
    С узбуђењем очекујем час када ће се решити мистерија која ме прогања деценијама, јер тада ћу напокон сазнати колико ће укупно бити одредница у тој крунској верзији овог презименика!
    Београд, априла 2012.
    ЛИТЕРАТУРА
    1. Бачко, Александар: Породице далматинских Срба. Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2008.
    2. Воsanac, Мilan: Рrosvjetin imenoslov. Рrosvjeta, Zagreb 1984.
    3. Вавић Грос, Загорка: Презимена су чувари нашег језика. Прометеј, Нови Сад-Обреновац 2011.
    4. Grujić, Radoslav М.: „Рlemenski rječnik Ličko-ktbavske županije ро službenim podatcima iz 1915. godine“. Zbornik za narodni život i običaje . XXI (272 – 364)
    5. С. Б. Цвијановић, Београд 1922.
    6. Јањатовић, Ђорђе: Презимена Срба у Босни. Сомбор 1993.
    7. Каниц, Феликс: Србија – земља и становништво. СКЗ, Београд 1991.
    8. Караџић, Вук Ст.: Живот и обичаји народа српског, СКЗ, Београд 1957. Лазаревић, Велибор: Српски именослов. Воок Магбо, Београд 2001.
    9. Милићевић, Ристо: Херцеговачка презимена. Свет књиге, Београд 2005.
    10. Михајловић, др Велимир: Српски презименик. Аурора, Нови Сад 2002.
    11. Накићеновић, Саво: Книнска крајина. ИКП „Никола Пашић“, Београд 2004.
    12. Niškanović, : Porodični korijeni – јеdпо пеdovršепо istraživanjeапје. , Веодгаd 2001.
    13. Нишкановић, : Српска презимена – значење -распрострањеност – порекло породица. 2004.
    14. Павловић, Трифун: Српски тић презива се на ић. Српско наслеђе, Историјске свеске бр. 11/1998
    15. Ракић, Радомир и Вера Станисављевић: Српске породице и презимена. Београд 2005. Издање аутора.
    16. Речник српскохрватског књижевног и народног језика. САНУ, 1-ХУП. 1959-2006.
    17. Šimunović, Рetar: Hrvatska orezimena. Теhnička knjiga, Zagreb 2006.

    САДРЖАЈ
    ПРИСТУП 1
    НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА 1
    ПРЕЗИМЕ НИЈЕ КАПИЈА ДУШЕ 3
    ИЗВОРИ И КРИТЕРИЈУМИ 4
    ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА И ЊИХОВА ЗНАЧЕЊА 14
    СТРУКТУРА КАТАЛОГА 16
    ЗНАЧЕЊА И АЛТЕРНАТИВНИ ОБЛИЦИ 21
    РИТАМ И ЗВУК 23
    ФОНЕТСКЕ, АКЦЕНАТСКЕ И ПРАВОПИСНЕ ЗАВРЗЛАМЕ 24
    ВЕСЕЛА КОМБИНАТОРИКА 26
    КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО И КАКО ЋЕ СЕ ЗАВРШИТИ 29
    НЕ, ЈОШ НИЈЕ КРАЈ! 31
    Р0SТ SСКIРТUМ 32
    ЕПИЛОГ 34
    ЛИТЕРАТУРА 35
    САДРЖАЈ 36

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  4. vojislav ananić

    ЕРДОГЛИЈА

    Ердоглија: презиме залажено у следeћим селима у Подибру (Србија): у Руднику (из Лозне код Студенице), Матаругама, Готовцу, Отроцима и Заклопачи; у Рашкој 1809. године, „пореклом из предела Врача”. Идентично је са турским апелативом ерлоглија (ат одМ) у значењу пратилац. Уп. име насеља Ердоглија у Крагујевцу у Србији.
    Ердоглица: презиме које је 1877. године носио један од војника у српско-турском рату 1877. године, пореклом из села Вукуша код Чачка.

    ИЗВОР: Др Велимир Михајловић, СРПСКИ ПРЕЗИМЕНИК, АУРОРА, Нови Сад, 2002.

  5. vojislav ananić

    Линна имена

    У првој половини XVIII века давана су народу претежно народна, а у мањој мери календарска имена- а у другој обрнуто. Од календарских имена претежио су узимана новозаветна а мање старозаветна. Међу нпродним именима највећим делом узимана су имена којима се изражавала нека особина, нарочито лепа; стога су доста заступљена имсна са „мио“ и „драг“ (Милан, Миланко, Милашин, Милен, Миленко Милипој, Милијан, Милинко, Милисав, Милић, Милич, Миодраг, Милоје, Милосав. Милош, Миљен, — Драгић, Драгиша, Драгутин, Драгојло, Драгослав); peђe пак са „ добар“ и „леп“. Знатан број имена даван је у жељи одбране од злих духова и „нечисти”; тако се срета већи број имена изведен од речи „вук” (Bук, Вукајло, Вукадин, Вукашин, Вукдраг, Вукман, Вукобрат, Вуксан, Вуковој, Вукоје, Вукоман, Вукосав, Вучимир, Вучин, Миловук и др.). Вук Караџић је записао у свом Рјечннку: иКад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука неће смјети ударити. Зато су и мени вако име надјенули.“ На врачање сећају имена која изражаваЈу жељу да деца остану у животу, дакле од основе „стан”, „стој“ и „жив“ (Стајо, Станивук, Станимир, Станислав, Станиша, Станко, Станоје. Станојло, Стојадин, Стојак, Стојан, Стојин, Стојић, СТОЈИЧ, Стојко, Стојша), а вероватно и имена која указују на слабу особину (као: Завиша, Грубиша, Мрга, Немилија и др.). Нека имена указују на завет или неки догаћај (Богдан, Наход, Путник). Сретају се и сасвим егзотична имена (Веренац, Вечерин, Ограден, Трбушко, Ударен), а никако се не сретају имена наших средњовековних владара Душана и Уроша. — Женска имена понекад сећају на имена цвећа, дрвећа, вoћa, птица (Босиљка, Голубица, Гроздана, Давина, Јагода, Јела, Кумрија, Неранџа, Утва), а сретају се и егзотична: Саборка, Тераљка, Удвијанка, Упресна.

    ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

  6. Veljko

    Jel zna neko nesto o prezimenu TVORIĆ

  7. Војислав Ананић

    Срби од 1851. год. обавезно имају и презиме (мр Радомир Ракић)

    https://www.youtube.com/watch?v=P5ZOjiDs9qw

  8. Војислав Ананић

    ЦРНОГОРСКА ПРЕЗИМЕНА

    http://www.montenegro.org.au/prezimena.html

  9. Војислав Ананић

    О српском имену – мишљења странаца

    ’конјектанеа’

    Четрдесетак страних писаца од угледа и компетенције, осим етимолошких, објашњава речи СРБИ (најчешће: људи, сродници, народ) и значајне информације о распрострањености и вишемиленијумској старости српског имена, о његовом српском језичком пореклу и о томе да је оно некада важило као име за све Словене, пре него што је име Словени (млађе од имена Срби) ушло у употребу.
    Откуда Србима заветна мисао о јединству благочешћа и служењу имену? Срби су током дуге и страдалне своје прошлости стално били у ситуацији да им се одузима њихово рођено име и, милом или силом, натура неко друго. Они су на то некад пристајали а некад нису, али се никад нису мирили с тим. Срби су прихватили највише и најрадије да су они Ришћани или Рашани или Расцијани или Расени, а затим су исто тако здушно прихватили да су они Словени као и све друге гране њиховог племена које су пре или касније напуштале српско име и замењивале га неким другим, најчешће географским, регионалним, парцијалним. Имена као што су Венди, Илири, Трачани, Келти (Гети или Хоти или Хати или Готи), Дарданци, Дачани, Мези, Трибали, па Пелазги, Спори, Сармати, Скити, Скордисци и друга, све су то имена која су Србима надевали други народи и језици (најчешће јелински, латински и германски). Данас се по истом моделу српско име замењује именима као што су Југословени, Славонци, Босанци, Буњевци, Црногорци, Србијанци, Херцеговци…
    Хрватска идеја се већ годинама свела скоро искључиво на порицање Српства. Они су спремни да од Срба све преузму, и људе, и територије и историјске знаменитости тако што свему укидају српско име. Најкобнији вид таквог преузимања јесте преузимање српског језика и његово преименовање у хрватски језик. Кроатизација је кобнија од мађаризације и германизације јер не тражи да Срби уче туђ језик (мађарски, немачки) да би се однародили.
    Вук је имао наду у обнову целине српског народа баш на основу језичког јединства. Али Вук никада није изједначавао српско и хрватско име нити је пристајао на то да се српском језику да и хрватско име. Његош је емотивније и трагичније од Вука доживљавао расрбљивање српскога света и поништавање српског имена. Често су цитирани његови стихови из „Шћепана Малог“ у којима се опрашта Србима што мењају веру али им се не опрашта што одбацују српско име.
    Текелија и Лазо М. Костић били су у праву: Србима прети опасност од непознавања себе. Да Срби себе не познају тврде и многи данашњи научници, историчари, археолози, етнолози, антрополози и други, који се боре против историјских фалсификата и лажног знања што је, како је писао мудри Текелија, опасније од пуког незнања. Данас знамо да су Срби, Србљи, Сербљи, Сораби, Сорби, Сурби, Сирби, Серби, Серблои, Сервијани и тако даље. Сва та имена у себи имају исту, непроменљиву сугласничку групу СРБ. То је кључна реч у српском језику, кључна за српску мисао, за српску идеју, као што су и речи ХРАСТ, и РАС, и КРСТ, и ХРИСТ, и ЧЕСТ и СПАС. Те речи чине СРЖ српскога бића и њиховим истеривањем из душе и из језика Српство губи снагу. Милош С. Милојевић је био у праву када је написао да су се Срби звали својим националним именом само када су били слободни. У њиховом имену је њихова снага. Није ли у имену садржано и значење: Саборни Род Благочестиви или Сабрани (на) Род Божији?
    Стари српски народ, и поред свих историјских удеса, није нестао нити је (како је у Другом светском рату за то постојао прецизан план) истеран из своје најстарије постојбине зато, што се у њему поштовало гесло: „све честито и поштено било“. Зашто су Срби потискивани из историје када су не само у праисторији него и у прошлости, „историјски поузданој“, играли значајну улогу? Данас избија на видело велико историјско недело: Европа не само да не познаје своје историјске корене него је сама радила и ради на њиховом затирању. Писци светске историје, а то су пре свега Европљани, тражили су корене писмености и цивилизације што даље од Европе и од њеног стожера, од Подунавља – где се ти корени налазе, у срцу словенског света. Лепенски Вир, Винчанско писмо и све нови и нови налази и открића то показују. И Јелини, и Латини и Германи вртели су се око панонског и балканског Подунавља али, не могавши га трајно присвојити, заобилазили су, прећуткивали и из историје потискивали Словене, односно Србе који су насељавали то подручје одвајкада. Заиста, не би било једноставно брисати ИМЕ СРПСКО, ружити, гушити и уништавати један народ и једну расу, а признати да се у томе српскоме крилу изњихала историјска Европа и да је она српском светлошћу била обасјана.
    У својој књизи Костић износи и ово запажање: „Срби нису ипак никад наметали некоме своје име.“ И то је тачно. Али, иако га нису наметали силом, они своје име нису увек ни свуда бранили како треба и то не само, како Костић каже, „у несрећној Југославији“ него и много раније. И данас има таквих који себе сматрају Србима, а не бране ни српско име ни српски језик и књижевност од распарчавања, поигравајући се тако будућношћу недужних сународника и чашћу и вечношћу својих предака. Само истинско служење чести и имену, а једно од таквих је и дело Лаза М. Костића, сачуваће то име које нам је од Бога дато, а са именом и благослов.

    Вера Милосављевић, публициста, „Чувари имена“, (у делу Лазе М. Костића: „О СРПСКОМ ИМЕНУ“)

    И Шишић и Крек кажу да Даничић детерминира значење од староиндијског израза (сахрб) сарб у смислу бранити, штитити. По академику Милану Будимиру би Србин био израз највеће части и власти, „врхушке друштвене“. У старини се чешће чула реч Срблин, множина Србли, али понекад, као и сада Србин, Срби (Јиречек). Други народи сем Чеха, немају вокал р, па морају додати неки вокал пре њега. Чеси кажу Срб. Тако су настали изрази Серблои (грчки), Сораби код немачких писаца, Сорби, Серби, Сурби итд. Руси пишу Серб, али изговарају Сјерб. Али, од 9. века, пуну миленију, Срби су Срби и тако их означавају. Србин је првобитно „рођени“, према чему је плурал односно колектив – род (генс, натио). И чешки славист Јарослав Сутнер тврди Ватрославу Јагићу да реч Србин има првобитно значење: човек, предак, множина људи, народ. Немачки историчар религија Карл Екерман писао је 1848. „Србин значи народ“. Француски слависта Сипријан Робер писао је да име Србин означава испочетка оружане Словене. Солмсен полази од Шафарика, да се у речима „- сербу, – сиерб“ садржи реч значења, син, најближи рођак. И према Шуфлају ’Серб’ би значило ’људи’. У Туркестану израз „Србаз“ значи војник, у персијском сербазе означава човека који се не плаши смрти. Код Малоруса Сирбин означава паметног и узвишеног човека, код Белоруса сарб има значење силе, множине истог народа. У санскритском језику реч серб – сербх као да значи беснити, силити се. Неки мисле да је ознака Срба била општа за све првобитне Словене. Винди, Спори и Срби, су општа имена Словена. Србе су туђини звали свакојако, најређе Срби. Тако су их у Мађарској звали Раци, у Хрватској Власи, у Аустрији Илири. Срби, пак, никад нису интимно те називе примили.

    (Костић Лазо М. „О СРПСКОМ ИМЕНУ“, Србиње – Нови Сад: Добрица књига, 2000, Нови Сад: Арт принт, издање Добрислава Ђуровића, књига осамнаеста)