Наша имена и презимена

3. август 2012.

коментара: 40

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о пореклу српских имена и презимена 

„Оно што је азбука у језику, а бројеви, збирови и интеграли у математици – то је родословље у историји и етнологији фамилије, рода и народа. Народ без родословља, народ без учитељице живота – историје“ – чика Лаза Гружански (Богољуб М. Лазаревић – Андрић)

Родословље (генеалогија, води порекло од грчких речи генеа „породица“ и логос „знање“) је наука која проучава породичну историју и порекло. Оно се бави проналажењем предака неке особе и осталих потомака тих предака, при чему се користи историјским документима како би се установила биолошка, генетичка или породична сродност.

Родослов и историја породице се разликују у значењу: док је родослов тек фактографски преглед личности и њихове међусобне историје, историја породице (фамилије) садржи и животне детаље и садржајно је богатија. Да би се проучавала патронимија, наука о презименима, мора се најпре добро савладати ономастика, наука о именима и њиховом пореклу, кад и где су се појавила, код којих народа, јер свако презиме најчешће потиче од имена неког од предака.

Многа јеврејска (семитска) имена, која су изведена из Библије, су претворена на српски начин, нпр. Јоханан, па грчки Јоанис, па српски Јован, Данијел – Данило, Мосе – Мојсије, Атанас – Атанасије, Петар – Петроније…

Много је имена која су преузета од других народа, али су наша, српска презимена, углавном словенског порекла. Највише имена међу Србима води порекло од народних речи бог, брат, рад, драг, мил… Срби често дају имена и према важним личностима из своје историје. У српском народу човек и његов карактер поистовећују се са именом. Тако се рђава и укаљана имена на злу гласу, кукавица, издајника, зликоваца, лопова, људи без части, поштења и јунаштва не множе. Срби су се избором имена борили за опстанак, доброту и лепоту, за здравље и против злих сила, за младост и радиност, благост и мир. Људи умиру, али записи имена остају.

Наша данашња знања о презименима произилазе из чињенице да се с њима рађамо па су стога она нешто уобичајено, нешто о чему ни не размишљамо. Име нам редовно даје неко коме смо драги, мајка, отац, рођак, кум или неки породични пријатељ. Стога имена готово без изузетка исказују неку добру, пожељну карактеристику или исказују наду да ће његов носилац постићи циљ задан именом.

Према књизи „Лична имена код Срба“ Милице Грковић, Срби располажу са преко 11.500 различитих имена (7.899 мушких и 3.612 женских). Од мушких имена 4.785 је словенског порекла, а од женских 2.142 истог порекла. С презименима је у доброј мери другачије: њих нам дају они удаљенији, равнодушни и мање добронамерни, па отуда понекад и ругалачка презимена. Презимена, у ствари, увек наслеђујемо од својих предака. Име и презиме су лична карта сваког човека. Име представља и оличава личност, презиме традицију, порекло, корене и претке.

У прва презимена у Срба могу се убројати и словенска племена Љутићи, Бодрићи… још из 9. века. У 13. и 14. веку, у многим крајевима, није још било устаљено презиме као други члан именске формуле. Велики привредни просперитет постигнут је у средњевековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке српска држава је под владавином Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала у ред најбогатијих држава тадашње Европе.

Српско село у Војводини настаје и формира се још у доба сеобе народа 1690. Годинама су Срби били једини становници јужне Паноније да би повремено били под влашæу Бугарске, Византије, Мађарске, Турске, па Аустроугарске. Борећи се за своја права, успели су да сачувају свој интегритет. Као добри ратници чували су више од двесто година границе аустроугарске монархије. Срби у крајевима под Млецима, Угрима или Аустријом, имају презимена у 15, 16. и 17. веку.

Наша презимена махом настају тако што се присвојни уметак –ев, или – ов и суфикс – ић додају имену оца, мајке, деде… Срби у туђини, најбоље се распознају по језику и именима и презименима. У неким презименима, нити се чује а нити означава у писму интервокалско Ј: Илић (према Илијић), Ананић (према Ананијевић)… И још нешто: наши АНТРОПОНИМИ (мушка и женска имена) из тих далеких времена, бележени су искључиво туђом графијом, с погрешкама које нису у духу гласовних вредности нашега језика.

Западна Европа је ширила талас идентификације презименом као сталним и наследним чланом двочлане именске синтагме. У Хрватској се почињу уводити ПРЕЗИМЕНА од Тридентског концила (1545 – 1563. године) – када су се почеле као обавезне водити матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.

Најстарији попис становништва Србије потиче из 1476. године. После овог, Турци су извршили још шест пописа у периоду од 1516. до 1572. године. Бележење имена и презимена у матичним књигама није вршено истовремено у свим српским крајевима. Тако је Митрополит Карловачки Павле Ненадовић издао 26. 6. 1753. окружницу о увођењу и вођењу матица рођених, венчаних и умрлих. Наредбом кнеза Александра Карађорђевића презимена се уводе од 1842. године, а у Турској тек од 20. века. За период од 1863. године па даље, већ је лакше. Ту постоје у првом реду писани подаци о рођенима, венчанима и умрлима.

Презимена су устаљена и без тешкоћа се може реконструисати део породичног стабла до данашњих дана. Генерално се може рећи да су се презимена у свом данашњем облику често прилично „одмакла“ од почетног облика због гласовних промена и владајућег језичког стандарда. Државне матичне књиге прва је увела Енглеска, 1538. године, а годину дана касније такву праксу почиње спроводити и Француска. У 18. и 19. и понегде 20. веку црквене матичне књиге служиле су као државна евиденција, нпр. у Аустрији од 1751. до 1939. године, а у Немачкој до 1876. године. У неким државама и данас влада таква пракса – Црква има улогу државних матичних уреда.

ИЗВОР: Велибор Лазаревић „Српски именослов“, BOOK MARSO, 2001, Београд; Петар Стевановић „Ономастикон“, издаје „Орфелин“, Београд, 2001; Велимир Михајловић „Српски презименик“, „Аурора“, Нови Сад, 2002; Петар Шимуновић „Наша презимена“, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1985; Богољуб М. Лазаревић – Андрић „Практикум родослова – породичног стабла“, „Чигоја штампа“, Београд, 1998)

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

Коментари (40)

Одговорите

40 коментара

  1. milan

    mozete li da mi date sve sto imate o prezimenu KUNOVAC rodom iz Bugojna odakle je Aleksandar Vucic

    • Бранко Тодоровић

      Портал Порекло нема неку аутоматску базу која би по захтеву само излистала све податке за презиме које се тражи. Подаци који се објављују заснивају се или на доступној литератури или на личним сазнањима оних који одговарају у коментарима.

      На основу података који су објављени на порталу Порекло презиме Куновац срећемо нпр. у књизи Милете Војновића Пљеваљски крај, где се спомињу три куће Куноваца у Јаховићима.

      Осим тога може се видети да се термин Куновац јавља и као топоним на простору Лике и Далмације.

      На простору Републике Хрватске педесетих година забележен је само један Куновац и то у Сплиту, док је на Попису становништва Републике Хрватске из 2001. године, ово презиме забележено у највећем броју у Загребу (11), Посавским Брезима (4), Осијеку (3)… у мањем броју на простору Западне Славоније и Далмације.

      Предлажем да погледате дигитализовану литературу која је објављена на Дигиталној библиотеци портала Порекло.

      Осим тога, могли бисте нам рећи коју славу славе Куновци из Бугојна, тако би се даље са већом сигурношћу могла вршити поређења са другим Куновцима, који се евентуално нађу или сами овде јаве.

  2. Filip

    Moze li nesto o prezimenu Erdoglija?

  3. srdjan

    Da li mozete nesto vise reci o prezimenu batjaktarevic

  4. Раде Бракочевић

    На које Барјактаре(о) виће мислите? Је ли грешка :”батјактаревић”, како сте навели. Одакле је презиме, која крсна слава? Шта ви знате?…

  5. Милош Рајчић

    Ја знам да презиме Рајчић је једно од најстаријих презимена, старо је око 4 века .Староседеоци су у Радинцу али су се преселили сада су на папазовцу.молим вас помогните ми да сазнам још о мом презимену.

  6. ranko vajukić

    Moli0 bih vas da mi napišete poreklo prezimena Vajukić. Ima nas opština laktaši, Republika srpska, kikinda,Beočin..Hvala

  7. Ана Сарвановић

    Поштовани,
    Волела бих да сазнам нешто више о пореклу свог презимена – Сарвановић. Нас је јако мало у Србији (око двадесет). Једино што знам јесте да је деда, Миодраг Сарвановић, живео у Ужицу, а његови родитељи у Горњем Милановцу. Слава коју славимо је Аранђеловдан. Остале Сарвановиће не познајемо, а неки од њих су у Пироту.
    Значила би ми и информација где могу сама да истражим о презимену.

    Унапред захвална,
    Ана Сарвановић

  8. milorad

    Poštovani,
    interesuje me geografsko poreklo familije Šilić, odn. gde se sve danas mogu naći na teritiji bivše SFRJ

    zahvalan Šilić Milorad

    • Бата из Баната

      Моја школска другарица из кикиндске Гимназије, је била Мирјана Шилић (рођена 1947. године), удата Чангаловић у Београду.

  9. Mira

    Po[tovani,
    Interesuje me poreklo familije Lazarević iz Donjih Leskovic akod Valjeva, koji slave krsnu slavu Jovandan .

    Zahvalna,
    Mira Jovanović

  10. vojislav ananić

    I
    ЗАНИМЉИВИ СРПСКИ ПРЕЗИМЕНИК – Српко Лештарић
    Један покушај стварања каталога ређих и необичних српских презимена
    ПРИСТУП
    Срећући током живота људе из разних наших крајева, сретао сам се стално с новим и новим, понекад врло живописним презименима. Занимљива презимена могла су се често чути и на радију или запазити у новинама и одјавним шпицама домаћих филмова и телевизијских емисија. Међу сваких двадесет или тридесет свакодневних, сто пута виђених и одувек знаних презимена, указало би се понеко мање или више необично, веома лепо, или као кројено с намером да изненади или испадне забавно. Више пута сам чуо да половина свих Срба носи педесетак најчешћих презимена, али нико није знао да каже колико може бити оних других, мање познатих и изведених не од личних имена него од надимака и од назива за ствари и појаве. Једино се узимало као несумњиво да најнеобичнија презимена долазе са рубова српских етничких простора – из Крајине, Лике, Далмације, Херцеговине и Војводине.
    Протицале су године, а обиљу занимљивих презимена као да није било краја. Презимена каква никада раније нисам чуо и која би ми често измамила осмех, појављивала су се неуморно, једно по једно или два по два, као пчеле из кошнице. У један мах пало ми је на ум да српских презимена можда има два и три пута више него Срба! Апсурдну, каква јесте, ту малу мисао више пута сам изрицао у доконом друштву пре готово пола столећа, забављајући пријатеље пригодним примерима. Нисам ни слутио да ће ме то једнога дана довести дотле да почнем да бележим необична презимена, да правим списак који ће ми се у једном часу отети, почети да ми диктира како да га радим, да би се на крају претворио у каталог довољно велик да личи на праву књигу.
    НАСТАНАК ПРЕЗИМЕНА
    Прва презимена су у целом свету настајала као присвојни придеви од очевог (отуда термин патроними), а ређе од мајчиног имена (матроними). Тек с порастом становништва и формирањем седелачких друштвених агломерација, па и урбаних целина, припадници одређених братстава почињу да себе означавају заједничким именом, већма по старешини братства или каквом знаменитом претку из недавне прошлости, који тако добија статус родоначелника. Отуда се у многим језицима презимена и зову фамилијарним именима (нпр. енгл. /атпу пате, рус. фамилт)
    Потреба за овим шире препознатљивим „надименима“ осетила се још у антици, међу такозваним племством, ради јаснијег истицања и очувања наследних права унутар родова који су се почели издвајати својим богатством и утицајем. Главни начин за творбу презимена био је додавање присвојних наставака на лично име оца, а кадшто и неког ранијег претка. Такви су, рецимо, словенски наставци -ов, -ев, -ин, -ски, -цки, -шки, -чки, који означавају припадност. У словенским презименима чест је деминутивни наставак -ић/-ич додат на лична имена или надимке, јер се тако најједноставније означавају потомци, тј. мали од носиоца датог имена Већина српских презимена завршава се управо тим наставком, који у почетку ни код Срба није производио трајно презиме, већ се узимао као ознака очинства, презиме у једном колену. Но, ма колико ово био распрострањен механизам и у каснијој творби сталних презимена код Срба, погрешно је мишљење да су само презимена на -ић права српска презимена, или да су „српскија“ од осталих. Сасвим слични концепти (мада не увек и исти језички механизми) коришћени су за обликовање породичних имена код многих народа.
    У позном средњем веку међу европском властелом узимање сталних презимена постало је правило, па је то важило и у Срба. С друге стране, феудалци су имали више практичних разлога и за опрезимењавање својих потчињених, па и самих кметова. На првом месту било је разрезивање, наплата и евиденција наплаћеног пореза, затим и служење војне обавезе. При томе, често су користили постојеће или и сами смишљали нове надимке, често шаљиве и поспрдне, или изведене од имена животиња, биљака, заната, или од телесних или карактерних особина које су се могле приписати појединцима, а који ће некима од потомака тих људи касније постати званична презимена.
    Црква, која је била најмоћнији и најбоље организовани феудалац, била је, и с верског и са сталешког гледишта, задужена за надзор и пописивање пука најпре ради сопственог материјалног обезбеђења, а и у циљу спречавања инцеста, раних и неприличних бракова, ширења јереси, сваковрсних утаја итд. Тако су у католичком и протестанском делу Европе, где је та пракса узела маха већ у 16. веку а започета још у 13. или раније, једном записана презимена постајала стална, непроменљива и наследна. Тридентски сабор је 1563. године усвојио одлуку о вођењу матица крштених и венчаних, а 1614. папа Павле V увео је и обавезу вођења матица умрлих за све сталеже. У неким другим земљама пак, као што је добар део арапског света, далекоисточних и афричких народа, слична пракса није се усталила ни до дан-данас.
    Завршна етапа настанка презимена на територији некадашње Аустроугарске империје догодила се 1780. године, када је велики реформатор Јозеф II прогласио формулу име+презиме за законску обавезу, што је и тамошњим српским породицама донело трајна презимена, ако их већ нису имале и пре тога, што аутохтоно, што под аустријским и под млетачким утицајем. У полуослобођеној Србији средином 19. века сталне промене презимена по традиционалном обрасцу (очево име с деминутивно-присвојним наставком) стварале су велике проблеме пореским, судским и полицијским властима, као и школству и цркви. Стога је кнез Александар Карађорђевић 1851. године наредио успостављање трајних, наследних презимена по најстаријим и најзначајнијим прецима. Кнежевој уредби требало је читавих пола века да заживи у нашем народу и тек око 1900. године презимена су у Србији устаљена, а тек по завршетку Првог светског рата систем идентификације помоћу презимена нашао се у пуној примени на целом Балкану.
    ПРЕЗИМЕ НИЈЕ КАПИЈА ДУШЕ
    Свакоме се сигурно десило да, када чује какво згодно сковано презиме, као, рецимо, Накићеновић, Пристојковић или Плетикапа, или неко које врца хумором, као Тресигаћа, Палибрк или Кркобабић, и нехотице усмери пажњу на ту страну, као да ће и видети нешто екстравагантно или да жели да проникне у карактер особе која то презиме носи. Ноmen еst отеп, каже древна пословица – име казује какав је ко. Али, она спада у пригодне, реторичке, а не у мудре изреке и универзално примењиве максиме. Њоме се ефектно истичу одлике неког чина (добре или лоше, већ према случају) кад ко поступи у складу са значењем свог имена, али онима који су је смислили ни на крај памети није била мисао да се кроз име или презиме збиља може завирити у душу неке особе.
    Како људи, бар данас и у европској традицији, не бирају своја презимена већ их листом наслеђују и вуку из времена од пре више деценија па и столећа, то она мало шта саопштавају о својим актуелним носиоцима. То је тако чак и када су настала од описних придева, тј. и ако су речито говорила о личностима оних који су их први понели и по чијим су знаним особинама настала да би се пренела на наредна поколења. Мирослав Нишкановић, етнолог специјализован за порекло становништва, а запослен као истраживач-сарадник у Етнографском институту Српске академије наука и уметности подсећа да се српска презимена деле у четири основне групе.
    У првој су презимена која одражавају везу са неком другом особом. Њих има највише, то је најстарији тип презимена, а настала су преображајем патронима или матронима (попут Петровић, Крстић, или Вишњић, Марин, итд). Други тип презимена одражава изглед или карактер особе по којој је презиме настало. То су обично надимци, који указују на нешто неуобичајено. Примери таквих презимена речито говоре о томе: Папак, Вртикапа, Будалић, Црнчевић, Ћосић, Ножица итд. Трећа група презимена указује на место ранијег боравка родоначелника фамилије, попут Книћанин, Црногорац, Каћански, Дувњак и сл. Најзад, презимена су настајала према занимању, као Терзић, Ћурчић, Молер, Протић.
    Упркос томе – или управо због свега тога – чути неко „опако“ презиме попут Кољивратић или Паликућа, смишљено да заплаши или жигоше, или неко врло звучно, као Грабчановић, Ждракановић, Цигулајкић или Балцацановић, или неко које носи језгровит опис најпожељнијих својстава, попут Милеуснић, није исто као чути Зарић, Марић или Сарић.
    Очито је да у нама живи нешто што нас нагони да пусти вербални жонглерај скривен у необичним презименима доживљавамо као важну игру и као мало чудо и на њега реагујемо из дубине нашег естетског и језичког бића, снагом урођене љубави према разноврсности, изненађењима и – мистерији.
    И тако, слушајући целога живота разна обична и необична презимена и ослушкујући како моје естетско и језичко биће реагује на успеле звучне и значењске склопове у њима, једнога дана нисам више могао да издржим да их само слушам него сам она несвакидашња почео и да записујем. Тада још нисам знао шта бих с њима.
    ИЗВОРИ И КРИТЕРИЈУМИ
    Једном започет, списак се увећавао брже него што сам очекивао. Поред презимена која сам одраније чувао у памћењу, извори су ми били новински чланци, већ поменуте филмске и ТВ шпице, позоришни и концертни програми с именима учесника, библиографски прегледи у часописима и књигама, телефонски именици и спискови улица по градовима у Србији, објављени спискови акционара или поверилаца у стечајним поступцима, спискови српских лекарских, адвокатских и инжењерских комора и спискови станара у великим зградама, затим читуље у београдским дневним новинама, натписи на гробљанским споменицима и, дабоме, полетни прилози пријатеља и њихове деце. Био је то прави лов на презимена! Прелистао сам свих осамнаест постојећих томова Академијиног речника, мада сам одатле узимао углавном вишесложна презимена и бирао само она за која би ми извор наведен уз њих, актуелни телефонски именик Србије или, напокон, лично искуство, сугерисали да би морала бити и актуелна, и српска. На крају, али далеко од тога да то буде на последњем месту по важности, извор ми је био интернет. И тако, све нова и нова занимљива презимена куљала су из свих тих извора као што вода куља из лимених олука над тротоарима усред најжешће летње провале облака.
    Иако није лако ни побројати, а камоли одбранити критеријуме по којима сам бирао презимена за овај каталог, може се уопштено рећи да сам трагао за необичним и ређим презименима чији су носиоци српске породице (оне које се тако изјашњавају, кадшто и само судећи по личним именима чланова тих породица), а која су притом српска и по грађи. То нипошто не значи да су сва та презимена „резервисана за припаднике српског народа – многа су заjедничка и Србима и Хрватима (о особама рођеним у мешовитим браковима да и не говоримо), како због генетске и језичке блискости та два етницитета, тако и због вековног суживота у многим крајевима, нарочито у Далмацији, Крајини, Лици, Конавлима, Херцеговини и Славонији. Тако има презимена која су наоко „чисто српска“, а да се међу њиховим носиоцима једва може наћи понеко српско лично име, па и тада већма женско, што, услед обичаја да жена с удајом узима мужевљево презиме а муж женино готово никад, махом није довољно да закључимо да је реч о српској фамилији. Таква су презимена Баба, Месарош, Смодлака (можда настало од Осмодлака, будући да постоји Деведлака), Умрлић и нека друга, док су, рецимо, Џепина или Ћаћић, Чачић, па чак и Крлежа, као и многа друга, присутна и код Срба, и код Хрвата. У сваком случају, гледао сам да без јаког разлога – а најјачи разлог увек је необичност облика и занимљивост значења – не узимам презимена која се срећу и међу хрватским живљем у Хрватској и Босни и Херцеговини ако не мислим да их бар у неком броју носе и српске фамилије, укључујући ту и оне које су до скоријих времена себе сматрале за српске, било да су по вероисповести православне, католичке или протестантске.
    Процес настајања презимена међу Србима трајао је најмање десетак столећа и звук многих презимена, или бар већине њихових модела, ушао је у народни слух (у оно што називамо колективним језичким осећањем) и ту се одомаћио. Зато, када кажем да сам трагао за необичним презименима, мислим на њихову релативну необичност. Поједина су „необична“ презимена сасвим обична у неким крајевима, док су извесна ређа презимена прославили поједини њихови носиоци, па су постала општепозната и отуда у неку руку „обична“. Тако је, рецимо, релативно ретко презиме Тирнанић постало познато најпре по славном фудбалеру и потом селектору водећег фудбалског клуба Александру Тирнанићу, да би га касније афирмисао и популарни новинар и филмски критичар Богдан Тирнанић; исто тако мало раширено презиме Ђинђић постало је познато широм света по агилном српском премијеру који је 2003. страдао у атентату. Сличних примера има одвише да би се овде могао навести макар њихов десети део.
    Ипак, колико год атрибут необичности био флуидан, тешко одредљив и различит у гледањима разних људи, верујем да би се већина нас сложила да презимена као Ерић, Перић и Церић, рецимо, спадају у тзв. обична презимена, да нека друга, иако врло позната, па и славна, као Нушић, Пашић, Попа, Тесла или Пупин спадају у ређа и мање обична, док, на пример, Рњак, Ћулибрк, Беркењечевић, Борља, Злопорубовић и Сувочесмаковић сасвим јасно спадају у необична. Само се по себи разуме, дакле, да у овом каталогу, који, истакнимо то још једном, не претендује ни на научност, ни на исцрпност, немају шта да траже презимена настала од личних имена, попут Крстић, Радовић, Момчиловић или Рељин, Савин и слична (настала од личних имена Крста, Раде, Момчило, Реља и Сава). Исто важи за презимена изведена од такозваних календарских имена која су листом страног порекла, као Ћириловић, Амброзић, Михаиловић, Алимпијевић или Авакумовић.
    Ипак, узимао сам презимена изведена од особито лепих архаичних личних имена када су ова згодно сложена од по два придева или придева и именице, попут Радогостић, Чудомировић, Љубибратић, Милидраговић, Милобратовић, Љубодраговић или Драгомировић, или Драгумило, али сам код оних без икаквог презименског наставка поступао двојако: ако су подударна с још актуелним личним именима која су се са временом више-мање измодила, као Вуксан, Беран, Продан, Радан, Вучен, Миладин, Вукобрат, Радибрат, Драгобрат, Милобрат, нисам их узимао, а уносио сам их ако су у форми данас већ сасвим заборављених личних имена, каква су Витас, Барас, Вукас, Бајчета, Борота, Бокан, Којо, Субота, Дошен, Јањуш, Рашуо, Чалија, Шавија итд.
    Што се пак тиче многих презимена која су негде на граници између „обичних“ и „необичних“, случај је већ тежи и ако бисмо хтели да потпуно изоставимо сва иоле „обична“ презимена а да се каталог састоји само од оних најживописнијих и сасвим необичних презимена (као што сам у почетку рада магловито замишљао), проблем избора био би врло, врло тежак, можда нерешив. Јавила би се, наиме, многа презимена занимљива по форми или значењу, која би било права грехота изоставити, а опет, не би их било могуће унети јер су у овом часу – а тиме мислим на период од неколико последњих деценија – врло позната и фреквентна и отуда не могу лако бити проглашена за необична.
    Заиста, да ли у каталог „занимљивих“ презимена треба унети лепо презиме Витезовић, које је, уза све, и релативно мало раширено? Све до седамдесетих година 20. века то презиме било је практично непознато изван уске регије између Ваљева и Ужица, али је данас опште познато по Миловану Витезовићу, песнику, драмском писцу и сатиричару, ког је у целој бившој Југославији, уз друга његова дела, прославио сценарио за ТВ серију о Вуку Караџићу. И да ли међу занимљива презимена спада Војиновић за које је до пре тридесет година знао свак јер је свак бар једном у животу читао народну песму Женидба Душанова (у којој млади царев сестрић Милош Војиновић игра безмало главну и надасве романтичну улогу), будући да данашња младеж много мање чита народну књижевност а да то презиме данас није баш често, или бар није видно у јавном животу?
    На та и слична питања могао се дати само један одговор: у каталог треба да уђу сва српска презимена која су занимљива било са своје звучности, било услед морфолошке или значењске особености. Свака селекција која би игнорисала било који од наведених квалитета била би неоправдано рестриктивна и у великом делу произвољна. Овај закључак водио је неминовно у знатно проширење поља које је ваљало истражити. Али, још пре тога ваљало је поставити и мерила која би то широко поље разумно сузила. Таквих је мерила било више, а нису сва могла бити јасна и чврста.
    У Срба, а тако је и у других народа, многа презимена настала су приликом сеоба, када су изведена од етнонима (назива за народе) или од имена земаља или покрајина из којих је нека фамилија дошла у своје ново станиште. Њих овде нисам узимао, јер не иду у исти ред с презименима изведеним од заједничких именица, описних и присвојних придева, глагола, надимака и осталих врста речи, а готово никада нису ни необична. Додуше, с етимологијама се не може увек бити начисто, па и ту има занимљивих прича. Тако Бугарин, Бугарчић и Бугариновић долазе, наводно, од апелатива бугарин у значењу баштован, јер је кнез Милош за своје прве владавине по ободу Београда населио Бугаре, који су град снабдевали поврћем (иста именица је у јужнијим брдским крајевима још од средњег века значила овчар, или чобанин), док је Грчић можда настало од придева грк = горак. Изостављао сам и сва презимена изведена од разних врста топонима (ојконима – имена насеља и њихових делова, оронима – имена планина, брегова и брежуљака, хидронима – имена река, потока и језера итд), као и у форми ктетика (присвојнопридевској форми од имена градова и села), јер су и она, као и она претходна, изведена од властитих имена.
    Из истих разлога сматрао сам да не би требало да узимам презимена настала од актуелних хипокористика (имена од миља), као ни она изведена од иначе кудикамо ређих аугментативних и пејоративних облика. Стога овде нема презимена попут Машковић (изведено од Машко, а ово пре тога вероватно од Марјан) или Љушковић (настало од Љушко, а ово даље од Љубисав, Љубивој или којег сличног), затим Грубин, Мојсин, Аћин, Пајчин, Перчин (насталих од Груба, а ово од Грубиша, Мојса, а ово од Мојсије, Аћа, од Аћим, Паја и Пајко, а ова од Павле, Перко, од Петар) и многих других тог типа. Словенска преоблика правих имена у имена из наклоности или тепања древан је и врло разуђен процес (нпр. Драгољуб – Драгоје – Драле – Драја – Гага и сл.) и многа данашња „права имена“ била су у некој ранијој фази народног живота хипокористици, а нека и аугментативи, али мени је неки осећај говорио да ову подврсту презимена не узимам. Напротив, презимена настала од старијих, сасвим заборављених хипокористика и аугментатива српског порекла, па и личних имена изгубљених у дубљој прошлости, бележио сам као „пуноправна“ с презименима насталим од надимака и апелатива, па су и поједина презимена изведена од таквих личних имена и имена од миља ушла у каталог ако су њихове основе данас постале непрепознатљиве (или једва препознатљиве) као лична имена упркос томе што су некада била популарна. Поред ових, сматрао сам да могу унети и нека презимена од аугментатива и њима сличних облика чак и када су заснована на личном имену ако су унеколико сложена, или бар одају такав утисак, као Ивандекић или Јовандерић (и Јовандарић) или Јовакарић и Јовалекић, али сам изоставио такође изразито презиме Тривунџа, јер оно ни уз помоћ свог снажног наставка није довољно одмакло од личног имена које чини његову основу.
    Многа презимена настала су од назива за занате и друга занимања којима су се бавили истакнути представници појединих породица, а познато је да се у целом свету по томе највише истакао ковачки занат. Уопште узев, презимена настала од назива занимања и војних и свештеничких чинова углавном су се показала као занимљива, утолико пре уколико су долазила од назива за старе занате (као Казанџија, Терзија, Калајџија и сл.) и неке заборављене професије. Уз то, надевање шаљивих, подругљивих, па и увредљивих надимака од давнине је било омиљена ментална вежба унутар људских групација, па су многи синови, кћери и унучићи стекли презимена изведена од атрибута који су, основано или не, приписивани неком од њихових предака. У тој групи су, ван сваке сумње, и најживописнија наша презимена, која у знатном броју потичу из Лике, Крајине и Херцеговине, попут Ћук, Гузина, Шакота, Курајица, Кривошија, Црнобрња, Мучибабић и сл., у нешто мањој мери и из Војводине, као Ћурлин, Пичикин, Накрајкућин, или Ватраљев, Дињачки, Мушицки, Поучки итд.
    Долазак до неких одредница у овом презименику пратиле су читаве мале приче. Једна гласи: Испред негдашњег драгстора у Нушићевој улици стоје на летњој врућини и цевче пиво из боце два човека. Не знају се, али наздраве један другом – кад су већ ту, на истом задатку. „Газивода“ – представи се један. „Водогаз“ – одговори други. Док су рашчистили да ту нико никог не зафркава, морали су попити још по једну… Обојица су на овом списку, у групи с Попиводом, Париводом и Вариводом. Пивопија засад недостаје, али није искључено да ће се и он ускоро појавити.
    Било је сигурно још много и много сличних доживљаја људи с тако необичним презименима, као што је онај када је на неком војном маневру у којем су учествовале јединице из разних крајева некадашње Југославије извесни мајор Рикало, командир здруженог батаљона, окренуо пољски телефон и своме потчињеном, капетану Мукалу, наредио да његова чета сместа отвори ватру на непријатеља који надире свом силом. Чувши како се њему непознат виши официр представља, капетан је гневно помислио да се неко опет шегачи с њим због презимена и – залупио слушалицу! Да вежба не би пропала морали су му брже-боље послати наредбу по куриру. Сличан је био случај још двојице официра у војсци: када се, на некој свечаности, први сасвим недужно представио другоме као Курић, овај други, који се презивао Карић, умало му, наводно, није скочио за гушу…
    И Срби су, као и ваљда сви народи света, а они на раскршћима великих историјских путних праваца свакако, столећима живели у суседству с разним другим народима и мешали се с њима, што је оставило видног трага и у презименику данашње српске државе. Ипак, презимена очигледно страног порекла и више-мање непромењена у односу на своју изворну форму нисам узимао без обзира на то да ли су породице које их носе данас асимиловане и већ одавно сматрају себе српским или су и током више деценија па и столећа сачувале знање језика предака и осећање припадности нацији из које су потекле. То су презимена попут Винавер, Бауер, Вајферт, Цихабер, Пукмајстер, Моргенштерн, Киш и Кишдобрански, Кон, Ленц, Блам, Клајн, Грос, Давичо, Барух, Израел, Кабиљо, Жигон, затим Фила, Кумануди, Бајлони, Халкозовић, Баронијан, па Грм и Грмек, Плехачек, Безуха, Соколов, Воронцов, Полети, Гоати, Пероло, Деполо, Мушкатело, Маргарино, Дел Монако, Де Лука, па онда у новије време Хури, Абу Самра, Малих, Хонда, Фукуда, Јамасаки, Кумалаканта, Пилилини итд. Не бих волео да неко помисли да желим да у ма ком погледу дискриминишем особе или породице с тим презименима у односу на оне чија су презимена јасно укорењена у српском језику. Штавише, међу њиховим носиоцима има људи за које би свак пожелео да су му најрођенији род, да и не помињемо славне и заслужне појединце из тих породица, као што су били Станислав Винавер, Лаза Пачу, Ђорђе Вајферт, Геца Кон, Бреда Калеф, Рахела Ферари, Стево Жигон и Данило Киш и као што су Миша Блам и Иван Клајн – да поменем само неке. Али, сва презимена сачињена од лако препознатљиве грађе из туђих језика сама по себи штрче, њиховим би се увођењем изгубила елементарна упоредљивост међу аутохтоним презименима и мој би се презименик претворио у маглу.
    Нисам узимао презимена страног порекла ни ако су настала од речи из блиских нам словенских језика, као македонског, словеначког, чешког, словачког, русинског, руског или бугарског, па ни када их носе грађани Србије са српским личним именима. Још мање сам сматрао да треба да узимам презимена изведена од јасно разлучивих речи из суседних нам несловенских језика – немачка, румунска, мађарска или албанска, попут Дракулић (од Дракул), Фирулесковић (од Фирул(еску)), Секељевић и Балашевић (од Секељи и Балаж) , Гашевић (од Гаши) и сл. Овоме ваља додати и сва презимена Срба у дијаспори, чак и када су национално јасно опредељени као Срби, ако су им презимена скована од речи страног порекла.
    Из истог разлога нисам узимао ни презимена која вуку јасне корене из арапског, турског или персијског језика и којих има јако много, као Ефендић, Урсуз, Чакмак, Карахасан и сл., без обзира на чињеницу да би се за многа од њих могло рећи да припадају – или су колико до јуче припадала – фамилијама етничких Срба. Како се Бошњаци и у Србији сматрају припадницима засебне нације, нисам узимао ни она бошњачка презимена која су по етимологији чисто српска, као Шаренкапић, Шмрковић, Растодер, Хрњица, Поздерац или Хукић, или, тачније – и ово важи за цели каталог – нисам их узимао ако сам по подацима који су ми били доступни закључио да се у национално-традицијском погледу те породице не сматраjу српским.
    Напротив, презимена од некад и овде одомаћених војничких титула из оријенталних језика, као што су Сердаревић, Диздаревић или Султановић, сматрао сам да треба да уђу ако их носе и српске породице (или особе и групе које не полажу много на своју националну или верску припадност), као и слична презимена од грчких и латинских речи за војна и свештена звања, попут Синђелић, Капетановић, Краљевић, Ћесаревић или Цар.
    Осим изнимно, дакле, нисам узимао презимена изведена у целости од речи из источних језика ни када нису везана искључиво за Бошњаке и ислам. Разлог је исти онај који важи за презимена узета од западних народа или изведена из западноевропских језика. Таква су бројна презимена као Агановић, Амановић, Пашагић и Пашајлић, Ајдарпашић, Ашћерић, Ећимовић, Фундук, Хаџибабић, Алваџијевић, Муламехмедовић, Калајџисалиховић, Ганибеговић, Балугџић, Јахура итд. Многа таква презимена носе и православни хришћани, већма западно од Дрине и северно од Саве и Дунава, штавише, некима се, а таква су, на пример, Бајазит и Бајазетов, Бутулија, Зафир, Јарамаз и многа друга, диче искључиво хришћанске породице, и то поглавито оне које себе сматрају Србима од старине, а знатно ређе оне које се сматрају хрватским, већма зависно од тога да ли су православци или католици.
    Напротив, уносио сам она презимена чија етимологија није српска, па чак ни словенска, ако их носе српске породице а током времена туђице у њиховом корену су се потпуно асимиловале и престале осећати као стране речи, попут Поп(ов)ић, Чорбић, Пекмезовић или Ршумовић. Поред ових, уносио сам и презимена у којима ни старији нараштаји, а новији поготово, већ не могу да разлуче страну језичку основу а камоли да јој препознају значење, иако можда слуте да је она туђа. Ово попуштање сасвим сигурно ме води у извесне недоследности, али таквих презимена је много, већином су занимљива, а потичу са разних страна, што с Оријента, што из околних и оближњих народа.
    Било је у прошлости а има и данас људи несрпског порекла који не само што су се населили и засновали породице међу Србима те својим делима задужили српску науку и српски народ већ су кадшто и своја презимена прилагодили додајући им типичне српске наставке. Она су овде уношена сходно претходним објашњењима – ако су туђинске речи у основи њихових презимена на тај начин постале више-мање непрепознатљиве. Такви су били, примерице, Коста Шрепловић (1836-1872), познати српски архитекта, Михаило Валтровић (1839- 1915), који је био професор Велике школе, управник Народног музеја и оснивач Српског археолошког друштва. Њихова су презимена немачког порекла и у свом изворном облику гласила су Шрепл и Валтер. Занимљив је случај генерала Павла Јуришића (1848-1922), јунака српско-турских и балканских ратова, који је своје пруско име и презиме Паулус Штурм дословно превео и тако уклопио у српски именик и презименик, а слично је поступио и наш велики језикословац, својевремено ректор београдског универзитета и дугогодишњи председник САНУ, Александар Белић, чије је породично име најпре било Вајс.
    Уз то, уносио сам презимена изведена од туђица за називе предмета који су некад били у свакодневној употреби а данас су сасвим нестали или лагано нестају из употребе (као што су турцизми кубура, саџак или сантрач, при чему последња, која у Србији данас још ту и тамо означава бунарско витло унутар ограде са квадратном основом, своје далеко порекло вуче, преко арапског и персијског, од санскртске речи за квадрат и за шах) или појаве за које нисмо ни стварали сопствене речи (Џомба) или смо их имали, али су туђице, бар у неком периоду, биле у једнако широкој употреби или чак и популарније (Комшић, Дунђеровић).
    С обзиром на знатан удео ијекаваца у бићу српског народа, број презимена у ијекавском лику веома је мали. Узимао сам их, нарочито када су настала од сложеница, попут Бјелобаба или Бјелобрада, или када су „прошла“ јотовање, као Ђеверица и Ђедовић. Али, будући да су такви облици пре изузетак, давао сам их само у фусноти ако су имала своје екавске парњаке (Бјелогрлић уз Белогрлић, Бјелобрк уз Белобрк и сл.).
    Мада је у Србији, поглавито у Београду и у Војводини, велик број досељеника из Црне Горе који су већином и држављани Србије, Црногорци се од пре неколико деценија званично сматрају припадницима засебне нације. Неко ће можда приметити да то подвајање и није само политичко и идеолошко, да је уз више него видне сличности и несумњиву сродност увек било и видних разлика, али се мора рећи и да у самој Црној Гори релативно висок проценат аутохтоног становништва себе и своје црногорство дан-данас види једино у склопу српства. Разуме се, питање етничких идентитета на подручју бивше Југославије није тема за расправљање на овом месту, тим пре што су ти идентитети често у стању настајања, а не вековног постојања и што су они веома често предмет самоодређења сваког појединца. Нас овде занимају једино чињенице које могу утицати на не баш чврсте и јасне критеријуме за избор презимена у овом каталогу. Дакле, мимо свих политички условљених гледања, чињеница је да су многа српска и црногорска презимена заједничка (пођимо од Караџић!) а да су језичке разлике мале. Ипак, настојао сам – клонећи се повлачења оштрих граница, јер не само што за тако шта нисам довољно учен већ и не верујем да је такве границе могуће повући – да не узимам карактеристична црногорска презимена којих иначе у Србији и међу Србима из севернијих прекодринских крајева нема или их бар није било пре колонизација у 20. веку. Зато нисам узимао презимена попут Шошкић, Шћекић, Микијељ(евић), Говернадуровић, Мараш, Шпадијер, Шекуларац, Каписода, и сл. Нарочито је Бока пуна необичних презимена, али сам сматрао да та презимена, па и када су по етимологији српска (а таква су била и по дојучерашњој националној идеологији), не би требало да уђу у овај избор осим када сам ценио да је њихових носилаца у Србији или другде по српским крајевима било у неком броју и раније, можда и пре Другог светског рата, а свакако бар од пре четрдесетак година и да многи међу њима себе сматрају Србима. За овакав оглед мања је штета ако се из незнања наведу и нека занимљива презимена чији се носиоци данас можда сматрају Црногорцима али не и Србима од тога да се она не наведу ако се по административним и идеолошким критеријумима њихови носиоци сматрају Србима. Можда сам погрешио што нисам унео тако занимљива презимена као што су Амигопривелић, Проколаб, Каписазовић, Протулипац и још нека исто тако ретка, али то нисам учинио јер о њима не знам ништа а нисам био вољан да запињем из петних жила да утврдим да ли задовољавају постављене критеријуме.