Фељтон: Ко су Шумадинци (79)

20. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Између Јухора и Сувобора

У истраживању родова често има прекида у памћењу потомака

Великићи у беличком селу Драгоцвету (слава Св. Арханђео) памте да су досељени из Бачине у Темнићу, али у Темнићу нема Великића, а само једна породица слави Св. Арханђела (Јевдићи, 7 кућа), али не зна своје порекло. Са друге стране, род Великића (15) постоји у Јасици, који тврди да су старинци (слава Св. Пантелија и Св. Лука), и у Кукљину (14), који зна да је насељен из Крушевачког округа (слава Св. Стеван, зимски и летњи). Пошто никоји Великићи немају исту славу, то су или, из нама непознатих разлога, заменили славе, или, у противном, нису род.Или су са онима у Драгоцвету, ипак, пошто им је иста слава, род Јевдићи у Бачини, који су, у том случају, замели памћење о свом пореклу и одсељеним сродницима.

Да прекида у памћењу има много, сведочи и то што од свих лесковачких породица у Темнићу само неколико зна из кога села у околини Лесковца су дошли њихови преци. Тако, у Маскару Стојковићи знају да су из Комарице, Нешићи из Драшковца, а Пешићи (Стојковци) из Пољанице. Два рода у Великој Крушевици у свом породичном имену чувају називе својих села у старом завичају, тако Бојничани знају да су из Бојника, а Душманци из Душманца код Лесковца. Сви остали, 35 родова у девет села, не памте из ког су места у Лесковачкој Морави дошли у Темнић.

Присуство породица чије је порекло из Лесковачке Мораве у тзв. високој Шумадији (Качер, Таково), као и у пределима који нису на правцу кретања становништва моравско-вардарске струје (Гружа, Левач, Љубићска села, Рудничко Поморавље, Шумадијска Колубара и Космај), може се рећи да је занемарљиво. У овим пределима је укупно 12 родова који скупа имају само 37 кућа. При томе, лесковачких досељеника уопште нема у три шумадијске предеоне целине – Гружи, Љубићким селима и Рудничком Поморављу – које су биле на правцима других, веома јаких миграционих струја, као што су косовска и динарска, чије се стицање и укрштање вековима одигравало управо овде, у долини Западне Мораве, што је, даље, како су ове струје плавиле Шумадију, утицало да се на исток и север помери насељавање досељеника из Лесковца и околине.

У два предела, која су омеђена планинским масивима као природним бранама – Левач планинама Котлеником и Јухором, а Качер Рудничком планином и Сувобором – што их је чинило теже приступачним и заштићеним, присуство досељеника из Лесковачке Мораве је више него симболично, јер је у њима насељена само по једна породица из лесковачког краја. Тако је, чудним путевима селидбе и бежаније, у Качер доспела породица Милетића (12 кућа у селу Рељинцима), а у Левач породица Курандића (2 куће у Сибници). У пределу Такова, који се плећима Сувобора и висовима Рудника наслања на Качер, из околине Лесковца је, како је установио Миленко С. Филиповић, све до XX века такође насељена само једна породица (1 кућа), а до средине XX века, и то у Горњи Милановац као привредно средиште, још три породице (укупно 3 куће).

У пределу Космаја, у села на падини која су окренута Смедеревском Подунављу и Јасеници, досељеника из лесковачког краја има у Ђуринцима – Ђурићи (10 кућа), чији су преци овде дошли као кочетари, у граду Младеновцу једна кућа занатлија и у Ропочеву две куће Милановића званих Трнаваца, по селу Трнави код Тополе, где су њихови сродници Ранићи, досељеници од Лесковца.

У Шумадијској Колубари досељених Лесковчана има у Барајеву (3 куће Ђокића), у Јунковцу (1 кућа Цветковића или Петровића), у Барзиловици (1 кућа Марковића) и граду Лазаревцу (1 кућа).

Од свих лесковачких породица у Левчу, Качеру, Такову, Космају и Шумадијској Колубари, једино Марковићи у Барзиловици памте село из кога су дошли – Црквицу код Бојника.

Губљењу из памћења места порекла узроковано је, свакако, вишеструким померањем предака из Лесковачке Мораве преко успутних етапних станица до места садашњег пребивања. У Првом српском устанку је избегло лесковачко становништво било окупљено око логора на Делиграду, затим у Крушевачкој нахији, па у Темнићу, са средиштем у Јасици, а онда, услед опасности од турске најезде, помештено у Белицу и то је, наравно, утицало и на губљење завичајне нити у родословном памћењу. Зато се може рећи да је број породица из Лесковачке Мораве у Шумадији већи, јер смо овде разматрали само оне породице које поуздано знају да потичу од Лесковца.

Сеобе су историјска судбина Срба. Њихово преимућство и удес. Преимућство – јер су увек, упркос свему, имали снаге да изнова отпочну живот и да се тако очувају, а удес – јер је при свакој сеоби, а њих је било небројено много, понешто губљено, део драгоценог наслеђа нестајао, важне споне прекидане, љубави насилно гушене, пријатељи се занавек растајали. На путу се немало и гладовало, до првог рода ћутке умирало, у првој зими се смрзавало. Бежало се у беспуће, журно се заметао траг пред потерама, а поузданог пребивалишта ни у пољу, где су Турци, ни у гори, где су вуци. Сав иметак у завежљају, сва нада у своје празне руке. Бог далеко, а смрт свуда около.

Такав је био цео XVII век, најзлокобније столеће наше историје, са Великом сеобом као завршним чином. И у следећем веку, на чијем смо почетку, у средини и на крају претурили велике ратове преко наших глава, понављају се сеобе. После једне од њих, по замашности назване Друга велика сеоба, почиње поново да се народом пуни Шумадија, поприлично запустела.

Између две велике сеобе (1690. и 1736. године) у њу пристижу и успут, делећи се, размештају многе породице. Ово размештање се најсликовитије огледа у насељавању једне од породица – чији су припадници род најрођенији, пошао са истог, неподељеног огњишта – какви су данашњи Јокићи и њихови сродници.

Род Јокића и њима сродни родови у Шумадији записани су у истраживањима Боривоја М. Дробњаковића. Овај аутор је написао монографске радове о Јасеници (1923), где су Јокићи, о Смедеревском Подунављу и Јасеници (1925) и Космају (1930), где су сродници Јокића.

Истражујући њихово порекло, код Јокића је записао: „Пошла браћа Станко, Видоје и Рескија од Сјенице. Станко остао овде, други брат отишао у Ковачевац, трећи у Кораћицу. Има их у Срему.”

А у космајском селу Кораћици, у којем се памти да су најстарији досељеници дошли од Сјенице и Пештери, записао је сачувано предање да је њихов родоначелник (кога су Јокићи запамтили као Видоја) пошао са браћом, споразумевши се у поласку „да свако остане онде, где му певац запева. Једноме је певац запевао у Трешњевици (Јасеница), другоме у Липовцу (Јасеница), трећем у Тополи (Јасеница), четвртом у Ковачевцу, а петом у Кораћици.”

Од петорице браће, досељене у првој половини XVIII века, потомци тројице браће и данас постоје у селима Топола (и Крћевац), Ковачевац и Кораћица, дакле насељима где се који брат населио, док у Трешњевици и Липовцу потомака преостала два брата данас нема, па се тако не знају ни имена те браће, нити куда су се касније дели њихови потомци. У народном памћењу, као и писаним сведочанствима, током целог XIX века о њима не постоји никакав траг. Могуће је да их има у Срему, куда се иначе бежало, могуће је да су се утрли у бунама и болештинама, могуће је да су се свели на женску линију и тако стопили с неким другим родом. А могуће је и да постоје, ту, у близини, али су, у историјским ломовима, изгубили везу са сродницима и памћење о заједничком пореклу.

КРАЈ ФЕЉТОНА

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 2. јун 2001. године

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.