Фељтон: Ко су Шумадинци (60)

19. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Оснивачи Доњих Грбица

Мајка је она која одгаји, а не она која роди

Да су жене заслужне матере, које захвално потомство узима као родоначелнике, презивајући се по њима, показују Мирићи у Калањевцима (прозвани по баби Мири, „која их је доселила из Херцеговине”, род са Дукићима у Бањи, с којима су заједно досељени, али се овде разишли). Родословно памћење Мирића у Калањевцима сеже до сеобе 1737. године, после које се њихова родоначелница, баба-Мира, доселила на Рудник. О томе је Јеремија М. Павловић записао: „После кратког времена та породица се подели и њени одељци оду у два места. Баба Мира оде у Калањевце (то су данас Мирићи), а Дука оде у Бању (то су сада Дукићи). У прво време те две породице су ишле једна другој у госте; – и та би веза дуго трајала, да није дошао Први устанак. Тада су престали једни другима долазити. После ратова Мирин син, који је већ био стар човек, почео је опет ићи у госте, у Бању. Кажу да је најрадије ишао тамо, само за то да види заједничке наћве (које су донете из Херцеговине, а на деоби припале Дуки, и однете у Бању. Више пута је плачући говорио Дукиним (и својим) унучићима, о значају тих наћава, у којима је за време бежаније мешен хлеб. Путујући тако, причао је, сви смо бацали поглед на наћве, кад смо од глади били жељни хлеба.”

Тако исто и Војчићи у Врбици („доселила се баба Војка од Сјенице. Њена сестра Неранџа отишла у Венчане и од ње су Неранџићи у Венчанима” – оба рода славе Св. Аранђела), Гордијанићи у Гривцу (најстарија фамилија), прозвани по баби Гордијани, или Мартићи – два рода у Книћу, сродна по млеку или по утроби, која их је изродила (дошла баба Марта са сином Јованом од Ужица, па се преуда у Вилотиће, и од ње и тамо настану Мартићи, од који свако слави своју славу – Јован Митровдан, а онај у Вилотићима Св. Јована). И доброчинитељке су стицале славу, о чему сведоче Настићи у Петропољу (прешли на имање неке Насте и по њој се назвали, а старо им је презиме Богдановићи).

Народна пословица каже: мајка је она која одгаји, а не која роди. Тиме се истиче савесност, одговорност мајке-родиље за потомство. Разумљиво је, стога, што безмало у сваком шумадијском насељу има породица које се презивају по женском претку: Анђелићи у Закути, Лешеву, Мајнићу, Милаковцу, Пајсијевићу и Радмиловићу, Баба-Анђелићи у Трнави, Анићи у Орашцу, Аничићи у Буковику и Голочелу, Бисенијићи у Драчи, Бојанићи у Баљковцу, Драгушици и Шљивовцу, Божанићи у Баточини, Водицама, Доњој Рачи, Кутлову, Рабровцу и Честину, Босићи и Вемићи у Книћу, Видићи у Винчи, Вуканићи у Врбици, Горданићи у Брзану, Гроздићи у Адровцу, Даничићи у Великој Плани, Милатовцу и Мирашевцу, Дивнићи у Стојнику, Достанићи у Лапову, Раваници и Чукојевцу, Живанићи у Горовичу и Реснику, Илинчићи у Претокама, Иконићи у Горњој Врбави, Јагличићи у Драчи, Јанићи у Баничини, Белосавцима. Десимировцу, Лапову, Реснику, Саранову, Сепцима, Тополи и Чумићу, Јањићи у Грабовцу, Доњој Рачи, Лужницама и Реснику, Јеленићи у Трнави, Јелићи у Борчу, Витановцу, Вукасовцима, Горњој Сабанти, Драгушици, Липовцу и Чукојевцу, Јеличићи у Бадњевцу, Јеринићи у Балосави и Каменици, Јеросимићи у Книћу и Поскурицама, Калинићи у Мирашевцу, Катићи у Марковцу и Цветојевцу, Крунићи у Дрлупи, Кумријићи у Лапову, Лепавићи у Десимировцу, Љубичићи у Кикојевцу, Манасићи у Реснику, Мандићи у Книћу и Стублу, Маријићи у Бадњевцу, Марићи у Балосави, Белосавцима, Витановцу, Вучићу, Грабовцу, Доњој Сабанти, Клоки, Лешеву, Маслошеву, Радмиловићу, Стојнику и Честину, Маричићи у Божурњи, Брзану, Витановцу, Десимировцу, Корићанима, Марковцу Тополи и Церовцу, Мартићи у Ђурђеву и Шумама, Миленићи у Рашковићу, Миличићи у Градцу, Загорици и Лапову (у Лапову двоји), Милкићи у Марковцу и Мирашевцу, Миљићи у Стублу, Миљојчићи у Витковцу, Мирјанићи у Плани и Наталинцима, Младенићи у Баточини и Витковцу, Настићи у Саранову, Чумићу, Неранџићи у Горњој Врбави, Полексићи у Губеревцу, Петрићи у Љубићу, Радојкићи у Светлићу, Ранђићи у Лужницама и Реснику, Ризнићи у Бањи, Марковцу и Гледићу, од Колашина и славе Св. Петку, Росићи у Винчи, Врбици, Доњој Трешњевици, Манојловцима, Петровцу, Претокама и Чукојевцу, Ружићи у Водицама, Војиновцу, Милатовцу, Опланићу и Трнави, Савкићи у Марковцу, Сандићи у Божурњи и Стојнику, Сарићи у Гунцатима, Доњој Сабанти, Доњој Црнући, Ракинцу и Страгарима, Селенићи у Книћу, Синђелићи у Доброводици, Кутлову и Реснику, Смиљанићи у Годачици, Совијанићи у Гривцу, Спасенићи у Пајсијевићу, Стајкићи у Лапову, Стаменићи у Тополи, Станићи у Врбици, Жабарима, Милавчићу, Орашцу, Придворици, Ратарима и Тополи, Станкићи у Саранову, Шљивовцу и Шумама, Станчићи у Бадњевцу и Малим Пчелицама, Тренићи у Доњим Јарушицама, Марковцу и Мирашевцу, Цветићи у Доњим Јарушицама и Гунцатима, Удовичићи у Великом Шењу, и други Удовичићи (старо презиме Синђићи) у Бечевици, Попадићи у Брњици, Горњој Шаторњи, Лапову и Чукојевцу…

Нити су Шумадинци самоникли, нити би стекли тако добар глас и углед да уза се нису имали такве животне ослонце и помагаче какве су мајке, жене и кћери Шумадије. Јер, злехуда времена, када се мушки гинуло, тражила су и мужевне жене. А Шумадија их је имала.

Судећи по становништу које данас у њима обитава, Доње Грбице иду у ред најстаријих лепеничких села. Основала су га три рода – Батавељићи, Гвозденовићи и Ралетићи, досељена после 1737. године из Старе Србије, и њихови потомци су почетком овог века чинили осам деветина сеоских домаћинстава, што, поготову у погледу породичне разуђености и компактности, како је уочио и истакао етнолог Тоша Радивојевић, „није случај више ни у једном лепеничком насељу”.

Дошавши после Друге сеобе (1736), поготову што су услови у Београдском пашалуку, као пограничном подручју, били сношљивији, преци Батавељића и Гвозденовића су досељени од Сјенице, а Ралетића од Новог Пазара. Батавељића је 1902. године било 53 куће, а чинило их је дванаест огранака – Марковићи (9 кућа), Ђорђевићи (8), Батавељићи (5), Ђурђевићи (5), Максимовићи (5), Тодоровићи (5), Јовановићи (4), Матићи (4), Симићи (3), Јаковљевићи (2), Обрадовићи (2), Пантићи (1). У том времену је од њих било и Батавељића у Дивостину (1) и Книћу (4), а од Батавељића (Марковића) род Николића у Цветојевцу (1), док су им, до половине овог века, неки огранци допрли до Ваљевске (Јошева) и Шумадијске Колубара (Даросава).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 14. мај 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.