Фељтон: Ко су Шумадинци (55)

19. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Протерани бегунци Жујовићи

До свог државнотворног прегнућа 1804. године Срби су увек били добровољци

Попут Алемпијевића (Станчића) у Малој Пчелици, сродници по млеку су Тимотијевићи и Стаматовићи у Сипићу. Око средине XVIII века у Сипић се насели Радован из Седлара у Ресави. Овај удовац се ожени удовицом из бољевачког села Лукова, која му доведе три пасторка, а потом роди Радовану сина Тимотија. Од Тимотија су данашњи Тимотијевићи (друго презиме Радовановићи), а од пасторака су Стаматовићи, у оквиру којих су Стојиловићи, Марковићи и Бранковићи (1911. их било 17 кућа). Први славе очеву, Радованову славу Св. Николу, а други (Стаматовићи) Св. Тому, али су свест и поштовање сродства по мајци одржали до нашег времена.

Особен је случај рода Маринковића у Тополи. По оцу, они су сродници Карађорђевића, јер је њихов родоначелник Маринко рођени брат Карађорђев. Као што је познато, Карађорђе је по својој прекој нарави заповедио да се Маринко обеси. Касније, видећи да му се инокосна снаха мучи са малом децом, сажали се и – доведе јој човека у кућу, да буде од припомоћи док деца не стасају. Карађорђева снаха (по предању се звала Марица), која је са Маринком имала синове Стевана и Степана, роди са овим човеком, Павлом, званим Осаћанином, синове Јована и Обрада. У попису 1863. године су ова браћа по мајци једно огњиште. А када је, за одмазду због тополске буне 1877. године срушен тополски град, они избегну на имање у Крћевац, где се настане, пребивајући у прво време у једној качари, која је очувана и сада. Маринкови потомци, који славе Св. Климента, што је стара слава Карађорђевића, презивају се Маринковићи (Степановићи и Ђорђевићи), а Павлови потомци Павловићи, који славе своју славу, Св. Јована. Но, свест о сродству по мајци је сачувана. Куће Маринковића и Павловића у Крћевцу су једне уз друге, заправо око качаре, у којој им је било заједничко огњиште по збежавању из Тополе.

Упркос заслугама које су имали у борби против Турака, као и угледу свог члана Радојице Жујовића, једног од шест чланова највишег судског тела установљеног у Србији тога времена, Суда општенародног српског, основаног 1820. године у Крагујевцу, као и блиским везама са кнезом Милошем, на род Жујовића, насељен у Јешевцу у Гружи, обрушила се најстрожа казна – да се расели. Одлука је донесена и спроведена 1826. године, а оваква казна је уследила због вишегодишњих жалби околних села, а поготову житеља Борча, на штету коју су им моћни и осиони Жујовићи наносили.

Расељени Жујовићи, предвођени својим старешином Миленком, који их је 1809. године, после боја на Сјеници и Суводолу, и довео у Јешевац, одбију да се преселе на опустелу баштину Чарапића у Рипњу, која им је понуђена за насељавање „јер су жене изјавиле да неће на окрвављена огњишта”, а прихвате да се населе на неко турско земљиште у Неменикућама на Космају. Одатле се, временом, неки преселе у београдски Рајковац, Кораћицу и Ропочево, а неки оду у Шумадијску Колубару – Араповац, од којих једна кућа оде у Јунковац (колубарски). Други део јешевачких Жујовића, на челу са старешином Живком, дође у Малу Врбицу на Космају.

Тако се Жујовићи, расељени са Јешевца, нађу на Космају у суседству својих рођака Жујовића, који су се из Корита доселили 1809. године право овамо, у село Рогачу. Од ових рогачких су Жујовићи у Сопоту. Жујовићи у Рогачи имају неколико огранака (Обреновићи, Окетићи, Радовићи и Мишићи). Са друге стране, међу Жујовиће у Неменикућама ће се, још, из ваљевске околине, доселити део њихових сродника Жујовића из села Врачевића (који су се тамо сместили такође у сеоби 1809. године). Од ових ваљевских Жујовића су Жујовићи у Великим Црљенима. Неки, пак, из рода Жујовића расељених са Јешевца се разиђу појединачно по Гружи. Тако у Борчу остану Пајовићи, у Радмиловић оду Луковићи, а у Гривцу Неговановићи дођу као домазети у кућу Жујовића.

Сви ови Жујовићи су пореклом из Корита. И данас у пределу Корита, у селу Ђаловићи (општина Бијело Поље), које се раније звало Петровићи, на месту званом Николићи – а то је старо презиме Жујовића – разазнаје се Жујово кућиште, остаци домаћинства родоначелника Жујовића, који су тамо били угледни сточари и јак род (40 пушака). Средином овог века било је Жујовића у Неменикућама (6 кућа), Рајковцу (15), Ропочеву (7), Кораћици (4), Малој Врбици (5), Рогачи (40), Сопоту (1), Араповцу (1), Јунковцу (1), Великим Црљенима (4), Врачевићу (36), Борчу (2), Гривцу (1) и Радмиловићу (2). Укупно – 125 кућа. Да су сви ови Жујовићи род, види се и по томе што сви, изузев четири куће (у Араповцу, Борчу и Гривцу, које су промениле славу), славе Св. арх. Михаила. Род Жујовића је дао више заслужних људи. Из овог рода су први пропагатор социјализма у Србији Живојин Жујовић (1838-1870), геолог и председник Српске академије наука Јован Жујовић (1856-1936), радикалски првак Алекса Жујовић (1867-1951), револуционар Сретен Жујовић-Црни (1899-1979) и др.

У презименима појединих породица је најчешће садржан податак о неком преломном тренутку, који је био судбински важан, како за претка тако и за саму породицу. До свог државотворног прегнућа у Првом српском устанку, Срби су увек спремно пристајали, као добровољци, у свим аустро-турским ратовима. Спомен на то су презимена неких шумадијских породица чији су се преци истицали као учесници у борбама против туђина и поробљивача. За остварење слободе као вековног сна било је, осим јуначког срца, потребно и оружје. Да је наша кука и мотика имала домишљате предводнике и спретне, углавном самоуке, занатлије за израду и оправку оружја сведоче презимена многих породица. Исто тако, Срби сељаци су сами градили и справљали све што им је било потребно за живот, становање, рад, превоз, спремање хране и пића, оставу одеће. Премда су овоме безмало сви били вични, неке породице су се ипак истицале, па су тако настала презимена која су најбољи именик и преглед занатских вештина и рукотворног умећа. Природно је да се у земљи сељака нико не презива Сељаковић, Ратаревић или Тежаковић, али су сељаци кумовали презименима својих рођака и суседа који су обављали неке друге послове или били у одређеној служби, по чему су се разликовали и што их је трајно означило. Нити су Шумадинци самоникли, нити би стекли тако добар глас и углед да уза се нису имали такве животне ослонце и помагаче какве су мајке, жене и кћери Шумадије, у чији спомен говоре многа презимена.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 9. мај 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.