Фељтон: Ко су Шумадинци (42)

19. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Упамћено сродство

Приликом пресељавања становништва, за Србе је био најтежи 17. век

Досељеници из Јелашнице у Вучић такође имају у том тимочком селу сроднике, од исте гиџе. То се такође најбоље огледа по заједничким славама (крсном имену). Наиме, досељеници из Јелашнице имају три славе, а те исте три славе одржавају и сви староседеоци у Јелашници. Тако су Милошевићима у Вучићу сродници Војиновци, Миленовићи, Лекићи, Вучковићи и Вукићи у Јелашници, који сви славе Св. Алимпија. Првуловићима у Вучићу су сродници Пангарци, Игњатовићи, Перуничићи и Стевановићи у Јелашници, који сви славе Ђурђиц.

А Пауновићима, Станојевићима и Токалићима у Вучићу су сродници Јеленковићи (надимак Балтићи, по претку који је са собом увек носио балту, тј. секиру), Петровићи и Стојановићи (друго презиме Ћосићи) у Јелашници, који сви славе Св. Николу.

Почетком овог века је оних који славе Св. Алимпија у Вучићу било седам, а у Јелашници 30 кућа, оних који славе Ђурђиц у Јелашници 15, а у Вучићу 29, док је никољштака у Јелашници било 17, а у Вучићу 44 куће. Да сусрет људи Шумадије и Тимока није случајан, већ има вишевековну историју потврђује и предање о настанку рашинске цркве (пет сади хода на југозапад од Књажевца, које наводи Милан Ђ. Милићевић у „Кнежевини Србији”. Ову су цркву подигла два брата, Вуја и Груја, родом са планине Рудник, од којих је један отишао послом по белом свету, а други остао на Руднику. После дуго времена, браћа пођу да се траже и на месту свог сусрета и препознавања подигну цркву захвалницу.

Ово предање губи свој легендарни вео ако се зна чињеница да је на Руднику у Јарменовцима постојао манастир посвећен Св. Арханђелу, а да је рашиначка црква такође посвећена истом заштитнику. Уз то постоји и још једна подударност – руднички манастир су Турци порушили у XVII веку, када је у Тимоку изникла и рашиначка црква. Очито, у та бесудна и злосрећна времена, путеве су знали само калуђери и хајдуци. А с њима и мучни, невољни народ, који се тада селио од немила до недрага.

Сеобе су нас предвајале и проређивале, али су учвршћивале народну свест, повезујући нас из краја у крај. А кад је о Вучићу и Јелашници реч, треба додати и чињеницу да су неки староседеоци у Јелашници, давни досељеници са Косова, па, према томе, у Тимочанима насељеним у Вучићу тече и крв косовских предака.

У историјском метежу и пресељењима становништва, по чему је за Србе био најзлокобнији XVII век, покидају се споне са старим завичајем, временом забораве растурени сродници, а тешко се одрже кумства и побратимства. У сеобама, које су најчешће масовне и невољне, насилне и изненадне, изгубе се многе везе између старог и новог завичаја. Па ипак, понегде, као у многим селима Корита и Сјеничко-пештерске висоравни, памте се и они који су отишли, а одсељеници носе у свом имену спомен завичаја. Упркос недаћама кроз које су прошле, многе породице чувају сећање на порекло и штите га својим именом. Последице сеоба и народног растурања су страшне, не само услед прекинутих породичних и традицијских нити, већ због таквих извитоперења која се, у тренутку раскида, нису могла ни у сну претпоставити. Јер, само се у таквим изокренутим токовима историје и националне свести могло десити да кад Срби ослободе стари завичај, из њега – под сунце туђег неба – оду Срби, њихов најрођенији род, који су се у међувремену били свикли на туђина.

Жупна раздробљеност шумадијског предела и појединачно насељавање нису погодовали очувању и образовању племенског друштва, већ се у Шумадији живот одвијао у оквирима села и кнежина као самоуправних заједница. Међутим, неки знаци племенске припадности су остали до сада.

Понекад једна значајна појединост може да открије целину, као што се лав може препознати на основу канџе. У такве драгоцене појединости спада и казивање ученог хоџе, мула Ибрахима Макића из Бачице на Горњој Пештери. Пре непуну деценију, тачније у лето 1983, мула Ибрахим (рођен 1906. у Бачици, школован у Каиру) био ми је један од најбољих казивача приликом изучавања овог предела Старе Рашке. Нашао сам га на летњем станишту, које се налази на брдашцу, где се он са породицом и сточним малом сместио, као што је то у овом крају устаљени привредни обичај. Уосталом и сам назив села Бачице казује да је овде првобитно било привремено, летње станиште сточара – бачија, коју још називају станови, у неким крајевима катун, а код нас у Шумадији трло. Према томе, Бачица, Катун или Станови, односно Станово, како се звало насеље које је данас урасло у Крагујевац, значе исто – све су те насеобине никле на местима претходних, привремених, сезонских сточарских станишта.

Упитан како се зове брдо на којем му је летњи стан, наш бистроумни и срдачни домаћин мула Ибрахим Макић се осмехнуо и рекао: „Знате, то ми је од колеге остало”, а потом додао име брда. Наиме, брдо које му припада се зове – Попово брдо. У Бачици већ два века нема попова, нити иједног православца, али је у називу брда сачувано сведочанство њиховог негдашњег пребивања овде. У истом селу постоје још и ови називи: Попова бакча и Попова ливада. Данашње становништво Бачице је још билингвистично, мешају у говору српски и шиптарски језик, или их говоре наизменично. То је последица исламизације и сплемењавања са шиптарским етничким елементима. Па тако у овом селу постоји још један назив, који казује много, а то је – Кодркиш, што на влахоалбанском значи: Црквено брдо. Дакле, тачно се зна и где је била православна црква. Но, не само што је назив сачуван, него је ту нађен и велики камени крст, који је, касније, приликом изградње основне школе у Бачици, узидан у њене темеље. Међутим, ту се прича не завршава.

Прадеда мула Ибрахима Макића се звао – Петар, што значи да је тек његов деда, Петров син, примио ислам, што је могло бити средином прошлог века. Очито, у слободан простор, какав је после одсељавања српског живља из ових крајева била и Бачица, спустили су се други сточари, хришћани, а за њима је уследило и досељавање шиптарских група, Климената и Шаља.

 ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 23. април 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.