Фељтон: Ко су шумадинци (41)

19. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Стара презимена

Историја многих породица је роман за себе

Живковићи, потичући од три брата, гранају у Костиће, Милкиће и Милојевиће. Родоначелник Костића је Коста Живковић (р. 1794), а његов средњи Миљко (р. 1797) је оснивач Милкића, док је најмлађи брат Милоје (р. 1802) родоначелник Милојевића.

Здравковићи, који потичу од браће Стојана (р. 1787) и Јована (р. 1776), од доласка нису мењали презиме. Јанкуловићи воде порекло од Јанка Петковића (р.1776) и његових синова Петра и Саве. Родоначелник Калинића је Стојан Николић (р. 1784), уписан 1831. године као домаћин са синовима Милошем, Јевтом и Илијом.

Карцуновићи, чије је старо презиме Цветковићи, потичу од браће Николе (р. 1797), Радојка (р. 1797) и Ђорђа (р. 1807).

Старо презиме Недељковића је Раденковићи, а потичу од Недељка (р. 1776), а њихови огранци Божићи и Петровићи од Недељкових синова Боже (р. 1807) и Петра (р. 1811). У попису 1831. године је Недељков најстарији син Стеван уписан као кмет, а Недељко је имао још три сина – Милинка, Живка и Станоја.

Старо презиме Огњановића је Михаиловићи, како се презивали Огњан (р. 1797) и његов старији брат Маринко (р. 1791). Од Огњановог сина Христе (р. 1819) ће се одвојити огранак Ристића, а касније ће се од њих развити Милетићи, Петровићи звани Тренићи и Првуловићи (Терзићи).

Паунковићи потичу од Паунка Миленковића (р. 1787).

Родоначелник Петковића је Петко Цвејић (р. 1749), а од његовог потмка Бранка (р. 1816) ће се издвојити Бранковићи, а касније и Недељковићи звани Нешићи.

Пешајићи су прозвани по Петру, званом Пеши, Цвејчиновићу (р. 1777), а од Пешиних синова Милојка (р. 1809) и Милете (р. 1817) настаће огранци Милетића и Милојковића.

Првуловићи потичу од Првула Раденковића (р. 1767). Њихови сродници Вељићи су од Веље Радивојевића (р. 1777), од чијег сина Паунка (р. 1807) ће се одвојити огранак Пауновића, а од другог сина Павла (р. 1813) Павловићи, док ће потомци најстаријег му сина Трифуна (р. 1802) задржати презиме Вељића.

Чумићи се деле на Марковиће, Милошевиће и Николиће. Родоначелник Марковића је Марко Јањић (р. 1797), а Николића Марков брат од стрица Никола Цветковић (р. 1797), док ће се Милошевићи одвојити по Николином сину Милошу (р. 1817).

После Другог српског устанка ће у Мирашевац још доћи од Књажевца Петровићи (1832) и Црвењаковићи (1844), из Куманова Илијићи (1858), из околине Костићи (1865) и из Породина у Ресави други Петровићи (1873).

Реч историја у неким језицима значи: прича, предање. Одиста, многи историјски догађаји, онако како су се одиграли, и како су упамћени, наликују на причу. Тако је и родословно памћење многих породица само по себи прича, или роман у маломе.

То потврђује и очувано предање о два брата из села Брусника код Неготина, Вељку и Велоју, који су се, не смејући да чекају турску одмазду по слому Првог српског устанка, збежали у Шумадију и привремено настанили у Лозовику, селу које данас припада општини Велика Плана.

Након извесног времена, кад су проценили да је опасност минула, Вељко се врати у Неготинску крајину и насели у Бруснику, а Велоје нађе место у Клоки, селу код Тополе, и ту се стално настани.

Од Вељка у Бруснику потекне род Јеличића, који се презива и Станојловићи, а од Велоја у Клоки настане род Ивановића. Предак један, а од њега два рода у два, за оно време удаљена, предела. Јеличићи знају да су им у Клоки остали рођаци Ивановићи, а Ивановићи памте да им је предак дошао из села Чубре код Неготина, што значи да је ту, пре бежаније у Лозовик, било старо, заједничко, огњиште и једних и других.

У Шумадији је веома много оваквих предвојених породица, којима је неко најрођенији остао у старом завичају. Можда је понајбољи пример за то село Вучић код Раче. Ово село је, како је установио Тоша Радивојевић, засновано 1806. године, када су на његово тле дошли први насељеници, а коначан облик је добило по слому Првог српског устанка, докад се у њему „одједном настанило” тринаест оснивачких родова, који су дошли из два суседна села у области Тимока – Јаковца и Јелашнице.

Из Јаковца је дошло осам родова – Марићи (са огранком Марковића), Марковићи (са огранцима Голубовића и Гојковића), Миливојевићи, Николићи (са огранцима Ивановића и Младеновића), Павловићи (са огранцима Миловановића и Стојановића), Радојковићи (са огранцима Николића, Ђорђевића, Живадиновића и Милановића), Симићи (са огранком Живановића) и Стојановићи (са огранком Милисављевића), а из Јелашнице пет родова – Милошевићи (са огранцима Видановића и Петровића), Пауновићи ( са огранком Петковића/Миловановића), Првуловићи (са огранцима Живуловића, Милојковића, Ђорђевића, Миленковића, Живановића, Гаћановића и Милановића), Станојевићи (са огранком Радојковића и Стојановића) и Токалићи (са огранцима Милићевића, Аранђеловића/Ранђеловића, Живковића, Милановића и Станојевића).

У Вучићу су се измешали, редом по пристизању, јер их невоља није поделила, већ, напротив, зближила.

У старом завичају су свакоме од њих остали сродници. Досељеници из Јаковца Марићи, Павловићи и Првуловићи, који су, скупа са својим огранцима, имали 1903. године 44 куће, несумњиво су потомци деде Јакова, родоначелника, по којем је и њихово матично село Јаковац прозвано.

Староседелачко становништво у Јаковцу, које је до данас тамо опстало, и које је одреда потомство деде Јакова, разгранато је данас у више од тридесет фамилија, које су скупа после Првог светског рата имале 217 кућа. Да су Јаковљеви потомци у лепеничком селу Вучићу и у тимочком селу Јаковцу заиста сродници сведочи и то што сви, без изузетка, имају исту славу – Ђурђиц.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 22. април 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.