Фељтон: Ко су Шумадинци (38)

18. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Из Дежеве у Лепеницу

У настанку шумадијских насеља гранична црта је Први устанак

Према томе, Први српски устанак је, после Велике француске револуције (1789), друга успела револуција у свету која је срушила феудални поредак. Да подсетимо, феудализам ће у Европи потрајати моћно до 1848. године, па и касније, а у неким деловима Балкана и до 1912. године. Зато у Карађорђеву Србију хрле досељеници из неослобођених делова Српства, где бивају не само слободни грађани већ и власници земље.

Безмало да нема шумадијског села које у овом времену није добило понеког новог житеља, многа села и по више породица, а нека су, напуњена све самим дошљацима, или оживљена или управо тада настала. Тако су, међу осталима, настали Лукање (данашње Ђурђево) и Миронић у Лепеници.

У Лукање долазе дошљаци из знатно удаљених предела. Сви су се овде обрели између 1806. и 1809. године. Село је основало пет родова – најпре су дошли Ристићи и Неговановићи, а убрзо за њима Филиповићи, Савковићи и Дугићи. Дошли су са четири стране.

Ристићи су дошли са истока, из Понишавља (околина Пирота, који је ослобођен од Турака 1878. године). Дошао је предак Илија, а они се презивају по његовом сину Ристи (рођен 1801).

Неговановићи – друго презиме Стевановићи – долазе са запада, из села Паштрића у Ваљевској Колубари (данас општина Мионица). Овај род се брзо множи тако да се Стевановићи (Неговановићи), којих је почетком овог века било 36 кућа, гранају на Марковиће, Мартиновиће, Мартиће, Мијаиловиће, Николиће, Гајиће, Ранковиће, Миловановиће и Срећковиће, а од њих су и Стевановићи у Барама.

Убрзо са југа, из дежевског краја у старој Рашкој, долазе Филиповићи и Дугићи. Несумњиво, ово је последица устаничког ратовања 1806. и 1809. године, када је на Дежеви држан шанац. Тамошње српско становништво, које је пристало уз Карађорђеве ратнике, није смело да чека одмазду Турака и, с повлачењем војске у слободну Србију, кренуло је ка Шумадији. У тој поворци су били преци Филиповића и Дугића, као и Савковића.

Родоначелник Филиповића, чије је презиме у старом крају било Павловићи, Филип Павловић (рођен 1787), или, како су га чешће звали „Вилип”, имао је пет синова – Петра (р. 1815), Петронија (1817), Димитрија (р. 1822), Милана (р. 1825) и Јована, који је умро као дете (1832-1833). Родоначелници Дугића (који се гранају на родове Петровића, Алексића и Павловића) су браћа Пантелија (р. 1799) и Петар Дугић (р. 1815), од кога су Петровићи.

Досељавањем Савковића са југозапада, од Нове Вароши, завршено је оснивање Лукања односно Ђурђева као сеоске заједнице. Родоначелник Савковића је Савко Богосављевић (р. 1782), који је имао пет синова – Стефана (р. 1809), Степана (р. 1812), Радована (р. 1814), Радоја (р. 1822) и Милована (р. 1824). У његовом домаћинству је 1833. године уписан и унук Живота (р. 1832), Стефанов син.

Ових пет оснивачких родова Ђурђева (Ристићи, Неговановићи Филиповићи, Дугићи, Савковићи) чинили су почетком овог века седам осмина домова у селу. У тој сеоби, поготову 1809. године, која је била веома масовна, придошло становништво је основало и село Миронић. За разлику од Ђурђева, чији су оснивачки родови са четири стране, оснивачки родови Миронића су сви од Сјенице.

Миронић су основала три рода – Филиповићи, Кусурићи и Пантелићи. Миронићки Филиповићи, звани Вилиповићи, потомци су Николини, који је ратовао уз Карађорђеву војску. Имао је сина Ђорђија (р. 1795), чији је син Филип (р. 1815), по којем се презивају Филиповићи.

Кусурићи су разгранат род, а његови су огранци Милановићи, Радосављевићи, Павловићи, Стевановићи, Аруновићи, Јовановићи и Спасојевићи. Родоначелник Павловића је Павле Ђорђевић (р. 1777), који је имао синове Милана (р. 1807) – од кога су Милановићи, Благоја (р. 1809), Милутина (р. 1815), Спасоја (р. 1817) – од кога су Спасојевићи, Дамјана (р. 1819) и Јована (1824) – од кога су Јовановићи у истом селу. Родоначелник Аруновића је Арон Ђорђевић (р. 1797), који је имао синове Милосава (р. 1815), Радосава (р. 1819) – од кога су Радосављевићи у истом селу и Милију (р. 1824). Кусурићи су род са Аруновићима у Великом Шењу и Јовановићима у Лужницама.

Пантелићи су такође разгранат род, а огранци су му Ђорђевићи, Илићи, Марковићи, Павловићи, Пантелићи, Радовановићи и Радојевићи. Родоначелник Пантелића је Пантелија Илић (р. 1767), који је имао синове Јована (р. 1811), Милоша (р. 1815), Ђорђа (р. 1825), од кога су Ђорђевићи и Благоја (р. 1827). Пантелићи и Илићи су 1831. године били једна кућа. Родоначелник Марковића је Марко (умро пре 1830), који је имао синове Милована (р. 1812), Радована (р. 1814), од кога су Радовановићи, близанце Николу и Радоја (р. 1817), од кога су Радојевићи, и Ранка (р. 1824).

У повести или настанку шумадијских насеља, као и порекла њиховог становништва, гранична црта је Први српски устанак. Овај преломни догађај наше новије историје је деобни камен целине друштвеног живота Шумадије. Тако и многи родови исказују своје битисање – били су овде пре Карађорђа или су досељени за време Карађорђа, а многи чувају породично памћење да су дошли „кад је Карађорђе сагонио народ у Шумадију”. У то време су новим становништвом попуњавана и етнички освежавана безмало сва насеља, примајући досељенике из свих српских крајева, а нека села, попут Горњих Грбица, у Карађорђево време су у целини испуњена придошлицама.

За разлику од Доњих Грбица – које су од 1737. испуњене садашњим становништвом, чију основу чине три врло разграната оснивачка рода (Батавељићи, Гвозденовићи, Ралетићи – који су, скупа, 1902. године имали 168 кућа), а у Карађорђево време, поглавито у сеоби 1809. године, примиле само четири рода (Живковиће, Малишиће и Ракићевиће, који су дошли од Новог Пазара, и Жикиће који су дошли од Књажевца – а који су, скупа, 1902. године имали 31 кућу) – Горње Грбице су у Карађорђево време у целости испуњене досељеницима.

У време Карађорђеве Србије је у Горње Грбице дошло шест родова: три из Старе Рашке (дежевски крај, околина Новог Пазара), а три из Босне (предео Осата, уз Дрину). Међутим, печат селу дају досељеници из Старе Рашке, јер су кудикамо бројнији. Њихови родови су тзв. Ере, Мијаиловићи и Радојичићи, који скупа 1902. године имају 55 кућа, док Осаћани (родови Обрадовићи, Милановићи и Пашићи) имају те године скупа три куће. У тој години ће се тек доселити седми род у Горње Грбице – кућа Мојсиловића, који долазе из Рамаће, што је пресељење у оквиру исте области.

Такозване Ере (слава Св. Никола) имају 17 огранака, Мијаиловићи (слава Св. Јеремија) имају осам огранака, док су остали родови са истим презименом и без огранака. У Ере спадају Петровићи, Јовановићи, Јовчетићи, Миловановићи, Милојевићи, Милошевићи, Павловићи, Радовановићи, Илићи, Лукићи, Симоновићи, Стевановићи, Дамњановићи, Ивковићи, Лукићи (други), Обрадовићи и Стојадиновићи, а Мијаиловићима припадају Мијаиловићи (у ужем смислу), Гавриловићи, Милосављевићи, Ранковићи, Вујадиновићи, Јокићи, Миловановићи и Радојевићи.

Један од оснивачких родова у Горњим Грбицама, Мијаиловићи, овако се временом гранао: Мијаиловићи (у ужем смислу) су од Мијаила Јовановића (р. 1767), а од Милована (р. 1812), његовог средњег сина, потичу Миловановићи.

Гавриловићи су од Гаје (р. 1811), чији је отац Вулић Вучићевић (р. 1767) био 1831. године кмет у селу.

Родоначелник Вујадиновића је Вујадин Михаиловић (р. 1771), док су родоначелници Милосављевића, Ранковића, Јокића и Радојевића из каснијих нараштаја.

У Горње Грбице су дошли тзв. Ере са породицама – сродници (браћа и браћа од стричева) Петар, Павић, Јевта, Неша, Савић, Јован, Драган, Сава и синовци Вујадин и Сима са мајком Милицом. Како се то види из архивских докумената, ерски родови су се овако гранали:

Петровићи су од браће Николе (р. 1777) и Симе Петровића (р. 1802). Од Павићевих синова Јовчете (р. 1802) и Јована (р. 1811) су Јовчетићи и Јовановићи. Јевта је имао два сина, Вуксана (р. 1767) и Вучету (р. 1779). Од Вуксана су Петар (р. 1812), Митар (р. 1815) и Урош (р. 1823), а од Вучете су Лука (1807, родоначелник Лукића), Станко (р. 1817), Милош (р. 1823, родоначелник Милошевића) и Милован (р. 1830, родоначелник Миловановића).

Од Неше су Милојевићи, по сину му Милоју (р. 1797). Од Савићевог сина Павла (р. 1804) су Павловићи, а од Павловог сина Стојадина (р. 1829) се одваја грана Стојадиновића. Од Јована (р. 1777) су Радовановићи, чији су се и отац и син (р. 1809) звали Радован. Драган је имао сина Јована (р. 1783), а овај сина Илију (р. 1827), од кога су Илићи. Од Савиног сина Стевана (р. 1809) и Луке (р. 1811) су Стевановићи и Лукићи (други).

Старо презиме Симоновића је Миличевићи. У Горње Грбице је дошао Вујадин (р. 1795) са братом Симом (р. 1796), од кога су Симоновићи. Од најстаријег Симиног сина Дамњана (р. 1814) је грана Дамњановића. Родоначелници Ивковића и Обрадовића су из млађег нара. У Шумадију, која ће постати земља снажне устаничке радње, притицали су становници са свих српских страна. Многи су бежали од недаћа, глади, одмазде због замерања или убиства ага, али им је неутажива жеља за слободом била заједничка. Првих година после Свиштовског мира (1791) Шумадија се чинила обећаном земљом, поготову што је у њој, као пограничној области Отоманске империје, живот раје био сношљивији но у другим крајевима.

У Корман тада из југозападних и јужних крајева пристижу досељеници – Гајовићи (Гајићи, Ђуричићи, Јанковићи, Срећковићи) и Ивковићи (Станојевићи, Милановићи, Васиљевићи, Огњановићи) од Сјенице, Милисављевићи (Миленковићи, Пешићи, Радојевићи, Симићи) од Новог Пазара, Ташовићи (Танасковићи) из Старог Влаха (ужичко-моравички крај), Ракетићи (Милијићи, Јовановићи, Вујичићи, Јанковићи, Вучетићи, Милановићи) из Горичана код Чачка, а Стојковићи (Недељковићи, Јовановићи, Рајковићи) из Стубла у Жупи. Са истока долазе Николчићи (Живановићи, Живковићи, Милановићи, Милошевићи, Миљковићи) из Кормана у Алексиначком Поморављу, а из Трна у Бугарској Првићи (Милановићи, Тодоровићи).

У Мирашевцу се из Босне насељавају Топаловићи (Ђурђевићи/Мијаиловићи, Аџићи/Радовановићи, Милошевићи, Петровићи).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 19. април 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.