Фељтон: Ко су Шумадинци (27)

18. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

У чети Коче капетана

Кочина крајина била је највеће ослободилачко прегнуће 18. века

Мало је насеља о којима постоје оновремена сведочанства о њиховом настанку и насељавању. У ред тих малобројних иде село Загорица код Тополе. Село је врло старо и први пут се у писаним споменицима помиње 1476. године, у турском попису који је обављен седаманест година по пропасти Србије (1459), дакле у времену када се окупациона власт усталила а унутрашње прилике биле сређене.

Никада, вероватно, неће бити разјашњено колико пута се од тада Загорица празнила и пунила новим становништвом. Срећом, њено последње насељавање за време Турака је познато, захваљујући њеном привременом житељу у том времену Гаји Пантелићу Воденичаревићу, чија су казивања један од главних извора за нашу историју новијег времена.

О том насељавању, обављеном пре Кочине крајине (1788), Гаја Пантелић Воденичаревић, касније знаменита личност Првог српског устанка, причао је у више наврата професору Исидору Стојановићу, који је прикупљао грађу за Српско учено друштво, те је тако сачувано доста драгоцених података. По том казивању, када је потурчењак из Мостара Мула Хусеин, досељен у Паланку (тада звану Хасан-пашину), купио од Мула Селејмана Кићановића село Загорицу, он је насели доводећи „рају” из више насеља. Тако у Загорицу, у којој су били велики пчелињак (кованлук) и воденица, прво насели из Жабара Петра, Карађорђевог оца, да чува пчеле, и Гајиног оца Пантелију Десимировића, да буде воденичар (отуда његови потомци носе презиме Воденичаревићи). Потом се доселе Јован Живанић из Жабара, Панта са оцем вртаром из Светлића, Недељко, Добровој и Станоје из Раче, Ђорђе Живанић из Ракинца, Мијаило Преко, Симеун Ћоса и браћа Станко и Станоје Марисављевићи из Кусатка, Милован и Стеван Марковићи и Мијат Аврамовић из Иванче, браћа Пантелија и Сима из Саранова, Антоније и Алекса са оцем такође из Саранова, Петар Чокић из Маслошева, а Мула Хусеин насели још и неког Циганина из Ратара, да му буде пинтор.

Мало је ових досељеника дошло добровољно, но више их је, како истиче Гаја Пантелић, „прибегло у Загорицу што им је зулум турски додијао”. Од добра се не бежи, каже народна пословица и, попут Загорице, која је право колонистичко село, овако је углавном попуњавана већина шумадијских насеља.

Занимљиво је да су се потомци ових насељеника до данас задржали у Загорици, чинећи главнину њеног становништва. Кочина крајина, највеће српско ослободилачко прегнуће XVIII века, премда несрећног краја, историјски је значајна пре свега по томе што је осведочила снагу устаничког покрета који је донео краткотрајну слободу за којом се, поколењима, жудило. Али, важније од тога, било је сазнање да Србима нико други не може, и неће, донети слободу до они сами. Јер, Кочина крајина је била, што се већ и раније, небројено пута, дешавало, злоупотребљавање српске тежње за слободом у корист страних интереса. Између Беча и Стамбола, у жрвњу двеју империја, чије је и лице и наличје владавине и окупације добро знао, српски народ се, најзад, почео прибирати око властитог етничког стожера као упоришта и узданице. Освешћени, преживели Кочини добровољци ће несмиренички чекати Први српски устанак, а неће бити ретки ни они који ће и предњачити у њему. Преци и родоначелници многих данашњих породица у Гружи, Јасеници и Лепеници су били запажени учесници Кочине крајине. Многи од њих, ступивши у фрајкор, записани су у саставу чете којом је непосредно командовао капетан Коча Анђелковић. Међутим, нити је ова чета цела Крајина, нити су пописани сви учесници овог значајног историјског покрета.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 6. април 2001.

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.