Фељтон: Ко су Шумадинци (22)

18. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Порекло дошљака

Од десет свештеника само онај у Врбици зна седам светих тајни

Цркве су, благо речено, у скромном стању. Најбоља је црква у Жабарима (стара црква у Горовичу), којој припадају Чумић и Сараново, зидана „на манастирско подобије” – сва од камена, са сводом и покривена ћерамидом. Од камена је, покривена црепом, и црква у Крагујевцу, али је она, у ствари, преправљена турска џамија. У Страгарима је камена црква покривена шиндром, а у Витановцу је брвнара покривена шинрдом. У Грошници је 1734. године оборкнез Станиша Марковић Млатишума озидао цркву каменом, на свод, патосао циглом и покрио шиндром, а преко ње црепом.

Стање и знање свештенства – нимало узорно. Од десет свештеника је само онај у Врбици добро упућен у седам светих тајни. Од осталих, поп у Витановцу зна неке од седам тајни, а поп у Дренови је чуо за седам тајни, али им не зна форме, док седморица не знају ни тајне ни форме. Добро да читају и певају знали су само поп у Врбици и Жабарима, поп у Бачини је добро читао, али не зна појање. Од осталих, поп у Дренови је појао помало, а онај у Грошници доста лоше, док шесторица нису знала појање. По старински и полако су знали да читају попови у Крагујевцу и Страгарима, а остали, како је оцењено – слабо, помало или доста лоше.

Међутим, из овог црквеног извештаја се може, посредним начином, закључити о сеобама становништва. Јер, од десет попова – деветорица су дошљаци, од којих су четворица из Старе Рашке и Старог Влаха – Василије Станимировић у Дренови је из Вранеша, Филип Обрадовић у Жабару је из Бедине Вароши, Веселин Борисављевић у Страгарима је из Трудова, Сава Недељковић у Витановцу је из Козника; двојица су из Херцеговине – Мијат Станковић у Јагодини и Јован Вукосављевић у Врбици; један из Црне Горе – Дамјан Јанковић у Бачини је из Моракова код Никшића; један из Метохије – Радосав Јовановић у Крагујевцу је из Тихнића; један од Скадра – протопоп Вуле Ђорђевић у Крагујевцу је из села Власојевића. Једино је Остоја Атанасијевић у Грошници родом из Крагујевца, а књизи се учио у Вољавчи.

Управо из области из којих потичу свештеници (Стара Рашка и Стари Влах, Херцеговина, Црна Гора, Метохија, Скадар) највише је и становништва досељеног у Шумадију.

У Врбици (данашњи Аранђеловац и село Врбица) око 1735. године је свештеник Јован Вукосављевић, пореклом из Херцеговине. По свему судећи је овај Јован предак данашњих Поповића у Буковику, за које Дробњаковић каже да им се, много пре Првог српског устанка доселио предак калуђер Пахомије из Херцеговине. Све до средине XX века из ове породице су били свештеници, дванаест заредом, од којих је најпознатији прота Атанасије, који је заклео устанике на Орашачком збору 1804. године. Из ове породице су учесник и историчар Првог српског устанка Лазар Арсенијевић Баталака (синовац проте Атанасија) и савремени књижевник Данко Поповић (р. 1928. године у Аранђеловцу).

Из Херцеговине је и Мијат Станковић, свештеник око 1735. године у Јагодини. Но, у целој Белици је удео тзв. динарске струје занемарљив. Средином овог века је било само 2,5 одсто кућа досељеника из Црне Горе, Сјенице и Херцеговине. Као оаза стога делују Томићи, Миљковићи и Бојовићи досељени од Васојевића у Црнчу почетком XVIII века (20 кућа 1948).

По правилу, за становништвом су ишли и попови. Тако је бачински поп Дамјан Јанковић имао нурију у селима око Рожаја, али, после девет година, када се због турских зулума српско становништво почело расељавати, крене и он за њим 1729. године, те дође у Бачину. Четири године раније, оставши без нурије код манастира Црне Реке, дошао је и поп Мијат, прво у Бачину, а одатле у Јагодину. Због турске глобе је и поп Радосав оставио нурију у Дренчи и дошао у Крагујевац 1721. године. За попа Веселина у извештају стоји да је имао нурију у свом родном селу Трудову (уз село Божетиће код Нове Вароши, које је по попису 1991. српско село са 122 житеља), и да је поповао осам година, али „по том, како су други људи почели одонуд селити се нужде ради турске у цесарску страну, тако и поп, не могавши остати, преселио се у државу цесарску, у село Страгари, лета 1721.”

 ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 1. април 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.