Фељтон: Ко су Шумадинци (2)

Портал Порекло објављује у више наставака фељтон Миодрага Недељковића “Ко су Шумадинци”, који је публикован 2001. године у дневном листу “Глас јавности”

Згуснута снага српских земаља

И премда становништво досељено из динарских области чини већину у Шумадији, мешањем, међусобним прожимањем и утицајима досељеника и старијег становништва, створена је нова етничка група – Шумадинци, која, разумљиво, нема чисте динарске особине. О овој снажној етничкој комбинацији, коју назива шумадијским варијететом, Цвијић каже да је створила нов етнички амалгам и образовала нов физички и психички тип становништва. Отуда, другим речима, по Цвијићу: „У Шумадији је згуснута снага свих српских земаља”.

Током августа 1995. године Шумадија је поново преживљавала неке странице своје историје. У окрутној врелини лета видели смо тада тужне поворке невољника, прогнаника из Републике Српске Крајине, који су, бежећи испред геноцидног насртаја Туђманове Хрватске, спас потражили у земљи матици. Многи од њих и у Шумадији. Овакво масовно збежавање у Шумадију није виђено од 1809. године, када се овамо запутило побуњено српско становништво са Сјеничко-пештерске висоравни.

А пре ове масовне сеобе, после Другог светског рата, тихо и у сталном млазу, дотицало је и српско становништво са Косова и из Метохије, сливајући се претежно ка Подунављу, или се настањујући у прикрајку већих места, стварајући својеврсне досељеничке колоније. Као трећи значајнији контигент становништва што је пристигло у Шумадију могу се означити досељеници из Старе Рашке и Црногорских Брда.

Узроци и разлози свих ових усељавања су тројаки. Крајишници су бежали од усташког ножа, они с Косова и из Метохије су, обесправљени, бежали из сопствене државе од шиптарског насиља, док су се житељи Старе Рашке и Црне Горе, појединачно и природно, досељавали у потрази за бољим условима живљења.

Ниједан од мотива ових долазака није нов, и ниједна од ових скупина такође није нова. Све оне, у дугом низу деценија и векова, имају своје претходнице. Шумадија је за њих новина. Они, међутим, Шумадији – нису.

Етнолошко изучавање ће несумњиво научно расветлити низ драгоцених питања наше историје и етничке прошлости, као и токове савремених збивања, етничке одлике и промене у саставу, антрополошким својствима, материјалној, друштвеној и духовној култури становништва. Многе разлике се, још сада, безмало у сваком погледу, јасно уочавају. Али у основном, то не утиче на лик и карактерна својства Шумадинаца. Јер, оно што је стварано вековима – не може се преконоћ изменити.

Као што данас Србина који се врати из Америке називамо „Американац”, тако смо и Србе који су у Шумадију пребегавали, услед невоље или склањајући се од крвне освете, називали: Арнаути, Бугари, Власи, Грци, Мађари, Швабе, Ере, Сремци, Шопови, итд. Историјски се поуздано зна и кад је који талас досељавања запљускивао Шумадију, па је то нашло одраза и у називима тла и појединих породица. Тако су добеглице од Тимока и Старе планине названи „Бугарима”, „Бугарашима”, или „Шоповима”, из Старе Србије „Турцима”, из Срема „Швабама”, са Косова „Арнаутима” итд.

О њиховом размештају у новој средини говоре данас многи топоними и називи или надимци појединих родова. Тако су настали Арнаутски крај у Доњој Шаторњи, Арнаутовац у Чумићу, Арнаутско брдо у Чумићу и Горњим Јарушицама, Арнаутске колибе у Грошници, док се у Саранову родови Радосављевићи и Обрадовићи, којих је почетком века било тридесетак кућа, зову скупно Арнаутовићи, јер су пребегли из „Арнаутлука”, као и Арнаутовићи у Драчи, док су Арнаутовићи у Пајсијевићу досељени из села Павља код Новог Пазара (село Павље је и данас српско село).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 2001.