Poreklo stanovništva sela Mokrin, prema istraživanju Jovana Erdeljanovića (“Srbi u Banatu). Priredio saradnik portala Poreklo Aleksandar Marinković
Mokrin je, otako postoji, na današnjem mestu. Prvi naseljenici hteli su da nasele selo na strani atara Plandište, koja se zove Mokrin, ali su ga naselili ovde, kraj Đukošinih potoka, i napre se zvalo Đukošin, a posle Mokrin.
Niko ovde nije stanova pre naseljenja Mokrina za vreme Marije Terezije.
Prilikom naseljavanja prvi su došli iz Sente Riđički i Badrljički. Koje su familije posle njih došle, ne zna se, ali je nesumnjivo došao poveći broj u grupi.
Mnogobrojni tragovi i uspomene pokazuju da je u ataru mokrinskom bilo manjih sela i pre postanka današnjeg sela… Tako i postojanje ostataka negdašnjeg sela na zemljištu udaljenom od sadašnjeg sela, a zvanog Mokrin i pominjanje naselja s ovim imenom već 1723. godine svedoči da je zaista postojalo ovako nazvano seoce pre današnjeg Mokrina. A to što se selo zasnovano na današnjem mestu u narodu zvlao Đukošinom, svedoči da je to bilo novo naselje, nastalo zasebno od starog seoceta Mokrina.
Statistički podaci iz 1924.:
Domova 1464 (zajedno sa nazarenima): m. 3814, ž. 3787; rođenih: m. 113, ž. 123, mrtvorođenih 1, vanbračno rođenih 27….
RODOVI POZNATOG POREKLA (iz protokola ”kreščaemih” iz 1757. – 1766. godine):
– BELOŠEVI (34. Đurđevdan), deda kazivao da su ”iz Maćedonije”; imaih odseljenih u Obrežu; ima i u Hrvatskoj te familije i istog sveca slave
– BRDARIĆI – STANOVLJEVI (praočevi) iz Bačke; ima prezime i u Slavoniji
– GALEŠEVI (Sv. arhanđel Mihail), iz Stare Kanjiže; njihovi atari su se zvali Vlaovici, pa su po Gali tako prozvani; Vuk Galešev je ovde udario kolac
– GOLIĆI (Đurđevdan) iz Bačke gde ih i sada ima
– GRASTIĆI (Đurđevdan) iz Sente
– DAMJANOVI (sad – IĆI)
– ČORBARI (Đurđic) iz Stare Kanjiže
– DILBERI (Sv. Pantelej) poreklom iz Srbije
– DOKIĆI (2, Đurđevdan) poreklom ”iz Macedonije”
– DUDIĆI (Đurđevdan) iz Bačke, dobili su ”sedam paora”, najviše od svih
– JOVANOVI (sad JOVANOVIĆ) – TRUDOVI (Sv. Vasilije), deda trgovac, prodavao trud; iz Bočara od Lejića
– KOSTIĆI – SUVAČAROVI (2, Sv. arhanđel Mihail) iz Komluša, gde ih još ima
– KRSTEKANIN, a danas KRSTEKANIĆI (Sv. Stefan) iz Martonoša u Bačkoj
– LADIČORBIĆ (Đurđevdan) iz Sente
– MARKOVI – LACKOVI (Sv. Jovan), ima u protokolu i Marković iz Stare Kanjiže
– NEDELJKOVIĆI, danas NEDELJKOVI – VANJEŠEVI (Miholjdan) iz Srema se prvo naselili u Staru Kanjižu
– PERIŠIĆI – GEJINI (Miholjdan) iz Siriga, od Našigaćinih, koji je kao nećak doveden u kuću Perišića
– PERIĆIĆI (Đurđevdan) iz Sente, a odatle su neki otišli i u Sentu
– PETKOVI (jedni slave Sv. Petku, a drugi Lazarevu subotu; ovi drugi na umoru), poreklom iz Peći; Petkovih ima u Senti
– PIVAROVI (Sv. Lazar), stara familija, došli iz Sente gde ih ima i sad
– POPADIĆ (Sv. Jovan) verovatno iz Kanjiže, jer su ceo njihov sokak zvali Kanjiški: POPADIĆI, FIŠEKOVI, ČAVIĆI, ČONKINI, TEŠIĆI, SEKULIĆI, RADOJIČINI
– POPOVI, jedni ŠIJAČKI (Sv. Jovan), došli ”iz Šijačke”, ”iz Srbije”
– PREKAJSKI (Sv. arhanđel Mihail) iz Sente, ima ih i sad u Senti
– SEKULIĆI – TOJINI – MILAKOVI (Vračevi) iz Bačke
– SIMIĆI (Sv. Stefan) iz Sente (Riđički na roglju, Zvekići do njih, Badrljički, pa Simići – tako su bile komšije u Senti, pa tako i ovde)
– SRBLJIN(OVI) – BUKUROVI i KIPANOVI (Sv. arhanđel Mihail – uzeli očevi crkvenu slavu za krsno ime) iz istočnog Banata; sin dobio ime Srbin; imali najviše ovaca
– STAJIĆI (Đurđevdan), stari iz Sente
– STEPANČEVI (Đurđevdan), 1765. i STEPANČEVIĆ; iz Sente gde ih je još imalo
– TATIĆI (Sv. Jovan) iz Sente gde ih i sad ima
– TEŠINI i BAJŠANSKI (i jedan i drugi slave Vartolomeja i Varnavu), istog su porekla i došli iz Bajše u Bačkoj, jedan po Teši, bratu mu (moj dodatak – vidi više pod Porodica Bajšanski)
– TEŠINI – ĆIŠKOVI (Đurđevdan) iz Sente su, došli odskora; ima odseljenih u Srbiju
– CVETIĆI – BARANĐANI (Sv. Nikola); bila su tri brata u Jozepovu (dan. Novi Kneževac), pa deda ovih ovde otišao u Barandu i bio tamo neko vreme, a zatim došao ovamo (Stojkovi u Obilićevu su druga dva brata)
– ČONGRADINI (Đurđevdan) iz Čongrada preko Moriša
RODOVI ČIJE POREKLO NIJE UTVRĐENO:
– BAJIN (sad BAJIĆ) – BARBIROVI (Sv. Nikola)
– BAJIĆI – GUSKOVI (Sv. arhanđel Mihail); nisu rod sa prethodnicima
– BADRLJIČKI (Sv. Nikola), i sad ih ima u Senti; bili su plemići, ali sad nemaju ni diplome ni grba
– BRANKOVI (1, Sv. Jovan)
– BUGARČIĆI (Đurđevdan)
– ŽIVANOVIĆI – ROGINI (Sv. Nikola)
– KECIĆI (Sv. Nikola)
– KOPČALIĆI (Sv. Stefan), jednu kuću zovu Car, a to prezime ima u Mačvi
– KRSTANIĆI – BUNJEVKIĆI (1, Sv. Luka)
– KUVIZINI (sad KUVZIĆI)
– ČIJINI (1, Sv. arhanđel Mihail), ima ih u Bačkoj
– MELENČINI, sad MALENČIĆI (Sv. Nikola), ima i u protokolu Malenčić; jedna od najstarijih familija; i u Bačkoj to prezime
– MALETINI – SAVINI (Đurđevdan)
– NEDELJKOVI – MANDŽINI (Sv. Jovan), nisu rod sa Nedeljkovim – Vanješevima; Nedeljkovi su bili dobili ”šest paori”
– NOVAKOVI – ŠUGANJEVI (Đurđevdan)
– NOVAKOVIĆ, sad NOVAKOVI (Đurđevdan)
– PERIĆI – POMORIŠKI (Sv. Jovan)
– PERIĆI – ROĐINI – GLIŠINI (Đurđevdan)
– PIVAROVI (Petkovača)
– POPOVI – KRIŠINI (Sv. Stefan); bili su vrlo bogati; staro prezime Majević, pa im deda primio prezime Popović od svojih rođaka
– RAJIĆI – ŠANTINI (Đurđevdan)
– RAJIĆI – VIRAGOVI (Sv. Nikola)
– RAKINI – LOMBINI (Sv. Stefan)
– RAKINI – MILANOVI (Sv. Jovan)
– RISTIĆI – ĐUĐINI (Sv. Jovan)
– SAVIN, sad Maletine zovu Savin
– STAJIĆI (Sv. Jovan); nisu nikakav rod sa Stajićima koji su poreklom iz Sente
– TOLMAČEVI (Sv. Nikola i Sv. Jovan), ne znaju odakle su; isto prezime u Karašu; Lalina umka, po njihovom dedi Lali
– UBAVIĆ (1, Sv. arhanđel Mihail)
– UBAVIĆ (1, Prozvani Andrija), nisu rod sa prethodnicima
– CVETIĆI – BURILOVI (1, Đurđevdan)
– CIGLJAROV (1, Sv. Jovan)
– ČOBANOVI – GLIŠINI (Sv. Jovan)
– ČELEKETIĆI (Sv. Stefan i Sv. Nikola), ove druge zovu Šamovljev i (”jak ko vo”); ne znaju poreklo tog prezimena; ono postoji i u Iđošu.
IZUMRLI RODOVI:
BORJANOV – VELIČKOV – VLAHOV, posle Vlahovići – ČANAUČEVI – VLAŠKI – ĐUĐINI – IVANČEV – JELIĆI – JOSIFOVI – LAZAREVIĆ; bio sveštenik tog prezimena – MEGLIĆ – MILINOV – MILINOVIĆ – MILOŠEVI – BOČARČEVI (1, Sv. arhanđel Mihail); doseljeni iz Bočara pre 40 godina – PENJINI (1, Sv. Jovan) – PETRIN – PLUŽAR, posle nazvati Plužarevi – POMORIŠKI, sad nadimak Perića – PULINI – RAKIĆEVIĆ – SARIĆI – SREĆKOV – STEFANOVI – SUVAČAROV – TRIFUNOV – FORLAŠEV – CICVARIĆ – ŠEDAKOV – ŠESTAKOV (ima spomena u topografskom nazivu)
ISELJENI RODOVI:
BOŠKOVI (1, Sv. Jovan), u Beogradu su – BUGARIN – BUKUR, sad ih nema, ali ima Srbljin – Bukurovi – BUNJEVKIĆ (nadimak, vidi napred) – VELJINI (Sv. Nikola), iz Sente, došli među prvima, iseljeni u Izbište; u Oseku su Veljini iz Sente – VRTIPRAŠKI (Sv. Stefan), učitelj u Modošu, odavde odseljen; iz Mađarske su Kanjiže i zvali se tamo Nerandžini, gde ih i sad ima – JOLIĆI (Sv. Jovan), iseljeni u Mokrin (moj dodatak – ovo je nerazumljivo) – RIĐIČKI
CIGANI: Pavlovići, sad Pavlovi (Petkovača), poreklom Cigani; i u protokolu se nalazi Pavlov
RODOVI POZNATOG POREKLA (iz Protokola venčanih i kreščaemih za 1738.-1765.godinu), osim napred navedenih:
– VULETINI – PISMINI (Đurđevdan)
– KRĆINI (3, Sv. Nikola) iz Deske
– DOBROSAVLJEVI – JOVKIĆI i BRANKOVI (Sv. Nikola), došli ”iz Srbije”; dobili ”tri paora” zemlje; ima i u Opavi te familije
– DRAŽIN, sad DRAŽIĆI a ima u matici i Dražić, iz Detne i uopšte ih ima po Bačkoj (i u Bečeju i u Krsturu), jedne zovu PETROMIJAJLOVI (Sv. Jovan, a jedni – 2 – slave Simeona Bogoprimca)
– ZAVIŠIĆI (Sv. Jovan) iz Bačke, jer ih i tamo ima
– KOVAČIĆI (Petkovača) iz Stare Kanjiže
– MIHAILOVIĆI – MAMINI (Sv. Stefan), pokrelom iz Stare Srbije; ima ih u Kanjiž i Senti
– STEPANOVI – PEKINI (Đurđevdan) iz Sente
RODOVI ČIJE POREKLO NIJE UTVRĐENO:
– ĐUKANOVI (Sv. Nikola), jedne zovu Pajtini
– KRDŽALIĆI, danas KRDŽALINI (Đurđevdan)
– MILANKOVI (1, Sv. Ignjat)
– MILETIĆI (Sv. Nikola)
– MIRKOVIĆ, sad MIRKOVI (Sv. Nikola), po njima se ceo kraj zove Mirkovača
– MIHAJLOVI – JERKOVI (Đurđevdan), po pretku Jerku; ima Jerkov Paor; u Jerkovu kuću Mihajlov je došao kao zet
– PAL(I)KUĆINI (Sv. Jovan)
– PRODANČEVI (Sv. Toma); stari im bio prodat u Tursku, otud ”prodanac”; pobegao posle ovamo; sad ih zovu Prodančevi i tako se pišu
– STEPANOVIĆ
– ŠOKLOVAČKI (Sv. Jovan i Sv. Nikola), a sve druge zovu Salaćkovi
IZUMRLI RODOVI:
ANĐELKOV – BORANOV – ŽIVKOVIĆ – KARLIĆ – LATOV – MEČKIĆ – MILOSAVLJEVIĆ – PETRUŠIĆ – SAKAČEV – ŠESTAKOVIĆ
RODOVI POZNATOG POREKLA (iz Protokola umirajuščih za 1779.-1782.godinu), osim napred navedenih:
– ADAMOVI (Sv. Stefan) iz Sente, gde ih još ima
– BLAŽIĆI iz Bačke, oni i Blažići u Kumanima i u Vranjevu (moj dodatak – Novi Bečej) imaju isti ”žig” na marvi i slave istog sveca; jedni slave Sv.arhanđela Mihaila, a drugi Sv. Alimpija
– BOŠNJAKOVI (Sv. Nikola), znaju da su iz Bosne; ima to prezime i u Melencima
– VUJINI (Đurđevdan), stara faimlija, iz Stare Kanjiže
– GAVRILOVIĆI, sad GAVRILOVI (Sv. Jovan) iz Mađarske Kanjiže, primili su dva paora
– GRAĐINI (Sv. Vasilije) iz Stare Kanjiže, gde ih i sad ima
– DEMIĆI – ROĐENOVI (Sv. Nikola) iz Sente
– KICOŠI i KIRIĆI, jednog su pokrela i iz Stare Kanjiže su; Kirići (Sv. Ilija), sad su u Kikindi; Kicoši (Đurđevdan)
– KRŠPOGAČIĆI, sad KRŠPOGAČINI (Sv. Jovan i Petkovača), ovi drugi Bočarčevi, tri brata došla iz Sente
– MIRKOVIĆ (1), doseljenik iz Saravole
– SIVAČKI (Sv. Nikola) iz Sivca
– SILAŠKI (Sv. Nikola), došli iz Sente, zajedno sa Beloševima i u starom su kumstvu sa njima, a starinom iz Silaša, u istočnom Banatu
– SREMČEVI (Sv. Nikola), došao iz Sente kad se delila zemlja (doveden u kuću Perišića) i sad u Senti ima Sremčevih
– STANČIĆEVI (Đurđevdan) iz Bačke, ”iz Stančića”; a po drugom kazivanju, inženjer ga prilikom premeravanja zemlje pozivao ”Stani čiča”
– FIŠEKOVI – BREZOKČOVI (Sv. Jovan) iz Stare Kanjiže
– CIVRIĆI, sad KONSTANTINOVIĆI – CIVRIĆI (Sv.arhanđel Mihail) iz Bačke; Civrić je održao Konstantinovića koji je bio iz Beodre (moj dodatak – dan. N.Miloševo)
– ČAVINI, sad ČAVIĆI – ŠTRIKOBARA (Sv. Jovan) iz Stare Kanjiže
RODOVI ČIJE POREKLO NIJE UTVRĐENO:
AVRAMOVI – RADINI (Sv. Mrata) – VELISAVLJEVI – LOMBINI (Đurđevdan) – DUDAŠEVI – UROŠEVI, pišu se sad Dudaševi (Đurđevdan); u Molu ima Dudaševi (dudaš, mađ. gajdaš, svirac) – ZIRAM-ovi (Sv. Nikola) – JANINI, sad JANIĆI (Sv. Nikola) – JANIĆI – NAJINI (Sv. Jovan) – LAZIĆI – BRIČULOVI (Đurđevdan) – MANDIĆI – TOLJINI (Sv. Ignjat i Vračevi) – PLEKIĆI (Đurđevdan i Lazareva subota), pominju se 1761.g. – PLEMIĆ – POPADIĆ, pominju se 1761.g. – POPIĆI (Sv. Alimpije), pominju se 1765.g. – RELJINI (Sv. Nikola) – TRIČKOVI (Sv. arhanđel Mihail) – TUCAKOVI (Sv. Jovan i Đurđevdan) – UBODENJAKOVI, sad ŽIVANOVIĆI – BODENJAKOVIĆ (Sv. Nikola) – ŠANTIĆ, nadimak Rajića – Šantini, pominju se 1765.g.
IZUMRLI RODOVI:
VARKAŠEVI (moj dodatak – verovatno iskrivljeno od Farkaševi) – DEKŠINI – DRAKULIĆI, ima Perići – Drakulići; iz Čoke Jovanov došao u kuću Perića – ŽARINI (ima Žarina umka) – IGRAČEVI – LIRIĆI, pominju se 1761.g. – MUŠTERIĆ – PUTNIKOVI – ŠTETINI, pominju se 1765.g.
IZ LETOPISA U MOKRINU
Ne može se utvrditi vreme naseljavanja mesta i parohije i nastanka naziva Mokrin. Postoji predanje, koje je verovatnije nego podaci u delu ”Torontal varmeđe”, da je Mokrin naseljen iz Potisja posle razvojačenja potiske granice. Najviše ih se ovamo doselilo iz Sente, Ade i Petrova Sela. Prezimena kojih ima u Mokrinu, ima i u spomenutim mestima. Osim toga, i sam način govora je istovetan.
Prvi poznati sveštenik bio je Stefan Bajšanski, zadtim Teodor Vlahović i Stefan Vesić, pa četiri sveštenika Galeševića, više njih od Riđičkih i od Popovića i po jedan od drugih rodova.
Nazarenstvo se pojavilo u Mokrinu početkom sedamdesetih godina 19.veka. Krajem 1916.g. bilo je nazarena: 63 muških i 74 ženskih. Ikonoboraca je pre bilo više, a sad samo četvorica….Subotara ima oko 10 duša.
Moj dodatak – PORODICA BAJŠANSKI
Bajšanski su potomci kanjiškog kapetana Stevana Zaka (Stevan Zako) koji je 01.03.1751.g. za ratne zasluge darovnicom stekao plemićku titulu i posed Bajšu. Stevan je kolonizaovao Srbe, Mađare i Slovake na inače opustelom posedu Bajša. Međutim, zbog finansijskih problema, 1759.g. deo imanja je prodao Vojnićima za 13.000 forinti, a nakon Stevanove smrti, njegov sin Petar nasleđuje donji deo Bajše.
Tokom burne 1848.g., Stevanov praunuk Petar bio je gradonačelnik Novog Sada koji je podržao ustanak Srba, ali se kasnije s bratom Stevanom priklonio mađarskoj strani. Istovremeno, njihova rođena sestra Maja, ostala je uz muža Đorđa Stratimirovića, komandanta srpske vojske. Usled ove porodične tragedije, umire od tuge 1848.g. u Titelu. Takođe, među pristalicama mađarske revolucije pominje se i major Josif Zako.
Kaštel Bajšanskih, koji je izgrađen mnogo kasnije i kome je poslednji izgled 1818.g., u duhu klasicizma, dao Dimitrije Zako, uništen je u požaru 2000. godine.
Stevan Zako je 1755.g. izgradio i prvu pravoslavnu crkvu, na čijem mestu je danas podignut drveni krst. Postojeću crkvu posvećenu Sv. Dimitriju izgradio je njegov unuk, Dimitrije Zako, između 1806. i 1818.godine. Crkva je služila i kao grobno mesto porodice Zako: tu su sahranjeni Georgije Zako, Baišanski, umro 1859.g, u 75. godini života, Dimitrije ot Zako, umro 1829.g. u 76. godini života kao i Ekatarina Zako ot Dulvez, upokojena 28.03.1839.g. u 25. godini života. Izradu ikona u crkvi, finansijski su pomogli Georgije i Marija Zako.
Kao pretplatnici (prenumeranti) na list ”Pčelar – Novi pčelar za 1810.godinu” navode se i: ”visokoplemeniti g. Dimitrije Zako od Bajše, sela Bajše i Slav. zakonito sastavljenih komiteta Bač i Bodrog predsedavajući” te ”visokoplemeniti g. Georgije Zako od Bajše, koji je završio nauke”.
Jedna od glavnih ulica u centru Bajše nosi ime Zakova ulica.
O porodičnom grbu Zako (na slici) više pročitajte OVDE
IZVOR: Jovan Erdeljanović, ”SRBI U BANATU”; Priredio saradnik portala Poreklo Aleksandar Marinković.
* * *
Dr Dušan Popov: „ MOKRIN U REVOLUCIJI“, Institut za istoriju – Edicija „Vojvodina u Borbi“, SERIJA HRONIKE, knjiga 36, Novi Sad, 1986, Štampa: IPP „Banat“ OOUR „Grafika“, Kikinda, Tiraž: 4000 primeraka
S e l o M O K R I N od praistorije do 13. veka
„U gornjem delu banatske ravnice, na svega četiri kilometra od državne granice prema Rumuniji nalazi se danas Mokrin. Smešteno je u u često plavljenoj aluvijalnoj ravni rečica Zlatice i Đukošina i ima oko dve hiljade domova sa oko 6600 stanovnika. Današnje ime sela nastalo je etimološki od prvobitnog naziva sela na ovom prostoru Homokorev. To je mađarska složenica od reči „homok“ – (pesak) i „rev” – (prelaz), koja je označavala prelaz preko reke Harangod (današnje Zlatice), na kojoj je još od ranog srednjeg veka između peščanih obala saobraćala skela. Petar Skok je smatrao da je ime Mokrina nastalo od reči „mokro“ ili „mokrina“. I poljski lingvista dr Borovszky Samy, tumačio je ovaj naziv toponima potiče od reči „mokry“ (vlažan). Po jednoj legendi, prvi doseljenici u 18. veku, kad su došli do obala Zlatice i mnogobrojnih jezera, bili su zadivljeni mnoštvom lepih cvetova lokvanja na površini vode i uglas povikali: “Gle, sam mokri krin!“
P r a i s t o r i j a
Mokrin je, prema arheološkim nalazima, bio naseljen još u praistoriji. Na području njegovog današnjeg atara ostali su tragovi kultura mlađeg kamenog i bronzanog doba. U bakarno doba ljudi su ovde, da bi se obezbedili od poplava, nasipali teren i podizali humke, od tri do šest metara visoke. One su do danas ostale kao svedočanstvo toga vremena (Lalina humka, Ladičorbićeva, Madina, Blizanice). Uzdignute peskovite obale reke i bara, delom obrasle šumama, bile su privlačne i za prve zemljoradnike i stočare koji su tu podizali kuće od drvenih oblica opletenih granjem i oblepljenih ilovačom sa krovom na dve vode pokrivenim trskom ili slamom. Arheolozi su kod Mokrina naišli i na tragove iz bakarnog doba, kakvi postoje u susednoj Crnoj Bari, ali ono što je nađeno iz ranog bronzanog doba još 1880-ih godina, kada je prokopavan kanal Đukošin, a kasnije, i što je od 1958. bilo sistematski istraživano, predstavlja za naučni svet pravo otkrovrnje. Nekropola, u kojoj je otkopano i ispitano 312 skeletnih grobova, pruža obiljem priloga mogućnost da se prati čitavo rano bronzano doba i identifikuju talasi praistorijskih kultura koje su se u toj eri širile Panonijom. Već prvi nalazi ukazivali su na to da se radi o izuzetnom otkriću: poznati arheolog dr Miodrag Grbić još pre rata je taj kompleks svrstao u posebnu tzv. Mokrinsku kulturu.
Mokrinska nekropola nalazi se dvesta metara od železničke stanice prema istoku, na severnoj padini blage peščane grede, u potesu zvanom Selište. Pronađene su urne s pepelom spaljenih pokojnika iz starijeg perioda nekropole i mnogobrojni grobovi u kojima se skeleti nalaze u zgrčenom položaju ležeći na boku s licem okrenutim prema istoku. Posebno impresionira otkriće da su ljudi na ovom prostoru još tada, od 2000. do 1600. godine pre naše ere, preduzimali hirurške zahvate na lobanji. Antropološka analiza skeleta pokazuje izmešanost stanovništva i koegzistenciju više antropoloških tipova. Preovladava tzv. NORDIJSKI tip, ali su zastupljeni i kromanjonoidni, mediteranski i taurid tip.
Naselje iz ranog bronzanog doba, otkriveno je na uzdignutom terenu pored isušene bare, 6 i po kilometara jugozapadno od Mokrina, u potesu zvanom Popin paor. Pored ostataka koji pripadaju moriškoj kulturnoj grupi pronađeni su i fragmenti badenske kulture. U ataru Mokrina nalazila su se ljudska staništa i tokom mlađeg bronzanog i gvozdenog doba. U to vreme velike vode nagnale su stanovnike da se povuku na bezbedna područja. Kelti su tokom 2. i 1. veka pre n. E. u manjim grupacijama prodirali i u severni Banat, donoseći ovde tekovine razvijenije tzv. Latenske kulture (mlađeg gvozdenog doba). Snažno su uticali na domorodačko stanovništvo, tako da se i tu izrađuje funkciionalnije oruđe i oružje, a upotreba grnčarskog vitla unosi pravu revoluciju u izradi keramike. Istovremeno javljaju se začeci robovlasničkih društvenih odnosa koji će dati pečat prvoj istorijskoj epohi i na ovom panonskom prostoru.
A N T I ČK O D O B A
U prvim vekovima naše ere dominira U Panoniji rimska provincijska kultura. Srem je bio važna provincija Rimskog carstva, dok se Bačka i severni Banat nisu nalazili pod rimskom upravom. Malobrojni arheološki nalazi rimskog porekla u široj okolini Mokrina, dospevali su ovde putem trgovačkih veza i razmene dobara ili su najčešće bili opljačkani prilikom upada u rimsku teritoriju. Ovim područjem, gde se danas nalazi Mokrin, gospodarili su neko vreme Dačani, a zatim su se tu trajnije naselila sarmatska plemena iransko – južnoruskog porekla. Poznati kao konjanici i polunomadski stočari, Sarmati su od zatečenog keltsko – dačkog stanovništva prihvatili sedelački način života, ali su u ove krajeve doneli novu nošnju ukrašenu aplikacijama i vezom, kao i drukčiju obradu metala i keramike s bogatim oblicima i ornamentikom.
Područje Mokrina bilo je jedno od zbnačajnijih staništa Sarmata u ranim vekovima naše ere. Arheolog dr Miodrag Grbić istraživao je u to vreme Dilberovu humku i takođe našao ljudske skelete i fragmente sarmatske keramike. Na Brdarićevom salašu u potesu Papir, na njivi Riste Galeševa u Plandištu i na Ubavićevoj zemlji na Pesku nađena je keramika iz sarmatskog vremena. Prilikom rekognosciranja trase kanala Dunav – Tisa – Dunav nađen je arheološki materijal identifikovan kao sarmatski, na njivama Vrtipraških (Sentoš) i Žive Janića (potes Mokrin).
D O B A S E O B E N A R O D A
Mokrin je bio privremeno ili trajnije boravište pripadnika mnogih naroda koji su pristizali u Panonsku niziju sa istoka u vreme tzv. Velike seobe naroda što je trajalo od prodora Huna kroz „ kapiju Evrope“ 375. do dolaska Mađara 896. godine. Azijski tursko – mongolski nomadi Huni pokorili su države Gota i Alana na obali Crnog mora, a onda su poput plime sa svojom pokretljivom i dobro naoružanom konjicom prodrli u Panonsku niziju. Koristeći i potčinjene Gote, išli su stalno u nova osvajanja i pljačkali. Pod vođstvom moćnog i ambicioznog Atile zvanog „bič božji“ (445 – 453) stvorili su veliku centralizovanu državu i uzdrmali i samo Rimsko carstvo. Pretpostavlja se da se Atilin prestoni grad nalazio negde u okolini Sente i Segedina, a glavni prostor, na kojem su se Huni naselili bio je duž reke Tise u Bačkoj i u Banatu. Posle Atiline smrti država se, razjedena borbom za vlast, raspala, a Huni su se vratili u južnoruske stepe. Banat je tada došao pod vlast Gepida, istočnogermanskih plemena, čija je država trajala više od jednog veka. Njihovo groblje pronađeno je kod Bočara, a ima nalaza i u mokrinskom ataru.
Sredinom 6. veka u Karpatsku kotlinu spustili su se tursko – mongolski ratnički nomadi Avari koji su do nogu potukli Gepide (567). I ovaj ratnički narod prešao je sličan put kao i raniji osvajači: od crnomorskih stepa do panonske ravnice, da bi ovde stvorio jaku državu. Avari su, ratujući s Vizantijom i dopirući sve do zidina Carigrada (626), nagomilali velika bogatstva. U ataru Mokrina, u Vodoplavu, na Feldmanovoj ciglani (kasnije Dobrosavljeva) još 1914. godine otkrivena je prilikom zemljanih radova velika avarska nekropola, iz vremena prvog kaganata koji je trajao od 567. do približno 670. godine. Sa Avarima u Panoniju su dolazile i veće grupe Slovena (neke su došle ranije), indoevropskih naroda koji će ovde ostati trajno i davati pečat svima kasnijim zbivanjima. Oni su pristizali s Volge, Dnjepra i Dona s novim migracionim talasom mongolskih plemena iz centralne Azije, donoseći sa sobom i novine u materijalnoj kulturi. Avari su stalno ratovali s Vizantijom. Sa njima su se na Balkan spuštale i velike mase Slovena, da bi se tamo nastanile, a u međuvremenu novi osvajači došli su za zapada. Franci su pod vođstvom Karla Velikog više godina vodili rat protiv Avara (791 – 796) i uništili njihovu državu. To je bio kraj drugog kaganata i posle toga Avari nestaju s istorijske pozornice. A pojavljuju se Bugari koji su opustošili ove krajeve i dvadesetih godina 9. veka uspostavili svoju vlast. Krajem tog veka, progonjeni od Pečenega, s donjeg Dunava dolaze Mađari koji su, kao i ranije doseljljeni Sloveni, s kojima će oni ratovati ali i živeti u zajedništvu, našli ovde stalno boravište.
S R E D NJ I V E K
Još u ranom srednjem veku, kad je u ove krajeve prodrlo hrišćanstvo i razvili se postepeno feudalni društveni odnosi, područje Mokrina bilo je naseljeno slovenskim življem. Sloveni su ovde živeli u velikom broju (10 – 12. vek). Selo pod imenom Homokrev nastalo je na obali reke Harangod (današnje Zlatica), osam kilometara severno od današnjeg naselja. Prvi put se pominje za vladavine ugarskog (mađarskog) kralja Bele 4. i to 17. decembra 1256, kada je kao posed bratstva Čanad došao u ruke sinovima Vafa. Bela 4. je nastojao da suzbije nadmoć i samovolju plemstva i podigne autoritet svoje vlasti, ali je tada došlo do najezde Tatara (1241) koji su i severni Banat tako opustošili da u mnogim naseljima nije ostalo ni znaka života.
IZVOR: dr Dušan Popov, „Mokrin u revoluciji“ (isečci od strane 5 do 18), Novi Sad, 1986. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.
20. jul 2013. u 18:04
Dragoljub Badrljica
Poštovani priređivači,
Na Vaš prilog o Mokrinu imam nekoliko primedbi, jer pročavam sa skupinom Mokrinčana i istraživača prošlost naše varoši.
Jovan Erdeljanović je pohodio Mokrin od 12 – 17 septembra 1925. god. Njegovu nezavršenu knjigu objavili su (oko 1986. i 1992. god.), koja obiluje velikim greškama. Moje prezime je Badrljica a javlja se oblik množine Badrljički, Boderlica…
U vreme najvećeg pritiska madžarizacije, pred Prvi sv. rat Šamu Borovski objavljuje knjigu pod naslovom Torontalska županija, pokušavajući svakom toponimu ,,pronaći” osnovu u madžarskom jeziku. tako srpskoj reči mokro, mokrina, na silu pravi homok – rev. Mokrin zvanično nikada nije imao ime homokrev. Na žalost ta konstrukcija je napisana u mokrinskom Letopisu srpskog Hrama (1908. god. ali je orginal nestao), Mokrin u revoluciji dr Dušana Popova … U Mokrinskom ataru je pronađeno preko 65 naselja iz različitih vremena (M. Girić – Nekropola ranobronzanog doba, Beograd, 1971. god., prva knj., str. 30) a Stanko Trifunović, arheolog, pre nekoliko godina je na terenu utvrdio da je taj vroj trostruko veći. O stanovništvu najobimniju i najbogatiju knjigu je objavio Miloš Despotov – Mokrinski srpski imenoslov 1757 – 1817., građa, Ist. arhiv Kikinda, 2012. god. pomno istražujući matične knjige i poreske knjige, koje su na sreću u Mokrinu i Ist. arhivu u Kikindi sačuvane i starije od mnogih u okolnim mestima. Pronađena Mokrinska boginja datovana je od strane arheologa kao Vinča B, Mokrinski krst je iz 9-10 v., ostava novca iz vremena Franaka, Mokrinska kultura 3800 – 4000 god. … Pored moje malenkosti, proučavanjem prošlosti Mokrina i okoline rade još navedeni Miloš Despotov, Radovan Šoklovački i veliki broj mlađih naučnika (mr Vladimir Simić, Filosofski fak., Bojana Ibrajter – Gazibara, ist. umetnosti, prof. dr Miroslav Timotijević, doc. dr Branislav Anđelković i drugi). Osnovao sam Mokrinski muzej a zahvaljujući vrednom prof. dr Radovanu Popovu (1931 – 2005) objavili smo dvanaest monografskih knjiga o Mokrinu, pa Vam stojimo na usluzi radi daljih istraživanja i priloga.
Posetite Mokrin.
S poštovanjem !
Dragoljub P. Badrljica, profesor, osnivač Mokrinskog muzeja, upravitelj OŠ ,,Vasa Stajić” u Mokrinu.
20. jul 2013. u 19:41
Jovica Krtinić
Poštovani g. Badrljica,
najpre da vam zahvalimo na informacijama. Uvaženi etnolog Jovan Erdeljanović je ostavio veliko delo, obrađujući naselja i stanovništvo od Banata do Crne Gore, a da je, kao i ostali, u svom radu pravio greške, to smo već negde ranije i konstatovali.
Zbog toga je i dragoceno kad nam se javljaju ljudi poput vas, kako bi te greške ispravili ili kratka opažanja proširili onim do čega su došli drugi istraživači.
Nadamo se da ćete u vremenu što dolazi dati svoj doprinos ne samo na stranici posvećenoj vašem po svemu posebnom Mokrinu.
Dobro došli su ne samo tekstovi već i fotografije kao i video prilozi.
Ostanite uz nas.
Svako dobro vam želimo!
19. april 2015. u 22:40
Miodrag Radojčin
Poštovani! Moje je ime Miodrag Radojčin i moj otac Blaža Radojčin rođen je u Sanadu u Banatu 1908. godine. Njegov otac bio je Ljubomir, a njegov Nestor, koji je, koliko mi je poznato, još uvek živeo u Mokrinu. Jednom prilikom u Arhivu Kikinde pronašao sam da su 1786. godine u Mokrinu živela dva Radojčina, Anastas i Pavao, koji su slavili Đurđevdan, što je i moja slava. Za Radojčine Erdeljanović u “Istoriji Srba u Banatu” kaže da su došli iz Mokrina u kojem su živeli u Kanjiškom sokaku, koji se tako zvao jer su u njemu živele porodice koje su pridošle iz Kanjiže, koja im je bila prvo mesto naseljavanja pod Patrijarhom. Ukoliko imate bilo kakvih podataka o Radojčinima iz Mokrina, bio bih vam zahvalan. Srdačan pozdrav.
24. septembar 2015. u 22:30
Dragoljub badrljica
Poštovani gospodine Radojčin, drago mi je što Vas zanima istraživanje porodičnih rodoslova. Luka Nadlački u svojoj knjizi PREGLED STANOVNIŠTVA dištrikta velikokikindskog s kraja XVIII veka, Kikinda 1954. str.27. (1781-1786) navodi Tacu (Br. kuće 44) i Pavaa (100). To su podaci iz Poreskih knjiga, koje se čuvaju u Ist. arhivu Kikinda (IAKi). Podrobniji se nalaze u sačuvanim matičnim knjigama (Najstarije su iz 1757). Sve sam to proučio i objavio u Mokrinu juče. Nastavio je podrobno poredeći sve: matične, poreske, protokole ispovedajuščih, domovne protokole, knjige računa… Miloš Despotov. Radovan Šoklovački je objavio uz pomoć VANU Mokrinske rodoslove. Glasnik IAKi ATTENDITE objavio je više priloga iz te oblasti. Radoičin i Raiočić nalazim u Vel. Kikindi. U pitanju je starosedelačko stanovništvo koje se u jednom vremenskom razdoblju preselilo ka Potisju i Pomorišju, pa se kasnije vratilo na svoja ranija staništa. Kanjiški sokak se javlja u delu Mokrina koji se zove Mirkovača. Najveća opasnost se dešava kada se olako zaključuje. Promene prezimena, prezime – prozvišće – nadimak, usvajanja i sl. samo daju obilje novih tema za proučavanje. Budite uporni i nastavite sa proučavanjima. dr Dušan Popović, Dr Ivan Jakšić (Budimpešta), dr Aleksa Ivić, Stevan Bugarski (Temišvar), Božidar Panić (Arad), Ljubomir Stepanov (Temišvar), Ivam Bošnjak (Melenci) i dr. samo su izvori za podrobnija istraživanja…
26. jul 2016. u 23:53
Slobodan
Poštovani, moj pradeda Jovan Gavrilovič se početkom 19. veka iz Mokrina odselio na Kosovo. Da li posedujete podatke ili mi možete dati neki uput gde mogu da potražim informacije o nekoj bližoj ili daljoj rodbini u Mokrinu. Hvala u svakom slučaju
26. jun 2019. u 12:04
Radovan Šoklovački
Poštovani gospodine Slobodane,
Proučavao sam poreklo roda Gavrilov iz Mokrina i mislim da imam podatke i za vašeg pradedu Jovana Gavrilov(ić)a. Rodoslov sam radio za Jovanovog unuka, koji se 1961. god. odselio u Francusku. Bilo bi korisno da napišete još neki podatak, ukoliko znate.
18. oktobar 2016. u 09:08
Dragoljub badrljica, profesor iz Mokrina
Poštovani gospodine Slobodane,
Krajem 19. v. Mokrinčani su se selili ka Srbiji i područjima koji su tek oslobođeni od Turaka. U međuratnom vremenu 20. v. su se selili ka Kosovu(Petkov, Krstin,…).
Miloš Despotov je objavio obimnu knjigu pod naslovom Mokrinski imenoslov (1757 . 1817), građa, Ist. arhiv Kikinda, 2012. god., Radovan Šoklovački, prof. dr Miloš Tešić, Dragoljub Badrljica, Miloš Despotov – Mokrinski rodoslovi, VANU, N. Sad, 2015. god., Vasa Stajić – Velikokikindski dištrikt, Novi Sad, 1950. god., dr Dušan Popov – Mokrin u revoluciji, 1986. god., Dimitrije Knežev – Mokrin i Mokrinčani, 1979. god…., daju dobru osnovu za dalja proučavanja.
20. oktobar 2016. u 22:37
Vukica
Poštovani,
Ja sam rodom iz Ostojićeva, a moja prababa je bila od Pavlovih. U crkvenim knjigama u Ostojićevu stoji da je rodom iz Mokrina, a da je živela u Novoj Kanjiži pre nego što se udala u Ostojićevo za mog pradedu. Znam da su joj se otac i mati zvali Radoslav i Ana Pavlov (rođ. Curnić). Da li znate nešto o poreklu prezimena Pavlov i da li su uopšte iz Mokrina?
Hvala unapred!
5. decembar 2016. u 19:11
Goran
Ja sam od Žarinih i zanima me sta ovo znaci:
“ŽARINI (ima Žarina umka)”
2. avgust 2017. u 11:56
vojislav ananić
Postavljam ovaj prilog iz pijeteta prema autoru Vasi Stajiću, a i iz razloga da uvek vredi da nešto ostane zapisano, pa ma i najobičnije pojave iz onovremenog života žitelja Mokrina. Tako su ti podaci i posle skoro 300 godina sačuvani do danas. Takođe, saznajemo i o prezimenima možda nečijih predaka ili nagoveštajima odakle potiču.
MOKRIN
Spremam se da pišem o rodnome mestu. Predamnom prilična množina beležaka, otprilike onoliko, koliko Q svim ostalim opštinama Dištrikta. Otkud to? Da li otud što sam o rodnome mestu beležio i ono što mi se kod drugih opština učinilo nevažno ? Bez sumnje, bilo je i toga, ali se samo tim ne može objasniti ovaj nesrazmer u količini beležaka. Mnogo veću ulogu moram pripisati slučaju, onom istom slučaju koji fe učinio da sam našao rezultate premeravanja terena svega devet opština u Dištriktu, a samo za rodno mi mesto tih rezultata nisam našao,
Slučaj je, dakle, više nego ja, kriv za nesrazmer koji se pokaže u ovom poglavlju knjige. Tako da meni preostaje samo jedno: želja da doživim ponovno otvaranje arhiva, a u njima da nađem materijal pomoću kojeg bih taj nesrazmer ublažio.
Mokrin koji nas interesuje pustara je još 22. septembra 1751, kad je sa Sentošem, koji se danas nalazi u terenu Mokrina, određen za naseljavanje nekim graničarskim porodicama iz Pomorišja. Može biti pre nego što su stigle te porodice iz Pomorišja, iz Bačkog Potisja, iz Sente i Petrova Sela prešli su Srbi pod oružjem i naselili Mokrin. Jer se godine 1752. već govori o Mokrinu kao naselju kod kojeg se nalazi most kojim ide poštanski put preko Aranke za Segedin. Krajem 1754. Mokrin je sedište kompanije koju su sa njim činili Jozepovo i Krstur; toj kompaniji, koju je sačinjavalo 495 graničara, bio je na čelu kapetan Sava Rakićević (kasnije od Toplice). Kod ove mokrinske kompanije održana je 14. jula 1755. smotra (Musterung) kojom se prilikom pokazalo da joj je kapetan čestit čovek, ali su nastale nesuglasice zbog kojih je i u Beč šiljana deputacija sa tužbama.
Na drugom mestu je objavljen jedan ugovor o zakupu regalnih prava u Mokrinu za godine 1771—74. Ovde ćemo pak reći aferu dezertera Jozefa Krojgera koji je neke Mokrinčane uvalio u bedu u prvim godinama Dištrikta.
Sin dvorskog trubača kod biskupa u Briksenu u Tirolu, rođen oko 1755, fabrički radnik, a 1777. VOJNIK u Temišvaru, imao je Kpofrep pratiti dva arestanta, osuđena na javne radove, u baštu pretsednika Zemaljske administracije. Jedan od arestanata je bio imućan, i potsetio je Krojgera na tezikoće doživotne vojničke službe; naprotiv, ako bi sa njim dezertirao, bio bi Krojger od njega usrećen; pokazao je Krojgeru i dva putna lista, jedan rumunski, drugi nemački, Krojter je pristao i pošao s arestantom u dezertere. U jednoj šumici su se malo prerušili, a onda pošli u Mali Bečkerek, gde je arestant imao naplatiti neke dugove, Onde su proveli tri daka i noći, danju na tavanu, a noću u sobi kod jednog Rumuna, Ova) je Rumun oslovljavao arestanta kao učitelja i obećao mu je odvesti ga do Dunava, odakle će učitelj bežati u Veliku Vlašku. U ovu svrhu je učitelj falsifikovao tri putna lista. Ali Krojger ne htede u Vlašku, zato mu učitelj napisa preporuku na Tošu Tešića trgovca i arendatora u Mokrinu, uveravajući ga da će ga Toša primiti u službu, dok ne zaradi sebi odelo. A onda se rastadoše.
Kad je Krojger stigao u Mokrin, Tešić nije bio kod kuće, nego u Simiklušu. Krojger predade preporuku učitelja- arestanta Tešićevoj ženi, Ova mu dade komad hleba i slanine, i on ode u krčmu gde popi za 2 krajcare rakije, i gde krčmaru kaza za svoje dezerterstvo. Očekujući Tešića, noć je proveo kod nekog plasta sena kraj sela. Kad se Tešić vratno kući, rekao mu je: ako sem dezercije nije ništa drugo skrivio, može bez straha ostati kod njega da služi, a on će već udesiti sa sudcem i senatorom Mokrina da mu se ništa ne desi. I on je kod Tešića ostao pet dana. Međutim, Tešić kao arendator otpusti krčmara kojem je Krojger rekao da je dezerter, i ovaj, ljutit na arendatora, razglasi po Mokrinu da Tešić skriva dezertera.
Tako je svoju dezerciju prikazao Krojger najpre u Kikindi, 21. jula 1777, a 2. avgusta u Temišvaru. Pored dva Rumuna, on je teško teretio i Tošu Tešića.
Krčmar sa kojim se arendator, prema kazivanju Krojgera, razišao, zvao se Joško Maurović, 43 godine, rimokatolik, iz Požege, oženjen i otac dvoje dece. On je saslušai u Kikindi 18. avgusta 1777, a saslušan je i sudac Mokrina, Vasa Kecić, i senator Pavel Putnik. Svi su oni spasavali situaciju. Tako )e Maurović izjavio da se s Tešićem rastao kao dobar prijatelj, da sudcu Keciću nije on prijavio Krojtera kao dezertera, nego )e to učinio Tešić. Ovaj je priznao da je u Temišvaru, kad je bio uhapšen zbog parnice s nekim Jevrejinom, poznao učitelja-arestanta, ali da ništa ne zna o njegovoj cedulji. Njegova žena je dala Krojgeru košulju i gaće iz sažaljenja, da bi mogla oprati njegovo rublje, a onda je svoje uzela natrag.
Sve to nije ništa pomoglo. Komanda regimente u Temišvaru je tražila da se Tešić i Maurović uhapse, što je magistrat i učinio, ali je magistrat našao da je Krojgerove lažno optužio. Zato, pošto su već više nedelja proveli u hapsi, da im ekonomija ne bi odviše štetovala, molio je pristanak okružnog zvanja u Čatadu da ih pusti na slobodu. A Čatad, vrlo neraspoložen prema magistratu, upućivao je na Administraciju, zamerajući uzgred magistratu da istragu kije ozbiljno sproveo, i što dva svoja sužnja pušta da slobodno idu po Kikindi.
0 ovoj aferi znamo još samo to da su Tešić i Maurović 10. novembra 1777. još bili u hapsu Dištrikta. Ishod afere ne znamo, a ipak smo je ovde pripovedali skoro u svoj njenoj opširnosti; nemajući ništa bolje, iz ove dezerterske istorije ipak doznajemo nonešto o životu našeg naroda u prvim danima Dištrikta. Tako je, naprimer, sudac Mokrina Vasa Kecić iskazao da negde 18. jula 1777, kad ga je Toša Tešić tražio da mu prijavi dezertera Krojgera, nije bio kod kuće, nego na svom salašu. Ili, kad su učitelj-arestant i dezerter Krojger stigli u Komluš, odseli su kod jediog Rumuka koji je kradom točio rakiju, a na rakiju )e odlazio i rumunski pop Kumluša.
Sem afere dezertera Krojgera, u prvim aktima Dištrikta se spominje jedan Dilber; ovoga je tužio neki Franc Onauer iz Budima za neki dug koja Dilber nije priznavao. Međutim se za 22. mart 1776. zakazana rasprava nije mogla održati zato što se Dielber von Mokrin nalazio u Temišvaru, nego je odgođena za nedelju dana docnije.
27. marta 1776. pred magistrat je izveden Gliša Milićev iz Male Kikinde. Ovoga sudac Mokrina tučom primorao da iskaže kako je pri krađi svinja od Pere Dudića imao za ortaka Stevu Novakova, a od magistrata bez batina (benevole) pspitan, oslobodio Novakova svake krivice.
Godine 1784. imao je Dištrikt poplavu. Te godine, 21. aprila, u Mokrinu se nalazi komesar Hala i zamenik sudca Nedeljko Stojanović; oni preduzimaju mere da omoguće javan saobraćaj (poštu), smeštajući pontonske čamce na putu od Mokrina prema Perjanici i na putu za Komluš.
Ovom prilikom Mokrinčani su se žalili da nemaju kuda sa stokom, Nedeljko Stojanović je ugovorio s opštinom Kikinde da mokrinsku stoku pusti na pašnjak Kikinde, ali da se plaća mesečno od vola 20 kr,, od konja ili krave 10, a od ovce 10/2 krajcara,
14. juna 1786. u magistratskom zasedanju kojem su prisustvovali: zamenik sudca Neca Stojanović, Hristofor Kenđelac, Teodor Isaković, Jovan Vilovskn, Jovan Đaković, Jovan Šagul, senatori, i beležnik Stanislav Tot, iznela je šestorica delegata mokrnnske opštine molbu da se u Mokrinu obnovi knez (sudac, eškutn i urbarius, iz razloga koji su u molbenici ošpirnije navedeni. Zaključeno je: 18.juna izaslata u Mokrin Necu Stojanovića i Isakovića da ispitaju izgrede i nedela sudca i zakletnika i da, ako zatreba, izvrše i restauraciju opštine.
Iz ovog vremena znamo za ove činovnike u Mokrinu: Todor Grastić je bio sudac do 16. oktobra 1788, kad ga je odmenio Lazar Vujin, Posle Grastića je u opštinskoj blagajni ostalo svega 18 for. A kad je, 1. jula 1790, u Mokrinu zavedena služba opštinskog blagajnika i kad je za nju postavljen Vuk Popov, sudac Vujin je ovome predao 39 for, 56 kr., a 75 for 19 1/1o kr. je ostao dužan.
23. februara 1791, u prisustvu senatora Jovana Njagula i kontrolora dištr. blagajne Jovana Đakovića, sastala se opština Mokrina koja je račune bivšega kneza, Lazara Vujina, našla za ispravne, a dug mu dragovoljno oprostila „obzirom na neznatnu platu koju je primao, kao i obzirom na to što je pri ovim ratnim vremenima bio zasut zvaničnim poslovima, tako da je, na ne malu svoju štetu, morao zanemariti rođenu svoju ekonomiju, a lako je mogao zaboraviti, pošto ne zna čitati ni pisati, — a beležnik seoski je kroza sve vreme bio odsutan radi premeravanja terena, — dati ubeležiti poneki izdatak.
Ovo su rešenje, u ime cele Opštine, prihvatili opštinari: Vasa Dudić i Joan Kljajić, eškuti Marko Blažić, Vasa Mirkov, Gliša Dilberov, Joan Stepančev, Milovan Maleničić, Gliša Suvajdžić, Sava Fišekov, Sima Kamdžijašev, Toma Jolić, Luka Popov, Mijajlo Krstin, Luka Kecić.
Lazar Vujić je bio sudac (knez, birov) Mokrina od 15 oktobra 1788. do 31. oktobra 1790; godišnja mu je plata bnla 60 for.
Od 15 marta 1789. do 14. marta 1790. beležnik mu je bio Vuk Popov sa godišnjom platom od 50 for. Posle ovoga beležnik je postao Petar Đaković sa 100 for. godišnje, Učitelj je bio Simeon Živanović; ovaj je od 1. septembra 1789. do 31. avgusta 1790. imao platu 100 for. i 12 funti sveća po 20 kr. = 4 for.
Pre Živanovića je učitelj bio Kosta Totović. Za njega smo našli da je imao više deputata. Pored plate u gotovu, 100 for., i 12 funti lojanih sveća koje su tada bile jeftinije, po 15 kr, funta, imao je Totović i 50 funti soli po 4 kr., 3 for. 20, dva hvata drva za ogrev po 3 for. 45 kr., i ugojeno svnnče koje je procenjeno u 6 for., svega 119 for. 50 kr.
Kao zakletnik (juratus, eškut) za vreme Grastića spominje se Todor Perišić sa godišnjom platom od 30 for. U vreme Vujina zakletnici su bili Nikola Čonka (možda Mađar, možda samo poreklom Mađar) i Jovan Deanov, opet sa 30 for. godišnje plate.
Lokalnn panduri, jer je bilo i dištriktualnnh, u vreme Grastića bili su: Koja Đukić, Jovan Aradski i Mija Krdžalić. A u vreme Vujina: Petar Vuletić, Atanasije Lauš i Gaja Popov, sa godišnjom platom od 40 for.
Za vreme Lazara Vujina podignut je u Mokrinu veliki gostilnik; 30.decembra 1790. zabeleženo je da je stao 5846 for. 217 krajcaru. Iste godine se trebala zidati i opštinska kuća: 17. februara 1790. opština je podnela plan i predračun magistratu na odobrenje.
Koliko je Mokrin platio državne poreze i spahijskih dacija, to nismo našli. Imamo belešku samo o tome da je prvi opštinski blagajnik Mokrina, Vuk Popov, 23. juna 1790. odneo u blagajnu Dištrikta die Contribution und Dominalgiebigkeiten, ali ne i koliko, Pri naplaćivanju ove poreze je sarađivao senator Nedeljko Stojanović, iz čega bismo mogli zaključiti da je on bio nadzorni senator Mokrina. Tom prilikom je dolazilo i do egzekucije, pa je bubnjar Dištrikta Đorđe Senežan sa pandurima Dištrikta (Jovan Bogdanov, Gaja Prodanov, Mića Fišekov i Mija Mikalački) zaslužio neke dnevnice,
Episkopske konvenpije je Mokrin platio za dve godine sudačke službe Lazara Vujina 195 for. 04, od 1. maja 1788. do 30. aprila 1790, svakih 6 meseca po 48 for. 46 kr.
0 imućnosti pojedinih familija se valjda sme suditi po tome koliko su plaćale te konvencije. Najviše, 2 for. plaćali su Trifun Kljajić i Milan Golić; oni su najviše plaćali i za seno kojim je Mokrin bio oporezan valjda zbog rata s Turcima. Dok je većina porodica za tu kokvenciju plaćala po 20 krajcara, četiri i triput toliko su plaćali Stefan Bugarčić, Joca Tešin, Milovan Gavrilović, Zarija Badrljički, Branko Dudić, Stefan Krstekanin i Ignjat Mirkov po 1 for. 20 kr., Marko Blažić je plaćao 1 for.. 40 kr., Vasa Stajić i Laza Stajić po 1 for.
Konvenciju je Lazar Vujin polugodišnje uručivao kikindskom proti Filipu Stojanoviću, što mu je ovaj uredno kvitirao.
Seno za vojsku je na Mokrin razrezano u godinama 1789. i 1790. za 659 for, 44 for. Do posledljeg oktobra 1790. naplaćeno je od toga 611 for. 3 kr., te je bilo zaostatka 48 for. 418/4 kr. Stanovnici su ovu porezu, izgleda, plaćali u novcu, pa je opštinski sudac nabavljao seno (otud zar u izdacima svota od 746 for. za seno). Na ime ove poreze je Milan Golić imao platiti 6 for. 45 kr., a Trifun Kljajić 5 for. 37 kr.
U smislu 5 tačke privilegije imao je Dištrikt u slučaju rata dati državi jeftino hrane za 6000 for. Valjda na račun toga, 19. februara 1791, bonifikovano je Mokrinu 69 for. 6 kr.
Koliko je ovo vreme više stočarsko nego ratarsko, pokazuju ovi prihodi opštinske blagajne Mokrina iz godine 1790.
Bugari iz St. Bešenova platili su popaše Mokrinug- Nikola Sofran 30 for., Jovan Sofran 26 for., Stanko Miča za 980 ovaca popašu 200 for,, Stojan Deča 35 for. 30 kr., Dmitar Dubojča 14 for.
Sem toga, Jovan Frolin nz Erdelja platio je popašu za mesec dana od 2050 ovaca (1 kr. po ovci) 34 for. 10 kr.
U prolazu platili su popašu trgovci stokom iz Kremnic-banje, Jovan Popov iz Martonoša, trgovci iz Segedina, iz Đura, i Troila Sakošan iz Čakova za krave.
Nije bez interesa specifikovati izdatke opštine Mokrin na dnevnice magistratskim i opštinskim činovnicima. Tako je 1790. senatoru Njagulu plaćeno 16 dnevnica po 1 for, zasluženih prilikom personalne konskripcije; pisar Petar Stojanović je zaslužio dnevnice pri naplaćivanju desetka u hrani; hirurg Dištrikta Neun kad je nađen leš čoveka; senatori Stojanović, Vilovski i Margetić, kad su određivali mesto za zidanje velikoga gostilnika; poručaik Dištrikta Cima Jovaković 2 dnevnice prilikom regrutovanja; korporal Dištrikta istom prilikom 3 dnevnice.
Godine 1789. nekoliko Mokrinčana je imalo priličnu zaradu pri merenju zemlje koje oni nazivaju i fatiranjem (valjda od reči hvat); sebe su pak tom prilikom nazivali lancarima (valjda su lancem merili). Tako je 24. maja 1789. Josim Dudić kvitirao 18 for, što jv zaradio kao lancar „za merenje zemlje“. Istog dana Nikola Nikolić beležnik iz Jozepova kvitirao je 30 kr. „dijurne u djelu fatiranja” (bio je poslan u Albrehtsflor, u Malu Teremiju da da potpisati kontrolne tabake). .8 juna kvitirao je Joca Tešin 20 for; za svoju službu pri merenju zemlje. 13. juna lancar Gliša Nedeljković 4 for. 30. 26. juda dancar Joca Jović isto toliko. 22. oktobra 1790. Jović je kvitirao još 8 for, 42 kr. 30. avgusta 1789. lancar Marko Blažić kvitirao je 18 for.
U poslovima opštine zaslužili su dnevnice: 15 oktobra 1788 sudac Lazar Vujin i zakletnik Vuk Popov, jer su išli u Bešenovo da naplate popašu. 16. okgobra zaklegnnk Dejanov s transportom zobi 4 dnevnice po 15 kr. Isti dan pandur Krdžalić išao u Kikindu s nekoliko regruta, 5. novembra Dejanov išao s regrutima u Temišvar. 3. decembra 1788. zakletnik Nikola Čonka bno poslan u Kikindu s emigrantima (valjda izbeglice zbog rata s Turcima). 20. decembra 1788. Dejanov poslan sa transportom brašna u Alibunar, 15. januara 1789. isti s transportom brašna iz Bečeja za Vršac. 6. marga 1789. sudac Vujin išao sreskom sudcu radi olakšanja preprega. 6. aprila Vujin nosio sreskom sudcu Budaiju milostinju za izbeglice iz Turske. 24. aprila Vujin i opštinar Marko Petkov išli magistratu s molbom u stvari stare otštšske kuće. 8. maja Vujin pozvan od magistrata u stvari zidanja velikoga gostilnika. Isti dan Dejanov išao u Valkanj radi trske za opštinu.
9. maja pandur Vuletić išao u Čanad radi drva za ogrev. 2. juna 1789. Vujin izaslan u Novi Sad radi nameštanja novog sudca Dištrikta. 20. juna išao Vujin u Kikindu zbog iberlanda Sentoša, 5. jula poslan je beležnik Vuk Popov u Suboticu po plan mesta. 25. jula poslan je zakletnik Čonka u Bešenovo po desetak od jaganjaca, 16. avgusta loslan je Dejanov ca saraorima u Kikindu sreskom sudcu, 29.septembra išao je Vujin u Kanjižu radi splavova za opštinski ambar, 5. novembra Dejanov s transportom sena u Lugoš. 11.jula 1790. Dejanov s nekoliko kola odvezao u Taraš hranu za Dištrikt. Isti dan Čonka odvezao u Džombolj zob za vojsku.
Za kancelariju opštine kupovane su lojane sveće po 14 kr. funta; ris papira 3 for.; poluga voska za pečaćenje 18 kr.; funta bele krede za školu 15 kr.; olba sirćeta i mastilo 12, a specije za mastilo 30 kr.; kutija oblatni 30 kr.; hvat drva za ogrev 3 for. 3 kr, Prema tome je za kancelariju od 20. oktobra 1788. do 3. jula 179. potrošeno 58 for, 50 kr.
U ovo se vreme u Mokrinu dogodilo jedno samoubistvo: 6. februara 1790. javila je opština magistratu da se Roksa žena Mihajla Madalića obesila; 22. aprila referisao je senator Jovan Vilovski da je to učinila samo zbog poremećena uma.
Slušali smo u Mokrinu da su Mokrinčanima od svih dištriktualnih sela najbliži stanovnici Kumana, i da u obadva sela ima najviše istovetnih prezimena. Nešto o nekadanjim vezama Mokrina i Kumana smo našli i u spisima. Tako je 12 oktobra 1791 Mara Lirić, stanovnica Mokrina, molila da se 598 for. miraza umrle joj matere Ane, žene Filipa Lirića nz Kumana, izdvoji iz mase njenog brata, pokojnog Stefana Lirića. Zatim, 1791. spominje se na terenu Kumana pustara Blizanica, a tako se zovu i mokrinske njive kraj druma za Kikindu, jer su na njima dve humke Blizanice. Najzad, 22. septembra 1826, Kata rođena Božin, udata za Lazu Dudića u Mokrinu, iskala je očinstvo, pola sesije stare zemlje, od Teodora Klajića u Mokriiu, Milovan Maleničić i Tanasije Suvajdžija svedočili su da je tu polovinu sesije pre 40 godina tadanji vlasaik, Jakov Borjanov, preseliv u Kumane, ostavpo pustu, pa su je razni ljudi obrađivali, dok nije 1802. prepisana na Klajića. Samo, pošto imanje nije bilo opterećeno dugom, trebalo ga je još 1802. dati pod zakup u korist Kate Božin.
U proleće 1792. Mokrin je imao vodoplav. 17. marta 1792. opština je regulatorčoj komisiji uputila molbenicu da bi joj se na mesto oranica koje se izlivom Aranke nalaze pod vodom odredile druge zemlje negde na obližnjem zemljištu Dištrikta.
Magistrat je tu molbu sproveo Administraciji s mišljenjem da izašlje komorskoga geometra koji he za stanovnike Mokrina iz neke obližnje dištriktualne pustare ocepiti 1600 jutara zemlje i na vreme je doznačiti oštećenima.
25.maja 1793. senatori Šimonji i Njagul, kojima je magistrat poverio da ispitaju stvar vodoplavi u Mokrinu, referisali su da je poljska zemlja 173 mokrinske porodice izložena vodoplavi; pored toga, ima 50 stanovnika KOJI zemlje uopšte nemaju, pa žele da im se odredi, a kako je teren Mokrina mali za njegovo stanovništvo, to nema drugog načina da im se pomogne, nego da im se odvoji malo od zajedničkog pašnjaka, a malo od iberlanda, samo toliko da bi mogli o svom znoju nabaviti hleb koliko im treba za porodicu.
Magistrat je nato konstatovao da je zabranjeno preoravati iberland, a pašnjak je dan opštini kao celini, pa ga ne može dati privatnima na upotrebu. Međutim ni 223 porodice se ne mogu ostaviti bez sredstava zaživot, jer bi to značilo dopustiti da se gomilaju restancije javnih tereta. Zato treba makar privremeno, do nove deobe zemalja, oporoj nevolji kontribuenata, ako i ne potpuno, bar delimično doskočiti. To će se ipak učiniti na račun iberlanda i zajedničkog pašnjaka. Opština će na to valjda pristati, tim pre što poplavljene zemlje nisu u celoj svojoj površini pod vodom, nego samo mestimice, pa mogu poslužiti i kao pašnjak.
Ova vodoplav je dugo trajala. Još 8. juna 1793. senatori Šimonji i Njagul su referisali magistratu da se Mokrinčanima poplavljena stara zemlja ne može naknaditi iberlandom koji i sam sve više biva plavljen, i da Mokrinčani mole da im se doznači Brešće Kikinđana koje dodiruje među Mokrina,
A magistrat, pošto se Brešće silom od Kikinđana ne može oduzeti, zaključio je izvestiti Administraciju da vrlo mnogi Mokrinčani svoju staru zemlju već nekih 20 godina ne mogu upotrebljavati, pošto je ista stalno pod vodom, a ipak na nju plaćaju porezu, pa je i to jedan od uzroka zašto se gomilaju restancije.
Na razne predloge, kako da se pomogne Mokrincima postradalim od poplave, odgovorio je 4. juna 1793. komesar Dištrikta Parčetić da su zajednički pašnjaci, na kojima se jedan za ljubav drugome skučiti ne može, zemlja takve prirode, da ni spahija njihov ne može učiniti privatnim ništa od njih, ako na drugom mestu ne odredi zemlju koja vredi isto toliko. U ovom slučaju, postradalim od poplave se može pomoći ako se zemlja stavi u nižu klasu; ili bi može biti bolje bilo onima koji drukče živeti ne mogu odrediti neku pustaru da se na njoj nasele,
Za prvi predlog Parčetića magistrat je našao da se izvesti ne može: samom privilegijom stavljena je sva stara zemlja Dištrikta u drugu klasu, pa se ne može dalje devalvirati.
U ovo vreme magistrat je radio i na tome da opštine pogode zajedničke čuvare stoke. Ovo doznajemo iz referata senatora Šimonjija koji je 7. juna 1793, a na osnovu zaključka magistrata od 10. jula 1792, opomenuo poglavarstvo opštine Mokrin neka pogodi zajedničke pastire za stoku u opštini. Prema referatu, poglavarstvo ga je odmah poslušalo i predalo stoku zajedničkim pastirima, ali je posle kratkog vremena ove otpustilo, pa sad opet deca čuvaju stoku pojedinačno. Godine 1825, videli smo, magistrat je tim tumačio mali broj školske dece u Dištriktu.
Karakterističan slučaj za odnos Srba prema deci referisao je isti Šimonji 8. juna 1793. On je bio izaslan da izvrši deobu između Tadije Grastića i sinova mu. Već je bio uspeo izraditi sporazum između oca i sinova, ali je Tadija odustao. Magistrat, izvešten da sporazum nije prihvaćen od obe strane, a inače pošto za života oca deca ništa ne nasleđuju, a naročito ništa od stečennh dobara, zaključio je izvodom iz zapisnika uputiti poglavarstvo Mokrina nek a sinove Tadije Grastića, ukoliko su na osnovu spomenutog sporazuma primili što od oca, primora da to bezuslovno vrate, jep im za života oca ne pripada nikakvo nasledstvo. 24. februara 1794. sudac Mokrina jeste Gliša Dilberov. Kao kav, on je referisao magistratu kako je 20. februara starešina dištriktualne policije Maksim Dešan otseo u gostionici u Mokrinu, Onde je za stolom zatekao društvo, u kojem je bio i Jakov Ubović. Ovog je zapitao odakle je, a on bez ikakva povoda počeo inspektora policije pesnicama tući, pa se usudio i ogrtač mu kidati. A kad je sudac, na prijavu Dešana, po straži odveo Ubovića u opštinsku kuću, ovaj je i njemu psovao veru, krst, mater, post i sve drugo.
Ubović se izgovarao da je bio strašno pijan, ali je svejedno osuđen na 25 štapova.
Videli smo da je prvi opštinski blagajnik u Mokrinu bio Vuk Popov. U ovoj službi smo ga našli 23. juna 1790, pa i 2. maja 1794. Poslednjeg dana, u zasedanju magistrata, računovođa Franc Fabro i senator Vasplije Dabić su referisali o pregledu računa koji su izvršili u Mokrinu, te o manjku koji su našli kod opštinskog blagajnika Vuka Popova, a koji je Vuk delom naknadio, a delom mu je opština oprostila, obzirom na njegovu vernu službu.
Opština je Vuku Popovu oprostila jedan deo manjka možda zato što je 29. juna 1793. u noći izgorela kuća Vukova. Odmah se posumnjalo da je požar delo zločinaca. 30. avgusta 1793. saslušavann su u ovoj stvari, bez primene torture, Ilija Krstekanić i Teodor Sekulić. A 14. novembra 1793. pušten je Teodor Sekulić na slobodu, u nedostatku dokaza, dok je Ilija Krstekanić osuđen na smrt mačem, da bi se drugima dao primer, osobito u rvom kraju gde se palikuće u tolikoj meri javljaju. Međutim je i Iliji dopuštena apelata na kraljevsku tablu, u smislu 43.zakonskog članka od 1791.
23. decembra 1794. raspravljao je magistrat prijavu sudca Gliše Dilberova o tome kako su Sima Tešin i Arsa Galešev, i inače stanoviici sumljiva života, preskočiv ogradu velikoga gostionika, pod izgovorom da hoće putovati u sremske manastire, prvo beležnika a onda i njega primorali vikom i nasiljem da im izdadu putne lkstove, i kad su nekako oko 12 sati noći tako iskamčili putne lastove, otišli su u skrovitu neku krčmu (angulare educillum) gde su se s eškutom Đukom Bajšanskim i sa još nekoliko ortaka, po priznanju krčmarice, dogovarali o preduzimanju nekog aranja. Magistrat je poverio senatoru Njagulu da stvar istraži, pa je na osnovu njegova referata 30 decembra 1794 zakl»učeno da Tešina, Galeševa, Kuzmana Ceričića, Vuka Šedakova i eškuta Bajšanskog pošlje pod sigurnom stražom magistratu za 3. januar 1795.
Beležnik Mokrina je tada Vaeilije Galić. Ovo doznajemo iz tužbe Dimitrija Atanasijevića da ga je Galić tukao. Stvar je izravnana tim što je Galić Atanasijeviću platio 2 for.,i što je senator Isaković pred opštinskim poglavarstvom ozbiljno ukoreo izgred beležnika,
0 Mokrinu i Mokrinčanima XVIII stoleća zvame još da je 1789. i 1790. razrezana arenda za iberland i na Janju Foriškovića, svakako Cicvarina, dok za Konstandina Harnša, njegova sunarodnika, nije, što valjda znači da se ovaj bavio samo trgovinom. Ne znamo kakav je trgovac bno Jovan Maksimović koji je 1789. kupio kuću Petra Zavišića, kad se ovaj iz Mokrina selio u Vranjevo, a 23. novembra 1793.su imali nekakav spor. Protokol kaže za Maksimovića incola et quaestof Mokrinensis, a quaeetor više znači trgovca hranom, stokom ili arendatora, spekulanta.
Najzad, našli smo da je 16. februara 1790. bio nekakav spor zbog suvače koju je podizao Zarija Badrljički.
Saopštićemo ovde još neka prezimena koja kazuju otkud su neke porodice doselile u Mokrin: Filip Subotički, Pera Silaški, Pavao Turanov, Pera Subotički, Stefan Čongradin, Milovan Subotički, Todor Badrljički, Pavao Sremac, Jovan Tunić, Neca Bogaroški, Jefta Subotički, pop Arsen Riđički, Ilija Bajšanski, Petar Sivaški, Jovan Rešanski (iz Reske), Pavao Vlaa, Marinko Sečanski, Arsen, Vasa i Gavrilo Bajšanski, Đuka Shiak, Jovan Aradski.
Iz testamenta Sime Krstina vidimo da je 1828. bio kpez u Mokrinu Sima Novakov, a zakletnici: Toma Mirkov, Nena Tešin, Mita Jovanović; kmet Josim Dilber, a beležnik Jovan Branovački. Prema testamentu Niće Jeričkića, godine 1834. bio je knez Neca Badrljički, a beležnik Aleksandar Kirić,
Imamo i jednu belešku o stranačkim borbama u obnovljenom Dištriktu. 11. januara 1862. tužio je Petar Stefanović (godina 27, otac jednog deteta) Zaku Badrljicu (godina 39, otac petoro dece). Stefanović je 28. avgusta 1861. primljen u ceh berberski, pa je po običaju dao uveče alvaluk. Kad je u velikoj krčmi plaćao ono šgo je potrošio, Zaka ga štapom po glavi tako udario da je odmah na zemlju pao.
Zaka je opet iskazao da je berber „kao nemiran i preteran čovek“ kad je njega video, psovao G, Rackoviću mater, pa i mokrinskom birovu, kasiru, Zaki, eškutu „i celoj mojoj partiji“. To je u njemu uzmutilo strasti pa je eškut Krstonošić poslao po njega 3 perzekutora koji ga baš u najvećoj vatri groznice našli i noću u 12 sati onako znojavnog kao najvećeg zločinca na kola metnuli i u Kikindu odneli. Dok su ga vozili, jedan od perzekutora, Sovra Šargin, više je puta pucao iz dvocevke „za znak radosti, što su uvatili čoveka koji nije od tužiteljeve partaje”. I tužilac i optuženi su, međutim, globljeni sa pet, odnosno 2 for, u korist bolničnog fonda.
U vreme Miletića, ne može se za Mokrin reći da se dobro vladao. Da li malo ili mnogo za to odgovara mokrinski učitelj Nika Janković, koji je u početku bio glavni propagator Miletićeve politike, a posle u svojoj školi ubio crkvenog tutora da ga opljačka, pa zato robovao 15 godina u Ilavi. Oslobođen 1891, učitelj Janković je postao drumski razbojnik, i kao takav opljačkao na neuzinskom drumu dva trgovca iz Bačke; ubio je Kostu Milivojčeva iz Neuzine, i oteo mu 30.000 for. Bežeći pri poteri, ranio je žandarma, i ovaj njega.
IZVOR: Vasa Stajić – Velikokikindski dištrikt 1776 – 1876, Novi Sad, 1950.
15. septembar 2017. u 17:23
vojislav ananić
Mokrin
Pripadao je Čanadskoj županiji. Zabeležen je 1256. 1557—8 imao je 30 srpskih porrdica. 1564 bili su gospodari Mokrina Stevan Telegdi i Jovan Palatić. 1581 živelo je u Mokrinu 10 srpskih i 2 mađarske stočarske porodice. 1655 bio je jedan od vlasnika Mokrina i Nikola Milojković. Mokrin je kao naseljen zabeležen i oko 1663—5. Na mapi od 1.723—5 označen je kao nenaseljen. 1751 trebali su se na pustare Mokrin i Senteš (Sentoš) naseliti Srbi graničari iz Pomorišja, ali su, izgleda, pre njih došli Srbi iz Sente i (Bačkog) Petrovog Sela i naselili ove pustare. 1752 nalazilo se u Mokrinu 540 ljudi pod vojnom upravom. 1754 postao je sedište kompanije. 1758 imao 270 domova. 1778 imao je 1906 duša. Te godine iselilo se devet srpskih porodica u Podunavlje, u Vojnu granicu. Po V. Stajiću Mokrinčaninu su „iz svih dištriktualnih sela najbliži stanovnici Kumana, i da u ova dva sela ima najviše istovetnih prezimena“. Kao interesantna prezimena beležimo: Aradski, Badrljički, Bajšanski, Bogaroški, Vlah, Rešanski (od Reske), Riđički, Sečanski, Silaški, Sivaški, Sremac, Subotički, Tunić, Čongradin, Šijak.
Potesi: Aranga (potes t rukavac), Vodoplav, Rvozdeljak, Detoševac, Đukošin (potok), Lalina hunka, Mali Senteš, Papir, Perjanica, Pesak, Prosiie, Radina torina, Ritić, Selište, Senteš.
Delovi: Garavi sokak, Grgeteg, Greda, Đukošin, Jaukovo, Mirkovača.
U Mokrinu su se rodili: Arsenije Stojković, budimski episkop (180— Sentandreja 1892); Dušan Janić, kozmetičar i berberin, srpski i engleski kšiževnik. (1859 — Gde je, i kada je, umro — ne znamo).
Izvor: dr DUŠAN J. POPOVIĆ, SRBI U BANATU DO KRAJA OSAMNAESTOG VEKA, BE0GRAD, 1955.
11. decembar 2017. u 13:56
Dragoljub Badrljica
Poštovani,
Naučeni smo od vrednih predaka i istraživača prošlosti da ne zaključujemo olako i na osnovu malog broja činjenica. Veliku štetu prave podaci koji su proizvod madžarskih falsifikata i politizacije svega, čega su se dotakli, gde je Šamu Borovski jedan od nosilaca. Srpska reč mokro, mokrina je na volšeban način postala osnova za gradnju imena mesta, izmišljanjem dodataka ho-mok-rev.
Netačan je podatak po kojem je područje Mokrina bilo nenastanjeno.
Milorad Girić, dipl. arheolog, dugogodišnji upravitelj kikindskog Muzeja je u svojoj monografiji Mokrin, nekropola ranog bronzanog doba, Kikinda, 1971 – 2. god. na 30. stranici prve knjige, izneo podatak da je u mokrinskom području zabeleženo više od 65 nalazišta iz različitih epoha prošlosti. Stanko Trifunović, arheolog je sa stručnjacima, utvrdio da je taj broj višestruko veći.
Aleksandar Ranisavljev je objavio knjigu pod naslovom: ,,Ranosrednjevekovna nekropola kod Mokrina, Srpsko arheološko društvo, Beograd, 2007. god. Radovi: Luke Nadlačkog, Jovana Sasera, Dimitrija M. Kneževa, dr Dušana P. Popova, prof. dr Radovana Popova, Bogdana Ibrajtera – Taneta, dr Vladimira Simića, Dragoljuba P. Badrljice, Miloša Despotova, Radovana Šoklovačkog i drugih, ne manje važnih, zaslužuju uvažavanje.
Ukazao bih na potese koje pominjete uz nekoliko ispravki, koje su najčešće slovne prirode:Zlatica je srpska reč a Aranka samo prevod na madžarski, Gvozdenjak, Dudoševac – Dotoševac – Detoševac (Nepravilno Tetoševac), Lalina humka, Prosine, Polutina, Sentulja – Sentoš,Grgetelj, Breg, Zlatna greda, …
Imena vrednih ljudi je poduža ali navešću još samo nekoliko: Maksim Rakićević (1739 – 1810), general major, Sava Rakićević, major, Isidor P. Putnik (1780 – 1809) – sakupljač narodnih umotvorina pre Vuka St. Karadžića, Arsenije Stojković (Mokrin 1804 – Sentandreja 1892), episkop budimski i dvostruki izabrani ali od vladara nepriznati patrijarh srpski, Pavle S. Riđički (1805 – 1893) – advokat, plemić, mecena, darodavac Mokrinske (Beogradske) mumije srpskom narodu, Simeon Riđički (1819 – 1858), pesnik, advokat, knez varošice Mokrin, dipl. inž Radivoj Rada Ubavić (Koji je znao 17 jezika), prim dr Radovan Vrtipraški, Radojka Kuvizić, Vasa, Mika, Raša…Ima još puno i zato na posao.
12. decembar 2017. u 09:16
Vojislav Ananić
Poštovani gospodine Badrljica,
verovatno ste uvideli da sam postavio dosta izvoda iz izvora literature o mnogim mestima. Želja mi je da stvorim jednu bazu podataka o nekom mestu, pa kada u pretrazi ukucate npr. Mokrin, imate sve ono što je do sada o mestu pronađeno.
Nažalost, ja ne smem ispravljati ono što je autor u nekoj knjizi napisao. Znam da je recimo Aranka mađarski naziv za rečicu koju mi nazivamo Zlatica. (Živim u komšiluku). I slično. Ja samo verno prenosim ono što je u navedenim knjigama navedeno.
Pozdrav,
Vojislav