Грб породице Зако Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Ненад М. Јовановић На врху грба је птица пеликан типа pieta који у хералдици симболише Христа јер раздире сопствене груди и својом крвљу храни птиће. То ј ПИШЕ: Ненад М. Јовановић На врху грба је птица пеликан типа pieta који у хералдици симболише Христа јер раздире сопствене груди и својом крвљу храни птиће. То ј Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Грб породице Зако

Грб породице Зако

ПИШЕ: Ненад М. Јовановић

На врху грба је птица пеликан типа pieta који у хералдици симболише Христа јер раздире сопствене груди и својом крвљу храни птиће. То је симболичка слика страдања Христовог и Свете Евхаристије. Три птића представљају три Стеванова сина.

Полумесец (с ликом или без њега) може представљати разне ствари. Понекад асоцира на борбу против ислама, што би овде могао бити случај јер је Стеван Зако ратовао против Турака (нарочито ако се узме у обзир његов положај у односу на банатског лава).

Међутим, месец је и симбол Илирије. Исто тако, месец окренут нагоре и без лица, у комбинацији са звездом је симбол Васкрсења и Пресвете Богородице, али и наде, посветљења и велике славе. Прича о лунарним симолима је дуга и сложена, као и прича о њиховом продору у хералдику од Византије, преко Турака и крсташа до нас данас, и захтева много дубљу анализу.

Уздигнути лав, у положају тзв. lion rampant, чест је мотив у северном Банату. Налази се у грбу Мокрина, Кикиндског диштрикта итд. Могао би да указује на порекло Стеваново, тј. на област у којој је вршио службу (Александар Маринковић).

Граничар (ратник) у трећем пољу штита је врло чест хералдички мотив у грбовима додељиваним Србима аноблираним 1751.-1752. у доба развојачења војне границе, а не заборавимо да је родоначелник благородне куће Зако, Стефан Племенити Зако, био командант посаде у Потиској војној граници.

О Стевану Заку и његовим наследницима можете више прочитати у прилогу који је објавио сарадник портала Порекло Александар Маринковић. Реч је о тексту о српским породицама из Мокрина (Горњи Банат), у којем се, на крају, говори и о породици Бајшански, потомцима Стевана Зака.

ИЗВОР: ЦЗИПМ.орг

 

Save


Коментари (5)

  • Uros Bobic

    Da li mozete da mi kazete kako je nastalo prezime Bobic, odakle je poreklom. Ako mozete to da mi kazete bicu stvarno zahvalan. Pozz

    Одговори
  • Filip Mijatović

    S` Postovanjem. Intersuje me jel mozete da mi kazete kako je nastalo prezime Mijatović sa prostora BiH, Romanija. Hvala Unapred.

    Одговори
  • Vasiljevic Draginja

    da li mozete da mi kazete ,poreklo prezimena Vasiljevic iz Zajace
    Unapred hvala

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ГРБОВИ

    ГРБОВИ су дошли у нашу земљу из западне и средње Европе гдје су се у току 12 вијека развили из војничких знакова. У Словеначкој имамо прве Г. племићких породица на печатима већ из посљедњих деценија 12 вијека. У наше приморске крајеве дошла је употреба Г. из Италије. у Хрватску, гдје налазимо прве Г. на печатима 13 вијека, из Угарске. — Скоро једновремено са западном и средњом Европом развили су се Г. у Хрватској, Далмацији и Словеначкој, добивајући уз првобитни штит и остале дијелове Г., као шљем, накит, или челенку и плашт (у 14. и 15. вијеку). У Босни има хералдичких знакова већ на печатима 13. вијека, прави Г. се налазе на новцима и печатима краља Твртка I а крајем 14. вијека и на печатима Балшића у Зети. У Србији имамо до времена цара Душана осамљене и нередовне хералдичке знакове на новцима и печатима. За вријеме цара Душана уведени су у Србију са запада шљемови и челенке а правих формалних Г. у то доба још нема. Крин као хералдички знак налази се на новцима краља Уроша I, двоглави орао на новцима Душановог властелина Оливера, а лав на печату Вука Бранковића из 1388. 0 каквом српском државном Г. за вријеме Немањића нема података. Г. су у Србији чешћи и сасвим по западним узорима формирани за вријеме деспота.
    Главни извори за науку о Г. или хералдику у нашој земљи јесу: 1. печати, 2. новци, 3. скулптуре и слике (у Босни и Херцеговини имамо честе хералдичке знакове и Г. на надгробним споменицима од 14. вијека на даље; у нашим западним крајевима имамо слике Г. у племићким писмима), 4. хералдички зборници или грбовници, 5. писани и други споменици. нарочито народне пјесме са описима витешке опреме.
    Од хералдичких зборника разликујемо стране и домаће. Од страних су најстарији и долазе за нас највише у обзир: 1. Улрика Реицхентала кроника Косничког сабора, постала око 1420. са Г. саучесника концила; 2. Грбовник Конрада Грииненберга, израђен 1483. Ови зборници имају велики број Г. наших земаља и породица.
    Од домаћих хералдичких зборника су главни: 1. Фојнички зборник, наводно састављен 1340. од попа Станислава Рупчића (Родословије босанскога алити илиричкога и српскога владанија);
    2. Зборник Дубровчана Корјенића- Неорића, некада у Гајевој библиотеци у Загребу, у пријепису из 1595. по старијем рукопису; латински рукописни пријевод овог зборника израдио је Марко Скоројевић у првој половини 17. вијека; чува га под бр. 7.683 Народна Библиотека у Бечу; 3. Хералдички зборник, рукопис бр. 683 у одјељењу слика Народне Библиотеке у Београду;
    4. Охмућевићев хералдички нацрт (Родословије) у Југославенској Академији у Загребу, датиран 1482.
    Сви ови зборници са множином измишљених Гр. југословенских земаља и породица нису старији од друге половине 16. Вијека, састављени су у Дубровнику и од Дубровчана и сви су истог или сродног извора. Изашли су из исте научне средине и идеологије, као што је Мавра Орбинија дјело II регно ђегли Слави (1601). Г. у овој књизи су према композицији и идејама исти као што су у зборницима.
    Дубровачки зборници служили су као основ дјелу Павла Ритера Витезовића Стематографиа, сиве арморум илyрицорум делинеатио десцриптио ет реститутио (1701. Друго издање Стема ; тографиае Илyрицае, либер I, 1701), које није ништа друго него од Орбинијевих Г. и Г. дубровачких зборника начињен, мало промијењен. унеколико раширен и хералдичким објашњењима умножен списак Г. југословенских, неких сјеверословенских, па чак и земаља, које су по тадашњем схваћању некада биле насељене Словенима. Витезовића је превео »на славеносрпски језик«, мало промијенио и издао 1741. у Бечу Христофор Жефаровић под насловом Стематографија … Изображеније оружиј Илирических… Сва ова дјела, а нарочито Витезовићево, односно Жефаровићев пријевод, имала су велики утјецај на наш културно-политички и књижевни живот далеко у 19. вијек, и била су, без обзира на њихову некритичност, у Србији при обнављању државног живота, а у Хрватској нарочито у илирско доба, извори и приручници за хералдичке ствари и потребе.

    1. Г. Б о с н е

    Појединих хералдичких знакова има на новцима босанских владалаца у првој половини 14. вијека, а прави Г. се јавља тек за вријеме бана и краља Твртка, и то различит на његовим печатима и на новцима. На печатима се Г. састоји из штита, подијељеног пасом косимице у два поља, без крина или са два крина на сваком пољу, и шљема. На новцима се Г. састоји из штита са круном на неподијељеном пољу и из шљема и круне с челенком над штитом. Старији је Г. на печатима, јер га налазимо већ за вријеме бановања Тврткова, међутим је Г. на новцима тек из доба Твртковог краљевања. На новцима и печатима босанских владалаца од Твртка I до Стевана Томаша налазе се у Г. обе главне варијанте: или штит косо пресјечен са криновима (или без крина) дуж појаса на оба поља, или штит са круном у пољу, а осим тога још над штитом шљем са круном, челенком и плаштом. Г. са круном превлађује на савременим споменицима скоро сасвим. Овај Г. приказује се као босански и у старијим страним хералдичким зборницима (на пр. Гриненберговом), а и у млађим, који су из старијих потекли. По свој прилици био је овај Г. породични Г. Котроманића.
    У домаћим хералдичким зборницима и код Витезовића-Жефаровића јавља се као Г. Босне штит и на њему два унакрст постављена кључа са двјема главама, окруњеним или неокруњеним, са или без круне у пресјеку. Овакав Г. као Г. Босне је у савременим споменицима непознат. (Улрик Реицхентал и Конрад Грииненберг имају два унакрст положена кључа са двије црначке главе на горњем крају као Г. неког »босанског војводе у Турској«.)
    У страним хералдичким зборницима почео се наводити и посебан Г. Р а м е, т ј. рука наоружана мачем. Исти Г. наводе домаћи зборници као Г. Приморја. Овај Г. почео се под упливом угарских државно-правних назора преносити и изједначивати са босанским Г. и истиснуо је већ у другој половини 15. вијека прави босански Г., тј. кринову круну, из страних хералдичких зборника, и прешао је, за вријеме насљедника краља Фердинанда I и Ивана Запоље, у службену упорабу Хгарске и владалаца хабсбуршке династије. На основу овог Г. састављен је и Г., који је дала Аустро-Хгарска Босни и Херцеговини: штит на коме се види у златном пољу на лијевој страни из сребрних облака пружена рука у црвеном панциру (или црвеном рукаву), која држи сребрну сабљу; на штиту лежи златна крлнова круна.

    2. Г. Хрватске, Славоније, Далмације

    Крајем 15 вијека дошли су хрватски племићи Бернардо Туроц Лудбрешки, Ђуро Ивапетановић Дежнички и Никола Војковић Војковечки у име читавога племства краљевства Славоније пред краља Владислава II у Будим и замолили га, да обнови Г. њихова краљевства. Краљ је на то потврдио (8/12 1496) стари Г., куну у пољу, које оптичу двије ријеке, али је додао још као украс Давор-звијезду, у знак њихова великога јунаштва. Овај је Г. употребљавала у наше доба краљевина Славонија тј. три бивше жупаније, сријемска. вировитичка и пожешка, али неоправдано, јер је био Г. читавога хрватскога краљевства Хрватске, Славоније и Далмације, само што су Хрватска и Далмација супсумиране под појам »Славоније«, у исправи краља Владислава. Хрватски су сталежи већ идуће године (1497) дали направити печат с овим Г., који је до краја 18. вијека служио као службени печат читаве Троједне Краљевине, како то доказују оригинални записници свих хрватских сабора од половине 16. вијека. Хрватски су сабори издавали своје државне заповијести о даћи, порезима и о војсци под овим печатом. Г., како га је краљ Владислав само обновио и мало промијенио, углавном је већ од старине Г. читавога хрватскога краљевства. Хрватски херцези или банови ковали су од краја 12. до краја 14. вијека свој новац, који се обично звао монета баналис (бановац, баница). На наличју банскога новца, који се употребљавао на територију читаве Хрватске, налазила се куна између двију шестерокраких звијезда и полумјесец насупрот звијезди.
    Г. Хрватске: у 5 редова наизмјенице по пет сребрних и црвених коцки (на штиту окруњена кацига с накитом: отворена крељут, на којој су црвене и сребрне коцке као у штиту) јавља се тек у другој половини 15. вијека на неким сликама, а затим у 16. вијеку (1525) уз Г. Далмације долази на спомен колајни краља Лудовика II. Од тога доба налази се редовно уз далматински Г. Овај је Г. по свом хералдичком облику веома стар, а могао би да буде Г. приморске Хрватске (Бојничић). Г. Далмације: на модром пољу три златне окруњене леопардске главе, а за накит кациге, јавља се први пут 1406. Сва три Г. (хрватски, далматински и славонски) долазе заједно први пут на талиру краља Матије II (1616), а касније до најновијих времена веома ријетко.
    Литература: Бојничић, Грбовница краљевине »Славоније« у Вјестнику Хрватског Археолошког Друштва (Н. С. И, 1895); Шишић, Преглед повијести хрватског народа (1916), 161—162. М. Прелог.

    3. Г. Илирије и Словеначке

    Полумјесец и звијезда су стари амблеми, били су у употреби већ у старо доба, и постали су у средњем вијеку омиљени хералдички знаци. Виде се на старом славонском Г.. на новцима угарско-хрватског краља Анђрије II, на Г. града Загреба, на Г. Шубића, Франкопана итд, затим на босанскохерцеговачким надгробним споменицима и у нашој народној орнаментици врло често. Могуће да су звијезда и полумјесец као врло раширени хералдички мотиви народне орнаментике дали повод за постанак оног фиктивног Г. Илирије у нашим домаћим хералдичким зборницима, који би имао представљати јединство југословенских земаља на територију старе Илирије. У Фојничком хералдичком зборнику је нацртан као Г. Илирије сребрн полумјесец и звијезда над њим на црвеном пољу, Охмућевићев хералдички нацрт нема у илирском Г. звијезде, али зато круну над самим штитом. Илирски Г.. тј. сребрни, горе отворени, полумјесец и над њим сребрна шестерокрака звијезда на црвеном пољу, ушао је и у дјела Орбинија и Витезовића-Жефаровића. За вријеме илирског покрета узели су овај Г. »Илири« као свој симбол, а затим Словенци. Овај Г., само с разликом да је звијезда петерокрака и поље плаво, ушао је као »словеначки« Г. у провизорни Г. Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који је Министарски Савјет усвојио на својој сједници од 28/2 1919. У Видовданском Уставу је овај фиктиван словеначки Г. промијењен: на мјесто једне петерокраке сребрне звијезде добио је три шестерокраке златне звијезде. Ова промјена учињена је с обзиром на Г. цељских грофова (три шестерокраке звијезде на плавом пољу), који су, осим једног дијела словеначке земље, имали у својој власти и знатне дијелове осталих југословенских земаља.

    4. Г. Краљевине СХС

    Провизорни Г. је примљен на сједници Министарског Савјета 28/2 1919. а дефинитивни је проглашен Видовданским Уставом. Састављен је из Г. Краљевине Србије, Г. Хрватске и илирско-словеначко-цељског Г. У чл. 2 Видовданског Устава описан је Г. овако: Грб је Краљевине двоглави бијели орао у полету, на црвеном штиту. Врх обје главе двоглавога бијелог орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су Грбови, српски: бијели крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку; хрватски: штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизмјенце; словеначки; на плавоме штиту три златне шестерокраке звијезде, испод тога бијели полумјесец.

    5. Г. к р а љ е в с к о г д в о р а

    Од 1/12. 1918. вриједи као Г. краљевског двора Карађорђевића: штит подијељен у три дијела: у горњој десној половини штита српски Г. (сребрни крст са четири између кракова крста, према спољашности окренута сребрна оцила на црвеном пољу), у горњој лијевој половини штита хрватски Г. (25 краки црвених и сребрних наизмјенце), у доњој половини штита словеначки Г. (тј. Г. Крањске: плави. према десној окренути, једноглави орао у полету са златном круном на глави, златним кљуном и језиком и златним канџама на сребрном пољу и са у 14 сребрних и црвених поља подјељеним полумјесецем на прсима). Над штитом се налази круна кнеза Лазара, испод које је око штита орден кнеза Лазара.
    Литература: Пуцић-Рачки-Бојничић-Јагић, Цур сидславишен Хералдик (Архив фир славише филолофие 4. 1880); Ст. Новаковић, Хералдички обичаји у Срба (Годишњица, 6, 1884); Фр. Рачки, Стари грб босански (Еад. 101); И. Бојничић. Грбовница краљевине »Славоније« (Вјестник хрватскога археолошкога друштва. нова серија, 1, 1895); И. Бојничић, Дер Адел вон Кроатиен унд Славониен (И. Сиебмацхер’с гросес унд аллгемеинес Wапенбуцх, 4, 13, 1899); Сиегенфелд, Дас Ландесwапен дер Стеиермарк (1900); Е. М. Грујић, Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији (1909); Ф. Шишић, О српском грбу (Савременик, 1909); А. Ивић, Стари српски печати и грбови (Књиге Матице Српске. 40, 1910); Ј. Мал, Грб ин барве дежеле Крањске (Час. 1913. и засебно 1916); Л. в. Тхаллоцзy, Студиен зур Гесцхицхте Босниенс унд Сербиенс им Миттелалтер (1913). М. Кос.

    6. Г. С р б и ј е

    О државном Г. Србије за вријеме Немањића нема позитивних података. Двоглави орао, кога видимо већ на новцима и печатима Душановога властелина Оливера и касније Лазаревића и Бранковића, јавља се као двоглави златни орао на црвеном пољу с роговима у кљуну у зборниецима Улрика Ееицхентала и Конрада Грииненберга као Г. српских деспота. У нашим домаћим зборницима и код Витезовића-Жефаровића јавља се као Г. Србије сребрн крст на црвеном пољу са по једним сребмим оцилом између кракова крста. Орбини доноси исти Г. са оцилима, окренутим према спољашности, и једноглавим орлом са круном у средини крста као Г. краља Вукашина. Званично употребљавао се овај Г. у трећем деценију 18. вијека као дио Г. спојене карловачко-београдске и касније, по ослобођењу Србије, београдске митрополије. Г. карловачке митрополије потврдила је царица Марија Терезија 17/5. 1777, а крст са оцилима проширио се као саставни дио различитих Г. и орнаментике дубоко у српски народ. Још данас чини крст са оцилима дио Г. патријаршије. И у штиту Г. српске Војводине од 1848. и 1861. има сребрн крст на црвеном пољу са по једним, према спољашности окренутим. оцилом између кракова крста.
    Државни Г. постао је крст са оцилима за вријеме кнеза Милоша. У ел. 4 Устава од 1835. описан је он овако: Г. народни српски представља крст на црвеном пољу, а међу краковима крста по једно огњило окренуто крсту. Сав Г. опасан је зеленим вијенцем с десне стране од храстова, а са лијеве од маслинова листа.
    Са прогласом краљевине промијењен је и српски државни Г. и у чл. 2. Устава од 21/12. 1888. описан је овако: Г. је краљевине Србије двоглави бијели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обје главе двоглавога бијелог орла стоји круна краљевска; испод сваке канџе по један кринов цвијет. На прсима му је Г. кнежевине Србије: бијели крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста. Сличан је опис Г. у Уставима од 6/4. 1901. и 5/6. 1903. М. Кос.

    7. Г р б српске п а т ри ј а р ш и ј е

    Пећски патријарси имали су на својим печатима, већ у средњем вијеку, лик Криста на пријестолу, окружен херувинским главама и раширених руку на благослов, врло сличан слици на аверсима новаца бизантских и српских средовјечних владалаца. Са страна главе Кристове писало је ИС—ХС, а ивицом печата: Милостију божијеју патријарх пећски. Име патријарха било је обично у подножју Кристова пријестола. У то доба имали су сличне печате и епископи и манастири, са сликом светитеља или празника. којима је њихова катедрална или манастирска црква била посвећена. Али су српски пећски патријарси, бар од 17. вијека, имали и други печат, који је изгледао овако: на штиту је била велика црква са три кубета (патријаршија). у врх штита десно над црквом једна звијезда а лијево звијездолик цвијет са лиснатом гранчицом. Под црквом је лежао лав са савинутим репом на леђа. Над штитом је био орнаменат сличан старој владалачкој круни, а под њим мала звијезда. С десне стране круне издизао се из штита крст, а с лијеве архијерејско жезло. У угловима изнад крста и жезла била је такођер по једна звијезда. На том дијелу грба били су обично и иницијали имена, а каткад и презимена патријархова. Од тада се слични грбови, са катедралним црквама и кулама поред њих, сретају и на печатима епископа.
    Од 18. вијека, под утјецајем Витезовићеве и касније Жефаровићеве Стематографије, почињу се јављати на печатима црквених представника и хералдички национални и обласни симболи. Тако је београдски митрополит, Мојсије Петровић око 1724. унио у грб митрополије београдске 4 С, као ознаку Српства, па је тај грб већ од 1726. постао и грб карловачке митрополије а његова национална ознака, 4 С, ушла је као главни симбол и у грб Кнежевине, касније Краљевине Србије и обновљене српске патријаршије. Само један патријарх, Арсеније IV Јовановић, као митрополит карловачки (1739. до 1748), покушао је под утјецајем Жефаровићевим, да напионални опћи Српски симбол 4 С замијени рашким орлом са потковицама у кљуну и канџама, али је већ о сабору народно- црквеном 1744. централни штит у свом грбу, који је дотле потпуно заузимао сам рашки орао, морао раздијелити на два дијела, и смањеног орла поставио у горњи дио, а доњи дио штита испунио са 4 С. Око овог патријарховог грба нанизано је било по ивици штита још 12 минијатурних грбова разних области, које су некад потпадале под јурисдикцију пећских патријараха. Али тај је грб изашао из употребе одмах послије смрти патријарха Арсенија IV (1748).
    Архијерејски сабор српске патријаршије одлучио је, новембра 1923. да грб српске патријаршије има бити овакав: Два анђела држе штит, који је у горњој половини плав, а у доњој црвем На горњој половини је десно црква, а лијево кула бијеле боје. На доњој половини је крст са 4 С златне боје. Над штитом је митра затворено црвене боје. С десне стране митре диже се архијерејско жезло, а с лијеве шестерокраки крст.
    Литература: Р. Грујић, Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909), 273—291. Р. Грујић.

    Извор: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година није наведена)

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top