Predanje: Raseljavanje Vujačića pred Turcima

O poreklu prezimena postoje različita predanja. Nešto od tog vrednog narodnog blaga sabrano je u knjizi Vlajka Palavestre “Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine”. Portal Poreklo obavljuje predanje o Vujačićima od kojih su, kako se navodi, nastali Delibašići, Bulajići, Đakovići, Vučetići…

Evo predanja o Vujačićima, koje je pisano kako je i izgovoreno – narodnim jezikom:

“Žena Dragoja Vujačića došla je iz Kuča, iznad Podgorice, u Grahovo i tamo je zatekla Mataruge.

Vujačići su slavili Nikoljdan i došli su im zvanice na piće uoči Nikoljdne. I poč`o je Dragoje napijati, a dođe Turčin obnoć, namjera ga nanijela u njega, i kako je on napijo, a oni Turčin da mu to i to, i njemu i svetome Nikoli. A on izderi kuburu – ubi Turčina! Onda kumovima i prijateljima: “Mene više, ljudi stanja nema, ja moram nekud da bježim! Sutra će me Turci zaklati i ovu moju đecu”. Naprtljaj po noći – im`o je četiri sina i šćer, i on i žena – pobjegli su otolen.

Čuo on na Čevo da nema Turaka i dobjež`o je u Čevo. Tu se nastanio kod nekoga i koliko je staj`o ja ne znam. Ud`o je ovu đevojku, šćer, u Čevo, i onda mu je ovi prijatelj rek`o: “Prijatelju, ti ne moreš ovdje nikako živjeti, nego čuo sam da je, kaže, Gra`ovo pusto, da nema niko. Idi ti tamo, ima se đe naseliti, imaš đe raditi i nek rade ovi sinovi, ja ću te pomoći”. – “E, boga mi, dobro zboriš, prijatelju”.

Te otolen, kreno i ne znam – ili mu je prijatelj dao kravu s teletom ili je zaradio neđe, samo je imo kravu s teletom – i povede onu kravu i ono četiri sina i on i žena, i krenu i dođu u jednu bukovinu, u`vati noć. “E, boga mi, kaže, ne vidimo, ne more se više nikuda, o`đe ćemo zanoćiti”. Oni su tu zanoćili, svezali kravu i ono tele odvojili da ne bi posalo, da pomuzu malo varenike ujutru; večeraj, pospi… Kad, ujutro – nema krave! “Šta nam bi ovo od krave, ko nam odvede kravu…? “Šta bi, tamo-amo, nema je…”

E, onda otolena naprtljaj, oni povede ono crne tole, hajd, hajd, kad – krava svezana na putu. “Haj, blago meni, evo mi krave!!” Da odriješi, a hajduci: “Ostavi kravu!” – “Kako, ljudi, kumim vas bogom, ovo je moja krava”. – “Ostavi!”. Oni neće da ostavi, neće da odriješi. A oni – tres! – ubi ga… Ona njegova žena s đecom prođi i ono tele povedi. Osta krava i oni, i on – mrtav… I po tome se zove i danas “Dragoševa prodo”, đe je Dragoš pogin`o.

Oni dođu u Dvrsanj, u Dvrsanjsko polje. Ova udovica pitala, neke čobane našla: “Đe je, kaže, Graovo?” – “Ima ovdolen, preko toga krša, jedno pola sata, tamo je polje gra`ovsko”. Ona ti pređe preko neke strekanice, dođe u polje grao`ovsko. Tamo da gradi kolibu – ne da niko ono svoje. Tada su živjele tu Mataruge.

Ona u neko Cerovo Ždrijelo, na kraj polja, neđe tvrdo, načini kolibu. Ona đeca načine, momčad, boga mi momci. Onda su išli, kažu, u tije` Mataruga, zarađivali neđe ručak, neđe večeru, i tako živjeli nekoliko.

A bio je paša u Klobuku – tvrđava je to Klobuk – i on je spremio lovce u Bijelu Goru neće li što uloviti. Odu Turci u Bijelu Goru tamo, pr`o dan nijesu mogli ništa ubiti, u tome se vratili. Prikasnili. “E, boga mi, ne moremo stići u Klobuk, no `ajdemo u Gra`ovo tu da noćimo, pa ćemo sutra u Klobuk. Ajde de”. Te oni otolen krenuli, opazi vatru. Viđeli vatru u ovoj kolibi. Ajde, ajde, ajde, kad – koliba. Da uljegu, zove ovaj: “Domaćine”. A ona opazi da su Turci, pa zakuka: “Nemojte mi, zaboga, poklati đecu!” – “Nećemo, nećemo, ne boj se, imaš li nam išta za večeru dat?” – “Nemam, boga mi, ništa vego ovo tele. Pa ćemo zaklati ovo tele, pa sku`ati, pa večerati…” – Ona ga je zaklala s njezinom rukom. Turci su oderali i sku`ali, večerali. I ona je pričala, pitali je, okle je ona ođenake. Ona sve opriča: kako su živjeli u Kučima, kako su ubili Turčina uoči krsne slave, kako su dobježali u Čevo, onda doselili vođe, ne da niko no ono svoje, ođe malo kolibe načinjeli i đeca rade u tije tuda Mataruga, te se `rane.

Sutri dan Turci krenu i rekli ovako: “Zbogom, onomo njoj, domaćice, mi ćemo sve paši kazat: da si nas lijepo dočekala, da nijesi niđe ništa imala vego jedno tele, i da si to tele zaklala i dala nama večeru – sve ćemo mi paši opričat`!” Te oni dođu tamo u Klobuk kod paše. Pita paša: “Đe ste noćas noćili, jeste li šta ulovili?” Oni opričaj sve. “E, ajte odma, pa neka dođu, dovedite mi ta četiri mladića”.

Te ona oba Turčina njoj na vrata: “Pomog`o ti bog”, dođu i opet kod ove žene: “Tako i tako, paša je rek`o da ti vodimo ovu đecu njemu”. Ona zakukaj: “Boga mi će…” – “Neće, ne boj se!” Te i ona š njima. Te ti dođe u Klobuk. Pita je paša: “Okle ste?” Sve oni počni pričat. “Pa vidite li vi, kaže, da smo mi Turci?” – “Vidimo, boga mi… Ali vaša sablja, naše glave”. – “E, četiri vas `ajte na četiri strane, doklen god stignete i za usnca se mene vratite – sve ću vi dati, da selite vi koga `oćete”.

Onda je kren`o ovi stariji, ime mu je bilo Šoroje, on je krenuo preko Nikšićkije` Rudina i stig`o je u Kuside, u polje Nikšićko. I tu je stavio znak. I od njega su Delibašići i Bulajići.

Ovi drugi, Boroje mu je ime bilo, kren`o je za Trešnjevo i stig`o je u Trešnjevo, ne znam kako se mjesto zove, ostavio je tamo znak i vratio se za sunca u Klobuk. I on je naselio tamo Trešnjevo. I od njega su Đakovići.

E, ovi treći kren`o je u Bukovicu, u Bijelu Goru, nekud – znale ga rane! – stig`o je na nekakav Vučji Zub i stavio je tamo (Vučji Zub je granica Zubaca, Grakova, Krivošije). I on je naselio Viluse. Od njega su Vučetići i Vujačići. I otolen je preselio u Zvijerinu.

Ovi četvrti je kren`o za Trebinje da ide. U `an je svrn`o u Nudo. Tu su ga napili i zasp`o je i tu je noćio i sutraje dan doš`o i nijesu njemu dali, no do u Nudo i tu se zove “Šuplja Greda”, granica Grakova i Korjenića. Ne znam koje su familije od njega postale”.

IZVOR: Vlajko Palavestra, knjiga “Historijska usmena predanja iz Bosne i Hercegovine”, str. 202-204 (odeljak: Kmetovi i gospodari), u izdanju Srpskog genealoškog centra, 2003. , priredio Miroslav Niškanović