Лопаре и околна села

25 коментара

1. 9. јануар 2018. у 18:32

   Војислав Ананић

   ПИРКОВЦИ

   Пирковци су пространо насеље издужено у правцу исток-запад. Његов хатар просеца речица Гњица у правцу југ-север. Насеље је веома разбијено, и његова »села«, углавном родовске групе куће, су распоређене амфитеатрално по косама и странама испод брда Кокошињца и Живкова брда (између њих тече Гњица).
   Та су »села«: Бошковићи, Горњи и Доњи Тејановићи, Крсмановићи-Стевановићи и Брезовача, Дрпићи, Тодићи, Тоциљевац, Савићи. Знатан број кућа је у равни поред Гњице и поред друма Тузла — Брчко. Ту су Савићи, Тошићи, Крсмановићи, Јовићи и др.
   По хатару има много шуме по којој има и скорашњих крчевина; чест је топоним Крчевине. Шуме су: Пирковачка шума, Црно језеро, Кокошињац, Тисовица. По насељу има више живих врела које се обично и зову једноставно Вода. Једна се зове Каурска вода. Бунара је у овом насељу мало. Зирати су: Калеми, Састовци, Виноград, Башча, Бјељевине, Утрна, Лука, Њиверци, Дебело брдо, Језера, Јасни до, Пањићи, и др.
   У насељу има 145 домаћинстава (1953: 108 дом.).
   Целокупно земљиште на ком су данас засеоци Тејановићи, Стевановићи, Стојшићи и Јовичићи било је некада земља бега Ахмета Хаџиефендића из Г. Тузле. (Тај бег био је дошао у кућу своје жене Зарке Хаџиефендић, која је била јединица, и примио њено презиме.).
   Засеоци: Доњи Тејановићи (сразмерно велика група кућа), Савићи, Стоишићи, Тодићи и Стевановићи, чије су куће поред друма и у равни поред Гњице настали су после последњег рата и у њима су домаћинства која су се спустила са брда и страна. Заселак Доњи Тејановићи је с обе стране Пирковачког или Марића потока, који се некада звао и Таиров поток (по бегу Тахиру Хаџиефендићу из Г. Тузле). На Пирковачком или Марића потоку био је некада Марића хан. Заселак Савићи су код ушћа потока Тоцлијевца у Гњицу. Кућа има и изван тих заселака. Као високо уз поток Кокошињац и по Живкову брду између Гњице и Тисовице (потока). Испод засеока Брезоваче, десно од Гњице, је велика индустријска циглана.
   У селу има старих гробља. Слушао сам само опште предање да су ту живели пре Срба »Маџари« и да су одавде отишли због хладноће. Нисам могао дознати како је село добило то своје име. Оно је, будући патронимично, сигурно успомена на неки род који је ту живео. У околини Призрена има српски род Пирковићи, у Босни има Муслимана с презименом Пирковићи, а у Словенији, у Белој Крајини, сусреће се презиме Пиркович.
   Садашње гробље за читаво насеље је отприлике у средини насеља.
   – Савићи 1. (15 дом.) и Тодићи (7 дом., Арханђеловдан) воде порекло од браће Саве и Тоде, који су били старином из Херцеговине. Они су »шукунђедови« данашњих Савића и Тодића.
   — Јовићи или Тејановићи (18 дом., Ђурђевдан) су пореклом из Херцеговине. Дошао прапрадед Ђ. Јовића (р. 1932) почетком 19. века. Можда су с њима заједничког порекла и Савићи 1. Јовића има исељених у Тузли, Бијељини, Лопарама и др.
   — Крсмановићи (4 дом., Никољдан) су такође пореклом из Херцеговине. Они су огранак Петровића у Козјаку. Има их исељених у Брчком и у Тузли.
   — Стевановићи (5 дом.), Јовичићи (6 дом.) и Стојшићи (5 дом.) су заједничког порекла (славе Арханђеловдан) и пореклом су из Херцеговине; Стојшићи казују да су из Црне Горе. Доселила пре око 150 година три »сина«: Стеван, Јовица и Стојша.
   — Марковићи (3 дом., Арханђеловдан), пореклом из Мељине у Гацку (Херцеговина). По прадеду Тодору зову се и Тодоровићи.
   — Тошићи (9 дом., Јовањдан) су пореклом из Херцеговине.
   — Гашићи (3 дом., Арханђеловдан) и Симикићи или Бошковићи (9 дом., Арханђеловдан) заједничког су порекла из Херцеговине. Има исељених Симикића у Брчком и Гашића у Миросавцима и Кориташима. Неки сматрају да су огранак Гашића и Драгићи 1. (5 дом.): да су била браћа Драго и Гашо.
   – Драгићи 2. (1 дом., Срђевдан).
   — Тодићи (6 дом., Арханђеловдан) и Перић 1. (1 дом.), који је од Тодића, али се по деду прозвао Перић. Старином су из Херцеговине.
   — Лујићи (2 дом.). Божо Симикић није имао деце и узео у кућу сестрића Косту Лујића из Бруснице.
   — Керовићи (3 дом.). После првог светског рата дошла два брата из Тобута.
   — Лукићи (3 дом.): отац им дошао из Мачковца на купљену земљу око 1929.
   — Петковићи (2 дом.) и Ивановићи (1 дом.) заједничког су порекла (славе Пантелијевдан). Некада су Петковићи били велик род, а сада је само брат и сестра, подељени. Пореклом су из Херцеговине; у Пирковце су дошла браћа Петко и Иван, а трећи је брат отишао у Пељаве и од њега су тамо Делићи.
   — Тешић (1 дом.): Јаков Тешић дошао жени у кућу из Вукасоваца 1925.
   — Симићи (4 дом., Срђевдан) старији су род у селу непознатог порекла.
   — Божићи или Трипуновићи (5 дом., Срђевдан): дошао је ђед Трипун из Богутова Села много пре Новака Новаковића. Њихов огранак су и Видаковићи (2 дом.).
   — Новаковићи 1. (3 дом., Арханђеловдан). Прадед Новак (»пранђед«) дошао је из Пипера од тамошњих Новаковића цури у кућу »на срђевску земљу« (стога прислужује Срђевдан) још за турског времена.
   — Новаковићи 2. (1 дом., Ђурђевдан и Арханђеловдан): отац Митар дошао из Пушковца жени у кућу.
   — Ерићи (2 дом.) су од Ерића у Лопарама, који су пореклом из Херцеговине.
   — Савићи 2. (5 дом., Арханђеловдан су од Савића у Тобуту, одакле су долазили у разна времена. Јовић 2., иначе Ђокановић (1 дом., Јовањдан): дед му је доспео у Јовиће као »доводак« из Јасенице.
   — Којић Јован (1 дом.) дошао из Липовице удовици у кућу. — Перић Ђ. (1 дом.) дошао пре 10 год. из Мачковца на купљену земљу.
   — Лазићи 1. (1 дом.) су од Лазића у Вукосавцима, а прешли су на купљену земљу.
   — Лазић 2. З. (1 дом., Арханђеловдан) међу Тошићима: дошао из Бруснице за мајком пре 10 година; даље порекло непознато.
   — Манојловић (1 дом.) дошао 1925. из Подгоре жени у кућу.
   — Тривковићи (3 дом., по земљи Јовањдан, некада Арханђеловдан). Дед им дошао из Малешеваца »цури у кућу«.
   — Митровићи (3 дом.): дошао им отац из Вукасоваца на купљено и на крчевину.
   – Михаиловићи (1 дом., Ђурђевдан) су прешли из Вукасоваца на крчевину.
   — Рикић (1 дом.) је родом из Пушковца.

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

2. 9. јануар 2018. у 19:01

   Војислав Ананић

   ВАКУФ

   Село је на хрбату једне косе у правцу север-југ, западно од Мачковца, а северно од Јабланице. Куће су на окупу, али се ипак издвајају две групе: Гаврићи и Станишићи. Село има 57 домаћинстава.
   Главне су воде у селу: Источна вода (раније звана Попова водица), Рикића вода, Вакуп, Петровића вода. Њиве: Осредак, Лука, Дуга њива. Долић, Травњак, Баре, Обријеж, Крушик, Барице, Стрмоница, Присој, Велика њива, Њива Божина, Орница, Утрна, Јасен, Слатина, Суботићи.
   Гробље је на Дугој њиви и заједничко је са Пиперима; поред њега је «маџарско« гробље. У близини је Попов гроб (гроб попа Аћима Гаврића, који је ту убијен после 1878). Изнад кућа је неко старинско гробље, које такође сматрају »маџарским«, а на ком има стећака. Источна вода је културни извор који се посећује на Источни петак.
   Прича се да су некада у селу живели »Маџари«, који су се одселили због тога што је био снег који се држао неколико година. Било је по селу »маџарског спомења« по њивама, па су их људи ишчистили из њива.
   О постанку имена овога села не зна се ништа у селу; међутим, у имену села је очувана успомена на негдашњи велики вакуф Гази Тур-Али- бега. Неки, додуше, кажу да су у самом селу били оџак бега Бекташевића, џамија и уз њу вакуф.
   Раније, пре аграрне реформе од 1919, сељаци су били чифчије Бекташевића из Г. Тузле, који су у селу имали и своју кулу.
   По предању у овом селу, из Пипера у Црној Гори дошло је 10 фамилија, од којих се седам населило у селу које се отада по њима и зове Пипери (међу тих седам фамилија били су и Стокићи и Митровићи), а три су дошле у Вакуф: Којићи, Станишићи и Гаврићи. Има и предања да су родови у овом селу већином из Мачковца.
   – Гаврићи или Поповићи (9 дом., Никољдан) су стари свештенички род. Старо презиме им је биио Бабићи, по баби која се доселила са синовима. Поповићи су прозвани по попу Аћиму Гаврићу, ког су заједно са његовом чељади мученички убили разбојници 1888; остало је само једно дете од ког воде порекло данашњи Поповићи. Зову их и Попадићи. Пореклом су из Пипера. Има их и у Брчком, Брусници, Мртвици и у Мачковцу.
   — Којићи (7 дом., Никољдан) су пореклом из Пипера. Раније су се звали Живковићи.
   — Станишићи (2 дом.) су такође пореклом из Пипера. Заједничког порекла с њима су и Кистићи (3 дом.), Николићи (3 дом.) и Лазаревићи (3 дом.). Од тог ширег рода су били и Стокићи, већ изумрли у мушкој лози. Сви славе Ђурђевдан.
   — Петровићи (6 дом., Никољдан) су пореклом из Херцеговине. Пре доласка у Вакуф били су у Пушковцу код Кораја.
   — Михаиловићи (5 дом.. Арханђеловдан) су пореклом из Херцеговине и огранак Малиновића (Марковића) у Мачковцу. Као Михаиловића има их и у Јабланици.
   — Васићи (3 дом., Никољдан): отац им је дошао из Бруснице.
   — Митровићи (4 дом., Арханђеловдан): дошао им је прадед из Пушковца на купљену земљу пре 1878.
   — Лукићи (6 дом., Ђурђевдан): њихов предак (прадед Симе, рођеног 1902) дошао је из Борогова у Спречи.
   — Ђурић (1 дом.) је дошао из Пипера жени у кућу.
   — Лукић Вајко (1 дом.) је дошао из Јабланице жени у кућу пре другог светског рата.
   — Попадићи (1 дом.) су из Ковачице код Г. Тузле.
   — Пантићи (1 дом., без мушке чељади): -били од Пантића из Пипера.
   — Симеуновићи (1 дом., Јовањдан) су вероватно пореклом из Јасенице.
   — Бошњаковић (1 дом.) у једној кући Николића од око 1960. и Ж. Бошњаковић из Пожарнице, ког је са собом довела мајка

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

3. 10. јануар 2018. у 06:53

   Војислав Ананић

   БРУСНИЦА

   Брусница је овеће насеље у странама изнад (лево) Брусничке ријеке и његов хатар се спушта према истоку до Гњице. Гњица дели Брусницу од Миросаваца, Шајиђа поток од Челића, а Брусничка ријека од Мачковца и Пирковаца. Село се дели на Горњу и Доњу Брусницу. Унаоколо је шума. Село је раштркано и има 92 домаћинства.
   Извори у селу су: Студена вода, Мајдан-водица или Мајданска вода (ту је каменолом, пешчар), Васића вода, Звјездан (Вакуф-вода), Жиловац, Николића стуб, Милошевића вода. Гајића стуб, Савина водица. Око села је шума: Волијак, — Волујак чији (се врх зове Јаштерик), Пећине, Средња коса, Церик, Попадића њива, Пребијена клада, Лучића осоје, Трновац и Стража. Њиве се зову: Јаштерик, Дуге њиве, Поток, Јасен (Јасење), Зеленика, Лука, Крчевина, Њивице, Церик, Орашчић, Брдо, Торна (Торина), Њива, Церић, Топола, Долови, шашуља, Бреза, Лужине, До, Пожарика, Метаљка, Цвјетарићка, Паљевина, Митрина њива, Изба, Каљушница.
   Год. 1920. село је почело да се »спушта«, тј. да се подижу куће на Шашуљи, поред речице Гњице и друма Тузла— Лопаре — Брчко; раније је ту била само једна кафана крај друма. На Шашуљи је до 1967. већ било 9 сеоских домаћинстава (Симикићи, Лукићи, Ђурићи и др.), а ту су и станови двојице путара и двојице шумара. Једна бара у равни поред Гњице зове се Шашуља. Први су се населили на Шашуљи Бошковићи, па Лазићи.
   По сеоском хатару, нарочито по странама испоцл села и поред Гњице, има много шума.
   Сматрају да се село прозвало Брусницом по камену »брусу« (»меки камен«, фини пешчар).
   По предању, у селу су некада биле само три куће (Сићановићи, Лазићи и Лујићи), па су се после досолили и многи други.
   – Сићановићи (1 дом., Ђурђевдан) не знају порекло: одавна су у селу.
   – Лујићи (10 дом., Ђурђевдан) су дошли од Бијеле.
   — Лазићи (3 дом., Часне »Савине« вериге) су дошли од Папраће, по некима из Посавине.
   — Васићи (14 дом., Никољдан) су даљом старином из Црне Горе.
   — Миљићи (12 дом., Јовањдан). Прадед Миљо је дошао из Херцеговине. Најпре је био у Висорима и један му брат и остао у Висорима; од њега су тамошњи Јовичићи.
   — Попадићи (6 дом.) су од Поповића-Гаврића у Вакуфу.
   — Стевановићи (9 дом., Никољдан) су вероватно из Ковиљаче старином, а дошли су из Милина села, где још имају рода.
   — Ђурићи 1 (4 дом., Никољдан) су дошли из Бабајаче. — Ђурковићи (1 дом., Арханђеловдан) су такође дошли из Бабајаче.
   — Петровићи (3 дом., Петровдан) сн дошли из Смолуће (Бијела). Неки од њили се зову Панићи.
   – Гајићи (5 дом., Никољдан) су дошли из Буквика код Потпећа.
   — Лукићи (2 дом.) су прешли из Вакуфа 1926. на Шашуљу.
   — Симикићи-Гудураши (1 дом.) су дошли из Лопара 1926.
   — Ђурићи 2. (3 дом.) су пореклом из Херцеговине; има их и у Мачковцу.
   — Ђурићи 3. (1 дом.) — из Пипера.
   — Ђокићи (2 дом.) су дошли на Шашуљу са Лозовине у Јабланици.
   — Савић 6. (1 дом.) је прешао из суседних Пирковаца. — Антић Митар (1 дом.) је прешао из Пипера на Шашуљу. Из Пирковаца је прешла на Шашуљу и Лазић Лепосава (без деце, 1 дом.).
   — Михаиловићи (1 дом., Арханђеловдан) прешли су из Вакуфа.
   — Поповић Славко (1 дом., Никољдан): дошао из Лукавице жени у кућу.
   — Јокић Стојан (1 дом., Јовањдан) дошао је из Пипера жени у кућу.
   — Симанић Мило (1 дом., Јовањдан) дошао из Тобута жени у кућу.

   Неиспитаног порекла: Бошковићи (8 дом., Арханђеловдан).

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

4. 10. јануар 2018. у 06:57

   Војислав Ананић

   ЛУКАВИЦА

   То је веома раштркано насеље по косама и странама испод Жунова брда (528) и Обора (495) и с обе стране потока Ораховице, који тече према северу да се код Челића улије у Гњицу. Има нешто кућа и поред друма и речице, с обе им стране.
   Делови села су: Каштељ (где су Алексићи, Јовановићи, Симићи, Кнежевићи, Поповићи и Милошевићи, који сви славе Никољдан), Честе и Гарићи. Село има 123 домаћинства.
   Главне воде у селу су: Максимовића вода, Источна вода, Гарића вода, Слатина. Дјевојачка вода. Шуме: Мачји поток, Стража и др. Зирати: Папратнице, Ђурина њива, Расадници, Блатине, Виноград, Слатина, Ражишта, Ћетеништа, Велике њиве, Осредак, Савина њива, Маљановача. Чаирца, Долови, Крушици, Мекота, Гај, Луке.
   По казивању мештана, на самом Каштељу, који је у средини насеља, нема видних остатака старина. Прича се да су у селу пре Срба живели Маџари. Пошто је седам година трајала зима и није било љетине« (усева), многи од њих су помрли, а многи су се одселили. Неки кажу да су ти Маџари протерани. Изнад села, под Обором, а изнад кућа Тодића и Филиповића су неки »маџарски« гробови. Било је ту надгробних плоча, али су разнете за грађење кућа. »Маџарско« гробље има и на Жунову. »Маџарским« сматрају и старинско гробље под Селиштима, на ком су се раније сахрањивали погибаоци, а сада и други. По казивању, ту је било око 15 стећака, али су они развучени. Прича се да је село страдало и од куге. На Дјевојачкој води има надгробних плоча: по казивању, на њима има и знакова: полумесец и звезде, крстови и, тобоже, »турски« натпис. Ту су се, по предању, сусрели и побили српски и турски сватови, и то је њихово гробље. Ту је погинула и девојка, па је по њој прозвана вода.
   Сеоски пут из Лукавице у Брусницу иде преко Нишана. По предању, ишле две српске девојке из Бруснице у Лукавицу, а два Муслимана из Челића у Шибошницу. Гађали они из пушака те девојке. Један од њих погодио једну девојку и пребио јој ногу. Било је то у прошлом веку, пре 1878. Отада се то место, тобоже, прозвало Нишан. У Каштељу је био беговски оџак.
   Преци данашњих родова у селу долазиии су већином на крчевине.
   Село је било попаљено у току прошлог рата, и стога су се тада неки из села раселили.
   Сеоско гробље је далеко од села, крај колског пута. Сеоска молитва је у прву недељу по Спасову дану.
   – Поповићи 1 (9 дом., Никољдан) у Честама и Симићи или Цесте (10 дом., Никољдан), заједничког су порекла: околина сматра да су они најстарији у селу. Други пак то веле за Филиповиће. Поповићи, некада Нинићи, се деле на Симикиће и Лукиће. Поповићи су прозвани по Поповићима
   од Бакајлија, јер им је предак био у најму код тих Поповића. По казивању Ј. Симића (р. 1900), доселио се је његов шукунђед Јово. (Дошли су, дакле, око 1800.) Један од Симића је међу Алексићима.
   — Алексићи (7 дом.), Јовановићи (6 дом.), Кнежевићи (15 дом.), заједничког су порекла (славе Никољдан); раније су се звали Бакајлићи. Пореклом су из Херцеговине. Неки кажу да су из Црне Горе, као нпр. Алексићи, који се иначе зову и Ере. Биће, ипак, пореклом из Црне Горе, и то из Пипера (в. опис села Пипера и Лукавице). Међу Алексићима су Поповићи 2. који се зову и Накићи. Био је међу Алексићима поп Тешан Поповић, чија се кћер удала за попа Насту (Накића) у Зовик, који је после дошао »на женовину« у Лукавицу и примио парохију. И, тако су постали ови Поповићи. А Накићи у Зовику су цинцарског порекла.
   — Филиповићи (7 дом., Лазаревдан) и Гарићи (21 дом., Лазаревдан) су стварно два рода, јер су Филип и Гара били брат и сестра. Али. сматрају се као да су један род и некада се нису узимали међу собом, што сада већ чине. Ја сам од Филиповића слушао: »Чини ми се да смо из Херцеговине«, а нцки кажу да су »маџарског« порекла. И околина истиче да су Филиповићи по пореклу »Маџари«, што може само да значи да су одавна у селу. Стари Филиповићи су одржавали везе са рођацима у Херцеговини. За Гариће казује околина да су пореклом из Србије.
   — Тешићи (10 дом., Ђурђевдан) су пореклом из Херцеговине.
   — Стокановићи (2 дом., Никољдан) су такође пореклом из Херцеговине; њихов су огранак Лакићи (1 дом.).

   Старији родови непознатог (и неиспитаног) порекла:
   -Тодићи (14 дом. Ђурђевдан);
   -Ђурићи (2 дом., Ђурђевдан);
   -Мијатовићи (3 дом., Ђурђевдан);
   -Поповићи 2. (2 дом., Ђурђевдан);
   -Перићи (3 дом., Никољдан);
   -Максимовићи (4 дом., Митровдан);
   -Милошевић Тешо (1 дом., Никољдан).

   Дошли су у новије време:
   -Ђурановићи ( 1 дом.): отац им је дошао из Бруснице жени у кућу. Од истог је рода и Ђурановић у Пиперима.
   — Лукићи (1 дом.) су дошли из Пипера на купљену земљу.
   — Антић (1 дом.) је такође прешао из Пипера.
   — Гаврић Ј. (1 дом.) је дошао из Вакуфа жени у кућу. — Митровићи (2 дом.): отац Митровић Цв. је дошао из Пипера жени у кућу.

   У новије време су изумрли Лазићи. Нестало је у мушкој лози и Илића. Накићи, који су били од Накића у Зворнику, у току последњег рата раселили су се у Лопаре, Брчко и Тузлу.

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

5. 10. јануар 2018. у 06:58

   Војислав Ананић

   МИЛАДИЋИ

   Село је у страни једне широке косе испод Бијељевине, а лево од потока Тисовца. Окренуто је југу. Куће су разређене. Има 60 домаћинстава.
   Извори су у селу: безимени извор у средини села, а у близини су Змајевац и Шабанова вода. Има и Слана вода, чија је вода слана и стога је сопственик оградио. Потеси су у селу: Зимичиште, Јечмиште, Крушица, Водица, Луке. Ошиште, Беговаче, Грабовац, Самарић, Јаковац, Крушкова раван, Кадин, Долови, Њиверички поток, Прошица, Ћетеништа, Сувати. (На Зимичишту се обично сеје, и то од старине, озима зоб.) Око села су брда и шуме: Церовска коса, Грабова коса, Дебело брдо.
   Шабанова вода је прозвана по чобану Шабану, који ју је нашао и уредио. Змајевац је снажно врело које отиче као поток. Мало ниже врела је водопад под којим су се купале девојке на Ђурђевдан изјутра.
   Ништа се не зна о постанку имена села, које је очигледно патронимично и успомена на неки род. У пределу Усори има род Миладићи, који су пореклом из околине Маглаја. У северној подгорини Мајевице, ниже Челића, је раскршће Миладије.
   Код Крушика је »маџарско« гробље.
   Раније су Миладићи имали заједничко гробље са Лукавицом; тек пред последњи рат засновали су своје посебно гробље у селу.
   Опште је предање у селу да су оснивачи, односно обнављачи села били из Црне Горе. Они су били дошли најпре у Пипере. Пошто им се ту није допала земља, прешли су у Миладиће. То су били преци Ђокића и Михаиловића. У село је, иначе, одједном било дошло пет породица. Прича се како је за турског доба било дошло из Србије 12 ђака, који су ту изгинули; неки су набијени на колац. Село је тешко страдало у другом светском рату: било је попаљено.
   – Михаиловићи или Видовићи (11 дом., Никољдан) су пореклом из Црне Горе. Предак им се звао Мркоња.
   — Ђукићи (преко 20 дом., Никољдан) су пореклом из Црне Горе. Кад су се доселили, један од предака је остао у Пиперима и од њега су тамошњи Беговићи-Ђокићи. Били су и у Брусници. Ђокићи су најстарији род у селу. Њихов предак Млађен је дошао од Билеће или Невесиња. Лазо Ђокић (р. 1921) набраја ове претке: Маринко, Лазар, Гајо, Ђоко, Млађен, Млађен, Ђока. Млађен је, дакле, дошао у другој половини 18. века. Један огранак Ђокића се зове Гајићи и Лазаревићи.
   – Лукићи (5 дом., Лазаревдан): предак се доселио из Брњика, али је пореклом из Херцеговине.
   — Рикићи (3 дом., Срђевдан) веле да су старином од Ужица. Можда им је тај крај био само етапа. Ђокићи тврде да у селу нема ниједан род од Ужица, него да су сви из Црне Горе.
   — Благојевићи (6 дом., Никољдан): дед Благоје дошао је из Жабара у Посавини. Зову се и Драгановићи по оцу.
   — Митровићи (2 дом., Никољдан): непознато.
   — Симићи (2 дом., Никољдан): непознато (вероватно из Лукавице). — Илићи (7 дом., Никољдан): њихов предак Иљо дошао је из Зелиње у »Посавини« и он је био међу оних пет првих досељцника. — Митровићи 2. (1 дом.Никољдан). Отац Ж. Митровића је дошао из Висора у Ђокиће жени у кућу пре неких 35 година.
   — Стјепановић Б. (1 дом.): отац му је дошао у Ђокиће пре 35 година из Бољанића под Озреном.
   — Симеуновић (1 дом., по имању Никољдан). Био је дошао из Потпећа код Сребреника. Остао је без мушке деце. У кући кћери са децом Михаиловића и Ђокића (ванбр.).
   — Ђурић (1 дом.): дошао из Црног Блата пре десетак година жени у кућу.

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

6. 10. јануар 2018. у 09:04

   Војислав Ананић

   ХУМЦИ

   Насеље сачињавају Горњи и Доњи Хумци, или Горња и Доња Махала и Ситари. Горњи и Доњи Хумци су две мало издвојеније групе збијених кућа, између којих је сеоска џамија. Горња Махала је у страни између Црквичког потока и Хумачице, а Доња Махала је у десној страни косе, између Хумачице и Тисавца. Изнад Хумаца према северу се диже брдо Вјетрник, а испод њих тече поток Илумчица или Хумачица. Ситари су сасвим одвојен део насеља, у ствари, посебно село. Удаљени су око 2,5 км од Г. Хумаца. То је збијена група кућа на коси испод брда Опарковице; куће су, углавном, у левој страни те косе, а њиве у десној. Ситарима је, иначе. ближе село Брезје. У Хумцима има свега 227 домаћинстава.
   Главне воде у Хумцима су: Вођица, Поље, Сеоски бунар, а у »планини« Бегова вода и Шабанова вода. Бегова вода је прозвана по торне што је ту воду први био уредио неки козар с надимком Бег. Бегови из Рахића су око 1912. озидали на њој чесму. Недалеко од Горње Махале у Хумцима је Језеро, велико око 3800 м2, са највећом дубином од око 18 м. Вода у језеру је обично мутна и зелена, али је неки пут бистра. Незнатна су колебања језерског нивоа. Језеро добива воду од извора у горњем крају и губи је површинским отицањем. Прича се како је некада ту била мала вода, али једне ноћи нарасла и потопила и крушку и шталу с овцама под крушком које је чувала баба. Верују да постоји подземна веза између језера и Саве: заобадали се волови и упали у језеро с орачем, па избили у Сави код Раче. Други казују да је језеро постало на овај начин: играли се чобани и ископали »шике« (рупу за игру »фириз«), и у тој рупи се појавила вода и настало језеро.
   Зирати у Хумцима: Црквице, Читлуци, Језерњача, Махале, Диљка, Поља, Шибери, Лука, Баре, Пограница, Жабљакови, Муштиња, Миљак, Подумиља, Мравишњаче. До, Јазвине, Хелезовац, и др. Један потес између Хумаца и Миладића зуве се Заједнице, а Раткуша, једна коса под шумом код Шитара — Перивој.
   Хумци обилују старинама. Један већи потес источно од језера па све до под Доњу Махалу зове се Црквице. По предању, ту је била »маџарска« црква и било је »маџарско« гробље крај језера, а »маџарско« село је било у Махалама. Око језера треба да по шикари има стећака. На њиви Језерњачама изнад Језера била је доскора храстова и церова шума И по њој било надгробних споменика са знацима: сабље и др. Споменици су били усађени стубови, високи — по казивању — до око 60 цм. Наиме, већ 1967. није било ничега од тога него само гомиле од искрченог камења. У српском селу Брезју се прича како су у ту цркву били доведени да се венчају, у незнању, брат и сестра; кад се венчање обавило, потопили су се и црква и сватови, и настало језеро.
   Недалеко од језера, обрасло у шикару, је неко старо муслиманско гробље, сасвим напуштено, али су башлуци малени. Коса између потока Муштиње и потока из Горње Махале зове се Пограбнице-Погранице. Том косом иде сеоски пут. Поред тога пута је такође старо муслиманско гробље, а по шуми изнад њега треба да има и стећака, »маџарских« споменика у виду сандука и стубова, »мраморја«. Где су муслимански гробови, место се зове Нишани, а Подумиле где су стећци. Поменути пут води на Лопаре и даље на Дрину.
   Над селима је Марин град, а још навише је место Стража. Треба да тамо има неких зидина (нисам посетио то место). Прича се да је град почела да зида Мара (Марија Терезија?) и да је град-насеље имао више хиљада становника.
   Неки кажу да су овде најпре живели Грци па Маџари, а неки говоре само да су живели Грци или Маџари. Прича се како је снег био седам година и да је то отерало Маџаре (то исто казу ју и у Брезју). За стећке казују: мати носила под пазухом за сина, па усадила на гробу. А то велико камење је наваљивано на гробове, јер је, казују, нека велика живина ископавала лешеве. Мештани уверавају да се знају мајдани из којих су ти стећци. Неке плоче су поразбијане.
   Слушао сам у Хумцима како је неки Маџар у Осијеку казивао једном Хумчанину о закопаном благу на месту Ладиновачама.
   Један потес између Хумаца, Брезја и Миладића зове се Црквине. Воћњаци (»башче«) испод кућа Медића у Горњој Махали зову се Кућишта.
   Данашње становништво Шитара води порекло од скорашњих досељеника, из 19. века. Међутим, у Хумцима се казује и то да је најстарије село било баш у Шитартма. То је место прозвано доцније Шитарима, јер су у њему неки израђивали шила. Казивао ми је Мехмед Маликић из Доње Махале да је његов отац памтио кад су се још у Шитарима израђивала сита: сита је израђивао неки хоџа који је био дошао из Г. Тузле (чији је син после опет отишао у Тузлу). Год. 1968. забележио сам предање да су најстарији становници били Хумац и Фејзићи. Кажу да је Хумац био дошао најпре у Вакуф, одатле у Пипере, па му се ту није допало: допало му се тек под Вјетреником. Он је био као неки »одбијеник«. Кад је он дошао, још није било језера у Хумцима. Претка Фејзића је преварио неки Хусић -бег те му он показао границу села. После су дошли исељеници из Будима. Дрвена џамија у селу подигнута је наводно — био је натпис — пре нешто више од 250 година (а то значи наскоро по доласку оних из Будима), и то на иницијативу и на земљи Муратовића, а првој џуми је присуствовало седам људи.
   Прича се да су Хумци страдали од куге. Да би се село (које је тада било муслиманско) ослободило од куге, довели су три »праве цуре« у чардак Мурсела Маликића и ту су оне три дана строго постиле и само се Богу молиле, па је куга стала! Година 1917. била је веома сушна и владала је гладр па су људи јели траву. А за епидемију грипа или шпанске грознице 1918, када је на дан умирало по 7—8 лица, кажу да је била куга.
   Према селу Исламовцу су Велики и Мали камен. У Хумцима та места зову Мухаџири, јер су ту уз рат 1943—1945. боравиле избеглице (мухаџири) из источне Херцеговине.
   Код џамије је врло велико гробље. У Доњим Хумцима су два и у Шитарима једно.
   Било је у селу становника који су имали тапије на земље у Будиму. Такви су били Хусељићи, који су били пореклом из Будима, али су изумрли.
   Најстарији родови у селу се сматрају Фејзићи и они чији су се преци доселили из Будима.
   – Фејзићи (9 дом.) у Горњој Махали, вероватно старинци. По предању у Доњој Махали први се населио Дурак, односно предак Дураковића, који је дошао из Будима. Његови су синови, односно потомци били браћа Осман, Емин и Мурсел. Османови синови су били Каро и Авдо, Еминови — Шабан и Бего, а Мурселови — Салко и Мехмед (који је имао сина и унука по имену Мурсела). Њихови су потомци: Дураковићи (1 дом.), од Каре — Еминовићи или Окељићи (6 дом.), а Маликићи (9 дом.) су од Мурсела. Тој групи припадају и Челиковићи (4 дом.).
   — После Дураковића су дошли из Будима Зукановићи (11 дом.).
   — Рибичи (1 дом.) су пореклом из Будима.
   — Јусићи (5 дом.) воде порекло од претка Делије, који је био из Будина.
   — Сукановићи (7 дом.) су прешли у Хумце из Спрече, одакле су побегли због нечега, а иначе су и они пореклом из Будима. Имали су тапије од Спрече.
   — Од три брата који су дошли из Будима воде порекло: Мујчиновићи (2 дом.), Мујкићи (2 дом.) и Џафићи (1 дом.).
   — Башићи (18 дом.), велик род, сматрају се најстаријим родом у селу. Међутим, они нису хомоген род. Једни су пореклом од претка који је дошао из Будина и који се вероватно звао Мујо. Други воде порекло од неког католика који је прешао на ислам и добио име Пашо, а његови потомци се после прозвали Башићи (а околина их иза леђа зове Шокцима). Жена му је била католикиња из Дријенче, отлакле је вероватно био и он. Иако би то могли, Башићи се не узимају међу собом.
   — Шерифовићи (19 дом.) су пореклом из Ужица, али су дошли пре 1863.
   — Тањићи (16 дом.) у Горњој Махали се сматрају да су у селу »стари«. Пореклом су пак »озго однекле подалеко од Сарајева«. Њихов су огранак и Хаџићи (9 дом.).
   — Муратовићи (9 дом.) су дошли у Хумце из Чакловића, пре неких 150 година, а у Чакловиће су дошли као Башеталовићи из Црне Горе.
   — Медићи (13 дом.) не знају порекло. Зна се тек толико да су давнашњи становници у овом селу.
   — Бошњаковићи (5 дом.) и огранак им Латифовићи (4 дом.): предак им је дошао из Бос. Брода, али су даљим пореклом из Ужица.
   — Халиловићи (3 дом.) прадед им је дошао из Црне Горе.
   — Сукановић Мухарем (1 дом.) је од Османчевића из Подорашја, одакле му је отац дошао пунцу у кућу.
   — Авдић (1 дом.): мајка га довела из Брњика, а иначе је пореклом из Шаторовића.
   — Кавазовићи (1 дом.) су скорашњи досељеници из Добрње.
   — Мешељић (1 дом.) је дошао око 1930. од Кладња »на женовину«.
   — Мемић (1 дом.) је из Вишеграда и населио се у току последњег рата.

   Непознатог и неиспитаног порекла су:
   – Окичићи (1 дом.);
   -Побрићи (11 дом.);
   -Икановићи (6 дом.) у Горњој Махали;
   -Ибрићи (3 дом.) у Доњој Махали;
   -Шишићи (3 дом.): дед или прађед је дошао однекуд; -Бешићи (7 дом.);
   -Селимовићи (6 дом.);
   -Мехачевић (1 дом.);
   -Махмутовић (1 дом.);
   -Кадрићи (4 дом.);
   -Мехићи (1 дом.).

   Били су у селу па су се раселили Нурићи, који су били из Ниша.

   Одмах после окупације 1878. у Шитарима су се насеииле неколике породице из Херцеговине као кметови Бакирбега Тузлића из Тузле.
   — Дервишевићи или Хере (1 дом.) су дошли из Таслиџе (Пљеваља).
   — Куртићи (5 дом.) су такође из Таслиџе, али су дошли последњи у тој групи из Херцеговине.
   — Херцеговац (1 дом.) такође је из Херцеговине. Неки од њих су прешли у Брчко, где се зову Хумчани.
   — Хоџићи (1 дом.): дед им је дошао као имам из Нахвиоца.
   — Хоџићи 2. (1 дом.) су из Брњика.
   — Мркаљевићи (3 дом.) су пореклом из »Јасјенице«.
   — Дугалићи (2 дом.) су се доселили из Чакловића око 1878.
   — Хумчевићи (2 дом.): тобожњи предак Хумац био је у Хумцима пре Дурака, па прешао у Шитаре, али је та фамилија изумрла. Биће да су садашњи Хумчевићи пореклом »озго« (из Херцеговине); по некима, они и Хуремкићи су један род.
   — Хуремкићи (6 дом.) су порекиом из Херцеговине.
   — Фазлићи (1 дом.) су из Цага код Сребреника.
   — Адилић (1 дом.) је дошао уз мајку из Нахвиоца.

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

7. 10. јануар 2018. у 11:16

   Војислав Ананић

   В Р Е З Ј Е

   Ово мало насеље је смештено по великој коси између потока Ерске и ријеке, која долази од Студене воде, и потока Муштиња (ном. Муштиње). На северу од Брезја је велико муслиманско село Химци, а на југу пространо калоличко (хрватско) село Дријенча. Село је веома издужено по коси, а куће раздалеке и разређене. Село се дели на Горње и Доње Брезје и има 58 домаћинстава.
   Око села су шуме: Башчица, Засјака (у Мајевици), Шупљи цер, Коса, Јаворици, Риканова коса. Главни су извори: Бара, Стублић, Студено врело (извор Студене воде или Шибошнице). Зирати су: Башче, Том(и)ћкиње, Трновита њива, Барица, Друмови, Њиве, Миловњаци, Меновци, Луке, Њиверице, Опарковица (на међи Брезја, Шитара и Јасенице). Између Шитара и Брезја је поток Муштиње.
   На Башчици је старинско »маџарско« гробље. У Забашчама су некада живели Муслимани и налажени су муслимански надгробни споменици (нишани). Нека стара кућишта су и на Чај-брсу. Некада је харала куга, и поменуте старине су вероватно из тога доба. На Башчама налазе старе жрвњеве. Изнад Брезја, а између Брезја и Опарковице, је Краљевића камен: одатле је, верује се, скочио Марко Краљевић с брда Пивнице (у Дријенчи) и у камену је отисак његових стопа.
   Гробље је у Рикићима у Д. Брезју. Сеоска молитва је у недељу пре Спасовдана.
   – Мићићи (4 дом., Никољдан) су пореклом из Херцеговине и први су дошли у село. Њихов предак је, казују, убио неког пашу и стога отишао из Херцеговине.
   — Ђукићи (8 дом., Никољдан) су пореклом из Херцеговине, па их стога зову и Ере. Предак је био Викан, али га је надживела жена Ђука. По њима се у селу и један крај зове Ерска Ријека.
   — Верићи (2 дом., Јовањдан) сматрају да су најстарији род у селу, али не знају отлакле су пореклом.
   — Гашићи (5 дом., Јовањдан) и Стокановићи (5 дом.) су заједничког порекла: предак им се доселио од Бијеле.
   — Благојевић Цв. (1 дом., Никољдан по оцу и Јовањдан по мајци): оца му је мајка довела из Миладића пре неких 30 година.
   — Благићи (1 дом.) су дошли из Потпећа код Тиње око 1920.

   Непознатог и неиспитаног порекла су:
   -Давидовићи или Новаковићи (3 дом., Никољдан) и огранак им Јовићи (4 дом., Никољдан);
   -Стевићи (5 дом., Никољдан) и Михаиловићи (8 дом., Никољдан), вероватно заједничког порекла;
   -Рикићи (12 дом., Јовањдан). Има их и у Тузли и у Мрамору.

   Угасили су се Ђурићи.

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

8. 10. јануар 2018. у 11:56

   Војислав Ананић

   НАВИОЦИ ИЛИ НАХВИОЦИ

   Нахвиоци у ужем, правом смислу су муслиманско село испод брда Нишана. Село је издужено дуж пута који води хрбатом косе испод Нишана и дуж пута — страном те косе. Куће су на окупу, али разређене. Разликују се у селу Горња и Доња Махала .Ту је у свему 179 домаћинстава.
   Као део Нахвиоца сматра се и друмско насеље Шибошница, која је, иначе, настала на земљишту које је припадало Бучју, односно Дријенчи.
   Главне воде: Јоха (Јоховац), Салетовићка, Сјеча, Угрина.
   Њиве у селу: Појазница, Мартиновац, Халуге, Сјелаче, Јагодњаци, Сјеча, Мујићке, Захучја, Кашаге, Утрине, Крушици, Марковача, Долови, Ланишта, Станови, Ресика, Баре, Алићка, Гајеви, Церићи, Заори. Око села су шуме: Усјела, Церик, Присади, Сјече, Сланови, Нишан, Јагодњак.
   На брду Нишану је старо муслиманско гробље и близу њега »маџарско гробље« са много плоча. И у задружном воћњаку је један велики »маџарски« надгробни камен. О »Маџарима« се прича како је седам година падао снег, па их »ишћеро«. На Нишану је сахрањен неки шехид који је, по народном веровању, носио своју одсечену главу од Дрине дотле и пао ту, пошто га је видела нека баба и зачудила се како носи своју главу. Стога је то место и »довиште«: кад је велика суша, ту се приређује дова (молитва) за кишу. Други кажу да су се на Нишану сусрели и потукли муслимански и хришћански сватови и да је једна млада погинула.
   Врло су противречна казивања о самој прошлости села. Док неки тврде да су избеглице из Будима дошле на пусто место, други причају да су они ту затекли хришћане (опширније на стр. ).
   Опште је предање да су некада у читавом овом крају биле само 3 куће, све три из Будима. Један досељеник је »пао« (дошао) у Пантиће, тј. у Пипере, други у Мустафиће, тј. у Нахвиоце, а трећи у непознато место. Неки кажу да су то били Бабахметовићи у Нахвиоцима. Други веле да су тада дошли из Будима. Међу њима, кажу, било је људи добрих ткаља којима су и из других места овде долазили ради помоћи у навијању предива на вратило и разбој; околина је те људе назвала навиоцима, па и насеље се прозвало Навиоци, односно Нахвиоци, како Муслимани говоре. Тврде да су Мустафићи и Механовићи били мајстори за навијање пређе.
   У Доњој Махали уз кућу Мустафића је место Ђојлук (турски: селиште). Прича се да је ту било неко старо село, од ког је остало неколико гробова.
   Стари су приповедали да је некада била нека куга. Помор од »боље« је био тако велик да већ више нису имали платна у које би завијали мртве, него су их завијали у хасуре, ћилиме, ћебета, и у шта било. Некада је у Нахвиоцима било и дућана, вероватно само два. То је било пре настанка Шибошнице. Године 1942. Нахвиоци су погорели; нису изгореле само џамија у селу и две кућице »једнособице« (мутваци, кухиње).
   Гробље је на Салиштима између Горње и Доње Махале. Посебно је циганско гробље крај пута под селом.
   Изумро је род Мехмеда Шапчака, који је био из Шапца у Србији.
   Најјачи родови у Г. Махали су Делићи и Механовићи, а у Доњој Махали Окановићи.
   Као најстарији родови у селу се сматрају
   -Механовићи (15 дом.) и Делићи (29 дом.). Они су првобитно били једна »фамилија«, па су се због множине одвојили Механовићи, који су се лако прозвали по свом прадеду Механу. Делићи се зову »са женске слране« и Кугићи, јер је дедова мати била из села Куга, од Маоче. До последњег рата Делићи су се звали и Кејићи. Механовићи имају и »приименак« Пећагић. Оснивач тих родова био је из Будима.
   — Окановићи (14 дом.) и Имшировићи (14 дом.), заједничког порекла, су из Будима. Окановићи су се у турско доба звали Мујчиновићи.
   — Мушановићи (15 дом.) пореклом су из Будима.
   – Беговићи (5 дом.) и Мустафићи или Мехмедовићи (4 дом.), један род, такође су из Будима. Поред џамије, у селу је ограђен гроб претка Мустафића.
   — Бубаахметовићи (1 дом.) су вероватно такође из Будима.
   —Трашићи (5 дом.): предак се доселио однекуд »одозго«, можда од Фоче.
   Нису ми умели ништа да кажу о пореклу представници ових старијих родова у селу: Адилићи (5 дом.); Хаџићи или Баћићи (3 дом.); Зукановићи (6 дом.); Омерхоџићи (4 дом.); Синановићи (2 дом.).
   — Џафићи (4 дом.). Знају само толико да им је и прадед био у селу и да су се раније презивали Трумићи. Ковачевићи 1. (4 дом.) су пореклом »озгор« (према Сарајеву). Раније су се звали Сламкићи. Преци до »шукундеда« су им били ковачи у селу. Од Сламкића су били и Бјелкићи, као и Смајићи (10 дом.). Некада су ови Ковачевићи били веома богат род у селу.
   — Ковачевићи 2. (3 дом.) и Шахбазовићи (3 дом.). Њихов предак, шукундед, био је Шахбазовић и дошао из села Џакула код Маоче у Ковачевиће.
   — Емкићи (3 дом.): њихов се предак однекуд доселио. Дед је био трговац. Генерацијама су се одржавали само на по једном мушкарцу: »увјек сирота остане«, па се мати преудавала.
   — Кешетовићи (4 дом.): дед им је дошао из околине Тузле (из Дубрава или Црнице).
   — Сукановићи (6 дом.): предак, можда прадед, дошао им је из Херцеговине.
   — Ибрић (1 дом.) је родом из Хумаца, одакле га је довео и отхранио ујак.
   — Бошњаковић (1 дом.) је дошао пре десет година из Хумаца на купљену земљу.

   Неиспитано порекло:
   -Хасановићи (10 дом.);
   -Салетовићи 3 дом.);
   -Хоџићи (4 дом.);
   -Шабановићи (2 дом.);
   -Махмутовићи (5 дом.);
   -Салиховићи (2 дом.);
   -Мехићи (1 дом.);
   -Призреновићи, звани и Махмутовићи (1 дом.).
   Многи су се из Нахвиоца иселили у Брчко, Загреб и др.
   Било је у селу и ковача белих Цигана (Мујдановићи), али су већином изумрли; једна породица је прешла у Шибошницу.

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

9. 10. јануар 2018. у 12:14

   Војислав Ананић

   ШИБОШНИЦА

   Некада је испод Нахвиоца а поред речице Шибошнице водио каравански пут. На месту Грабовцу је био хан, али се дешавало да су кириџије ноћивале и на отвореном (»на мераји«). Кад је после 1878. год. изграђена цеста од Тузле у Брчко преко Шибошнице, подигнуто је више ханова.
   Земљиште од Бучја (у Дријенчи) па до Челића било је беглук Имшир-агића из Тузле. Они су то испродавали. Још пре 1878. већи део је купио Лазо Јовановић, трговац из Тузле, који је дуго имао и хан у Шибошници. Сем његова, била су још четири хана.
   У току последњег рата Шибошница је била сасвим спаљена, али је обновљена и, у ствари, то насеље има карактер »варошице«: има ту свега 24 стално настањена домаћинства; многи службеници и радници станују у околним селима.
   Све су грађевине поред друма: то је типично друмско насеље, дугачко око 1 км. Ту су: Земљорадничка задруга са многим својим зградама, пошта, Основна школа, Ловачки дом, амбуланта, Месна канцеларија, пекара, ковачница, три продавнице и др. На узвишици изнад варошице је споменик — костурница НОБ-а. Уторком се одржава седмични пазар, на ком се, углавном, продаје стока.
   У Шибошници је 1967. било настањено 14 наставника и учитеља, а поред њих и неколико других службеника.
   Стално су настањени
   -Омерхоџићи (1 дом.),
   -Емкићи (2 дом.),
   -Смајићи (1 дом., пекар),
   -Кешетовићи (2 дом.),
   -Трашићи (1 дом.),
   -Хоџићи 1 дом.)
   -Махмутовићи (1 дом.),
   -Окановићи (2 дом.), који су сви прешли из Нахвиоца и огранци су тамошњих родова.
   -Карић (1 дом.) је прешао такође из Нахвиоца, али тамо више нема тога рода.
   — Ћеримагићи (2 дом.) су дошли из Ластве код Требиња.
   — Башићи (1 дом.) прешли из Хумаца.
   — Имширагићи (1 дом.) су од 1945. у Шибошници, а пре тога били у суседном Бучју. Дед је био из Тузле.
   – Антићи (2 дом.) су од Антића у Пиперима.
   — Ђокић Т. (1 дом.) је дошао из Миладића.
   — Максић 1. (1 дом.) је дошао из Пипера.
   — Ђурић П. (1 дом.) је из Пипера.
   — Максимовић Г. (1 дом.) је из Пипера.
   — Филиповић Стј. (1 дом.) је из Бучја.
   — Мујдановићи (1 дом.), Цигани-ковачи, прешли из Нахвиоца.

   Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

   Одговори

10. 10. јануар 2018. у 13:30

    Војислав Ананић

    ДРИЈЕНЧА

    Насеље је врло пространо и састоји се од низа махала или заселака: Кулице, Мартиновићи, Дугоње, Брдо, Брчине, Тољаци, Бучје, Лучићи, Перивој — раштрканих по косама и странама око речице Дреначице и између потока који чине њену изворишну челенку. Село, односно засеоци опкољени су шумом, па и поједине њиве. Сем што у Бучју има једна српска породица, село је чисто хрватско-католичко и има 239 домаћинстава. Заселак Бучје је толико простран и тако насељен (близу 50 домаћинстава) да је већ на путу да постане самостално село: оно је посебна катастрална општина и Одељење за финансије Општине Лопаре већ га води као посебно насеље.
    Главне су воде у селу: Орашчић, Студенац, Бубан, Туњовац. Њиве су на местима: Луке, Овчаруша, Беглучаруша, Јасик, Крчевина, Ћетениште, Мочила, Брезе, Папратуша, Пожарике, Точак, Ковачићи, Јарчиште, Крушчић, Ђедовача, Зарјека, Марга, Миладије, Врела, Просина, Ханџикуша, Мељаве, Џиндуша, Дуино брдо.
    По висовима има на више места стећака. Највише их има у Лучићима и 3—4 на Бучју (Церићи). Кажу за стећке да су »од Римљана«.
    На Брду су старо и ново католичко гробље, међусобно удаљена око 200 м, оба поред сеоског пута.
    Заселак Перивој је у страни Мајевице изнад Рјечице. Ту је најбоља сада земља у Дријенчи, а по предању ту је била некада шума. На коси изнад Перивоја су Гробљице, средњовековна некропола са неколико стећака. На плочама су грубо рађени крстови, мач, полумесец. На том гробљу се нико не копа. Док су у осталим засеоцима куће раштркане, у Перивоју су на окупу (род Брчине, као и у засеоку Брчинама).
    Између Нахвиоца и Дријенче а изнад Перивоја је коса Чалија или Нишан. По казивању сељака из Дријенче, ту је неко старинско гробље. Гробови су обележени стубовима на којима су крижеви. Прича се: Ишли сватови двојице браће. Завадили се на Пискавици и свађајући се ишли до Нишана, где су се побили и исекли. Отац изгинулих синова донео жени (матери) само две главе двојице синова: »Ево ти двије снаје«.
    Прича се како је Марија Терезија ишла с колима. На колима се сломила осовина и она ношено злато закопала. Оно гори уочи Благовести. И овде се прича да су некада у селу живели Маџари.
    Старо насеље је пропало и сеоски хатар је био под шумом, коју су крчили нови дошљаци који су на том месту обновили село. Први су дошљаци били, врло вероватно, из Ободнице, села које је удаљено око 2 км од крајњих кућа у Дријенчи, и само гребен Мајевице га дели од Дријенче. И данас многа домаћинства (близу 60) из Ободнице имају своје земље у Дријенчи; то је од старина: немајући довољно земље у самој Ободници, они су прелазили преко Мајевице и крчили земљишта у Дријенчи, па се и насељавали. А то је било већ пре куге. Могућно је, ипак, да су село обновили дошљаци од Жепча, јер се најстаријим родовима сматрају они који су дошли од Жепча (»Жепчета«). Значајно је да се најстарији заселак зове Мартиновићи, а у селу данас нема рода с таквим презименом; само Петровићи носе и то презиме, можда што су у засеоку Мартиновићима. Неки родови, нпр. Брчине, тврде да су били у Дријенчи и пре куге. Село је страдало од куге и у селу се зна за три кужна католичка гробља. За време куге, прича се, свештеник је исповедао верне преко реке. Куга је сасвим поморила неке Мариће. Од куге су остали живи само они који су се били сакрили у оструге.
    По причању, некада је Дријенча била малена и поред пута, па су се одатле преместили у шуме да би избегли притисак и контролу чиллук-сахибија. Ако би неко у Зовику или другде у околини убио кога, довољно му је било да се склони у Дријенчу па да избегне казну. Говорило се: :“Ко оде уврх Дријенче, њему није било суда«, јер се бег није усудђивао да зађе навише. Горе су држали много стоке и гајили воће.
    Сматрају да су
    -Мартиновићи најстарији део села, и ту је активмо сеоско гробље. А Мартиновићима су родови Петровићи, Лучићи, Гргићи, Дугоње и др. У засеоку Дугоњама је место Конаци, које се сада зове Беглук. Неки веле да је Бучје најстарији део села. Бучје је раније имало посебног кнеза.
    -Петровићи (14 дом.) тврде да су се они први населили, али не знају из ког им је места био предак. Они су у засеоку Мартиновићима или Петровићима. Зову их и Мартиновићима. Тај предак Петар, који се затекао у селу кад су наишли Турци, провео је неког пашу према Сребренику и тај му паша дао земље колико хоће. Они једини у селу нису у старини били чифчије (кметови).
    — Филиповићи или Маркићи (19 дом.) и Јурићи или Швабићи (15 дом.) у Бучју. Недавно је један Филиповић прешао у Дријенчу. Њихови преци Филип и Јуро су дошли први на Бучје. Дошли су од Жепча пре куге (дакле, вероватно, у 18. веку). Били су врло сиромашни: и тамо и овде су били чифчије (кметови). По досељењу су се поделили. Швабићи су то презиме добили овако: стриц Ивана Јурића (р. 1922) ишао негде преко Саве и кад се вратио у грађанском европском оделу и са шеширом, прозван је Швабом. Иван Јурић (р. 1922) набраја ове претке: Маријан, Илија, Иван, Мато, Јуро, који се доселио, а Стјепан Филиповић набраја ове своје претке: Божо, Туњо, Иво, Н. Н., (?Н), Филип. Међу Филиповићима, међутим, има и оних који воде порекло од претка ког је нека Сарићка довела преудавши се у Бојиће; од ње су били и изумрли Котрићи. — Брчине (64 дом.), већином у засеоку Брчинама, су старином такође од Жепча. Неки кажу да су они пореклом из Коловрата код Г. Тузле, из Брежака, па и из Семберије. Изгледа да се ова велика родовска група образовала стапањем неколико родова разнога порекла. Такви би били Брчине, који су пореклом од Жепча, Аничићи (22 дом.), наводно из Семберије, Прањичићи (раније Кларићи,(2 дом.) из неког непознатог места, неки из Коловрата.
    — Брчине 2. у Тољацима су заједничког порекла са Бонићима и Марићевићима (4 дом.). Раније су се звали »Тоље«, а сада сви заједно Брчине. Неки кажу да су пореклом из Брежака а неки да су из Ровина (у широј околини Тузле су два села Ровине). Кажу: отишли »Маџари« и остало њихово гробље, па се доселили они, Брчине. Брчине се деле на Илиће, Јерковиће, Аничиће и Мандиће. — Кикићи (12 дом.) и Нинићи (7 дом.) воде порекло од двојице рођака: Кике и Нине, синова двојице браће који су такође били од Жепча. Били су ожењени двема сестрама (оженили се у Дријенчи). Они су умрли у Дријенчи од куге. Кикићи су се звали и Лучићи.
    — Кнежевићи (7 дом.), прозвани по прадеду Ивки, који је био дошао као »уљез« у Грабовице код Тузле и овде био кнез, као и његови потомци један за другим.
    — Стјепићи 1.—Мандићи (8 дом.) су пореклом из Брежака, где се њихов род зове Тољаковићи. Њихов су огранак и Павловићи 2. (1 дом.).
    — Стјепићи 2. (9 дом.) су такође пореклом из Брежака.
    — Бојићи (7 дом.: отац и 6 одељених синова) предак је дошао из Брежака на беговину.
    — Божићи (3 дом.) и Туњашевићи (4 дом.) у засеоку Дугоњама су један род. Дошао им дед из Ободнице после 1878.
    — Маројевићи (1 дом.): дед, родом од Штитића у Драгуњи, дошао жени у кућу.
    -Кешине (9 дом.) и Томићи (10 дом.), један род, вероватно су пореклом из Брежака; међу Кешинама у Дугоњама је 1 дом. које није од тог рода: њихова претка довео у село бег Бешлагић негде од Тузле. Кешине се зову и Кнежевићи: од Томића је један кнезовао у селу 40 година; знају да Кешина има по Посавини, али не знају да ли су у каквом односу с њима по пореклу.
    -Лучићи 1., звани и Далгиновићи (8 дом.): доселила су се три брата из Брежака (из Хидановића) пре 1878. Један оци њих је био Иван, прадед Мије, рођеног 1906.
    — Павловићи 1. (5 члан.) на брду у Дријенчи су дошли још за турског времена.
    — Павловићи 3. (1 дом.) у Бучју је дошао уз мајку из Ободнице пре 1918.
    — Перић (1 дом.): отац се доселио као уљез из Липнице око 1918.
    — Гргићи (1 дом.) су од Турића у Посавини.
    — Једриновићи (3 дом.). Отац им је дошао из Брежака »на женовину«.
    — Лончаревићи (1 дом.) сви досељени из Посавине, од Брчког.
    -Лучићи 2 (6 дом.) у Кулицама, Мартиновићима и у Дугоњама су пореклом из Зовика.
    — Пејкуновићи (1 дом.) су дошли из Ободнице после деобе, око 1921.
    — Дивковићи (1 дом.) Дошао им је отац можда из Пољане код Тузле.
    — Дугоњићи у Дугоњама (2 дом.) су вероватно пореклом из Зовика. Више породица овог рода се иселило у Славонију.
    — Брешчаковићи (4 дом.), некада звани Филиповићи, вероватно су из Брежака.
    – Пешин, Кешина М. (1 дом.) дошао из Брежака.
    — Ламешићи (1 дом.) прешли из Ободнице за време Аустрије.
    — Николић—Калодељ (1 дом.): отац је дошао за време Аустрије у кућу Луце Николић. Био је Пољак, жандарм.
    — Пиљић (1 дом.) дошао је као уљез из Драгуње пре пет година.
    — Милошевићи (1 дом.): отац био дошао из Жабара као ханџија (у Шибошницу).

    Иселили су се у Шибошницу Омерхоџићи (из Наливиоца) и Имшировићи. Био је у селу неки Алојзија—Алекса, звани »Бугарин«.
    Услед множења становништва и због слабе и оскудне земље, многе породице селе у Славонију, нарочито у Гуњу.

    Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

    Одговори