Лопаре и околна села

21. јун 2012.

коментара: 25

ЛОПАРЕ

Бобетино Брдо, Брезје, Бријест, Брњик, Брусница, Бучје, Челић, Дријенча, Хумци, Јабланица, Корај, Кореташи, Козјак, Лабуцка, Липовице, Лопаре, Лопаре (село), Лукавица, Мачковац, Миладићи, Милино Село, Миросавци, Мртвица, Нахвиоци, Пељаве, Пипери, Пирковци, Подгора, Прибој, Пукиш, Пушковац, Ратковићи, Смиљевац, Шибошница, Тобут, Вакуф, Велино Село, Висори, Вражићи и Вукосавци.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (25)

Одговорите

25 коментара

  1. Војислав Ананић

    ВИСОРИ

    Ово мало село је јужно од Пипера, у страни десно од потока Орашја а испод брда Ровина, односно коте 519 (у ствари, у страни широке косе од Ровина, а између Орашја и безименог потока). Издвајају се две групе кућа: Висори и Митровићи. У селу је свега 29 домаћинстава.
    Њиве и ливаде су на местима: Мочила, Крчевина, Селишта, Ровине, Велебић, Барице, Коник, Смрекова главица.
    По предању, овде је била велика шума, пустиња. (Међутим, Висори су некада били знатно место и по њима се звала читава нахија.
    Селишта су велике њиве на средини села. На селиштима се
    налазе дуги »мраморови«: »маџарско«. У селу показују више места где су се склањали од куге и правили »жуње« (жрвње). Претке Влачића, Јакшића и Митровића населио је бег.
    -Влачићи (9 дом., Јовањдан) су однекуд дошли, вероватно од Љубиња, како неки мисле, јер тамо има Влачића. Старац Саво вели да су из Херцеговине. Има их око Власенице.
    — Митровићи (8 дом., Арханђеловдан) су пореклом из Херцеговине.
    —Јакшићи (5 дом., Никољдан) су старији родови у селу.
    -Стевановићи (4 дом., Срђевдан). Дошао им предак жени у кућу из Црног Блата.
    — Јовићи (1 дом.) Никољдан). Њихова претка, а свог унука од кћери Ђоку Јакшића — Јовића, као маленог довео из Козјака дед Стојан Јакшић на имање.
    — Ђокић (1 дом.) је дошао из Миладића жени у кућу пред 1940. годину.
    — Јањић (1 дом.) је дошао 1960. из Пипера у Влачиће.

    Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

  2. Војислав Ананић

    ПИПЕРИ

    На северозападу од Јабланице су Пипери, чије су махале или засеоци на косама и странама шумом обраслих брда, међу којима се истичу Црнчево брдо и Купес (изнад Антића). Делови села су Г. и Д. Пипери, Антићи, Беговићи и Пауље. Куће појединих родова образују родовске групе, а те су међусобно издвојене и удаљене: село је, дакле, разбијеног типа. У селу су 274 домаћинства.
    Главни су извори у селу: Ладна вода, Пипери (раније Трешњевац). Каменито врело, Бијела вода, Мутапчија—Малавчуља. Ту на Спасовдан буде заједничка молитва за Пипере, Вакуф и Брусницу. Недељом изјутра девојке одлазе на Каменито врело; у врело се баца сребрна пара. Њиве су: Брезе, Алатуша, Утрина, Поље, Мокро поље, Мијаљача, Гај, Станишта, Оџак, Батара, Мекота, Жутавка, Крпуша, Сјеча. Селиште, Тријешница, Рапњача.
    На њиви Стаништима био некада стан или станара (где се боравило зими). На Оџаку је становао неки кмет (чифчија).
    Опште је предање да су некада у селу били Маџари; говори се да су били и Латини. На њиви Ћетарићки код Јевтића кућа у Доњим Пиперима је »маџарско гробље«. У Доњим Пиперима има и стећака — (Мраморје) поред пута који води косом непосредно близу пиперског гробља, на Дугој њиви код Попова гроба. Стећци су »чивутско гробље«. На њиви Живана Илића је један стећак са натписом на две стране (нисам га посетио). Често се по селу ископавају старински новци и керамика. На њиви Сионици један сељак је нашао новац из 1728.
    У Пиперима, као и у Вакуфу, постоји и српско кужно гробље. Кугу су преболели неки Милован Беговић и Пеко Лазић; сада у сслу живе њихови „заунуци«. Попов гроб: ту је гроб попа Аћима Гаврића, ког су 1888. исекли разбојници. Раније су сем две куће које су имале властиту земљу сви остали били кмети (чифчије). Неки Прелић (сада на Жутавки) био је субаша.
    Три су гробља у селу: Дуга њива за Доње Пипере, Спасојевића гробље у Горњим Пиперима и Попов гроб (ту је сахрањено и неколико других погибалаца).
    Неки од родова у селу тврде да су они, односно поједини од њих, најстарији у селу. Није било могућно утврдити који су стварно најстарији међу данашњим родовима у селу. Вероватно ће то бити они који су пореклом из Пипера у Црној Гори. Треба поменути да у селу има доста људи који не знају зашто им се село тако зове. Стварно се село прозвало по томе што су га основали, односно обновили родови досељени из Пипера; потомци неких од њих и данас славе пиперску славу св. Стевана.
    Мој сарадник Н. Хаџидедић забележио је у Вакуфу предање да је десет фамилија из Пипера било дошло у Мајевицу. Три од њих су прешле у Вакуф, а седам их је остало у Пиперима, који су се тако и прозвали по њима. Међу тих седам су били Стакићи и Митровићи. Ти дошљаци који су обновили село нису ту затекли никога.
    Опште је предање у селу да су родови у Г. Пиперима Јањићи, Стевановићи, Спасојевићи и Гавриловићи) пореклом из Херцеговине.
    – Стокићи (5 дом., Лазаревдан) и Симићи или Лукићи (2 дом.). Зову се и Јевтићи. Верују да су најстарији род у селу. Биће пореклом из Пипера.
    — Митровићи (9 дом.) и Беговићи 12 дом., Ђурђевдан). Пореклом су из Црне Горе; околина сматра да су пореклом из Пипера. Населили су се на месту где је био бег и које су купили од бега, па по томе и прозвани; други кажу да су Беговићи прозвани по томе што је предак носио капут с крзном на јаци. (В. опис Миладића).
    — Пантићи (10 дом.), Божићи (6 дом.) и Василићи (3 дом.). сви заједничког порекла (Стјепањдан), и старином из Пипера. Из Пипера је био дошао вероватно дед пок. Миће Пантића (г. око 1842), трговца у Тузли. Пантића има у Тузли и др.
    — Мићановићи (6 дом.. Никољдан). Предак им Станивук дошао пре око 100 година, после куге, из Кониковића код Тузле, а даљи су пореклом из Црне Горе. По Станивуку се зову и Вуковићи. Мићановића још има у Коникувићима, а од ових у Пиперима има исељених у Тузли, Живиницама, Загребу, Русији. Заједничког су порекла с њима и Тодоровићи и Крстићи (9 дом.).
    — Илићи (4 дом., Арханђеловдан) код Попова гроба. Пореклом су из места Јабланице у Црној Гори.
    — Ђурићи 1. (9 дом., Никољдан) у Д. Пиперима. Пореклом су из Пипера у Црној Гори, одакле су прешли у Билећу, где је један брат остао, а други дошао у Брњик код Брчког. Митар Ђурић, р. 1896, набраја ове своје претке: Јово, Лако (и брат му Стево, који је живео 115 год. и умро 1907 ), Спасоје, Ђуро. За време Спасоја у Брњику је била куга. Тада је око Брњика било неколико српских села која су изумрла; било је српско село и где је Мртвица, која се и прозвала по том помору. Кад су дошли у Пипере, преци су крчили и налазили су стара кућишта и лончиће од фуруна. Знају да их још има у Пиперима, а недавно је један прешао у Шибошницу.
    — Антићи (36 дом., Јовањдан). Лако Антић, р. 1895, памти кад су их у селу биле само 4 куће. Већином казују да су из Чеграја у Херцеговини дошла три брата, бежећи од оскудице: неки кажу да су даљом старином из Пипера. Кад је Анто (прапрадед Радивоја Антића, рођ. 1933) дошао у Пипере, населио се у храстовој шуми и крчио је. Лако Антић ме уверавао да је његов род пореклом из »Румуњске« и да су од неких »Калавраса“ (што ће бити свакако утицај литературе о Власима). Од Антине браће Јеремије и Тоне воде порекло Јеремићи и Миловановићи .
    — Кулашевићи у Јабланици.
    — Петровићи—Кикановићи (5 дом., Лзаревдан): отац им (Крсто) дошао из Брњика жени у кућу; дошао је на имање по коме би требао да слави Степањдан: јер »та земља слави«.
    — Миловановићи (5 дом., Лазаревдан), прозвани тако по деду, а раније су се звали Ристушићи. Дошли су »из Херцеговине из Егиновог луга« (а то је село у Спречи) као чифчије на земљу Јовановића-Орошчића из Тузле.
    — Ђурићи 3. (1 дом.) звани Трупина, био дошао из Црног Блата жени у кућу 1947.
    — Спасојевићи (11 дом., Арханђеловдан) су пореклом из Херцеговине.
    — Јањићи (13 дом., Арханђеловдан) по старини Педровићи, су пореклом из Херцеговине или Црне Горе, а у Пипере су дошли из Јабланице, где су њихов огранак Николићи, и то у Стевановиће.
    — Ђокићи-Беговићи (2 дом.): види опис Миладића. — Мијаиловићи (7 дом.), некада Немањићи, па Тепавчевићи, а од окупације Босне М. зову их и Ерама. Неки од њих зову се по деду Стевановићи. Старином су из Пипера (у Црној Гори), а у село Пипере су дошли из Мачковца. Заједничког порекла с њима су и Марковићи (8 дом.).
    — Јокићи (2 дом.) су из Црне Горе (одакле и Мијаиловићи); из тог краја биће и Бакајлије у Лукавици.
    — Гавриловићи (7 дом.), Максићи (7 дом.), Тодићи (2 дом.) и Новаковићи (3 дом.) су један род и славе Арханђеловдан) и воде порекло од четири брата из Херцеговине (или Црне Горе). Некада је то била једна кућа. Дошли су почетком 19. века. Од тог рода треба да су и Јевтићи у Г. Пиперима (4 дом., Арханђеловдан). Гавриловићи су говорили да су »Ере«. Можда су с њима заједничког порекла и Јањићи и Спасојевићи.
    — Максимовићи (11 дом.). Двојаког порекла су Максимовићи: једни славе Јовањдан, а други Никољдан. Отац првих је прешао из Влачића у Висорима, а драги — Максимовићи-Манојловићи су из Јабланице.
    — Ђурановићи (3 дом., Савиндан) су пореклом из Дробњака. Има их у Тузли, Београду и др.
    — Благојевићи (6 дом., Ђурђице). Доселио им се дед пре 1878. као чифчија на земљу Лазе Јовановића-Орошчића из Тузле. Дошао из Д. Жабара, где још има тих Благојевића. — Крстић (или Тодић или Новаковић) Перо (1 дом.) је дошао из Јабланице жени у кућу (у Тодиће) после другог светскпг рата.
    — Васић (1 дом.): дошао му отац као »уљез« из Бруснице у кућу Стојшића или Сувића. Уз неку кугу предак Стојшића остане без ушију и стога му потомство прозвано Шувићи, а његов отац је био пошао пре куге из Лознице. Изумрли су у мушкој лози.
    — Микићи (2 дом.) су огранак Новаковића у »Укосавцима«: прадед Мика дошао је жени у кућу.
    — Трупина- Трупинић (1 дом.) је дошао из Јабланице. — Малишевићи, с надимком Улићи (2 дом. Никољдан) су од Максимовића у Јабланици; дошли су после деобе.
    Била у селу породица Диздаревић, трговац. Синови су се иселили у Брчко. Божићи 2., који су били дошли из Посавине, сасвим су се иселили.
    Непознато и неиспитано:
    -Лукићи (2 дом., Лазаревдан) зову се и Симићи по деду Луки Симићу;
    -Тодоровићи 1. (5 дом., Никољдан) у Г. Пиперима;
    -Тодоровићи 2. (6 дом., Ђурђевдан) у Беговићима;
    -Стојановић Васо (1 дом.);
    -Крстићи, Божо и Велимир (2 дом., Арханђеловдан);
    -Стокићи (3 дом., Ђурђевдан);
    -Ђокићи у Д. Пиперима (4 дом.);
    -Лукићи (2 дом. Ђурђевдан);
    — Јевтићи 2. (4 дом., Арханђеловдан).

    Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

  3. Војислав Ананић

    ЈАБЛАНИЦА

    Веома пространо и веома раштркано насеље са многим засеоцима у горњем сливу Јабланичке реке, с обе стране речице и њених приточица Божића потока и Тополовца, а у северној подгорини Међедника. Засеоци су раштркани по косама и странама, а куће ни у засеоцима нису на окупу. Засеоци се зову: Г. и Д. Јанковићи, Г. и Д. Лозовина, Наранџићи, Тодићи, Абаџићи, Јаковљевићи, Ново сцло, Милићи, Божићи, Крај(и)нићи, Бој- кићи. Петрићи, Гаврићи или Жабари (око школе), Зекићи, Видовићи, Миљановићи, Милковићи. Заселак Лукића је око пута из Мачковца у Шибошницу, од старе школе у Мачковцу па до Орнице. У насељу има 264 домаћинства.
    У хатару Јабланице су брда и шуме: Стужовац, Брдо, Орница (на тромеђи Вакуфа, Јабланице и Пипера), Стрнча брдо, Лукине крчавине, Горња главица, Боснић-брдо, Стублић (део Међедника), Бардачиловац (врх Међедника), Вис, Гулинов гроб. Шуме има посвуда по селу. Главни су извори: Кадина чесма (у шуми), Врела, Јекина вода, Муктић, Стубо, Церик, Сланац. Много је бунара у селу. Зирати: До, Бутлимка, Кућиште, Равна њива, Дријенак, Оџачина, Медница, Стара кућа, Макина њива, Крчевина, Гробље, Лука, Ћуковина, Брестовац, Хаметове (тј. Ахмелове) њиве. Мејине њиве, Утрне, Поља, Стрнча брдо, Завлаке, Радановача, Дуга њива. Бријег, жулавка, Оџак, Калатлжици, Крушици, Јелици, Слатине, Лукиноваче. Порасне њиве.
    На врху Бардачиловцу (који иде уз заселак Абаџиће) је праисторијско налазиште које обилује црном керамиком. По Јабланици има на више места старих гробља која се зову »маџарским«. Опште је предање да су ту некада живели »Маџари« и да су се они иселили.
    Поред старог пута преко Лозовине има неколико стећака, који су редовно упоредо с правцем пута (тј. ЈИ-СЗ). Било је веће старинско гробље на Лозовини и на том гробљу су ископаване кости кад је грађен пут. Било је и камено корито, које је неко био однео својој кући, па га вратио по наредби у сну. Неко старо гробље без споменика било је у Бојкићима. Ту су 1966. ископане многе кости. На Градини (на тромеђи Јабланице, Козјака и Лопара) била »маџарска« црква и место се зове Црквиште. По предању, на Градини је било неко свратиште на путу Теочак – Сребреник. У Г. Јанковићима су три стећка у шикари. Стећци се приписују Маџарима. На месту Гробљу било је »маџарско« гробље. Код Оштрог брда су велике »стине« (стене, стећци), које су од »Маџара«. Кад је, око 1900. отац Јована Јанковића крчио, нашао је рало којим су орали »Маџари«. Он је од тог рала направио два лемеша. Два камена су на Брежђу, код гробља више старе школе. На граници с Пиперима, више Јанковића, је »Мрамор«. »Маџари« су били давно. После њих су били Срби које су Турци натерали на Саву. Који су прешли, постали су Хрвати. Прича се и да је село страдало од »куге« (биће да је то било у првој половини 19. века, пошто је тада кугу »носила« прабаба старца Јована Јанковића).
    Док су владали чифчијски аграрни односи, аге (читлук-сахибије) су били Муслимани из Г. Тузле, и на њих су остале неке успомене. Хаметове (Ахметове) њиве се зову по аги Ахмету из Г. Тузле, а биле су на читлуку који су држали Божићи. Мејине њиве се зову по Мехи Кошљугићу из Г. Тузле. Близу места где је садашња школа била је кула неког бега. Таква је успомена и у топониму Оџак.
    У шуми изнад села је Гулинов гроб: ту је погинуо и сахрањен неки који се спорио (»гонио«) с агом. Неки говоре Гонилов (Голинов) гроб. Ту је доскора био камен (надгробни).
    Засеоци носе већином имена по родовима који у њима живе. Неки и по изумрлим родовима. Заселак Крајнићи је прозван по роду Ивановића, који су били пореклом из Крајине. Нема ни рода Гаврића (ту су сада Стевановићи). Име засеока Лозовине такође је успомена на неки изумрли род (ту су сада Лукићи). Заселак Милковићи вероватно је прозван такође по неком изумрлом роду; ту су сада Николићи и Томићи. Заселак Наранџићи прозван је по некој баби Наранџи, односно по њеном потомству. Од ње су Крстићи и Стевановићи.
    Село има 4 главна гробља: највеће је ниже засеока — Абаџића, затим у Зекићима, Петрићима и на Лозовини. Поједини родови сахрањују своје мртве у својим њивама. »Јабланичка молитва« је на 15 дана пре Тројица.
    Опште је предање да су родови који сада живе у селу већином пореклом из Херцеговине.

    -Абаџићи (20 дом.), Милићи (4 дом.) и Тодићи (8 дом.) заједничког су порекла (славе Арханђедовдан). Некада су били сви Тодићи; предак Тодо је дошао из Херцеговине. Можда су најстарији род у селу. Има их исељених у разним местима. Раније су се звали Ћирковићи. Огранак Тодића су Крстићи (7 дом.). Један од њих је отишао у Пипере жени у кућу.
    — Јаковљевићи (12 дом. Ђурђевдан) су старином из Херцеговине. Дошли су пре Божића. Били некада Рико и Пајо. Рико имао Јакова, а Пајо Стевана и Јову, али се потомци свих зову Јаковљевићи.
    — Гашићи (6 дом., Никољдан), раније Пајићи. Прадед је био из Херцеговине. И у турско доба били су на својој земљи. На њихову очевину су дошли и Јанковићи (20 дом., Арханђеловдан) из Херцеговине: предак Гашића имао је много земље, па довео и свог пунца Јанковића. Јанковићи се деле на Горње и Доње. Јанковићи су се у Херцеговини звали Будимовићи. На Мајевицу је дошао од Невесиња Трипун Будимовић, прадед Јована Јанковића (р. 1887). Од Јанковића су у селу и Симићи (4 дом.,Арханђеловдан).
    — Јеремићи, раније Танићи (5 дом., Јовањдан). По казивању старца Јована Јанковића, Јеремићи су дошли из »Румуњске«, кад је овде било 7 кућа (Абаџићи, Рожићи, Петрићи, Видовићи и др.). В. и опис Пипера (Антићи).
    — Бојкићи (12 дом., Никољдан), пореклом из Пиве, веома су стар род у селу. Дошли су пре Абаџића. Нису никада били чифчије: предак, кад је дошао, одмах је купио земљу.
    — Николићи (8 дом., Никољдан). Њихов предак је дошао заједно са Бојкићима и по пореклу биће једна »фамилија« (в. опис Пипера).
    – Петковићи (2 дом., Никољдан): отац је дошао 1920. из. Подгоре као »уљез« у Бојкиће.
    — Лукићи (7 дом. и 3 дом. без мушких чланова, Ђурђевдан), раније звани Боровљани, пореклом су из Херцеговине. Истог су порекла и Лукићи у Вакуфу.
    — Зекићи или Тешићи, раније Будимовићи (4 дом., Никољдан) су старином из Лике.
    — Божићи (23 дом. и 2 без мушких чланова, Никољдан). Пореклом су из Бос. Крајине, одакле је дошао Божо са братом Стевом и са Мићом, Стевиним рођаком или братићем. Стево није имао деце, а Божо је имао синове: Ђуру, Рику, Јову и Мијајла. Ђурини су били Перо и Митар, Рикини: Стеван, Божо и Петар, Јовини: Крсто. Аћим и Мићо и Мијајлов — Илија. Боравили су најпре код Тузле, па у Пиперима. Од Рике су Божићи, од Н. Крајнићи или Михаиловићи (5 дом.), а Ђурино је потомство изумрло. Има их исељених у Тузли (5), Козјаку, Мачковцу, Скопљу, Ср. Митровици и Америци.
    — Јовић Васо (1 дом., Арханђеловдан) у засеоку Божићима, раније зван Васић. Порекло непознато.
    — Петрићи (11 дом.) с огранцима Лакићима (1 дом.) и Станковићима (3 дом. и 1 без мушких чланова). Сви славе Ђурђевдан. Један од Петрића (Влајко) живи међу Тешићима и већ се »пише« Тешић. (Отац му отишао у Тешиће жени у кућу.) Заједничког порекла с Петрићима су и Ђокићи (6 дом.) и Драгићи (4 дом.).
    — Стевановићи или Гаврићи (17 дом.), Видовићи (12 дом. и и Миљановићи (4 дом.), заједничког су порекла (славе Стјепањдан), старином из Херцеговине; а по једном казивању, из »Борогова у Херцеговини«. Борогово је у Спречи, и то им је била само етапа у кретању.
    – Јовићи 2. Ђорђо и Ристо (2 дом., Ђурђевдан) су дошли пре 40 година из Пирковаца ујаку Митру Лукићу »под сина«.
    — Ерићи (2 дом, Јовањдан и Никољдан по земљи). Тома Хера дошао је из Вукасоваца пре више од 30 година жени у кућу.
    — Стевановић 2. Перан (1 дом.) је од Стевановића у Пиперима и дошао је жени у кућу пре неколико година.
    — Стевићи звани и Тодорићи (8 дом., Арханђеловдан и Стјепандан). Из Пипера је дошао Стево Илић цури (Тодори) у кућу око 1890.
    — Илић Рад. (1 дом., Лазаревдан) доселио му се је дед Сава из Обарске.
    — Јовићи 3. (1 дом., Игњатијевдан) на Лозовини: доведен из Пирковаца пре 30 година у Лукиће.
    — Јовић 4. Остоја (1 дом., Игњатијевдан): дед му је дошао из Драгуње.
    — Лазићи (2 дом.). Обојица су дошли из Пипера женама у кућу 1953 и 1962.
    — Михаиловићи (1 дом.): в. опис Вакуфа.
    — Спасојевић (1 дом., Никољдан): доселио се из Висора Спасоје још за турског времена.
    — Трупинићи (2 дом., Никољдан) су дошли (дошао дед) из Пипера.
    — Рикановићи (2 дом.): отац им дошао из Вукасоваца жени у кућу, у Петриће.
    — Миловановићи, раније Кулашевићи (4 дом., Јовањдан). Околина тврди да су они пореклом из »Румунске« (в. опис Пипера).
    — Ристићи (1 дом.): отац је дошао из Вукасоваца жени у кућу.
    — Ристић Цр. (1 дом.) дошао из Козјака жени у кућу (у Лукиће).
    — Томић ж. (1 дом.): отац му дошао из Прибоја за време старе Југославије.
    — Тадићи (2 дом.) су старином из Драгуње. Наводно један род са Наранџићима-Тодићима.
    — Лазаревићи (2 дом., Марковдан). Дошли су из Пипера на купљену земљу.

    Неиспитано и непознато
    -Максимовићи (9 дом., Никољдан);
    -Илићи или Трипковићи-Тривковићи (6 дом.). По некима они су огранак Абаџића.

    Без мушких чланова су домаћинства:
    -Павловићи (1 дом.) и Перић (1 дом.).

    Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

  4. Војислав Ананић

    СЕЛО ЛОПАРЕ

    Ово пространо и врло раштркано насеље образовано је по многобројним косама испод Међедника а између потока који чине изворишну челенку Гњице, и по странама тих коса и брда изнад њих. Главни су засеоци: Божићи, Гудура, Поток, Селишта и Грађевина — Брезовача. Не само по странама изнад села него и између појединих заселака, па и око појединих окућница је доста шуме, што све одаје да је село настало на крчевинама. Заселак Грађевина настао је у првим годинама после рата, када је ту била Сељачка радна задруга. То се место иначе зове Брезовача. У новије време поједина домаћинства се спуштају ка друму у ближе варошици.
    У хатару села Лопара, око друма Брчко — Тузла и око раскршћа друма Лопаре — Зворник, углавном с леве стране Гњице, образовала се у новије време варошица Лопаре, а па Површницама у Мајевици рудник угља Крека (Молухе) има своје одмаралиште.
    У селу Лопарама има 232 стално настањена домаћинства.
    Изнад Лопара су брда: Међедник, Градина, Јелица, Бусија, Почивала.
    Главне су воде у селу: Гаврића вода, чесма, Студенац, Стублић, Липа, Јелаова вода, Телалова вода. Под Површницама на Мајевици је вода Кисељак, а наниже, крај друма где је била рударска јама (неко време копан угаљ), једно врело сумпоровито.
    Знатније приточице Гњице у селу су потоци Рисовац И Веселиновац.
    Зирати: Селишта, Стара кућа, Крчевина, Торови, Ториште, Топола, Кремен, Усјелина, Луке, Брезоваче, Божићи, Радојевићи, Пауље (= прахуља земља), Долови, Мраморје, Бијеле земље, Јасици, Њивица, Суват. Просине, Баре, Ражљев, Декунга, Пољане, Гудураци, Брезик, Орница.
    Разна су домишљања о постанку имена села: 1) да је ту био неки мајстор који је правио лопаре, 2) да су се ту неки тукли, »лопали се«, 3) да се село прозвало тако по неком трговцу који је био овде. Иначе, неки казују, Лопаре су биле раније део Лабудске и тако се све звало, а име Лопаре се појавило пошто је изграђен друм преко Мајевице. Телалова вода се прозвала по Телалу, претку Бобара. Други казују да су у селу некада, у турско доба, били Муслимани Јела и Тела. Телал (Тела) је ударао у добош. Потес Декунга добио је то име по војничким рововима (нем. Децкунг) из првог светског рата. На брду Почивалима су се одмарали (»почивали«) кад би ишли у цркву у Тузлу, кад није било цркве у овом крају.
    Прича се да је на Градини био »маџарски« град (место припада иначе Козјаку. То је сада њива). Тврде да се познаје где је био бунар који су »Маџари«, бежећи, засули сребром! У Божићима има место Мраморје. Многи стећци (?) су полупани и употребљени приликом градње цесте која води у Зворник. Ту су биле плоче. Мраморје је, верују »од Маџара«, али сам од неких слушао и да је јеврејско! Неколико стећака, мраморја, има и изнад кућа Јурошевића на брду Кремешу. Ти су попут оних на Свјетљици (између Вукасоваца и Тобута). Прича се да је на месту Црквишту изнад Божића била црква у »маџарско« доба.
    Прича се да је харала куга пре него што су дошли Бобари и да је смакла сав народ који је ту био раније. За ту кугу се чуло далеко. И, многи који су били намерни да се доселе мислили су да ли да дођу или не. Неки од Бобара који у свом кршу нису имали од чега да живе решили ипак и кренули у Босну. Неки кажу да су од куге остале само куће Томића и Јурошевића. На месту Селиштима су биле куће. Њиховим становницима »се утварало«. па су они који су се ту били населили побегли. Селишта су после била беглук, и ту су се населили Митрићи — Стевићи. Орница је била сва под шумом па искрчена.
    Некада је сва земља у Лопарама била својина само једног бега, а његов је био и хан. Његово било од Мајевице до Ћатиноваче (Ново Село, сада Милино Село код Челића). У Крстићима је био бегов конак, који је после пренет на место где је сада школа у варошици. Ту је био и бегов хамбар и »бегов хан«.
    Неко старо гробље било је на Орници, на граници према Јабланици. Можда је било муслиманско (»мезарје«). Два су старија гробља, јер су се раније мртви носили надалеко: старије је гробље на брду Кремешу, а друго је код Пајкине ћуприје између Усјелине и Мркодола. У новије време су многи начинили гробља за себе у својим њивама или башчама.
    Врло су непотпуна и неодређена предања о насељавању, односно о обнављању Лопара. Може се чути предање како су из Херцеговине била дошла три или четири брата који се нису једнако презивали, и да од њих воде порекло главне родовске групе у селу: Бобари (Јовањдан), Бајићи (Савињдан) и Тонтићи — Пушничари.
    – Бобари је заједнички назив, и данас у употреби, за групу родова, односно за неколико огранака који сада носе разна презимена. Старином су Бобари из Рудника у Пиви (Херцеговина), одакле је дошао вероватно осми »ђед«. Дошли су, дакле, можда крајем прве половине 18. века. Кажу да су им преци побегли из Пиве кад је Бајо Пивљанин исекао неке Турке. Предак се населио у шуми и крчили су. Тако је постао заселак Божићи. Бобари славе Јовањдан. Огранци Бобара су: Божићи (15 дом.) и од њих Николићи (3 дом.), Симићи (7 дом.), Ђукићи (4 дом.), Филиповићи (3 дом.). од којих су и Томићи (3 дом.), Лукићи (7 дом).
    — Бајићи. То је заједнички назив за већи негдашњи род чији огранци данас носе разна презимена. Пореклом су из Херцеговине, из Пиве, одакле су, како неки казују, дошла четири брата, па два остала у Потоку (Филиповићи), а друга два отишла на Брезовачу (Ђукићи и др.). Славе Савиндан. Огранци су: Алексићи (10 дом.). Јурошевићи (7 дом.), Крстићи (5 дом.), Симикићи (8 дом.), Стјепановићи (5 дом.), Гаврићи (од Јурошевића; 11 дом.) и Максимовићи (1 дом.).
    – Митрићи (13 дом., Савиндан). Тако се зову по баби Митри, а раније су се звали Стевићи по једном даљем претку. Деле се на Митриће Штевиће, потомке Стевине, и Митриће — Томиће, потомке браће Тоше и Миљана. Даље порекло је непознато. Неки их убрајају у Бобаре, а неки у Бајиће (и то у Јурошевиће). Има их исељених у варошици Лопарама, у Тузли и у Банату.
    — Томићи — Пушничари (7 дом., Савиндан). Кад им је предак дошао из Херцеговине, населио се у пушници и стога се зову Пушничари. Тек овде су примили славу Савиндан. Околина сматра, можда стога, да су огранак Бајића.
    – Радојевићи (10 дом., Арханђеловдан) су пореклом из Херцеговине: Предак им је доносио у Босну на продају самарице, па остао овде.
    — Остојићи (9 дом., Никољдан и прислужба Савиндан). Дед им је дошао из Јасенице у Савиће жени у кућу. У Јасеници их још има.
    — Савићи или Шешлије (6 дом., Лучиндан). Предак је дошао из Туњеваца у најам код тетка Ђуке Ђукића пре 1878. Служио 9 година па му Ђукићи дали део земље и оженили га од Јурошевића. Иначе су пореклом из Херцеговине.
    — Костадиновићи (11 дом. Јовањдан): прадед им је дошао из Србије.
    — Шакоте или Шакотићи (9 дом.) су од Шакота у Тобуту, одакле су преци (Спасоја, Ико, Јован и Перо) дошли у разне родове »цурама у кућу«.
    — Митровићи, звани и Зекићи (3 дом.), су огранак Митровића-Миловановића из Вукасоваца, одакле им је предак дошао у Марковиће жени у кућу. Стога славе Јовањдан и Никољдан.
    — И Миловановићи (2 дом.) су од Миловановића у Вукасовцима.
    — Пајкановићи (2 дом.) су од Пајкановића у Вукасовцима.
    — Ђурићи (11 дом., Лазаревдан): њихов предак је бивао по најму у разним селима, па се населио на крчевини под Међедником. Пореклом су их Херцеговине. Дурановићи у Пиперима веле да су Ђурићи њихов огранак. — Марковићи (5 дом.) су од Марковића у Подгори: доселио се дед на Танацковића земљу.
    — Радићи (5 дом ): прадед им дошао за турског времена из Богутова Села, бежећи од Турака због неке кривице.
    — Рикићи (3 дом., Никољдан): прадед им је дошао однекуд жени у кућу. Имају род у Пушковцу.
    — Дејићи (1 дом., Ђурђевдан по старини, а Савиндан »по земљи«). Предак им Тривко дошао је из Бабајаче уз мајку кад се преудала у Митриће.
    — Танацковићи (2 дом., Никољдан): пореклом су из Херцеговине. Најпре су били у Лабудској. Зову се и Зекићи. а тако и њихови суседи Митровићи.
    — Тешићи звани и Гопићи (5 дом., Никољдан, раније »Лупе«): пореклом су из Херцеговине.
    — Стевановић иии Кнежевић ( 1 дом.) је дошао из Прибоја на крчевину у периоду између два светска рата.
    — Ристићи (2 дом.), отац и син. Отац дошао из Вукасоваца око 1920. цури у кућу. Пет синова му у Београду. Сарајеву и Словенији. Даљим пореклом је из Херцеговине. Има их и у Јабланици.
    — Перић (1 дом.) је пореклом из околине Власенице, одакле му је дошао отац као дете уз мајку, која се овамо преудала.
    — Марковић (1 дом., Лазаревдан) је прешао из Козјака на своје имање.
    – Прелић (1 дом.), родом из Лабудске, дошао тетку као посинак.
    — Рикановић Р. (1 дом.) је родом из Вукасоваца.
    – Мирковићи (3 дом.) су од Мирковића у Вукасовцима.
    — Спасојевићи (2 дом.) су прешли из Вукасоваца на Грађевину у време СРЗ.
    — Крсмановић (1 дом.) је дошао из Тобута на купљену земљу после 1945.
    — Томићи, Драго и Вељо (2 дом.), дошли из Прибоја цурама у кућу после 1945.
    — Стевић М. (1 дом.) је дошао као посинак из Јабланице у кућу Нинића (од којих више нема нико).
    — Дудић П. (1 дом.) је дошао из Батковића.
    — Јокић (1 дом.) дошао је из Тобута после 1945.
    – Дукић (1 дом.) пореклом је из Дворова код Бијељине.

    Каравласи
    У селу Лопарама постоји и мање насеље Каравлаха. чије су куће у две групе поред Гњице и друма Тузла — Брчко (5 дом. код км 15, и 8 дом. код км 17), у близини засеока Радојевића. Знају да су у Босну дошли у турско доба пре неких 100 година. Раније су се бавили поглавито израдом дрвених предмета од јеловине (и стога бирали место за становање крај речица) и свирањем, а сада су већином радници. Било их је око 70 породица. Много су страдали у прошлом рату: само једном приликом у 1943. год. стрељано их је 78. Има их исељених у Америци (где је Ђоко Јовановић постао њихов мецена). Данашње стање Каравлаха је овако: Јовановићи 1. (2 дом.) су најстарији досељеници од Каравлаха у Лопарама.
    — Јовановић 2. (1 дом.) је дошао из Маоче.
    — Михаиловићи (2 дом.) су такође дошли из Маоче 1948. и 1963
    — Стевановић (1 дом.) дошао из Остружње код Добоја пре десетак година.
    — Затим: Антуновић Ст. (1 дом.; Лукић (1 дом.); Николићи (2 дом.); Грбић (1 дом.). — Без мушких чланова су 3 домаћинства (Јовановићи — 2 и Станковић — 1).

    Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.

  5. Војислав Ананић

    ВАРОШИЦА ЛОПАРЕ

    И у турско доба, тј. пре 1878, водио је преко Мајевице пут у Брчко и Бијељину, који је пролазио кроз село Лопаре, па се већ тада јавља заметак позније варошице Лопара на тај начин што се поред друма и речице Гњице, а у пољу подижу неке зграде. Била је ту половина поменутог пута; после 1878. одатле се гради друм и у Зворник. Док је све до наших дана друм Тузла — Брчко представљао главну везу између предела Мајевице и Тузле, на једној, односно Брчког, на другој страни, и преко њих са другим градовима и областима, сада се то стање мења: у 1967. гради се модеран друм од Пожарнице преко Прибоја у Бијељину, који ће повезивати Тузлу са Београдом, па ће и крак пута Лопаре — Прибој (— Зворник) добити на значају, а тиме и саме Лопаре, што се осећало већ увелико и 1967. на појачаном саобраћају на том делу пута. На месту где је сада осмогодишња школа, на десној страни Гњице, били су бегов конак, амбар и хан. Око 1940. ту је био један дућан, једна пекара и једна крчма, као и жандармеријска станица. На простору где је сада варошица биле су само две сеоске куће: Симике Крстића и Митра Дејића. Рат 1941. затекао је ту 2 државне и 4 приватне зграде.
    По казивању, кад је после 1878. просечена цеста Тузла — Брчко, у Лопарама се настанио Аустријанац Кузман Ландсман и подигао зграду за гостионицу, коју је после поклонио српској цркви у Мачковцу, с тим да у тој згради буде школа.
    После рата 1941—1945. и револуци је Лопаре нагло постају и развијају се као варошица. Поред повољног топографског положаја у проширењу долине Гњице, као и саобраћајног положаја на друму и око раскршћа, да се ту развије варошица утицало је и то што је то место природни центар за насеља на Мајевици. Много је томе допринела и улога Мајевице, односно њеног становништва у току НОР-а, па су Лопаре постале седиште новообразованог среза и то биле до 1955, а отада средиште комуне која је још проширена тиме што је обухватала знатан део северне подгорине Мајевице.
    По свом положају, по свом изгледу и по својим функцијама варошица Лопаре је била у свему онаква какве су тзв. варошице по селима у западној Србији; врло брзо, услед свестраног напретка, то је постала права варошица, која се шири и захвата суседне делове хатара Козјака, Пирковаца и Вукасоваца. Тако су на хатарима Козјака и Вукасоваца настале групе кућа зване Грађевина, које се већ сматрају као делови »насеља« или »центра«, јер у њима станују службеници и радници који раде у самој варошици, или у погонима предузећа чија су седишта у варошици и пензионери.
    Друмовима Тузла — Брчко — Београд и Лопаре — Зворник (— Београд) пролазе многи путнички аутомобили и камиони, а јавни саобраћај одржавају аутобуси предузећа из Тузле и Сарајева; године 1967. кроз Лопаре је пролазило 7 аутобуских линија са свакодневним саобраћајем у оба правца (Тузла — Брчко— Београд, Сарајево — Брчко, Сарајево — Теочак — Бијељина, Тузла — Бијељина, Тузла — Брчко, Тузла— Теочак, Тузла — Шибошница, Тузла — Корај). Становници околних села ту нову варошицу зову обично Насеље и Центар. Године 1963. било је у варошици 218 домаћинстава са 880 становника. Међутим, већину тих домаћинслава сачињавали су службеници и радници, само привремено присутни, веома покретљиви; мањи део су службеници, радници, занатлије који су се стално настанили, затим многи пензионери из околних села за које је варошица постала веома привиачна. То је разумљиво, јер варошица с уређеним неким комуналним службама и разним установама пружа услове за бољи живот. Преко дана се број људства у варошици знатно увећава, јер многи службеници и радници станују у околним местима па изјутра долазе на рад, а поподне се враћају кући, не рачунајући оне који с времена на време долазе у варошицу ради лекарске помоћи, куповине, свршавања послова по надлештвима, и не рачунајући ученике осмогодишње школе.
    Делови друмова кроз варошицу су асфалтовани, варошица је добила електрично осветљење (сада га већ има и у многим селима), па водовод 1952. (пошто на њеној територији нема ниједног природног извора), дом културе с биоскопом. Од привредних предузећа и установа варошица има, поред тога што је седиште Скупштине општине Лопара: Општински суд, Осмогодишњу школу »Иван Марковић-Ирац«, Кародни универзитет, Културно-уметничко друштво, Здравствену станицу с мањом болницом, апотеку, пошту, Слрељачку дружину, Друштво за телесно васпитање »Партизан«, Фискултурно друштво »Мајевица«, Ловачко друштво, филијале Народне банке и Комуналне банке (Тузла?), Трговачко предузеће »Слобода« са четири продавнице у месту, Земљорадничку задругу (која има 250 ха земљишта у суседним селима, своје две продавнице и магацин откупа у варошици, Комунално-грађевинско предузеће, чији су погони Циглана (на хатару Пирковаца) и грађевинска столарија у Мачковцу, Шумско предузеће „Фадил Јахић-Шпанац“ са грађевинским погоном, погоном за узгој, заштиту и експлоатацију шума и са погоном за изградњу и одржавање шумских путева, као и разне занатске радње (кројачка, обућарска, месарска, бојаџијска, берберска), две гостионице, бензинска станица (од 1968); варошица има од 1946. и своје посебно опште гробље.
    Године 1966. и 1967. били су у варошици стално настањени:
    – Стефановићи (3 дом.), најстарији становници у варошици: дед им је дошао из Прилепа још за турског времена и држао пекару и ашчиницу. Сви су остали дошли после 1945.
    — Абдурахмановић (1 дом.), службеник, из Челића, настанио се ту 1966.
    — Алић Х. (1 дом.) из Ратковића код Челића.
    — Алиџановић 0. (1 дом.) дошао је као учитељ из Цазина 1950.
    — Антић М. (1 дом.), пензионер, родом из Тобула, повратник из Лукићева у Војводини.
    — Бегићи (3 дом.), дошли су из Кораја као занатлије (пекар, месар и обућар).
    — Божић В. (1 дом.) родом је из села Лопара.
    — Васић (1 дом.), на Грађевини, родом је из Тобута. — Вићић (1 дом.) је дошао у »насеље« из Лабудске. (В. опис Пељава.)
    — Гаврић (1 дом.), шофер, родом из Бријеста.
    — Гајић (1 дом.) је родом из Вукасоваца.
    — Делић Т. (1 дом.), службеник, из Пељава, 1955.
    — Деспотовић Б. (1 дом.), службеник, родом из Тобута.
    — Ђокић О. (1 дом.), пензионер, родом из Миладића, дошао из Козјака 1958.
    — Ђукић М. (1 дом.), службеник, родом из Брежја.
    — Жилић (1 дом.), досељен из Бијељине 1955. а иначе пореклом из Ужица.
    — Јањић Д. (1 дом.), службеник, родом из Г. Пипера. — Јекић Д. (1 дом.), радник, дошао из Тобута 1963.
    — Јовановић Ст. (1 дом.), службеник, из Лукавице 1963.
    — Јовић П. (1 дом.), пензионер, дошао из Козјака.
    — Јовићи Д. и М. (2 дом.), службеници, дошли из Пирковаца 1960. и 1966.
    — Јокић М. (1 дом.), службеник, родом из Тобута.
    — Катанић Л. (1 дом., Св. Игњатије) дошао као службеник из Бос. Петровог Села 1954. (Даље порекло из Васојевића.)
    — Кнежевић А. (1 дом.), службеник, родом из Бучја у Дријенчи.
    — Ковачевићи (3 дом.), службеници, дошли из Тобута почевши од 1957.
    — Крстић С. (1 дом.) је од Крстића (Савиндан) у селу Лопарама, населио се у варошици међу првима.
    — Кудузовић Муст. (1 дом., Мусл.), радник. дошао из Јање.
    — Ладешић П. (1 дом.), молер, родом из Међумурја. — Лукић (1 дом.) дошао из Брчког као трговачки помоћник. — Максимовић Цв. (1 дом.), пензионер, родом из Лабудске. — Марић, у ствари Маријић (1 дом.), родом је из Бруснице. — Марковић (1 дом.) дошао из Мачковца, а иначе је од Марковића (слави Арханђеловдан) у Пиперима.
    — Мемишевић И. (1 дом.), службеник, родом из Кораја, дошао 1964.
    — Мешић Џ. (1 дом.), берберин, родом из Челића.
    — Мирковић М. (1 дом.) дошао је из Пељава око 1960. — Митрашевићи (2 дом.), службеници, дошли из Мачковца.
    — Митрићи (1 дом.) је од Митрића у селу Лопарама. — Мићановић 1. (1 дом.) родом из Пипера.
    — Мићановић 2. (1 дом.), службеник, родом из Бријеснице у Озрену.
    — Мухић (1 дом. ), геометар, родом из Рогатице.
    — Накир (1 дом.), Арбанас, посластичар из Македоније.
    — Накић (1 дом.), службеник, старином Ставрић из Жабара (односно Брчког), прешао из Лукавице.
    — Нешковић (1 дом ). службеник, родом из Козјака. — Новаковић (1 дом.), службеник, родом из Вукасоваца; провео претходно као колониста 20 година у Лукићцву у Војводини.
    — Обреновић Гл. (1 дом.), пензионер, дошао из Козјака, а родом из Лабудске.
    — Остојић М. (1 дом.), родом из Лопара.
    — Павловић: Б. (1 дом.). лекар, родом из Белановице у Качеру.
    — Пајкановићи (4 дом.) пензионер и службеници. сишли из Вукасоваца.
    — Пејићи (2 дом.) отац и син. Отац дошао као службеник (шумар) 1923. Родом је из Лужана у Сарајевском пољу, а старином испод Дурмитора.
    — Петковић (1 дом.), пензионер, родом из Прибоја, а иначе од Петковића у Подгори.
    — Петровић (1 дом.), угоститељ, дошао 1963. из Бос. Петровог Села.
    — Продановић (1 дом.), службеник, родом из Бирча, а даљим пореклом из Грабовице (Оџак) код Невесиња.
    — Ракићи (2 дом.) су од Ракића 2. из Подгоре.
    — Ристић (1 дом.): од Ристића у Козјаку.
    — Савићи (3 дом.), службеници, родом су из Вукасоваца.
    — Салиховић О. (1 дом.), службеник, дошао из Кораја пре 15 година.
    — Сарајлић Р. (1 дом.), Службеник, дошао из Шибошнице 1966.
    — Сарић (1 дом.), породица из Бријеста.
    — Симикић (1 дом.), службеник, из села Лопара.
    — Симић Д. (1 дом.), родом из Д. Пипера.
    — Стевић М. (1 дом.), родом из Вукасоваца.
    — Стевић Ср. (1 дом.), пензионер, родом из Козјака. — Стјепић М. (1 дом.), продавац, родом из Бабајаче (Пушковац).
    — Тешановић Н. (1 дом.), службеник, родом из Кореташа.
    — Тешић Цв. (1 дом.), родом из Козјака.
    — Тешић Дан. 1 дом.), продавац, родом из Тобута.
    — Тимић Д. (1 дом.), службеник, родом из Међаша у Семберији.
    -Ћетковић-Цвјетковић Б. (1 дом.), службеник, дошао из Пељава 1955.
    — Халиловић И. (1 дом.), пензионер, родом из Челића, а дошао из Кораја.
    — Ховићи (2 дом.), отац, пензионер, и син; родом су из Челића, а прешли из Козјака.
    — Суљић М. (1 дом.), службеник, дошао из Бијељине. — Шакотић (1 дом.), родом из Тобута.
    — Шербечић Ш. (1 дом.), службеник, дошао 1962, а родом је из Џакула код Грачанице.
    Године 1966. било је и неколико жена (неке с ванбрачном децом) — службеница и радница родом из разних оближњих места.
    Поред поменутих слално насељених домаћинстава, у варошици има још око 25 професора и учитеља, неколико милиционера, 2 лекара, више службеника у Општини који су само привремено у овој општини.
    У току 1967. населили су се у варошици, а то поглавито као службеници:
    -Богдановић (1 дом.), службеник, родом из Прибоја;
    -Дејић Ђ. (1 дом.), службеник, родом из Тамне (Зворник);
    -Дураковић Ахмет (1 дом.), службеник, родом из Грачанице;
    -Зекић Л. (1 дом.), службеник, родом из Милића (Власеница);
    -Јокуновић Г. (1 дом.), службеник, родом из Буквика (Брчко);
    -Керовић Б. (1 дом ), службеник, родом из Тобута;
    -Кајмаковић Ж. (1 дом.), наставник, родом из Модрана (Бијељина);
    -Ковачевић Р. (1 дом.), службеник, родом из Бијељине;
    -Кушаковић П. (1 дом.), лекар, родом из Београда;
    -Лукић Д. (1 дом.), службеник, родом из Тобута;
    -Максимовић Т. (1 дом.), наставник, родом од Лознице;
    -Марић Д. (1 дом.), продавац, родом из Бруснице;
    -Марић К. (1 дом.), електричар, родом из Прибоја;
    -Митровић С. (1 дом.), шумарски инжењер, родом из Малешеваца (Угљевик);
    -Нинковић Н. (1 дом.), лекар, родом из Тузле;
    -Перић Р. (1 дом.), судија, родом из Факовића (Сребреница);
    -Попара М. 1 дом.), службеник, родом из Билеће;
    -Спасојевић Б. (1 дом.), службеник, родом из села Лопара;
    — Станишић М. (1 дом.). пензионер, дошао из Мачковца;
    -Теодоровић Д. (1 дом.), службеник, родом из Бобетина Брда;
    -Тешић П. (1 дом.), шофер, родом из Вукосаваца;
    -Хрустановић М. (1 дом.), продавац, родом из Кораја;
    -ЦуркићТ. (1 дом.), шумар, родом из Опсина (Добој).

    Извор: ДЈЕЛА,КЊИГА XXXIV, ОДЈЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, КЊИГА 19,МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ, МАЈЕВИЦА А С ОСОБИТИМ ОБЗИРОМ НА ЕТНИЧКУ ПРОШЛОСТ И ЕТНИЧКЕ ОСОБИНЕ МАЈЕВИЋКИХ СРБА, САРАЈЕВО, 1969.