Ужице и околна села

11. јун 2012.

коментара: 26

Град Ужице:

Биоска, Бјелотићи (од 2007. године Бјелотић), Буар, Витаси, Волујац, Врутци (обухвата укинуто насеље Ивојевићи), Горјани, Гостиница, Губин До, Добродо, Дрежник, Дријетањ, Дубоко, Збојштица, Злакуса, Каменица, Каран, Качер, Кесеровина, Котроман (од 2007. године Костоман), Крвавци, Кремна, Кршање, Крчагово (ново насеље од 2007. године; издвојено из Ужица) Лелићи, Љубање, Мокра Гора, Никојевићи, Пањак, Пеар, Пониковица, Поточање, Потпеће, Равни, Радуша, Рибашевина, Севојно (обухвата укинуто насеље Гај Шерељ), Скржути, Стапари, Стрмац, ТатинацТрнава и Ужице (1946-1991. године Титово Ужице); обухвата и укинута насеља Пора и Горња Пора).

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (26)

Одговорите

26 коментара

  1. Порекло становништва села Татинац. Град Ужице – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај и тип села, земље и занимање становништва.

    -Татинац је северо-источно од Ужица при изворима ужичког Липског Потока. Липски Поток постаје од три потока: Сорића, Рашковића и Глуваћског Потока. Око извора ових потока и по странама њиховим је ово село. Даљи токови сва три потока са имањима и насељима припадају Ужицу.
    Татинац је брдовито село нагнуто Ужицу, преко њега води пут Ваљево-Ужице. Мало је земље за обрађивање, па и то што је има више је по врху села изнад Дубоког, него по потоцима. На све стране земљиште клизи и осипа се; село је сиромашно, његови становници су више рабаџије и радници у Ужицу.
    Сеоске су куће растурене на све стране пошто овде нема старог села, село је новијег датума настанка, поникло у она времана, када је почело придолазити брдско становнишво у Ужице, па нашло да се овде може насељавати. Уз Глуваћски Поток део села зове се Глуваћи, где је горњи и средњи део села Татинца, а доњи вароши (сада града) Ужица. Уз оба друга потока део села се зове напросто – Татинац.
    Име селу.

    -Брдо на коме је сеоско гробље и где су Ђоновића куће, зове се Татинац те је по томе и село добило тај назив. У ранија времена брдо је и сав шумски простор испод њега био је својина села Бухара, пуст и ненасељен са понеким путићем кроз шуме, где су Ужичани жегли ћумур и секли дрва.

    Порекло становништва и оснивање села.

    Прва насеља поникла су пре сто година, када је Ужице први пут ослобођено и почело добијати обрисе српске вароши.
    -Микавице: Први досељеник у ово село настанио се при извору средњег потока око 1820. године био је неки Микавица, родом из села Трешњевице код Пљаваља. Микавице су вредни и радни људи, више занату и трговини одани. Два су му сина, Милан и Обрен сишли у Ваљево и на Уб и до скоро тамо имали потомство, трећи је остао у селу и од њега су две куће, славе Ђурђевдан.
    Досељеници од 1834-1856 године су:
    -Рашковићи, стара кнежевска и бератска породица из Штиткова у Старом Влаху, раније из Никшићке Жупе. Ова је породица имала доста попова и калуђера, коју је овде довео 1834. године последњи кнез Драго Рашковић. Једна грана Рашковића одселила се у Штавље код Сјенице, неки су отишли Крагујевцу, Београду и Ужицу, где их и данас има. У селу их је 5 кућа, славе Лучиндан.
    -Николићи су до Поникавице и изнад севојничког пута, досељени из Куча, има их 5 кућа, славе Никољдан.
    -Ђуровићи су на Микавичком имању, досељени из Бијелих Брда од тамошње свештеничке породице, има их 6 кућа, славе Лазаревдан.
    Досељеници из периода 1856. до 1878. године и после овог времена:
    -Дрчелићи су до Дубоког, дошли 1857. године из Црне Горе, из неких Дрчели, има их 6 кућа, славе Никољдан.
    -Пепићи су у Глуваћима и до Бухара, досељени из Глуваћа код Пљеваља, има их 5 кућа, славе Јовањдан.
    -Ћуповићи су из Рутоши, има их две куће, славе Аранђеловдан.
    -Станковићи су из Љубиша, има их 3 куће, славе Никољдан.
    -Терзићи су из Бјелица у Црној Гори, има их две кућа, славе Јовањдан.
    -Радичевићи и Савељићи су из Колашина Црног, има их 5 кућа, славе Усековање.
    -Станишићи су из Станишеваца, има их две куће, славе Никољдан.
    -Змајевићи су од Никшића, има их две куће, славе Савиндан.
    -Поповићи су у Глуваћима, досељени су из Пјешиваца, има их две куће, славе Зачеће Св. Јована.
    -Узуновићи су из Озринића, има их 4 куће, славе Ђурђиц.
    -Лазићи су из Биоске, има их две куће, славе Никољдан.
    -Дабићи су из Алијиног Потока, има их две куће, славе Никољдан.
    -Костићи су из Дробњака, има их две куће, славе Лучиндан.
    -Главоњићи су из Бање код Прибоја, једна кућа, славе Часне Вериге.
    -Шкрљићи су из Заграда у Црној Гори, има их две куће, славе Аранђеловдан
    -Илићи су од Крњаче, има их две куће, славе Аранђеловдан.
    -Павићевићи су из Станишеваца, има их две куће, славе Никољдан.
    -Ратковићи су из Вранеши, једна кућа, славе Ђурђевдан.
    -Гајевићи су из Точи, једна кућа, славе Ђурђевдан.
    -Миковићи су из Точи, једна кућа, славе Никољдан.
    -Ристановићи су из Трипкова, једна кућа, славе Стевањдан.
    -Миловићи су од Никшића, једна кућа, славе Јовањдан.
    У Татинцу је 27 породица са 71-ом кућом.

  2. Порекло становништва села Дубоко, град Ужице – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај и тип села, земље и шуме.

    -Севено од Татинца низ Дубоко изнад Метаљке у Карану и Гостиници налази се ново село Дубоко. Речица Дубоко има две главне речице; Добоко, која извире у Мамуровини у Јеловој Гори и Томановића Поток, који силази са Татинца са северне стране. На терасама са обе стране речице је и село Дубоко, растурено по многим шумама. Испод става оба потока под Метаљком изнад села Лелића диже се са десне стране Велико Брдо, пространи шумски крај овог села, Татинца и Поникавице, ненасељен и овакав пружа се до Горјана, Тврдића и Здравчића у југоисточном правцу.
    Земља за обрађивање је око кућа и при извору Дубоког. Лука нема, осим при ставама где има неколико малих главних лукавица. Земљиште ја на шкриљцима, наводњено, прилично добро и са изврсним воћњацима. Сеоске куће су растурене углавном у три краја и то; при извору Дубоког, затим залеђе Метаљке и на Томановића Потоку.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Дубоко је новије село, по коме има трагова стријих старијих насеља. Ова су насеља била привремена и по шумама, па су се одатле губила и даље одлазила. Данашње породице досељене су пре сто до 120 година. Насељавање села није било једновремено и масовно већ се процес одвијао појединачним досељаваењима у одређеним временским интервалима. Прве породице су из Санџака и Црне Горе; оне су се многе растуриле по Ужицу и Ваљеву, те се стога село није могло значајније повећавати.
    Старије породице су:
    -Јовановићи и Ђоковићи су у врху Дубоког на Мамуровини. Два брата Ђорђије и Јован Мамуровић из Пјешиваца дошли су у ово село и неселили га. По њима се цео крај села назвао Мамуровина, а они се зову Мамуровци. Мамуровци се презивају Јовановићи и Ђоковићи, има их 12 јућа, славе Јовањдан.
    -Митровићи су на средини Дубоког, досељени из Ђиновића у Црној Гори, дошла опет два брата Радивоје и Сретен, где се други одселио у Кличевац код Ваљева, има их данас 10 кућа, славе Митровдан.
    -Гогићи су у горњем крају села и до Татинца и они су од два брата, Пантелије и Пеје Гогића из Биоча код Пљеваља, има их 15 кућа, славе Св. Ћирила.
    -Томановићи су око старе механе и низ поток, досељени из Чева у Црној Гори, има их 8 кућа, славе Никољдан.
    -Мијаиловићи су до Томановића и по Метаљци су од два брата, они су дошле из Чева, има их 10 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Кујунџићи су сви на Мамуровини, досељени из Грахова, има их 6 кућа, славе Стевањдан.
    Новији досељеници су:
    -Зрњевићи су у Мамуровини, дошли из Пјешиваца, две кућа, славе Зачеће Св. Јована.
    -Минићи су из Дробњака, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.
    -Саковићи су из Радоине, има их две куће, славе Никољдан.
    -Удовичићи су из Бање код Прибоја, једна кућа, славе Никољдан.
    -Жугићи су уљези у Митровиће, пореклом из Дробњака, славе Ђурђевдан и Митровдан.
    -Пузовићи су из Пчелица, једна кућа, славе Никољдан.
    У Дубоком је 58 кућа од 11 породица.

  3. Порекло становништва села Бухар, град Ужице – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај и тип села, земље и шуме.

    -Бухар је низ ужичку Коштицу, која испод Града пада у Ђетињу. Коштица извире у Чаковини на Јеловој Гори и од њеног извора па ду Ужица растурено је село Бухор. Изнад Коштице са западне стране диже се висока јеловска коса Сињевац, који се у доњем делу завршава просеченом таблом од тријаских кречњака и престаје са Склоповима на Ђетињи. Под овом таблом је ужичка Турица и бухарски Сињевац, обоје најплоднији крајеви овог села. Докле је западна страна Коштице једноставна без потока и јаких извора, само при дну просечена стапарским речицама и Сињевцем, који у Турици пада у Ђетињу, дотле је источна страна сва изломљена.
    Ужичка села Татинац и Дубоко су шумска села, а Бухар је на све стране голо село са врло мало забрана по Сиљевцу и Коштици. Бухор је брдско село али са доста земље за обрађивање. Како је са Гостиницом ушло дубоко у Јелову Гору има планинских закоса, испуста и земље за обделавање. Старији део села је под Чаковином и при извору Коштице.

    Порекло становништва, оснивање села и старине у селу.

    -Бухар је старо село са доста трагова старих насеља по Коштици. Близина Ужица чинила је да је село, преко кога је годинама ишао најподеснији и најкраћи пут за Ваљево, било насељено и да су та насеља била у вези са ужичким становништвом. Ужички Турци, кад их је било, и Срби настојали су да се ово плодно и пространо село насели и да се тиме јаче обезбеди пролаз људству и трговини. Нема породице у селу, која пре 80 година није имала у Ужицу свога представника и која није била са том кућом у вези. Код многих се та веза није ни данас изгубила.
    Најстарије породице су од пре 150 година су:
    -Басуровићи на Чаковини, стара ужичка породица, у Ужицу се изгубила, у Ваљеву обновила и даље одселила. Басуровићи су од Северова, раније од Колашина, има их 6 кућа, славе Никољдан.
    -Мићовићи (Ивановићи) су даље од Басуровића, опет стара ужичка породица досељена из Грахова у Јабланицу преко Увца и овде сишла прво у Ужице, па се тек после успело у Бухар и до Стапара, има их 8 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Стевановићи су уз Мићовиће и у Јеловој Гори су од старих породица много расељених, дошли из истог места као и Мићовићи, има их 5 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Гмизовићи и данашња ужичка породица дошла је из Јабланице у Старом Влаху и насељена источно од Басура, има их две куће, славе Никољдан.
    -Полимци су под Басурима низ Коштицу, дошли преко Ужица из Рутоши и Крњаче, има их 6 кућа, славе Лазаревдан.
    Позније досељене породице су:
    -Вранићи су у планини, некада хајдучка породица из Врана, засеока села Скржути, има их 7 кућа, славе Алимпијевдан.
    -Богдановићи су стара чиновничка и ужичка породица, досељене из Пјешиваца, има их две куће, славе Зачеће Св. Јована.
    -Куркенићи (Курћенићи) су стара ужичка породица, досељена из Камене Горе, насељени у планини, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.
    -Бајчетићи су од Скржути, у средини села, има их 3 кућа, славе Јовањдан.
    -Ђерићи су до Бајчетића су из Севдова, има их 5 кућа, славе Ђурђиц.
    -Хаџићи су под Гмизовићима су досељени из Дрежника, има их 5 кућа, славе Ђурђиц.
    -Цветковићи су између Басура и Ивановића су из Врана (део Скржути), има их 3 кућа, славе никољдан.
    Још позније досељене породице су:
    -Ристовићи су у Сиљевцу, досељени из Негбина, има их 7 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Ристовићи други су испод Гмизовића и у Хаџићима, досељени из Качера, има их 3 куће, славе Никољдан.
    -Неагићи су из Дријена у Качеру, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.
    -Пауновићи су у Ђерићима су дошли из Негбина, има их 4 куће, славе Никољдан.
    -Кустурићи су из Слатине код Прибоја и испод Вранића. Има их 3 куће, славе Ђурђевдан.
    -Јошићи су из Кремана, куће су им у врху села у Ивановићима, има их 5 кућа, славе Св. Враче.
    -Спасојевићи су по дну села, досељени из Биоске, има их 3 кућа, славе Никољдан.
    -Гавриловићи су до претходних, досељени исто из Биоске, има их две куће, славе Марковдан.
    -Ђокићи су до Сењевца су из Кремана од Јанковића, има их 5 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Челиковићи су по дну села, досељени из Заовина, има их 3 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Караклајићи су од ових из Заовина, има их 4 куће, славе Никољдан.
    -Кремићи су такође из Заовина, има их 3 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Церовићи су из Тушине, стару свештеничку породицу доселио неки поп у Ужице и овде, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.
    -Вукомановићи су у Сиљевцу, досељени из Бранежаца, има их 3 кућ, славе Аранђеловдан.
    -Панићи су у Сиљевцу, досељени из Вранеши, има их 3 куће, славе Никољдан.
    -Ђурђевићи су у Хаџићима, досељени изу Седобра код Пријепоља, има их 3 куће, славе Аранђелован
    Најновији досељеници, дошли после 1878. године су.
    -Ђуровићи су над Ужицем до Белог Гроба, досељени из Пјешиваца, има их 3 куће, славе Зачеће Св. Јована.
    -Обућине су из Стапара, једна кућа, славе Јовањдан.
    -Дабићи су из Алијиног Потока, једна кућа, славе Никољдан.
    -Остојићи су из Вранеши, једна кућа, славе Ђурђевдан.
    -Радовановићи су из Жељина, једна кућа, славе Пантелијевдан.
    -Ђурићи су из Љубања, једна кућа, славе Никољдан.
    -Јелићи су у планини, досељени из Рутоши, једна кућа, славе Аранђеловдан.
    -Радовановићи други су у Басурима, досељени из Крњаче, једна кућа, славе Ђурђевдан.
    У Бухару је 124 куће од 34 породица.

  4. Порекло становништва села Стапари, град Ужице – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај и тип села, земље и шуме.

    -Јужно од Јелове Горе до Ђетиње простире се високо брдско село Стапари. Средином села тече речица Сиљевац и дели село на два дела: северни на јеловским косама и Кадињачи и до Бухара, јужни на Пониквама и кречњачким брдима, кроз која Ђетиња тече кањонском долином на више места. Северни део је шумовит на силикатном терену, потоцима изломљен и с растуреним насељима. Јужни и западни део је равнији, с вртачама, без воде, само по негде са јаким врелом, пећинама и остењацима.
    Село захвата велики простор и подељено је на простране џемате. Пошто је старо село и са врло старим насељима, џемати су пуни и већ су се почели спајати. Између џемата су висока брда, стрме косе и дубоке јаруге, које су тешко пролазне. Између појединих крајева по селу је тежак саобраћај и није чудо да се нађу старих људи, који за своје село не знају докле се простире. Стапари спадају у ред оних села, која имају доста земље од сваке врсте. Најлепша зиратна земља су по кречњачким теренима; Пониквама, Мојковићима, Кули и Постењу. Закоса, испусти, пространих шума има по Јеловој Гори, Кадињачи, Пониквама и на све стране по џематима. Докле није изнет плуг на Јелову Гору и Поникве, Стапари су се стално расељавали, али су данас застали са расељавањем а шире се на све стране.
    Сеоски џемати већег обима су: Стапари око цркве и школе и на запад преко Поникава до Биоске; Кула на источном ободу стапарске површи, исте висине са кечерском и према Забучју; Мојковићи на површи и према Качеру, спуштени Реци, око врела и пећине Мегаре; Тупаја (Јасенова), северно од Стапара на Пониквама и изнад Биоске; Долови на Пониквама око старог пута и по Кадињачи; Постење испод Поникава, испод оних високих истоку окренутих остењака и кречњачких градина са врелима; Гредица по ободу Кадињаче и низ потоке који граде Сињевац; Дупци у Јеловој Гори при правим изворима Сењевца; Десна Река главна притока Сењевца и до Бухара испод бухарске Чаковине; Волујец на ставама свих потока, према Постењу и на левој страни Сењевца око нове механе; Буља (Грбача) испод Волујца, с обе стране Сењевца и испод Куле.

    Име и старине у селу.

    -Име селу, старе ископине по Постењу, Мојковићима, пећинама, Пониквама, око старе механе, Кула и друга имена, поред старих зидина, ханишта и гробова доказ су велике старости овог села. У традицјама старих породица постоје предања да су живеле неке старе породице по Дупцима, Буљи и Јеловој Гори, које су се бавиле справљањем масла, сира и пастрме од оваца и коза. Шта је било са овим породицама не зна се, главно је да их данас нема овде.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Стапарци (Перишићи, Гачићи и Синђићи) су најстарије породице овог села. Гача и Периша Стапарци су из Куча, дошли негде у Колашин и преко Диваца сишли у ово село. Они су се први почели насељавати у селу поред пута, којим су се горња села спуштала Ужицу, населили се са обе стране пута и међу собом подигли цркву, после школу и механу, чиме је део села постао средина, мада није стварна средина села. Стапарци су жилави, радни, издржљиви, послу одани и најбољег материјалног стања и положаја; има их у Стапарима 38 кућа, славе Никољдан.
    -Радојичићи су, као и Стапарци, сишли и на Кули населили пре, као и претходни, 200 година, дошли из Доње Бистрице испод Златара. Дошла су два брата, па старији прешао у Гостиницу а млађи остао и нашао склоништа на Кули са обе стране старог пута, којим се спуштало у Турицу и град ужички, има их 15 кућа, славе Лучиндан.
    -Мојковићи (Даничићи, Милутиновићи и Милосављевићи) су трећа стара досељена породица. Мојковићи Милутин и Милосав са удовом Даницом дошли су из истоименог села у црногорском Колашину. На сеобу их је покренуо Периша Стапарац и са њима дошао, прво их населио изнад врела и пећине Мегаре, где су дуже остали. Цео овај крај око Мегаре назову Мојковићима, па се тако и данас зове; а чим који од њих испадне из села опет се зове Мојковић. После деобе удова Даница као најслабија страна у Мојковићима и њени потомци се назову Даничићи. Милутинови синови пређу у Тупају и постану Милутиновићи и Милосављевићи; касније Милосављевићи пређу у Волујац и Буљу. Даничин унук пресели се у Гредицу и тамо се насели. Има их данас у селу 40 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Словићи су четврта старија породица, дошли су за Стапарцима и прво засели у Доловима, па се после померили у Волујац и Буљу, где су увек заузимали најбоља и најјача имања у тим крајевима. Они су овде сишли из Чајетине а раније из села Кратова код Прибоја. Словића има и преко Увца према Јабланице, овде их је 16 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Курлаге (Курлагићи) су пета од истовремених старијих породица, прва посела Постење. Курлаге у Постењу, у Тупаји у Мојковићима, у Кули у Ристовићима, су пореклом из Комарнице у Дробњацима. Курлаге је подигао на глас њихов предак, који је добио надимак по имању неког Турчина Курлаге у Постењу. Курлаге су људи од вредности, велики устаници, дрски и склони за напад, по чему се одликују Курлагићи, има их 8 кућа, славе Ђурђевдан.

    Наставиће се….

  5. Стапари, наставак….

    -Ћосићи су шеста старија породица, насељени у Волујцу, Стапарима, Буљи и Душцу, једна иста породица, потомци неког Никифора Ћосе, који се први пут населио у Волујцу и тамо умро; неки његови потомци одселе се у ваљевске Попучке и тамо остану. Старина им је из села Волује код Никшића. Овде их има 17 кућа, славе Јовањдан.
    -Богојевићи спадају у старије породице. Богоје Брашњо дошао је са децом својом из Бабина код Пријепоља и посео Поникве и Долове. Његови подомци су:
    -Илићи у Кули;
    -Деспићи у Тупаји и
    -Маринковићи на Гредици и Буљи; има их 17 кућа, славе Никољдан.
    -Мирковићи су у Стапару, Тупаји, Страњаци и Дупцу, досељени из Горњих Страњана изнад Пријепоља, има их 13 кућа, славе Стевањдан.
    -Вуковићи су у Стапарима и Мојковићима;
    -Драговићи у Постењу и
    -Ирићи у Десној Реци су потомци Вука Драговића и његовог брата, досељени из Сељанчице код Пријепоља, има их 15 кућа, славе Јовањдан.
    Све су се горње породице доселиле пре Кочине Крајине у ово село. У то доба долазе многе породице и по реду су:
    -Бошњаковићи и Скокићи. Јовица и Никола Бошњаци пали су у Постење, па се одмах поделили, те се Јовица одселио у ваљевске Пријездиће а Никола остао. Дошли су из Врбова у Полимљу код Пљеваља; има их у Постењу у Гредици и као Скокића 11 кућа, славе Никољдан.
    -Миловановићи у Стапарима и Кули сродници су Марковића из Г. Страњака, дошли у ово село и прво се населили на Кули, има их 6 кућа, славе Алимпијевдан.
    -Буквићи у Тупаји и Доловима и
    -Секулићи у Дупцима дошли су из села Букве код Пљеваља, има их 11 кућа, славе Стевањдан.
    -Дивјаци (Дивљаци, Дивљаковићи) у Постењу и Волујцу су из Црвен-Дола на Чеву, има их 8 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Обућине;
    -Јешићи и Јевтовићи у Десној Реци;
    -Максићи и Васићи у Буљи дошли су од Колашина из Мојковића 20 година после првих Мојковића, има их 14 кућа, славе Јовањдан.
    -Млађеновићи и Лукићи у Мојковићима су из Калудре у Колашину, дошли после Мојковића, кад и Обућине, има их 12 кућа, славе Часен Вериге.
    -Старчевићи на Гредици, њих је довео Крстивоје Старчевић из села Букве код Пљеваља. Прво је дошао у Мојковиће па ту и умро; како се два пута женио, старија деца му остану у селу а млађа од друге жене изађу на Гредицу и тамо се населе, има их 12 кућа, славе Јовањдан.
    -Радовановићи (Црепуљари) дошли су из Слатине код Прибоја и населили се да граде црепуље у Кули, има их 6 кућа, славе Пантелијевдан.
    -Крњевићи (Крњачићи) и Ћубићи (Ћубе), први у Постењу – други у Тупаји довео је и Тупају и ту их населио Ћубо Крњевић из села Крмаче на Увцу. Ћубови потомци су од две жене; од прве Ћубићи (Ћубе), од друге Крњевићи (Крњачићи), има их 8 кућа, славе Томиндан.
    Горњи досељеници су до 1810. године. После те године населили су се:
    -Кнежевићи и Ђуричићи у Десној Реци и
    -Јовановићи на истом месту и у Буљи су од Кнежевића из Биоске, има их 13 кућа, славе Никољдан.
    -Рафаиловићи и Ристовићи, први у Стапарима – други у Кули су из Негбина, има их 5 кућа. Славе Ђурђевдан.
    -Бакрачлије у Дупцима, Десној Реци и Тупаји су из Пчелица, однекуд из Црне Горе, има их 4 куће, славе Лазаревдан.
    -Јокићи и Илићи у Тупаји су из Тупаје, има их 7 кућа, славе Лучиндан.
    -Милановићи у Мојковићима су стара Трифуновића много расељена свештеничка породица из Кремана од тамошњих Захарића (Радоњића), има их 4 кућа, славе Лучиндан.
    -Гредељевићи су у Стапарима и Мојковићу, досељени из Чајетине од Барјактаревића, има их 4 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Веселиновићи, њиховог претка довела је мати из Карана и оставила у Мојковићима, има их 4 куће, славе Ђурђевдан.
    -Пејићи (Кесеровићи) су у Мојковићима и Кули, превео их са Кесероевине у Биосци њихов деда Паја Пејић те их зову Кесеровићи, има их 4 кућа, славе Никољдан.
    -Плакаловићи су из Црне Горе од Грахова, има их 3 куће у Тупаји, славе Јовањдан.
    -Антонијевићи и Лазићи, први у Кули – други у Дупцу и Волујцу, дошли су из Кратова, има их 5 кућа, славе Мратиндан.
    -Попадићи у Мојковићима и Стапарима су из Заовина, има их 5 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Димитријевићи су из Дробњака, познији досељеници на Гредици, има их 4 куће, славе Ђурђевдан.
    -Марјановићи у Дупцима су из Доброселице, има их 5 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Челиковићи у Десној Реци и Дупцима су из Заовина, има их 3 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Петровићи и Скеровићи, први у Десној Реци – други Доловима, њих је населио Петар Скеровић из Жупе код Пљеваља и пошто се два пута женио деца му се одселила на две стране, има их 5 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Стевановићи у Тупаји и Волујцу су из Комана у Црној Гори, има их 3 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Спасојевићи и Молосављевићи, први на Постењу – други на Гредици су из Пипера у Црној Гори, има их 5 кућа, славе Никољдан.
    -Паковићи су из Негбина, има их у Буљи 4 куће, славе Ђурђевдан.
    -Бошковићи и Нешковићи у Буљи су од Ковачевића у Шљивовици, има их 6 кућа, славе Св. Враче.
    После 1834. године и после 1878. године дошли су:
    -Мандићи у Мојковићима су из Сељана код Пријепоља, има их две куће, славе Ђурђевдан.
    -Лазаревићи су из Бање, једна кућа, славе Стевањдан.
    -Доганџићи су на Кули, дошли из Качера, једна кућа, славе Никољдан.
    -Новаковићи су из Пчелица, једна кућа, славе Никољдан.
    -Којадиновићи су из Заовина, једна кућа, славе Стевањдан.
    -Пјевчевићи су из Рутоши, једна кућа, славе Никољдан.
    -Станишићи су из Станишеваца, једна кућа, славе Никољдан.
    -Станковићи су из Мокре Горе, једна кућа, славе Стевањдан.
    -Аћимовићи су из Биоске, једна кућа, славе Јовањдан.
    -Маџаревићи су из Осата у Босни, једна кућа, славе Аранђеловдан.
    -Радовићи су из Шљивовице, једна кућа, славе Св. Враче.
    -Шишићи су из Гостинице, једна кућа, славе Аранђеловдан.
    -Радовановићи су из Вранеши, једна кућа, славе Никољдан.
    -Панићи су из Биоске, једна кућа, славе Петровдан.
    -Томашевићи су из Бистрице, једна кућа, славе Лучиндан.
    -Перишићи су из Богата код Нове Вароши, једна кућа славе Ђурђевдан.
    -Папићи су из Рутоши, једна кућа, славе Ђурђевдан.
    -Митрашиновићи су из Биоске, једна кућа, славе Стевањдан.
    -Ђурићи су из Заовина, једна кућа, славе Ђурђевдан.

    Писац ове књиге Љуба Павловић не каже колико у Стапарима има кућа и породица.

    Крај!

  6. Порекло становништва села Биоска, град Ужице – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај и тип села, воде, земље и шуме.

    -Западно од Стапара је високо брдско село Биоска. Докле су Стапари малим делом на Пониквама, дотле је сва Биоска углавном сва на Пониквама. Високо, мање-више равно село на површи, с које се са источне, северне и западне стране врло стрмо спушта у биоштанско поље, познато под именом Рочњак. Поникве су висока тријаска површ, а Рочњак је кредно доста неравно, одлично наводњено и црном смолницом покривено поље, пружено уз Ђетињу више од 3 км у дужину и више од 250 метара просечне ширине. Ово је поље ненасељено, под њивама и житница је овог села. Препуно је јаких и бујних врела, која избијају на све стране испод Поникава и спуштају се ка Ђетињи. У средини поља ближе Ђетињи је Бања, око које је високи Омар, по коме се назива и један џемата овога села.
    Југоисточни део села је опет на Пониквама, које се полако спуштају Ђетињи, богат изворима, званим Вруцима. Ових Врутака има неколико и падају у Ђетињу. Око њих је најнасељенији део села Вруци. Вруци су на кречњачком и кредном терену, врло плодни и наводњени као Рочњак. Од Биоске су згодно одвојене Омаром и Пониквама, да се у њих из Биоске улази само са једне стране. Што су згодно одвојени и пренасељени, почели су прелазити на све стране, па и преко Ђетиње и подизати се под Стапаре. И Вруци и други делови Биоске су највећим делом на левој страни Ђетиње и у пригревици, због чега се много цени и плодност и згодност Биоске.
    Биоска је југоисточним делом најнасељенији и најбогатији део, а северозападно ушла у Тару и попела се на баре, најсиромашнији и најненасељенији део села. Тамо има нешто испуста, закоса, проређене шуме с врло мало летњих станишта. Ово је крај серпетинског брда и ридина, које свучене у Коњску Реку и Ђетињу чине штету Рочњаку и Вруцима.
    Изнад Рочњака, биштанске стене, која се диже над Омаром са северне стране и испод које се састају највећа врела, средина је села, над њим се усправно подижу Поникве, на чијим је плећима и доловима растурено ово велико село. Свуда по Пониквама су насеља и пространа поља, где су остењци, брдељци и градине испаше, долови и вртаче насеља и зиратна поља, а Омари шуме, воде и закоси. Више од две трећине Поникава својина је овог села и Стапара, само једна трећина у својини дринских села: Солотуше, Пилице, Злодола и Заглавља.
    Ставе Карачице и Коњске Реке у реку Ђетињу су у југозападном делу села. На ставама су простране плавине и на све стране уништене луке и получци. Многи огољеени ридови креманског Стрмца и Кадијине Главице узрок су пропасти већег дела пољских имања у Ђетињи. По стрмачким и кадијиним Ридовима овде-онде су особити закоси и згодна имања, куда је насељен најсиромашнији део Биоске Станићи и кремански Радојевићи, једно од других скоро неодвојених.
    Биоска је највеће обласно село, растурено великим џематима. На Стрмцу и Кадијиној Главици с осојне стране су Станићи, растурени по ридовима и барама и издигнути до Таре. Изнад цркве и школе, које су поред Ђетиње и у западном делу села, скоро на крају, је Биоска, изнад поља и по Пониквама, право солотушкој Јасиковици. Косо од Биоске, више на североисток је вис Пехар на Пониквама и око њега џемат Пехар, који је над Солотушом и њеним Писаником. Изнад великог врела и у склоповима, крај којим јуре виловити потоци и доба киша и топљења снегова је најстарије насеље овог села Кесеровина.
    Поред Поникава, тамо где има јаруга, долова и ридова су Поникве, нови џемат овог села, изнад стапарских Долова и поред бајинобаштанског пута. Источно од Кесеровине изнад другог главног врела у Рочњаку, опет на Пониквама су Ћосићи. Ближе Стаприма и поред новог пута и око извора су Јанковићи. Око механе, изнад става оба врела под механом је Рочњак. Под Јанковићима а источно од Рочњака је Малић-Брдо. Испод Рочњака на Омару око Ђетиње и преко ње по осоју креманског Стрмца је Омар-Бања, названа по томе што је ту поред реке Ђетиње и у кориту врела минерални извор сумпораче Биоштнске Бање. Испод Јанковића на југ и на исток од Омара је затворени џемат Вруци прави засеок, згодном приликом може бити и ново село.

    Старине у селу.

    -Биоска је старо насеље, још из најранијих времена. Ископине по пећинама у Вруцима, Кесеровини, Рочњаку и Бањи, стари гробови по Рочњаку, Кесеровини и око цркве; старе путине по Пехару и Пониквама; старе зидине у Кесеровини и Биосци, доказ су старог живота и некадапњих култура. Данашња Биоска нема старих породица, погубила их је и раселила.

    Наставиће се….

  7. Биоска наставак….

    Порекло становништва и оснивање села.

    Изумрле и расељене породице.
    -Још је у живој успомени да је у Кесеровини живела стара породица Кесери, која је оставила само име краја, где је била. Кесери су стара породица и ко се год из њихове Кесеровине иселио и отишао на другу страну презивао се Кесер или Кесеровић. Ових Кесера има доле у Јадру на више места куда су отишли из овог села. Да ли их је остало овде, па се после стопили са досељеницима, данас нико не може да тврди. Кесера ја било доста година по доласку првих биоштанских породица.
    -На Омару око Бање била је једна стара породица, која је славила Ђурђиц; негде се доле низ Дрину померила и рано изгубила. Од ове породице као да ће бити потомака у Костајнику и селима око њега.
    Досељене породице:
    -Лазићи су најраније досељена породица овог села, који су овде стигли пре 220 година. У село уз стапарске Перишиће и селотушке Гентиће дошла су два брата од Куча из једног исток места. Један се од браће одсеслио чим је дошао у ово село и сишао или у Равнају или Белотић у Рађевини и тамо се населио, где и данас има свога потомства, а други се населио у старој Биосци, око Врела. Од овога су Лазићи у Биосци где их је данас 19 кућа, славе Никољдан.
    -Кнежевићи (Костићи) су друга истодобна стара породица. У ово село дошла су четири брата; Симеун, Радоје, Коста и Михаило Кнежевић из села Кнежевићи у Пиви. Чим су пали у Пехар поделили су се. Још при сеоби умро је Михаило и оставио иза себе удову Станојку и више синова. По смрти Станојчиној поделе се синови и два сиђу у Радаљ сродницима Радићима и уз њих се спусте у Мачву, два остану у селу и један умре без деце а други умре млад и остави сина Богдана чији се потомци зову:
    -Богдановићи и Станојчићи;
    а друга двојица сиђу у Бобову под Медведник и ту уз сроднике, синове умрлог Радоја, који се раније иселио, остану и имају потомства. Од Косте су потомци Костићи. Кнежевићи у Пехару, Станојчићи и Богдановићи у пехару, Костићи у Пехару и Кесеровини су једна породица, има их 78 кућа, славе Никољдан.
    -Аћимовићи су трећа истодобно стара породица. Уз Симеуна Кнежевића дошли су из истог места у Пиви Никодим и Саватије Кнежевићи, синови старца Аћима, кога су водили међу собом. Оба брата су се населила у Пехару поред Кнежевића и по смрти Аћимовој назвали се Аћимовићи и изделили се. Саватијеви потомци иселили су се у Ужице и тамо погубили а Никодимови су осталу у Пехару и још су се много расељавали на све стране. Аћимовићи су као и Кнежевићи истицали вредношћу, радом и држањем; има их увек као трговаца, чиновника и занатлија по свим крајевима Србије. У селу их је 20 кућа, славе Јовањдан.
    -Јелисавчевићи (Јелисавчићи и Ђуровићи) су четврта стара породица. Ова стара хајдучка породица много је протеравана и расељавана, овде је дошла од Куча, из истог места одакле су растински и заовљански Кремићи. У ово село дошла су три брата; Марко, Милош и Крсто уз стару матер Јелисавету (Јелисавку). Крсто је био хајдук и одмах по доласку у Биоску оделио је своје и превео у Заовине у Коњску Реку, тамо их ставио под надзор сродника Кремића, са којим је хајдуковао. Крстов је унук чувени Павле Јелисавчић, који је дуго хајдуковао по Србији и Босни педесетих и шездесетих година 19. века, који се на крају предао нашим властима, спустио у Ужице и тамо умро у дубокој старости. Из себе је оставио већу породицу. Јелисавчићи у Кесеровини и Ђуровићи у Пониквама су Јелисавчевићи, има их 20 кућа, славе Јовањдан.
    -Љубичићи (Јанићи) су пета стара биоштанска породица. Удова, врло кршна и снажна, притом врло отворена и речита старица Љубица дошла је из Добрих Села у Дробњацима са два постарија пасторка; Миладином и Обреном. Обрена је већ била запопила и довела овде да попује, био је млађи од Миладина и чим је дошао оделио се и населио у Биосци уз Лазиће. Поповао је при манастиру Рачи кратко време. Умре му попадија, и оне се по наговору неког пријатеља, калуђера из Раче, замонаши и оде у Никоље да служи. Тамо му се много допадне те преведе маћеху Љубицу, која му се старала о деци, и несели у Рошцима. По овој маћехи Љубици потомци оба пасторка зову се Љубичићи и овде и у Станићима. Има их као Јанића у Кесеровини 24 куће, славе Ђурђевдан.
    -Јанковићи су шееста стара породица. Јанковиће, по којима се цео крај села зове, довели су из села Церја или Церове (?) код Пљеваља Јанко и Савко Пљеваљци, раније Кучи. Савко је био свештеник и поповао у овом селу много година те ту и умре. Од Савка се одели Јанко и њему остави два сина од прве жене, а са другом женом и децом спути се у Драксин и тамо заснује велику породицу Јанковиће. Од њих су:
    -Деспотовићи и Новаковићи у Омару, има их укупно (са Јанковићима) 31 кућа, славе Никољдан.

    Наставиће се….

  8. Биоска, наставак….

    Позније породице досељене у село у времену до 1792. године су:
    -Ћосићи. Довео их Јанко Ћосо из истог места одакле је био Јанко Пљевљак. Јанко је имао доста деце и једног брата, чији су се потомци раселили. Ћосов крај назван је Ћосићи, њих је 19 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Анђићи су друга породица овог времена. Свекрва Анђа Команка са три удове снахе и децом дошла је из села Комана у Црној Гори у Бијела Брда код Вишеграда. Једну од снаха са децом остави у Брдима а са две снахе је прешла у Биоску и прва се населила у Вруцима. На оба јој се места потомци зову Анђићима. Слаби су али се држе; много замиру, те се одржавају уметнутим породицама са стране. Анђићи у Вруцима и поред њих;
    -Миличићи и Васићи су једна породица; има их 19 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Митрашиновићи су трећа биоштанска породица из овог доба. Дошла су два брата; Митршин и Јован, или Малићи или са Малић-Брда код Чајнича у Босни; они су први населили Малић Брда из Рочњака. Јован је умро без деце а Митрашиновићи у Малић Брду и Станићима су једна породица са 14 кућа, славе Стевањдан.
    -Рогићи (Јараковићи) су четврта породица овог доба. Петроније и Мило Рогићи су из Јараковића код Пљеваља; дошли после Јанковић, где их је зауставио и населио поп Савко. Овде су дуго били заједно у Кесеровини. Милови синови прешли су у Косјерић. Данас су више познати као Јараковићи сви су у Кесеровини – 25 кућа и три кућа Рогића у Ђуровићима, први славе Никољдан, други славе Јовањдан.
    -Панићи су пета биоштанска породица овог доба. У Кремна су дошли из села Малинска у Дрбњацима три брата, Пано, Ћорко и Радош, па су се поделила, Радош остао у Радуши а Пано и Ћорко се спустили на Стрмац по дну Кремана у Карачицу. Панова деца се одвоје од Ћорковог сина Радоја и пређу у ово село на Малић Брдо. Панићи на Малићу, Омару и Рочњаку и:
    -Маринковићи у Омару су једна породица, има их 29 кућа, славе Петровдан.
    -Станићи су шеста постарија биоштанска породица овог доба. У Кремна су дошла два брата, Симон и Милосав и снаха, удова, Стана. Стана је имала два сина. Чим је дошла у село, одели се од девера и насели на Коњској Реци, при улазу у теснац. По смрти Станиној поделе се њени синови, један пређе у Биоску и насели се на стрмачким странама. Од Станиних унука многи су се населили низ Дрину, по Јадру и Мачви а било их је у Ваљеву и другим крајевима. Овде их има 19 кућа, славе Св. Враче.
    -Стевановићи су седма биоштанска породица из овог доба. Дошли су из Грахова у Црној Гори на Гласинац, ту запали и поделили се у две велике групе; једни су отишли дубље у Босну а други у Осат. Од ових из Осата, из близине Сребренице дошли су у ово село Стевановића два брата, населили се у Вруце као зидари и ту остали. Има их 16 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Радивојчевићи су осма биоштанска породица из овог доба. Ова жива и неизмерно врло весела породица је из Бјелице у Црној Гори, сишла у Горажде, дуго становала у селима око Горажда па се доселила у ово село. Једни су остали овде а други сишли у Мачву у Засаавицу, тамо једно време остали, па једни после прешли Саву и населили се у Барању. Има их и овде и у Засавици, у Биосци 10 кућа, славе Јовањдан.
    Досељеници у Биоску после 1807. 1834. и 1878. године у:
    -Цветићи су први досељеници из овог доба. Два кривошијска ускока, Цветко и Соко, два рођена брата, после подужег напада и борби око Рисна и Новог у Боки Которској, оба погину и њихове удове са децом одвуку се и склоне у Грахову. Соколова удова Цвета, која је била родом од Стевановића, сазна да су се њена браћа нашла у овом селу, доведе са собом своју и свога умрлог девера и јетрве децу и насели их у Вруцима. Нешто се њене деце слило у Шумадију. Овде их је у Вруцима као Цветића 16 кућа, славе Марковдан.
    -Цицварићи и Терзићи су друга биоштанска породица овог доба. Неки Симо Цицвара из Никојевића дошао је као терзија у ово село. Симо је радио свој занат о селу и на све стране, а радио ја највише на Омару у Пешићима, чијом се удовом оженио. Цицвара је био сиромах терзија па су му и потомци такви. Њихове су куће око Бање, а неки су му потомци отишли у Анђиће на њихова имања. Омарске Цицваре зову Терзићи а Врутачке Цицварићи. Има их 18 кућа, Терзићи славе Никољдан а Цицварићи Аранђеловдан.
    -Ваљари (Ваљарњвићи) су трећа породица из овог доба. Ваљари су из Кобиљег Дола на Грахову, сишли негде око Пљеваља па одатле дошли у ово село и населили се на Омар око Бање и у Паниће. За њих се мисли да су потомци некаквог Пјева Ваљара, доброг певача и весељака. Има их 13 кућа, славе Петровдан, они у Радивојчевићима Јовањдан и у Симићима Митровдан.

    Наставиће се….

  9. Биоска, наставак….

    Каснији досељеници су:
    -Трифуновићи су у Биосци, дошли из Камене Горе до Пријепоља, има их 10 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Симићи су на Омару, досељени из Цеклина у Црној Гори, има их 5 кућа, славе Митровдан.
    -Мијатовићи су у Ћосићима и у Јанковићима, дошли су из Грачанице код Прибоја, има их 6 кућа, славе Алимпијевдан.
    -Башкићи су у Рочњаку, досељени из Сељана код Пријепоља, има их 3 куће, славе Ствањдан.
    -Тадићи су на Пониквама, досељени из Пилице код Придола(?), има их 3 куће, славе Стевањдан.
    -Кљајићи. Њиховог претка превела је мати при удаји у Митрашиновиће на Малић-Брду, оставила га ту, где су му потомци на Малић-Брду и Пониквама: Они су из Обајгоре; има их 5 кућа славе Стевањдан, своју славу Лучиндан су напустили.
    -Нешковићи су у Биосци изнад цркве, досељени из Осата у Босни, има их 3 куће, славе Никољдан.
    -Ћосићи други су у Ћосићима, дошли на имање старих Ћосића, чијим прецима су пришли. Старином су из Трнаве код Нове Вароши, има их 3 куће, славе Ивањдан.

    -Делијићи су потомци Делије Минића, терзије, дошли у Ћосиће из Пчелица, има их 3 куће, славе Лазаревдан.
    -Панићи други су у Омару, дошли из Трнаве код Нове Вароши у старе Паниће на њихова имања, примили њихово презиме, има их 4 куће, славе Ђурђевдан.
    -Глишићи су у Омару, дошли из Слатине код Прибоја, има их 4 кућа, славе Јовањдан.
    -Делијићи други су у Ћосићима, довео их ковач Делија из Велике Дренове код Пријепоља, има их 5 кућа, славе Лучиндан.
    -Рогићи други су од Витаса из Кремана, ушли на имање Рогића, примили њихово презиме, има их 4 куће, славе Ђурђиц.
    -Павловићи су у Вруцима, досељени из Велике Дренове, дошли на Анђића имање, има их 7 кућа, славе Аранћеловдан.
    -Ђокићи су од Пчелица, опет на имању Анђића, има их 6 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Николићи су у Вруцима, дошли из Стапара из Тупаје, има их две куће, славе Лучиндан.
    -Челиковићи су у Рочњаку, досељени из Заовина, населили се на имању Јанковића, има их 3 куће, славе Никољдан а своју славу Ђурђевдан су напустили.
    -Синђићи су у Рочњаку, дошли из Стапара, има их две куће, славе Стевањдан.
    -Којадиновићи су у Рочњаку, дошли из Заовина, има их две куће, славе Стевањдан.
    -Гагићи су у Омару, дошли из Пилице од Јојића, има их две куће, обе на туђим имањима, једна слави Петровдан, друга Јовањдан.
    -Познији досељеници су:
    -Миливојчевићи су из Солотуши, једна кућа, славе Ђурђиц.
    -Илићи су у Панићима, дошли из Пилице, једна кућа, славе Петровдан.
    -Јокићи су из Јагодине код Вишеграда, једна кућа, славе Игњатијевдан.
    -Мићовићи су у Анђићима, досељени из Шљивовице, једна кућа, славе Аранђеловдан.
    -Плакаловићи су у Анђићима, дошли из Стапара, једна кућа, славе Аранђеловдан.
    -Максићи су у Анђићима, дошли из Стапара, једна кућа, славе Аранђеловдан.
    У Биосци је 479 домова од 45 породица.

    Крај!

  10. Порекло становништва села Кремна, град Ужице – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај и тип села, воде, земље и шуме.

    -Кремна је чисто планинско село. Од запада и нешто са севера диже се Тара, чији се Милошевац види са сваког места у селу, а испод кога се Креманске Косе спуштају полагано селу. Са југа и истока је Шарган и његое косе, које се са обе стране спуштају лагано селу и губе. Од севера је висока серпетинска коса Стрмац, расечена на два места Коњском Реком и Карачицом. Стрмац се нагло подиже да се са супротне стране изгуби у долини Ђетиње која под њима настаје. Кремна су оивичена високим косама преко 1000 метара унутра потпуно равна и равнија него ма које село у оваој области, иако су на великој висини.
    Кроз Кремна теку и у њима су и извори три повеће речице; Карачице, Коњске Реке и Трговишке Реке (Трговиште). Карачица извире у Горњој Радуши под Шарганском косом Соколином и тече источним ободом села. Око ње су насеља и најлепша поља од почетка поља, од почетка до испод Врачарића и Црног Врха. Трговишка Река извире пор Шарганом на његовој преседли, преко које прелази у Мокру Гору, тече од почетка до краја широком равницом, која се зове под Шарганом до Панића Трговиште а одатле до краја Дубрава. И низ ову реку са обе стране по ободу равни су насеља и плодна поља. Коњска Река спушта се са креманских Коса и кад избије из њих пада у равне Дубраве и ту се састаје са Трговшком Реком, после кратког времена пробија Стрмац испод Кадијине Главице спаја се са Карачицом и гради Ђетињу. И по дну ове реке су насеља и богата креманска поља. Све три ове реке теку мирно кроз село, само делимично Коњска Река има плавина и нередовним приликама.
    Средином села диже се висока обла главица Гробљански Вис, по чијем ободу су насеља, а целим простором су по њој најбогатија поља за обрађивање. Кремна су и са овим висом геолошки једноликог састава од најгорњих кретацејских наслагања која су откривена свуда по селу, понегде се изоре и понека пласица угља дуж Карачице. Кремна се сматрају најплоднијим селом у целом крају. У Кремнама рађају сви земаљски усеви и дају много богатије плодове него доња ђетињска села. И воће не успевају нигде боље у околини него по Кремнима. И воћа и усеви познији су него у Биосци, мада је Биоска неодвојена од Кремана. По ободу коса, по Гробљанском Вису су поља за обрађивање, долином река су закоси а око кућа су воћа, која су још мала, али се стално повећавају. На све стране око села су џематски испусти; даље џематски закоси а у планини летња станишта. Витаси, Панићи Родаљи и Бешлје имају закосе, шуме и летња станишта по Шаргану и Милошевцу; Милосављевићи, Тарабићи и Михаиловићи по барама и Косама, Радушани по Шаргану на све стране. Остали сељаци излазе на све стране и на високе косе.
    Кремна је типско старовлашко село, сва су у Старом Влаху. Његови џемати су велики, са кућама збијенум по нарочитом начину. Прави џемати су: Радојевићи по Стрмцу са северне стране и око става Карачице и Коњске Реке; Поповићи на Поповини и са присојне стране Стрмца; Јанковићи на средини села и по источном ободу и на пригревици Гробљанског Виса; Горња Радуша при извору Карачице под Соколином; Доња Радуша дубоко увучена у Карачицу до Шљивовице; Богосављевићи на западном ободу око школе, механе и суднице; Витаси при изворима Трговишке Реке; Дубраве иза Богосављевића и на путу за Тару и Заовине; Матик у Косама и Коњска Река при извору и паду с Коса, северно од Матика.

    Старине у селу.

    -Кремна су најстарије насеље овога краја. На врху Гробљанског Виса у Јанковићима је старо гробље из најранијих времена. Тако исто старо гробље има у Поповићима, које је скоро цело раскопано и разнето. Горњи ток Тговишке Реке зове се Трговиште, где се држи да је била варош и да је имала чувене тргове, на које је долазио ради трговине чак и приморски свет. По пољу су изораване разне културне стварчице, зидине и греде из старог доба. На више места у селу има високих тумула, који су раскопавани и стално се раскопавају, у њима се налазе кости и разне ситнице. Велики шанчеви по Шаргану и Гробљанском Вису су из 1807. године, добро очувани, чувају се и не заоравају. Старе путине по Тари и старе зидине по њој су из новијих времена. Многе рушевине по џематима су остаци исељених породица.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Кремна су по свом положају у доба миграција била етапна станица: Многе посавске,подринске и шумадијске породице застале су овде и тек по одмору и орјентацији отишли одавде, населиле са не она места, где су им се раније сродници населили. Од овог села па низ Дрину до Саве, на исток до Мораве и низ њу до Дунава наћи ће се многе породице, које су се спустиле из Кремана а данас немају овде потомака.
    Због свог положаја тешко да су Кремна могла одржати старе породице, испуштале су их да би добили нове, тако да и њих замене млађима. Кремна су још 1834. године завршиле своје примање, тада је у село дошла последња породица, данашњи Милановићи. Још у почетку 19. века престало је досељавање. Долазак Милановића изазвао је узбину у селу и противљење, где су се и државне власти умешале и дале остатак сеоских утрина.

    Наставиће се…..