Србобран и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 4

Општина Србобран:

Надаљ, Србобран и Турија.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. vojislav ananić

    СРБОБРАН

    Општина Србобран се налази у Војводини и заузима средишњи део Бачке на површини од 284 км2. Општину чине три насеља: Србобран, Турија и Надаљ. Насеље Србобран лежи на 45° и 35´ северне географске ширине и 19° и 47´ источне географске дужине.
    Већи део насеља лежи на левој, а мањи на десној обали Великог Бачког Канала. Са севера и истока Србобран је опасан меандром речице Криваје, која се код Турије улива у велики Бачки канал.
    Географски положај Србобрана је веома повољан. Воденим путем тј. Великим Бачким каналом, Србобран је преко Дунава и Тисе повезан са светским воденим путевима. Важна су и два сувоземна пута, који се укрштају у самом центру Србобрана.
    Меридијанског правца је међународни пут који повезује средњу и јужну Европу. Упоредничког правца је пут Сомбор – Бечеј, који повезује Подунавље и Потисје.
    Најстарији писани податак о насељу је из 1338., под називом Сентомаш (Свети Тома). Србобран има око 16.000 становника, српске националности (70%) и мађарске националности (30%)

  2. vojislav ananić

    Надаљ
    Најмлађе село Шајкашког батаљона

    Ововремени Надаљ је најмлађе село у Шајкашкој. Насељен је одједном између 1800. и 1801. године. Надаљ је једино од 14 насеља Шајкашке које лежи „с оне стране јарка“, односно, римских шанчева. Основањем Надаља заокружене су границе Шајкашког батаљона у троуглу Дунав – Тиса – римски шанчеви. У ондашњем Шајкашком подручју било је вишка земље у државном власништву, тзв. предијуми. Властима је одговарало да се та земља подели досељеницима, јер би тиме потпомогли привредни развој и вештачки повећали број становника и будућих војних обвезника. Дворски ратни савет је планирао да у близини Чуруга насели немачки живаљ из „рајха“. После доста перипетија одлучено је да се на предијуму „Надаљ“ населе Срби из провинцијала. Почетно насеље се развијало око двеју главних улица које се секу под правим углом и воде на четири главне стране света. Остале улице повлачене су паралелно са њима. Око раскршћа главних улица постојао је слободан простор који је намењен подизању парка. Надаљ има облик четвороугла, а атар му је у облику неправилног петоугла. Надаљу припада и екстериторијални потес Бороњ поред Тисе у жабаљској општини. Данас Надаљ припада србобранској општини. За годину оснивања села званично се узима 1801. година. Први Надаљчани су се доселили из коморског села Чеба (Челарева) пошто је то село продато спахији Марфију. Он је на рачун Срба делио земљу досељеним Немцима, а Срби су спас потражили у Војној граници. Командант Батаљона Станисављевић добио је дозволу да ове Србе насели на пустари „Надаљ“ код Чуруга. При оснивању Надаља забележено је 98 старешина породица са око 900 житеља. Приликом расформирања Шајкашког батаљона 1872. пописана је 271 кућа и 1669 становника.

    Историја памти да су у близини ововременог Надаља још у 16. веку постојала два насеља која бележе извори – истоимено село Надаљ и село Надаш. Постоје три претпоставке о настанку имена Надаљ. Од чешке речи „надол“, српске „најдаља“ и мађарске „надалyа“ што значи ниско, мочварно, трсковито земљиште. И четврто тумачење да је настало од речи „надалy“ што на старомађарском значи пијавица. А њих је било у мочварним пределима овога краја. Најстарији помен села под именом Надаљ потиче из 1543. године. Село се помиње у документима калочке митрополије у вези са плаћањем пореза. Истовремено се помиње и село Надаш. Турски дефтер је 1590. у Надаљу забележио 19, а у Надашу 25 пореских обвезника.
    Када је формирана Потиска граница (1701) Надаљ се спомиње као предијум (пустара) Чуруга. Приликом разрезивања пореза власти бачке жупаније пописале су 1702. 40 мушких пунолетних глава. Ракоцијеви „куруци“ су 1705, вероватно, опустошили Надаљ, јер се после ретко спомиње као насеље, а више као пустара. Приликом насељавања Надаља свака породица је добијала плац на којем је подизала кућу. Прве године насељавања подигнут је стан за официра, крчма, општинска кућа и школа. Одмах је била подигнута, додуше, трошна црквица покривена трском. Садашња православна црква почела је да се гради 1811, а завршена је 1813. и посвећена је рођењу св. Јована (Ивањдан). Црква је у Буни 1848-9. изгорела, али је после закључења мира обновљена. Први свештеник био је Теодор Георгијевић, досељеник из Чеба. Све до подизања нове цркве (1811/13) богослужења су држана и у школској згради. Према изворима за 1802/3, учитељ Никола Кешански учио је 30 ђака. За време велике поплаве 1816. школа је оштећена па је морала да се гради нова. Нова зграда подигнута је 1850. године.
    Села у Шајкашком батаљону била су повезана најпримитивнијим земљаним путевима. Средином 19. века поред Надаља је пролазио поштански пут, „поред крчме ’Гат’ и чурушких ливада“. На истом путу отворена је крчма за коју је Лединчанин Захарије Станковић са командом Батаљона закључио 1791. најстарији уговор на батаљонском подручју. Крчму је Станковић подигао о свом трошку на пустари „Надаљ“ поред насипа између Фелдвара и Темерина десет година пре оснивања села.
    Надаљчани су се бавили земљорадњом и сточарством, али прво занимање им је граничарска служба. С обзиром да је Шајкашка имала војну организацију власти то је више него у провинцијалу постојала потреба за занатлијама различитих профила: ковачи, колари, пушкари, абаџије, ћурчије, тесари и други. Најстарији писани податак о занатлијама у Надаљу је из 1815. када је ковачки калфа Јаков Миладинов добио дозволу да се насели, а онда се 1823. иселио у Турију. У Надаљ се 1815. доселио и први колар Немац Паул Блајх.
    Први трговац у селу био је Матија Лоренц који је већ имао кирчму, али је 1817. отворио и дућан. У селу је било пекара, морало је бити и млинара, помиње се Јован Нићифоров који 1826. није добио дозволу да се насели у Надаљу, нити да подигне сувачу, јер је већ 1815. постојала једна сувача довољна целом селу. Ову сувачу је Лука Дејановић продао неком Филипу Кужети.
    Историја Надаља од оснивања (1801) везана је за судбину Шајкашког батаљона. До 1808. Надаљ је са Чуругом чинио једну компанију (чету), а онда је заједно са Госпођинцима формирана друга са седиштем у Надаљу. Командант ове јединице био је капетан Лобарда. Најпознатији надаљски официр са завидном граничарском каријером био је Стеван Сурдучки. У револуционарној 1848-9. Надаљ са Чуругом су, како бележе извори, били најбунтовнија места у Батаљону. Вести о револуцији стигле су и у Надаљ у коме је већ 1. априла 1848. одржан збор граничара са којег су упућена „народна захтевања“, односно, револуционарни програм Срба који заједно са осталима треба однети у Беч. И Светозар Милетићје оних дана одржао говор у Надаљу. Учитељ Петар Зарић и граничар Лазар Сурдучки представљали су Надаљ на Мајској скупштини (13/1. мај 1848) у Сремским Карловцима. Надаљ је са војног гледишта постао важно месту у систему одбране на линији Турија – Фелдвар (Бачко Градиште). У страшној пролећној офанзиви генерала Морица Перцела, 1849, Сентомаш (Србобран) је доживео тежак пораз, а затим су редом заузимана, разарана и паљена и остала шајкашка места. После завршетка рата и успостављања мира Надаљчани су се враћали својим, иако попаљеним, кућама. Досељавале су се и нове породице, а нарочито после укидања Шајкашког батаљона 1873. године. Насељавање Надаља настављено је све до краја Првог светског рата. Међу 1621 Надаљчанином пописаним 1873. било је 26 Немаца и три Словака, а 1910. од 2728 становника скоро 15 одсто чинили су Мађари, Немци, Русини, Јевреји и други.
    После развојачења Батаљона брзо се прелазило са натуралне на робно-новчану привреду што је затекло неспремне Шајкаше и довело до назадовања у земљорадни и сточарству. Оснивање земљорадничких задруга био је покушај да се помогне сељацима и селу. У Надаљу је прва задруга основана 1902. године. Вероватно је током рата престала са радом, али је традицију надаљског задругарства 1921. наставила Српска земљорадничка задруга са 54 задругара. Основана је и Српска туринско-надаљска задруга за помагање и штедњу 1905. и постојала је до 1918. године.
    На крају Првог светског рата, 15. новембра 1918, у Надаљ је ушла српска војска, сматра се, под командом официра Ивице Живаљевића. На скупштини у Новом Саду (25.11.1918) одлуку да се Војводина присаједини Србији подржали су представници Надаља свештеник Војислав Ковачевић, учитељ Каменко Чура и земљорадник Милан Ракић. У Надаљу је 3. фебруара 1919. установљен Народни одбор општине.
    Између два рата и даље је пољопривреда најважнија привредна грана. Од ситне индустрије имали су млин (1926) и кудељару (1938). Циглана, коју је још 1898. подигао Фрања Шмит, обновљена је 1906. и модернизована 1930. године.
    Извори наводе да је 1878. у Надаљу постојала Српска читаоница у кући Панте Сурдучког. Библиотека са читаоницом обновљена је 1905. и поново реорганизована 1911. у Српску ратарско-занатлијску читаоницу. Све до Другог светског рата библиотека и читаоница су биле у истим просторијама Светосавског дома. Крајем осамдесетих година 19. века Надаљ је имао Српско певачко друштво.

    Литература: Лазар Ракић, Надаљ, Матица српска, Нови Сад 1988.
    Шајкашка I и II, историја, МС и ВМ, Нови Сад 1975.

    Драган Колак
    16. Феб 2008.

  3. Војислав Ананић

    Дунђерски, Гедеон Геда, велепоседник, индустријалац, правник (Србобран, 1. II 1875 — Будимпешта, 12.VII 1939)

    Основну школу завршио је у Србобрану, матурирао у српској гимназији у Новом Саду а потом уписао студије права. Докторирао је у Будимпешти у 21. години да би потом као равноправни ортак са оцем управљао целокупном породичном имовином. Оженио се Теодором Дором Влаховић и имао два сина, Душана и Лазара, и кћер Софију. Био је најкрупнији земљопоседник у Србобрану. Посед му се простирао у општинама Србобран, Бачко Градиште, Бачка Паланка, Нови Сад, Бегеч, Гложан и Чеб (данашње Челарево). Имао је неколико спахилука са замковима, парковима и ловиштима, неколико фабрика, хотел „Краљица Марија” у Новом Саду, био у управним одборима више банака итд. Поседовао је пиваре у Челареву и Зрењанину, кудељару у Челареву, две фабрике шпиритуса — у Србобрану и Челареву, парни млин и фабрику уља у Србобрану, као и више индустријских предузећа у Новом Саду. У Челареву је подигао ергелу за узгој пунокрвних и полукрвних коња. Бавио се и напредним сточарством, гајећи говеда, свиње и овце.
    По завршетку Првог светског рата окупљао је око себе младе српске интелектуалце и упућивао их на рад у организовању националног живота у ослобођеној Војводини. Као пољопривредник највишег ранга, путовао је у Енглеску да би проучио мелиорациону делатност, а нарочито дренажу. Схватајући хидротехничке проблеме и методе и знајући од каквог су значаја задружни објекти, насипи и канали, као иницијатор, оснивач и организатор чипско-бегејске водне задруге у целој земљи је организовао водне задруге у централне одборе, позивајући на сарадњу многе младе инжењере. Захваљујући томе успео је да спасе жетву 1919. те је изабран за председника Савеза водних задруга и дугогодишњег председника Централног одбора за водне задруге. Управо његовом иницијативом водне задруге и хидротехничка служба прве су биле потпуно национализоване. Учествовао је у организовању привредних институција и у стварању централних привредних установа као што су Народна банка, Српска банка или Јадранско-подунавска банка. Као један од оснивача налазио се на положају председника управног одбора Новосадске продуктне и ефектне берзе од оснивања до смрти и на месту председника управног одбора фабрике шећера а. д. „Бачка” у Новом Врбасу. Био је члан управног одбора многих значајних државних институција и фабрика: Народне банке Краљевине СХС, Српске банке д. д. у Загребу, филијале у Будимпешти, „Камендин” д. д. за производњу серума у Новом Саду, текстилне фабрике „Косте Илића и синова” а. д. и творнице конзерви „Кулпин” д. д. у Новом Саду. Основао је фабрике ратних авиона „Икарбус” и авионских мотора у Раковици.
    Активно је учествовао у верском животу (члан Патријаршијског савета), а нарочито у културном животу (поред осталог био је подначелник Друштва за Српско народно позориште од 1905). Као председник Матице српске (1911—1920) у време када јој је било најтеже, знањем, интензивним радом и енергичним иступањем успео је да среди њене злоупотребама уздрмане финансије и да својим угледом отклони припреману интервенцију мађарских власти. За време његовог мандата завршена је зграда Трандафилског сиротишта, задужбине Марије Трандафил, чија је изградња била обустављена због великих проблема са предузимачима. Захваљујући његовом ангажовању и одлучности током Првог светског рата спасен ј е значај ан део Матичине имовине, као и фондација којима је она руковала, а које су мађарске власти намеравале да претворе у ратне зајмове. После рата, пре свега захваљујући његовом утицају, а с обзиром на хумани задатак фондација, донета је одлука да земља која је била део задужбина под управом Матице српске не потпадне под удар аграрне реформе. Под његовим председништвом израђен је нови нацрт устава Матице српске. Још као веома млад био је члан административног одбора Бачке жупаније, а од 1910. је као представник Бачко-бодрошке жупаније постао стални члан пештанског парламента, у којем је одлучно бранио српске интересе, и то нарочито интересе Срба у Угарској. Био је посланик у Угарском сабору на листи Странке рада Иштвана Тисе (тзв. „мункачке странке”) и носилац титуле витеза ц. и кр. ордена Фрање Јосифа и лични пријатељ многих мађарских министара и великодостојника. Биран је за члана градског представништва Новог Сада у периоду од 1914. до 1918. После рата изабран је за народног посланика у Бачкопаланачком срезу 1931, али је после краћег времена поднео оставку како би се потпуно посветио привредној делатности.
    Као и већина чланова породице Дунђерски, био је у блиским везама са Двором у Београду. Матици српској и СНП у Новом Саду оставио је значајне легате. За национални, културни и привредни рад одликован ј е многим орденима.
    Умро је у санаторијуму „Сиеста” у Будимпешти а сахрањен је у породичној капели у Србобрану.

    Петар В. Крестић

  4. Војислав Ананић

    СЕНТ ТОМАШ – СРБОБРАН

    1. Јохан де Николетић
    2. Константин де Николетић
    3. Живан Николић
    4. Марко Радишић
    5. Стефан ф(он) Николетић
    6. Лазар Куриачић

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61