Сомбор и околна села

11. јун 2012.

коментара: 43

Град Сомбор:

Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Гаково (обухвата и Крушевље које је до 1978. било самостално насеље), Дорослово, Кљајићево (до 1948. године Крњаја), Колут, Растина, Риђица, Светозар Милетић, Сомбор, Станишић, Стапар, Телечка и Чонопља.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (43)

Одговорите

43 коментара

  1. Војислав Ананић

    СОМБОР, варош у западној Бачкој недалеко од Дунава. Има 31.342 становника (31/1. 1921), од којих је: 22.397 Срба, 5.275 Мађара, 2.996 Немаца, 1.126 Јевреја; православних 13.529, католика 15.989. С. се спомиње први пут 1.543. За турско доба био је седиште нахије. 1590/91. шмао је 13 домова. После ослобођеља од Турака С. је постао шанац у подунавској граници. 1747. постао је слободна варош. 1848/49. је страдао. 13/11. 1918. ушла је у С. српска војска.
    Становништво се претежно бави ратарством и сточарством. Знатна је продукција чувеног сомборскот сира. Трговина је углавном ограничена на потребе најближе околине. Индустрија је ограничена на прераду пољопривредних производа. С. је седиште бачке области. У С. се налази: гимназија, трговачка академија, мушка и женска учитељска грађанска школа, архива и лепо уређена библиотека бачке области. Од зграда се нарочшто истиче монументална зграда бачке области.
    Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

  2. Војислав Ананић

    Штрбац

    Једно насеље са овим именом забележено је у крушевском поменику. 1692. забележен је као насељен. 1699. имао је 7 домова. За време Раноцијева устанка населили су се из Барање у Шербац: Угљеша Штрпчанин, Субота Koлаp, Михаило Рац, Стеван Живковић, Крста Сирижанин, Исо Благовић, Симо Милошић, Субота Маринковић, Новак Завишић, Васо Угљешин, Малеш Матковић, Pадојко Кралетић, Јован Благовић, Радоша Странић, Марко Илија., Субота Мирковић, Стеван Гавриловић, Секула Чатић, Лазар Нунић, Никола Рац. 1715. имао је 11, а 1720. 15 домова. 1774. не помиње се као насељен. На ово насеље као српско сећа презиме Штрбчанин и Штрбачки. 1772. забележен је са овим презименом један породични старешина у Станишићу, а 1783. 4 у Лалићу. Налазио се поред Дунава између Бездава и Моноштора.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  3. Војислав Ананић

    Стапар

    Забележен је у крушевском поменику. Још 1740. забележен је као пустара. 1747–8. насељен је Србима из Букчиновићa и Врањешева. Ови су се населили одвојено па су имали и свja гробља. Касније cу y Стапар населили и Срби из Пригревице н Брестовца. 1763. забележено је за Стапар да је je једно од најлепших српских насеља у Бачкој. 1768. налазило се у Стапару 180, 1769. 211, 1773. 236 српских домова, 1786. 297, а 1792. 301 дом са 2.310 српских уша.
    Потеси: Бели ат, Блажева ливада, Виногради, Виногради Ђaволани, Кнежева бара, Лапчево, под Мостонгом, Попова међа, Прерадовић поље, Рајковић поље, Салашић, Сгаре кукурузине, Татош.
    Пит: Приказ стања српског народа у селу Стапару. Срб. дн. 1858, 30. – Врачарић Ђ., Из већнице Старог Стапара, Јавор 1375, 159—110. –– Ј. Јург, Стапар и Стапарци у XVIII в. Годишњак Историског друштва, у Сомбору 1936/7, 283—192.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  4. Војислав Ананић

    СОМБОР

    Забележен је у Бодрошкој жупанији 1391. Од
    1511. до 1686. владали су њиме Турци. За турске владавине забележени су Срби, као турски војници, у Сомбору већ 1545. Сомбор, под овим именом, забележен 1574. Био је седиште сомборске нахије. Забележен је у крушевском помениy, 1590. имао је 18 домова. Средином 17. века налазило се y Сомбору и католичког станвовништва. 1699. налазило се у Сомбору 270 породичних старешина са 55 одраслих синова, и 31 занатска радионица. 1702. припао је Потископодунавокој војној граници и имао да држи 200 прашинара. 1715. имао је, под грађанском влашћу 40, а под војном влашћу 289 домова, а 1720. под грађанском влашћу 34 српска и један мађарски дом. 1746. забележено је у Сомбору, поред 569 војника, 77 „Шијана“. 1747. имао је 99 пореских глава. 1749. постао је Кр. слoбодни град. 1769. имао је 830 српских домова. 1786. било је y Сомбору 11.420 душа, огромном већином Срба. Те године имао је 1206, а 1792. 1.205 српских домова са 7.625 српских душа.
    Потеси: Бела анта, Билић, Браћевић, Буковац, Буџак, Годечево, Градина, Источна и Западна градина, Гувно, Долови, Ђурђин, Злокућани, Мали јагови, Мало село, Јунаковић (шума.), Кандлија, Каракорија, Козара, Крушевље, Крњаја, Кулина, Кучка, Лугумерци, Међа, Млаке, Милчић, Ненадић, Обзир (салаши), Окол, Опаљеник, Пиперош, Пицанови салаши, Пашина ада, Прерадовић, Ранчево, Paстина, Роковци, Салашић, Селенча, Станишић, Самотворица, Црвенка, Чапљара, Чикови, Чонопља, Шапоња, Шикара, Штрбац, Шушњар.
    Делови Сомбора: Банат или Млаке, Мали Беч, Патос, Прњавор, Селенча, Црвенка.
    У Сомбору су се родили: Аврам Максимовић, први српски пчедарски писац (1772. после 1830); Јован Савић (Иван Југовић), политичар (око 1775 — Бечкерек, 1813); Гедеон Петровић, епископ бачки (1785 — Hови Сад, 1832); Платон Атанацковић, епископ бачки, политички радник и велики народни добротвор (1788 — Нови Сад, 1867); Јован Хаџић-Светић (1799 — Нови Сад, 1869); Самуило Маширевић, патријарх (1804 — Карловци, 1870); Ника Михаиловић, правник (1811—95); Ника Максимовић, политичар (1840—1907); Ника Грујић–Огњан, педагог (1842–92); Петар Деспотовић, педалог (1847 — Крушевац, 1917); Васа Пушибрк, директор (1835—1922); Јован Петровић, генерал (1848 — Ниш, 1902); Ђорђе Ивковић, књижар (1858. Нови Сад, 1920). У Сомбору је провео свој дуги и плодни живог , др Радивој Симоновић (Каменица, 1857 — Сомбор, 1950).
    Литература: Сандић А., Стара писма сомборска од г. 1746—8.
    Јавор1884, 1461—6.—Костић К. Т., Прва варошка кућа у Сомбору.
    Гл. Ист. др. 1928, 124–5. — Вођ о прослави шесдесетотодшњице опстанка српске црквене дружине у Сомбору (1870—1931). Сомбор, 1931. 70. – Костић К. Т., Два. знаменита и заборављена гроба у Сомбору. – Стајић В., Jus gladii сомборског магистрала. Гл. Ист. др. 1933, 366—74. — Стајић В., Из историје кр. и слоб. града Сомбора. Гл. Ист. др. 1940, 386—97. Симоновић Р., Најстарије српске поредице у Сомбору. Годишњак Ист. др. у Сомбору за 1936/7, 1—28.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  5. Војислав Ананић

    РАСТИНА

    Тачно 28. јула 1920. године велепосjед барона Алајоша Редла површине 3.993 к.ј. и 756 кв.хв. око мајура Растина сјеверно од Сомбора стављен је на располагање аграрној реформи „пошто је барон погинуо на страни Аустрије”. На велепосjеду у том тренутку Клаус и Розенберг индустрија из Сомбора држала је у закупу 1. 410 к.ј. земљишта и до тада сваке године сијала 300 к.ј. шећерне репе. За економску 1919/20. становници села Сантова од велепосjеда у закупу су имали 445 к.ј. земље, а села Ђурића 61 к.ј. „На велепосjеду има 303 броја са 250 пространих одjељења гдjе би се могло населити до 200 породица. Има млинове, столарску и ковачку радионицу и друге радионице. Има све услове да се на њему колонизује једно погранично село јер посјед лежи на самој граници”, констатовано је у записнику ревизије посједа Растина. На велепосjеду Растина Меланије Редл уд. Алајоша Редла налазило се 26 зграда, од којих 19 за становање, три стаје, 2 свињца, по једна ковачница и шупа.

    СТИГЛИ ЛИЧАНИ И ХЕРЦЕГОВЦИ

    Од прољећа 1921. године дошло је до масовног насељавања српских добровољаца из Лике, махом из околине Коренице, као и насељеника из Херцеговине, из околине Гацка. Земљиште су надељени добровољци добили у привремен закуп економске 1920/21. јер је Жупанијски аграрни уред из Суботице 19. фебруара 1921. године комуницирао са Клаус и Розенберг индустријом из Сомбора и том приликом је констатовано да је из закупа земљишта поменутог закупника „издијељено страним добровољцима” 29 к.ј. поораног и 193 к.ј. житом засијаног земљишта. Колонисти су 3. маја 1921. године формирали своју аграрну заједницу тежећи да што прије изграде куће. Августа 1921. године југословенска војска и управа повукле су се из околине Баје, Печуја и са простора Поморишја у Мађарској тако да је нова југословенско-мађарска граница пролазила поред самог мајура односно будућег колонистичког насеља. Педесет избјегличких породица Срба из Сантова 25. септембра 1921. године налазило се привремено смjештено уз добровољце из Лике у зградама мајура Растина. 8. новембра 1921. године привремено је надjељена земља за 34 избjегле породице из Сантова на мајуру Растина. Министарство за аграрну реформу 16. децембра 1921. године упутило је допис Жупанијском аграрном уреду у Суботици да избjеглице из Сантова остану на посједу и да се анулира претходна одлука о њиховом измjештању. 18.јануарa 1922. године поред 97 насељених добровољаца на овој пустари живjело је само 12 породица из Сантова иако је свештеник Чеда Еремић из Станишића 15. марта 1922. године упутио допис Жупанијском аграрном уреду у Суботици у име 50 породица из Сантова и 100 добровољачких породица „који чине црквену општину”.

    КОЛОНИСТИ ПЛАЋАЛИ ЗАКУП ЗГРАДА У КОЈИМA СУ ЖИВЈЕЛИ

    Насељени добровољци из Лике живјели су у зградама за становање, али и магацинима и стајама на мајуру. Насељени добровољци и колонисти плаћали су закуп зграда у којима су живјели. Тако су 14. новембра 1921. године 83 добровољца насељена на мајуру Растина, платила мерничке трошкове за земљу добијену у закуп и „кирију за станове у којима станујемо”. Према записнику аграрне заједнице у колонији Растина, од 6.марта 1922. године, тражено је од насељеника који су живјели у мајурским зградама да „дворишта редовно чисте два пута недјељно и да се исто по кућама одржава ред и чистоћа”. Предсједник аграрне заједнице на мајуру Раде Прица 14. новембра 1921. године тражио је материјал за градњу 169 кућа добровољаца и колониста насељених у Растини, а 26. јула 1922. године насељеници су извијестили Жупанијски аграрни уред у Суботици да су нашли мjерника спремајући се за парцелисање кућних плацева и градњу. 11. јануара 1923. године извршена је процјена господарских зграда на Растини, a 8. априла1925. године аграрна заједница откупила је зграде на мајуру од велепосjедника Меланије Редл за 200.000 динара и од 1926. године почела је градња кућа у новом насељу од тврдог материјала. Задња рата за откуп зграда од стране добровољаца из Растине исплаћена је 1. марта 1926. године заступнику баронице Редл адвокату Радиши Јовановићу. Геометар Славко Мартинић 17. фебруара 1926. године доставио је понуду аграрној заједници Растина за мjерење и исколчавање кућишта за 164 добровољца, 27 аутоколониста и 4 колонистe, плацeва за јавне зграде и 10 кућа за резерву. Цијена по кућном плацу била је 125 динара. До 1. јанауара 1928. године у колонији је било изграђено 113 кућа, а до 1. јуна 1934. године 147 кућа.

    МОЛБА РИМОКАТОЛИЧКОГ ЖУПНИКА

    Римокатолички жупник из Риђице тражио је од Матије Јунга предсједника општине Риђица 22. октобра 1934. године да се на Растини престане са рушењем католичке капеле које је почело од крова. Добровољци Проко Влатковић и Миле Дракулић истог дана саслушани су тим поводом у општини Риђица и притом су истакли да су уговором из 1925. године откупљене све зграде на мајуру, па и капела која је била „скроз порушена изнутра” и да је њено демолирање и крађа црквених ствари извршени приликом револуције 1918. године када Срба овдје уопште није ни било. Крађу су извршили Мађари и Нијемци као слуге спахијске или као становници сусједних села, а цијела зграда је уступљена за подизање српске цркве или у школске сврхе. Католички бискуп Лајчо Будановић из Суботице 1. априла 1934. године тражио је од КБУ Дунавске бановине „да се стане на пут овом светогрдном харању”. До почетка градње новог насеља 1926. године живот колониста био је одређен привременошћу становања, тешким условима живота, али и сударима са власницом велепосjеда и њеним заступницима и догађајима који су били одређени животом на самој граници. „Колонисти су дошли без игдје ичега” 30. јуна 1935. године описивао је имовно стање колониста из Лике и Херцеговине непосредно по насељавању у колонију Растина ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем, Богдан Прњајић. „Задужили су се код неких зеленаша, али и честитих и поштених трговаца. Првих година било је доста смртних случајева, болести и друго. ”

    БАРУНИЦА РЕДЛ УНИЈЕЛА НЕМИР

    Tакође, у првим годинама по колонизацији шириле су се гласине које су међу колонисте уносиле несигурност. Начелник Жупанијског аграрног уреда у Суботици Министарству аграране реформе 25. јануара 1922. године упутио је допис у којем се каже да се „говори да велепосjедница баруница Редл свој велепосjед Растину хоће да прода неком конзорцијуму мимо забране отуђења и оптерећења великих посједа”. Аграрна заједница у Растини 14. марта 1923. године жалила се Жупанијским аграрном уреду у Суботици да „удовица барона Редла продаје земљиште Швабама из околних села и то баш уз саму границу”. Велимир Влајић опуномоћеник велепосjеда био је члан конзорцијума велепосjеда Растина и 31. јула 1922. године намjеравао је да прода 815 к.ј. са велепосjеда становницима Сантова чија је земља остала у родном селу у Мађарској, а који су живјели у Берегу. Одлукама аграрне администрације бароница Редл 100 к.ј. земљишта издавала је Нијемцима из Риђице у “аренду”, а по допису колониста из Растине од 1. маја 1923. године „од 1918. године живјела је у Аустрији, у Бечу, и додијељено јој је још 300 к.ј. земље док заједница од 120 чланова која посједује 110 крава, 110 коња, 200 свиња упркос молби за додијелу ливаде и оранице још није примила одговор”. Власница велепосjеда преко својих заступника исјекла је и продала шуму 1923–1924. и остао је само један мали, несасјечени дио. Колонисти у Растини, ипак, нису долазили у додир са самом велепосjедницом иако се њена сјенка осјећала над колонијом, већ са њеним заступницима који су заступали интресе велепосjеда, али и своје личне. Тако је управитељ имања Еуген Керењи према жалби добровољца Стеве Пеиновића од 15. августа 1921. године „продавао непотребне ораће и копаће плугове, прекобројна кола и друго разно оруђе” које је Министарство за аграрну реформу инвентарисало у Ђуриће, Сантово и друга околна мјеста која спадају у Бајски трокут тј. у будућу непријатељску земљу. Жупанијски аграрни уред из Суботице 20. јула 1921. године преузео је од заступника баронице Редл живи и мртви инвентар у вриједности од 120.610 динара, али је заступник велепосjеда бивши срески начелник среза сомборског и општински биљежник Општине Риђица Велимир Влајић са жандармима одузео живи и мртви инвентар у вриједности од 23.000 динара. Аграрна заједница Растина 1. маја 1923. године упутила је допис Жупанијском аграрном уреду у Суботици у којем се жалила на „опуномоћеника баронице Редл, Влајића који је са жандармима из Гакова којима је обећао 2 к.ј. за услуге дотерао 50 мршавих волова од разних трговаца из Сомбора на пашу и истјерао стоку нашим добровољцима са пашњака”. Формирање југословенско- мађарске границе уз колонију и граничних караула које су се налазиле у близини насеља доводило је досељенике у однос са официрима и војницима распоређеним у караули на самој граници. Колонисти су се жалили 3. фебруара 1922. године да „код овдашњег каштиља дворца се налазе три магацина а кључеве држи погранична стража. Ту има клупа, столова, алата, кола. Ми видимо дневно да се ти магацини чисте, помало се продаје. Овдје је отворена читаоница и за њу купујемо столове”. Колонистима је од 350 метара сијена са велепосjеда 1921. године издијељено 106 метара, за вријеме мобилизације у прољеће 1921. године војска је одвезла 244 метра сијена, а пуковник 5. пука на упит је према тврдњи добровољаца из Растине одговорио „то је сијено Влајић купио, и то све без одштете”. Капетан пограничне страже у Гакову, Станковић, према жалби добровољаца из Растине од 8.маја 1922. године „изјавио је да му је земљиште посијано дјетелином ( 77 к.ј) предао Велимир Влајић и да ће је он косити, под пријетњом батинама забранио је приступ, а на дјетелину поставио стражу”. Капетан Станковић 22. маја 1922. године тврдио је да се „стално Мађари жале на наше растинске добровољце да исти краду стоку и друго и више је пута био на састанку код Ђурићевих салаша са мађарским комадантом из Гаре”. Аграрна заједница из Растине и 31. јула 1926. године упутила је тужбу против капетана и команданта пограничне страже у Гакову Милорада Рафаиловића „који је са својим војницима покосио насилно и незаконито дио пашњака аграрне заједнице”.

    ЧЕСТИ КОНФЛИКТИ

    Ипак, и добровољци у Растини у дезорганизованој колонизацији, суочени са тешким животом, нехигијенским условима живота, честим болестима и умирању, са ратним и фронтовским навикама били су људи склони конфликтима у самој колонији или са окружењем. Ђорђе Терзин школски надзорник који је посјетио колонију 14. фебруара 1922. године поред утиска о раду школе у новом насељу констатовао је да у „селу нема никакве власти сем аграрне заједнице… Међу сељацима често бивају туче, једном су скоро ископали око, имају оружје и у размирицама њиме се служе”. Лоши услови колонизације одражавали су се на свакодневни живот колонистичке заједнице у Растини. Ђорђе Терзин школски надзорник 14. фебруара 1922. године боравио је у школи у Растини, у мајурској згради која је привремено служила у школске сврхе. Због недостатка огријева школа није радила. Командант пограничне јединице дао је „неколико цјепаница” за потребе школе. Школа није имала послужитеља и дрва су цијепали колонисти или учитељ. Учитељ је сам окречио школу уочи Св. Саве за „своје паре”. Школска зграда била је „ниска, влажна, прозори малени”. На самој колонији 1922. године није било гробља и 1. априла 1922. године аграрна заједница из села тражила је да се одреди мјесто за гробље јер су „покојници ношени на гробље 8 км”. „70% наше сиротиње на Растини и данас оскудијева за насушним хлебом, а поготово у топлом одијелу, огрјеву” писао је 26. јануара 1931. године општински биљежник Властимир Станковић о стању на колонији Растина. „Услијед тога обољења међу њима јављају се у већој мјери. Општински љекар др. Глигорије Филиповић чини са своје стране све што може да болести отклони, али аграрна сиротиња није у стању ни аспре да да за најнужније лијекове.” Ново насеље 11. новембра 1925. године задесио је и пожар. Секретар аграрне заједнице С. Филиповић о томе је извијестио Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Барању. „Увече око 11 часова избио је пожар у великој штали у којој је било 40 комада марве. Уз све напоре тешко је успјело маси окупљених добровољаца да спасу мали број коња и крава. Изгорјела је штала са 29 грла коња и крава поред ситне стоке. Има више лакше повријеђених добровољаца, а један је тешко повријеђен. Изгорио је и одмах је пренијет у болницу у Сомбору тако да се сумња у његов живот. ” У случају великих киша колонија Растина је била изложена поплави. „Многа дворишта у насеобини Растина подложна су поплави”, 5. јуна 1929. године писао је Груја Медаковић стручњак се асанационе радове о приликама у колонији Растина које су се одражавале на здравље становништва, а које су биле посљедица непогоде. „У случају мало веће кише, насеобина је као и оранице подложна поплави јер се насеобина налази у једној природној котлини… Ту се стварају баре услијед којих су куће подложне рушењу, а баре се услијед врућине претварају у смрадне каљуже, легла комараца и заразних болести… Треба канализационом мрежом одвести воде у поток Плазовић, мањи дио западне насеобине и дијелом у постојећу бару, већи дио источне насеобине.”

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 41/2019.

  6. Војислав Ананић

    Сваки пети – Кордунаш

    На Кордуну је народ у вријеме колонизације пјевао ову пјесму: Жељезницо пусти дима доста да не видим ђе ми Кордун оста. Кад се сјетим Градине планине заборавим пола Војводине. А послије и овако: Породице многе одселише, земљу, кућу у Бачкој добише… Мили крају, сад те остављамо, Ал’ те никад не заборављамо.
    Колонизација је за многе кордунске, уосталом као и за друге ратне страдалнике, била једини излаз из биједе. О условима живота прије колонизације проф. др Светозар Ливада каже: „Агресор је неликвидиране људске животе и материјалну основу хтио вратити у камено доба. Према томе, колонизација је за њих представљала прекид с даљњим ‘свијањем око гробова својих мртвих’, прекид бруталног живота прадједова крајишника: ‘с крвљу ручах, с крвљу вечерах, свак крваве жваће залогаје’. Колонизација је, дакле, била оптимално рјешење, она је била снага која је могла добровољно чупати из коријена и гасити стара огњишта, а палити нова на другом и далеком мјесту. То је био социоекономски, социопсихолошки и социокултурни чинилац организације колонизације…”

    4.829 МОЛБИ С КОРДУНА

    До почетка децембра 1945. године у Министарство пољопривреде и шумарства пристигло је готово 24 хиљаде молби, од чега само с Кордуна 4.829 или нешто мало више од 21%. Међутим, само је дио молби задовољавао најоштрије услове за колонизацију. Кордун је у вријеме рата био готово потпуно опустошен, и демографски и материјално, па је његова првобитна квота за пресељење повећана са 1.600 на 2.200 породица, и то на рачун Горског Котара и Хрватског приморја, а послије и Словеније. Наиме, Горани су имали право преселити хиљаду породица, а толико је стигло и молби, од којих неке нису ни узимане на разматрање јер нису биле у складу с прописаним условима колонизације. Исто тако, из Хрватског приморја стигло је 600 молби, од чега је само 300 било борачких, иако је за колонизацију било планирано 600. Због свега тога дошло је до промјене у планираној квоти за поједине дијелове Хрватске, па је из Горског Котара и Хрватског приморја осјетно смањен број колонистичких породица. Ипак, највећи број је „узет” од Словеније, која је одустала од својих три хиљаде мјеста, задовољивши се само са 1.500. У новој прерасподјели Хрватској је припало још 500 словеначких мјеста, од чега су највише добили Кордун, Лика и Далмација. Та нова промјена изазвала је још једну – ни национални састав колонистичких породица није више био онакав како се у почетку замишљало. Кордун је био устанички крај, па је стога – уосталом као и у другим подручјима Хрватске – требало посебно водити рачуна о тзв. борачким колонистима. Од 24 хиљаде жртава фашистичког терора готово највећи дио отпадао је на подручје тадашњег котара Слуњ. О колонизацији породица с тог подручја врло занимљива сјећања износи проф. др Светозар Ливада и каже: „Предсједник котарске комисије за колонизацију био је Раде Кларић, а аграрни референт-извјестилац Анте Стојаковић. У делегацији Слуња, која је упућена у Војводину како би организирала колонизацију били су Тодор Милашиновић и Тодор Клисурић. Главна комисија упутила је ову двојицу делегата у насеље Кљајићево и Чонопљу, као коначна одредишта за колонизацију аграрних интересената из Слуња. Иначе, првобитно је било предвиђено да се колонисти из Слуња населе у Бачки Брестовац, Српски Милетић, Станишић и Бездан. Међутим, коначно је ипак одређено да се населе у Кљајићево и Чонопљу. Догодило се то због тога што су колонисти из неких подручја дошли и прије него што су били обављени припремни радови, организација прихвата, размјештаја и други послови везани за раздиобу земљишта, кућа и увођења у посјед…” Планови насељавања предвиђали су да се Кордунаши населе у села Крњаја, послије Кљајићево (850 породица), Бездан (200) и Пригревица (670). Од укупно 28 колонистичких транспорта, колико их је у 1945. организирано у Хрватској, с Кордуна их је било девет.

    ОЧАЈАЊЕ СТАРИЈИХ

    До краја те године с Кордуна је у Војводину отишло 5.600 чланова колонистичких породица. Тако је из Слуња – а наводимо га само као једну од парадигми – у Кљајићево колонистички транспорт кретао из Плашког, први 18. новембра 1945, а други мјесец дана касније, 22. децембра 1945. У оба транспорта укупно је укрцано 356 породица и 456 грла стоке, те 45 комада разног пољопривредног оруђа, а за превоз су коришћена 92 теретна и путничка вагона. „Организацију покрета ових ешалона, од формирања до поласка возова, пратиле су бројне невоље и проблеми”, пише проф. Ливада. „Неизвјесности, напори, дуга и заморна пјешачења, клонулост, невријеме, велики број обољелих, инвалида, остарјелих, малољетне дјеце, проблеми са стоком и инвентаром, са личном пртљагом…
    Многи се сјећају очајања старијих што напуштају родни крај. Због тога је било и случајева одустајања у посљедњем моменту, приликом формирања ешалона, враћања са сабирног мјеста (жељезничке станице) или након истовара у мјесту одредишта. Да органи власти, а нарочито војска, нису издашно помагали, да партијски и скојевски агитатори нису упорно убјеђивали и помагали, овај големи подухват не само да не би био спроведен у тако кратком времену огромне оскудице, беспућа и беспризорја, сиромаштва и очаја, него не би уопште успио. Када данас слушамо сјећања о невољама које су пратиле ту ‘масу у покрету’, ипак се чини да није било кошмара, него да је владала примјерена организација… Социопсихолошки гледано био је то преломни тренутак огромне масе дефицитних и осакаћених породица, које су због ниске опште културе, неписмености, стољетне имобилности и четворогодишњег прогањања, као звијери биле десетковане и лишене најбоље биолошке, физичке и интелектуалне основе (синова, кћери, браће, сестара, очева и мајки, а неријетко и свих сродника до деветог кољена), кренуле у неизвјесну коначност гасећи већ напола угашена огњишта…”
    С подручја Кордуна у Војводину упутило се и доста тзв. самовољних колониста. Они су право долазили у Министарство колонизације у Београду тражећи „хитну помоћ и пресељење у Војводину”. Занимљиво је да су те породице имале уредне документе и препоруке својих народних одбора, али нису поштовале планирану процедуру. Неки чак и нису одлазили у министарство у Београду, већ право у војвођанска села и на силу запосједали празне куће и земљу. То је стварало бројне проблеме регуларним колонистима и уносило праву пометњу у планове колонизације. Својим заузимањем објеката и земље нарушавали су већ унапријед утврђена правила о додјели посједа. Стога је чак морао интервенисати предсједник Главне комисије за насељавање бораца у Војводину Димитрије Бајалица. Он је 4. октобра 1945. послао телеграм Министарству пољопривреде и шумарства НР Хрватске у Загреб, наводећи: „Из среза плашког и слуњског, као и осталих срезова, стално нам пристижу по пет-шест до десет фамилија без икаквих упута и обавјештења. Обуставите хитно свако самовољно пресељавање.”
    Догађало се чак и то да су се неки самовољни колонисти на силу успут укрцавали у постојеће организоване транспорте, што је често изазивало сукобе, па чак и физичка разрачунавања. Томе се једино могло стати на пут увођењем неких нових правила. Једно од њих је било да је свака колонистичка породица убудуће морала имати и посебну дозволу за путовање.

    ДВИЈЕ ХИЉАДЕ САМОВОЉНИХ КОЛОНИСТА

    Неки колонисти нису чекали организоване транспорте, већ су у Војводину одлазили сами. Тако је у мјестима одређеним за колонизацију – од Пригревице до Риђице – било неколико категорија колониста. Неки су имали дозволе за насељавање, а неки су се населили и без дозвола. Неки подаци говоре да се у Војводину до краја 1945. године доселило око двије хиљаде таквих породица. Још крајем марта 1946. године било је у појединим колонистичким насељима већи број породица без регулисаних молби за насељавање: у Филипову 119, у Бачком Брестовцу 610, Крњаји 71, Чонопљи 135… До средине новембра 1946. предате су само Предсједништву Народне скупштине Војводине, односно Главној комисији за насељавање бораца у Војводини 1.292 молбе из Хрватске. Већина тих молби позитивно је ријешена, па је тако ријешен положај и тих породица. Иначе, о проблему самовољно колонизираних породица с Кордуна, али и других крајева Хрватске – Банија, Лика и Далмација – заузео је стајалиште и ЦК КПХ, који у свом брзојаву од 6. фебруара 1946, упућен Благоју Нешковићу, предлаже: „Мишљења смо да колонисте из Хрватске који су се својевољно населили у Војводину, а не испуњавају за то услове, треба одмах вратити у њихове родне крајеве. У вези с тим предлажемо да се формира једна комисија од три члана Партије. Друг Триша Поцрнић, члан ОК Лика, налази се у Војводини, а из округа Карловац и Банија послаћемо по једног друга да се јави Обласном комитету Војводине. Ова комисија ће на лицу мјеста утврдити све оне који не испуњавају услове и повратити их у њихове крајеве“.

    ПИШЕ: ЂОРЂЕ ЛИЧИНА

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 5, април, 2016.

  7. Војислав Ананић

    Како су Станишић и Риђица постали оаза Далматинаца

    Уз Лику (6.815) и Кордун (4.829) највише молби за колонизацију пристигло је из Далмације, чак 4.533. Кад су прављена поређења с осталим дијеловима Хрватске највећи интерес за пресељење у Војводину владао је на једном уском подручју далматинске регије – у селима Далматинске загоре. Ту су се сељаци готово отимали за обрасце на којима су се подносиле молбе за колонизацију. А баш је ту селекција, чини се, била најоштрија. Почетна планирана свеукупна квота од 2.500 породица касније је смањена на двије хиљаде, што је изазвало вал протеста, посебно у селима настањеним српским живљем. Тих 500 мјеста одузетих Далмацији додијељено је двјема другим регијама – Банији и Кордуну, за које се сматрало да су претрпјели тежа ратна разарања од других и да је њихов допринос Народноослободилачкој борби био већи него, напримјер, у Далмацији. Наравно, била су то посве паушална размишљања и оцјене, које су ипак на вријеме исправљене, али не и потпуно, тако да се посљедице нису могле избјећи, поготово међу потенцијалним колонистима у Далмацији.
    Да би се смирило нерасположење међу сељацима спас је нађен у прерасподјели тзв. словенских мјеста. Наиме, Словенија је одустала од својих 3.000 и узела само 1.500 мјеста. Од тога броја 500 је припало Хрватској – 150 Лици, 150 Далмацији, 125 Кордуну, а остатак од 75 селу Голеши код Окучана које је комплетно пресељено у Војводину. Кад се почетком 1947. Словенија одрекла још 900 својих мјеста, која су требали добити колонисти из Словенског приморја, али су у међувремену одустали, из те квоте још је неколико далматинских породица добило могућност да се укључи у колонизацију.

    11 ВОЗОВА ИЗ ДАЛМАЦИЈЕ

    О распореду насељавања Војводине, Сријема и Барање бригу је, рекли смо, водио Аграрни савјет. Он је одредио да се Далматинци населе у војвођанска села Станишићу и Риђици. У првом је било мјеста за 1.330 породица, а у другом за упола мање – 670. Пред крај 1945. Министарство пољопривреде и шумарства НР Хрватске предложило је неке измјене у том распореду. Али, савезно Министарство колонизације остало је „при већ утврђеном распореду и плану насељавања колониста из појединих округа Хрватске у предвиђене реоне (села) Војводине. У противном би се уносило само неред у већ започети посао”. Ипак, многе околности утицале су да се ни ти планови до краја не остваре – нека су пресељења силом прилика била преусмјеравана чак и онда кад је све већ изгледало потпуно извјесно. Важно је нагласити да је савезну колонизацију, а најпосле насељавање Војводине, требало остварити брзо и дјелотворно. То су прије свега захтијевали пољопривредни радови, тј. јесења и прољетна сјетва, а затим и жетва 1946, као и прилике одакле су били колонисти. Зато је одређено да се знатан дио колонистичких породица пресели већ у јесен 1945, а остали у прољеће 1946. Међу њима су били и Далматинци.
    Пред крај 1945. из Хрватске је организирано 28 колонистичких возова. Највише из Лике – 12, с Кордуна девет, а из Далмације, Хрватског приморја и Горског котара само по два. У тим двама далматинским транспортима пресељено је укупно 390 породица са 1.665 чланова. Ипак, главни вал пресељења из Далмација кренуо је 1946. И највећи број возова те године кренуо је баш из Далмације – чак 11, јер је тамо у то вријеме било највише непресељених колонистичких породица. Далматинци су дочекали још нешто што годину дана раније није било ни замисливо – битно су се побољшали услови путовања. Није, наиме, више било вагона у којима се превозило више од четири породице, а и просјечни број особа у вагону с пријашњих 35 смањен је на 20. Тако је те године из Далмације у Војводину пресељено 1.248 породица са 5.528 чланова. Далмација је с крајем 1946. већ била остварила 87% планиране колонизације.

    СТАРЈЕШИНA ПО ВАГОНУ

    Како су текле припреме и само путовање Далматинаца у Војводину? О томе Обрад Берић, и сам колонист, износи ова сјећања: „За осам дана требало се припремити за одлазак у нови завичај. Сачињени су планови припрема и одређена места за сакупљање, одакле се заједнички кренуло на пут. У сваком селу, општини, срезу организована су прихватилишта – сабирни центри… У сабирним центрима организована је здравствена заштита и све остало што је било потребно за тако велики број људи. Велику помоћ пружали су скојевци, чланови КПЈ, омладина. Помагали су дјеци и старијима да лакше дођу до сабирног центра. Из сваког мјеста људе су на пут у нови завичај комшије, рођаци и пријатељи испраћали Козарачким колом и партизанском песмом… Срески руководиоци у сабирним центрима организовали су транспортне одборе – руководство транспорта. Формиране су партијске ћелије, активи СКОЈ-а и одређене груповође. С њима су организовани састанци и утврђени задаци, а одређени су другови који су носили партијске и скојевске документе ради повезивања у новом завичају. Пред полазак на пут људи су упознати са руководством транспорта и правилима путовања…”

    90 ПОРОДИЦА И У СИВЦУ

    Први транспорт с далматинским колонистима – 150 породица из котара Бенковац и Шибеник – стигао је у Војводину у октобру 1945. Било је одређено да се настане у Риђици. Ту су затекли око 2.000 сезонских радника из Македоније и неколико домаћих породица које су у међувремену већ биле заузеле боље куће одбјеглих Нијемаца. Далматинци нису били задовољни понуђеним смјештајем, па су напустили Риђицу и самовољно заузели село Станишић, настанивши се у кућама дуж Жељезничке улице. Услиједили су мучни преговори између локалних власти и насељеника. Трајали су пуних шест седмица за које вријеме се незадовољнике жељело наговорити да се врате у Риђицу. Напокон, несугласице су изглађене и Далматинци су у студеном 1945. у групама напустили Станишић и прешли у Риђицу, ослободивши тако куће за други транспорт, с подручја Сиња и Сплита. Та је група дошла у Војводину 19. децембра и у њој се налазило 230 породица са 1.500 чланова.
    Услиједило је још неколико колонистичких возова – у јануару 1946. са 180 породица и 1.500 чланова, претежно с книнског подручја, затим пред крај истог мјесеца 160 породица из разних крајева Далмације, те у марту исте године 150 породица с подручја котара Метковић. Касније, у јесен 1946, у Станишић је с разних подручја Далмације пристигло још 150 породица, али их се у селу задржало само 60, док су остали отишли у Сивац. Наравно, стизале су још и појединачне групе, али с малим бројем породица.
    Не рачунајући онај побуњени транспорт, село Риђицу колонисти из Далмације почели су насељавати 7. децембра 1945, кад је стигао први воз са 220 породица с подручја котара Бенковац и Задар. Сљедећи транспорт дошао је у фебруару 1946. и у њему се налазило 200 породица с подручја Шибеника и Книна, а нови у марту исте године с око 80 породица, такође с подручја Бенковца и Задра. По доласку у село колонисти су затекли око 700 Мађара и мањи број Нијемаца који су живјели на периферији мјеста. Занимљиво је да се пристигли колонисти нису групирали по подручјима из којих су дошли, већ су се одмах међусобно измијешали, што је иначе био риједак случај у другим колонизованим селима.

    ПИШЕ: ЂОРЂЕ ЛИЧИНА

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 7, јуни, 2016.

  8. Војислав Ананић

    Колонисти умиру од туберкулозе и алкохола

    Оштра зима, велике и простране куће које је без правог огрјева било готово немогуће загријати, лоша исхрана, недостатак лијекова и као врхунац свега разне болести, најчешће туберкулоза, као својеврсна пошаст окомили су се на колонисте већ прве године боравка у Војводини. Првобитно одушевљење брзо је спласнуло – Кордунаши, Личани и Банијци туговали су за својим брдима, изворском водом, бистрим потоцима и ријекама, Далматинци за својим кршем, а Горани за густим и непрегледним шумама каквих у Војводини није било. И климатски услови су за многе колонисте постали велик проблем. Тешко су се прилагођавали на високе љетне температуре и повећану влагу у зраку. Разне инфекције, желудачане и очне болести, уз већ споменуту туберкулозу, одједном су почеле косити старце и дјецу. Из података Антитуберкулозног диспанзера у Сомбору видљиво је да се туберкулоза међу колонистима ширила галопирајућом брзином. Само у Бачком Грачацу била је откривена код чак 417 особа. На примјеру пет насеља – Бачког Грачаца, Кљајићева, Чонопље, Станишића и Риђице – највећа стопа морталитета забиљежена је у Бачком Грачацу и то на годину 1947. (14%), у Кљајићеву на 1950. (11%), у Чонопљи на 1947. (18%), у Станишићу на 1948. (19%) и у Риђици на 1949. (19%). Умирало се и од алкохолизма, који је најраширенији био међу Кордунашима и Личанима.

    МУКЕ ПО ВОДИ

    Посебан је пак проблем била питка вода. У Кљајићеву су, рецимо, колонисти затекли пет артешких бунара, дубоких између 120 и 140 метара. У осталима – онима који нису били дубљи од петнаестак метара – вода није била добра за пиће. Чонопља је имала само три бунара, а најтежи случај био је с Бачким Грачацем; ту се налазио само један бунар, дубок 136 метара, из којег се опскрбљивало цијело село. Вода се превозила колицима у дрвеној буради. Средином 1953. године село је покушало ископати још један бунар, али им покушај није успио.
    Услиједили су и проблеми друге природе. На примјер, суживот колониста и домицилног становништва. У својој студији Најновије насељавање Бачке колонистима из Хрватске, која је 1960. године у издању Матице српске изишла у Новом Саду, др Владимир Ђурић – на примјерима села Бачки Грачац, Кљајићево, Чонопља, Станишић и Риђица – излаже податке о том односу, па каже: „Однос између досељеника и домородаца био је испрва нетрпељив. Досељеници су гледали на домороце као на богате сељаке, а себе су сматрали заслужним за народну револуцију. Домороци су нерадо, критизерски и с висине, гледали на нове досељенике. Њихове поступке из првих дана називали су дивљим, „шумским”. Умјесто непосредне помоћи и повјерења, дошло је до обостраног омаловажавања и грубог подвајања. Интересантно је поменути да је у насељима са већим бројем домородачког становништва процес прилагођавања у извјесном смислу ишао теже. То је, без сумње, посљедица дужег међусобног трвења и отпора…”

    РЕЗЕРВИСАО САМ ТРИ КУЋЕ…

    Ђурић тако спомиње примјер Чонопље, гдје је првих дана до изражаја дошла и национална нетрпељивост, која је каткад знала кулминирати и изгредима. Међутим, с временом се суживот побољшавао и зближавао људе. Колонисти су се најприје „помирили” с Буњевцима, а затим и с Мађарима. Почели су се склапати и мијешани бракови – по правилу колонист је узимао жену из домицилне куће. Ипак, дошљаци су најчешће склапали бракове међу собом. Догађало се још нешто што је дотад било прилично незамисливо – распадале су се велике породичне задруге, а неки њихови чланови, посебно они млађи, тражили су свој пут у потпуном осамостаљивању. Исто тако, поступно су попуштали традиционални односи, губили се стари обичаји, опадао утицај религије… Једина ствар које се колонисти нису могли одрећи била је она исконска жеља за сталном међусобном повезаношћу. Тако су се у истом селу групирали Банијци с Банијцима, Личани с Личанима, Далматинци с Далматинцима, Кордунаши с Кордунашима… И мјесне комисије које су додјељивале куће настојале су да много не нарушавају тај распоред, па су у исте улице насељавале породице које су у старом крају биле у сусједству или у родбинским односима.
    Ђурићева студија говори, уз остало, и о бројним сукобима у подјели кућа и земље:
    „При диоби кућа дошло је до првих унутрашњих размирица, које су негдје добиле карактер оштрих сукоба. Пошто су сви били заслужни борци из народне револуције, а с друге стране куће нису биле једнако грађене и типизиране, дошло је до надметања и истицања својих заслуга у рату. Разумије се, у оваквој ситуацији није се могло свима изаћи у сусрет. Појединци су се нашли понижени и увријеђени ако им је додијељена кућа од лошијег материјала, поготово ако је та кућа била на периферији села. Мјесне комисије дијелиле су најпре куће удовицама-жртвама фашистичког терора, затим ратним војним инвалидима и носиоцима Споменице 1941. Водило се рачуна и о националном односу. Пошто су у мањини били насељеници хрватске народности, они су добили предност у бирању кућа. Понегдје је при диоби дошло и до злоупотреба. Слате су, на примјер, овакве поруке својим земљацима: „Резервисао сам ти три куће. Долази! Бирај!” У неким селима број досељених домаћинстава био је већи од броја кућа и један дио морао се иселити у друга села, а други је упорно остајао, тако да у Станишићу има кућа које дијеле два домаћинства. Земља је дијељена доцније, и то на основу законских прописа. Минимум је био осам катастарских јутара, домаћинства с пет чланова добијала су још по једно…”

    МЛАДИ СЕ ВРАЋАЈУ СТАРИМА

    Према подацима Министарства пољопривреде и шумарства НР Хрватске укупно је било одобрено близу 13.500 молби за колонизацију Војводине. Више од 3.220 подносиоца одмах је, и прије него што су молбе стављене у поступак, одустало од пресељења. Након пресељења у завичај вратило се поприлично породица. Највише с Кордуна – 263, из Лике 211, из Далмације 183, с Баније 77… Зашто су се враћали? Најчешће су то објашњавали здравственим разлозима, али и чињеницом да у старом крају имају квалитетнија имања од оних која су добили у Војводини. Било је, међутим, и случајева да су се неке породице враћале и због спекулативних разлога. Хтјеле су, наиме, задржати и стара и нова имања. Постојећа домаћинства су се цијепала – један дио их је остајао Војводини, а други се враћао на земљу у завичају. То се настојало спријечити, па породице које доиста нису имале оправдане разлоге за повратак нису добијале путне карте, а морале су платити храну и све остало чиме су се користиле у току краткотрајног боравка у Војводини. Наравно, те су породице губиле право на колонистичке посједе. Било је и случајева кад су се за колонизацију обично одлучивали млађи чланови домаћинстава, док су старији остајали на ратом опустошеним имањима у Лици, Далмацији, на Кордуну, Банији… Тек су се касније те породице спајале. Али тако да су се млађи враћали старијима!

    ПИШЕ: ЂОРЂЕ ЛИЧИНА

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 9, август, 2016.

  9. Војислав Ананић

    Непознат укупан број колониста

    Ако се узму у обзир и појединачна насељавања, која су најчешће била изван службене контроле и организације, савезна колонизација из Хрватске у Војводину трајала је, с мањим или већим интензитетом, све до 1949. године. Што су на крају показали подаци? Много тога, али не и поуздан укупни број колониста. Наиме, у Војводини је било неколико категорија насељеника, од којих неки нису имали чак ни дозволе за насељавање, али су се ипак задржали тамо гдје су стигли. Рачуна се да се у Војводини само до краја 1945. доселило чак двије хиљаде таквих породица. У појединим колонистичким насељима – Филипову, Бачком Брестовцу, Крњаји и Чонопљи – било је, рецимо, 1946. више од 900 домаћинстава без ријешених молби о насељавању.

    11.000 ПОРОДИЦА

    У својој опсежној студији Судјеловање Хрватске у савезној колонизацији 1945–1948. године Маријан Матицка уз остало каже: „Потпуне резултате колонизације из Хрватске, која се проводила на темељу Закона о аграрној реформи и колонизацији, није сасвим једноставно показати. Колонизација је била буран процес у почетним условима мирнодопског организовања државне власти и обликовања нових друштвених структура. Иако је колонизацијом организовано и плански пресељавано становништво, било је непланског, самовољног пресељења људи, враћања пресељених колонистичких породица, административних неспоразума и несређених евиденција…”
    Најпоузданији коначни подаци о колонизацији из Хрватске налазе се у евиденцијама Главне комисије за насељавање бораца у Војводини и Министарства пољопривреде и шумарства НР Хрватске. Комисија је регистровала све присутне колонистичке породица у Војводини по њиховој републичкој припадности, а Министарство пољопривреде и шумарства, односно његов одјел за аграрну реформу и колонизацију, евидентирало је пресељење колонистичких породица савезне колонизације с, у његовој надлежности, уредно ријешеним документима. Дакле, подаци комисије говоре сљедеће: из Хрватске је у Војводину пресељено укупно 9.279 породица са 52.868 чланова, највише у Бачку – 7.851 породица са 45.390 чланова. Слиједи затим Сријем са 1.030 породица или 5.373 члана и Банат са 398 породица са 2.105 чланова. У тај број нису улазиле породице које су се населиле у Барањи и хрватском дијелу Сријема.
    Међутим, Матицка се не слаже с тим бројем, истичући да је у њега укључена колонизација Барање и хрватског дијела Сријема, али не и пресељење бораца-инвалида и демобилизираних бораца гардијских јединица. Та су пресељења, наиме, знатним дијелом била остварена уз непосредну помоћ Југословенске армије и за нека од њих, као и она самовољна, Министарство пољопривреде и шумарства Хрватске уопште није било издало регуларна рјешења, па их тако није нити имало у својим евиденцијама. „Све то”, наводи Матицка, „даје могућност за претпоставку о колонизацији око 10.000 до највише 11.000 породица из Хрватске у Војводину, Барању и хрватски дио Сријема, тј. на конфисковане њемачке посједе који су савезним Законом о аграрној реформи и колонизацији били одређени за колонизацију. Наиме, наведени подаци Главне комисије за насељавање бораца у Војводини не садрже податке о колонизацији Барање и хрватског дијела Сријема, дакле за око 1.500 колонистичких породица… Ту је још највјероватније око 1.000 породица које су колонизоване у румском, старопазовачком и земунском котару. Према томе, укупан број колонистичких породица које су из Хрватске колонизоване по Закону о аграрној реформи и колонизацији био би између 10.500 и 11.000 породица…”

    СКУП ПОДУХВАТ

    Независно од савезне, у Хрватској је спроведена и тзв. унутрашња колонизација. Обухватила је око 10.500 породица, готово исто као и она савезна. Њезино спровођење почело је у прољеће 1946. године, кад су многа брдска села у Славонији, која су током НОБ-а највише страдала, пресељена у плодније равничарске крајеве. Унутрашња колонизација ријешила је и питање тзв. деколониста и „дивљих” колониста који су сви одреда, ако су имали услове за колонизацију и ако се нису били огријешили о тадашње законе, смјештени у за то одређене објекте и даровани земљом. До 1. октобра 1946. обављена је унутрашња колонизација 9.850 породица са 45.796 чланова. Највише их је било из округа Вараждин и Загреб – 4.167 породица са 21.558 чланова, затим из Славоније – борци НОР-а и беземљаши – свеукупно 4.094 породица са 16.732 члана, из Далмације и Хрватског приморја 1.375 породица са 6.279 чланова, те из Лике, с Кордуна и Баније 214 борачких породица са 1.227 чланова.
    Колонизација је била врло скуп подухват. Трошкови колонистичких транспорта у 1945. и 1946. године, кад је интензитет пресељена био најјачи, само за Хрватску износили су тадашњих вртоглавих 3.361.142 динара. Од тога су 63% чинили трошкови превоза колониста камионима до жељезничких станица укрцавања, на бродове је отпадало само 1%, 30% била је прехрана колониста, а 6% санитетски материјал утрошен у току превоза. У тај износ нису били укључени трошкови превоза жељезницом што је ишло на терет владе ДФ Југославије, односно ФНР Југославије. Иначе, трошкови превоза једне колонистичке породице из Хрватске у Војводину износили су 472 динара.
    За вријеме кад је била проведена, колонизација и она савезна и она унутрашња, није била само обичан и сувопаран статистички податак, већ и збир необичних судбина више десетина хиљада људи и ратне сиротиње.

    (КРАЈ)

    ПИШЕ: ЂОРЂЕ ЛИЧИНА

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 10, септембар, 2016.

  10. Војислав Ананић

    АЛЕКСА ШАНТИЋ

    Године 1900. послије смрти барона Беле Редла његово имање на мајуру Шара и Равно у њемачко – српској општини Станишић, у Бачкој, површине 2.746 к. ј. земљишта наслиједио је његов сестрић барон Рихард Хамерштајн. Послије завршетка Првог свјетског рата и повлачења границе између Краљевине СХС и Мађарске ово имање било је објекат аграрне реформе и на његовом простору формирана је колонија Алекса Шантић од српских ратних ветерана – добровољаца из Херцеговине (Мостар) и Кордуна (Војнић). Када је у процесу аграрне реформе одузимана земља велепосједа имање је износило 2. 847 к.ј, а за потребе мјесних аграрних интресената и колониста издвојено је 1.978 к.ј. земљишта.

    КОЛОНИЈУ НАСЕЛИЛИ ХЕРЦЕГОВЦИ И КОРДУНАШИ

    Септембра 1921. године из околине Мостара и Војнића дошло је четрнаест породица које су се дијелом смјестиле на Шара мајур у бирошке станове, а дијелом у кирију у српско село Пачир. Помоћ првим насељеницима, као и онима који су касније долазили, дошла је од Буњевца из Бајмока, Лазара Бешлића, који је купио 280 к.ј. земљишта од власника имања Р. Хамерштајна и био први комшија нове колонистичке заједнице. Предсједник аграрне заједнице на посједу Р. Хамерштaјна са Шара мајура код Станишића у Бачкој, Петар Ковачевић извијестио је 23. септембра 1922. године Жупанијски аграрни уред у Суботици да „у нашој заједници има 51 колониста и 40 мјесних агрaрних интрeсената. Уредно примјећујем да ће за кратко вријеме доћи из Херцеговине још око 100 колониста, па да су чак у покрету јер је тамо завладала глад.” Исти П. Ковачевић 28. октобра 1922. године описао је насељавање колониста на Шара мајур код Станишића: „Као што је познато овогодишња жетва у нашим пасивним крајевима била је сасвим слаба и ради тога свакодневно добровољци – колонисти из тих крајева долазе са фамилијама на додјељену земљу. Услови привременог становања колониста из Кордуна и Херцеговине били су изузетно лоши на Шара мајуру у бирошким становима, стајама, шупама и чардацима. Колонисти су били смjештени у тjескобним условима. Тек пристигли у Бачку 4. октобра 1922. године тражили су смjештај од Жупанијског аграрног уреда у Суботици, а 16. октобра 1922. године стигао им је одговор „да се смjесте у један стан од собе и кухиње и то 2–3, или више фамилија, што је немогуће јер наше фамилије броје 5–10 чланова” описали су насељеници свој долазак у привремени смjештај на мајурима. „Првих година било је доста смртних случајева, болести и друго” стајало је у извjештају ревизора Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем, Богдана Прњајића о колонији Алекса Шантић из 1935. године. „Станови су пропусни” жалили су се колонисти насељени на истом мајуру 28. октобра 1922. године. „Зима је ту, а ми смо извргнути истој и већ смо већином почели побољевати.” На истом мајуру 4. марта 1923. године колонисти, који су ту провели зиму, писали су Жупанијском аграрном уреду у Суботици да „живе у становима који су штале и магазини, стално обољевају тако да је већ половина обољела… Ако садашње стање остане такво, сви ће обољети од туберколозе.”

    ЗАВИЧАЈНО ГРУПИСАЊЕ

    Колонисти из Херцеговине и Кордуна приликом градње новог насеља груписали су се завичајно. Према извјештају Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем до 6. децембра 1933. године у новом насељу Алекса Шантић живјело је 88 колонистичких породица 27 из Лике, Хрватске и Славоније (Кордун и 3 породице из Лике), 59 из Босне и Херцеговине (из Херцеговине), и по 1 породица из Србије и Црне Горе. Колонисти из Кордуна и Лике хтјели су да назову насеље Велебит или Танкосићево, а из Херцеговине, који су били у већини, да се колонија назове Алекса Шантић што је 1924. године и званично учињено. Године 1934. колонија је имала саграђених 85 кућа, а имала је још 39 ненастањених кућишта који су се „издавали” насељеним колонистима. 17. августа 1939. године Алекса Шантић имао је 107 саграђених кућа са 635 становника. Према ријечима Филипа Пејовића ревизора Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем од 18. фебруара 1932. године на колонији је „тешко економско стање, жито није плаћено, а оно свиња што су хранили све је поцркало”. Према извјештају Финансијске дирекције Дунавске бановине од 7. новембра 1932. године на колонији још нису утврђени аграрни субјекти и објекти што изазива аграрно-посједовни неред и несигурност код насељеника. „Раздиоба није извршена, не једанпут, него сваке године настајале су знатне промјене. Насељеници су премјештани са једног посједа на други, једнима је одузимана, другима давана земља, од једне парцеле прављене су две-три и обратно. Максимум велепосједника мијењао се такође. Цијела колонија има око 3.000 јутара, али се не зна тачно. Не зна се ни број парцела, нити број аграрних интресената који ће дефинитивно овдје бити надјељени.” У колонији је био већи број ненасељених колониста чије посједе су обрађивали земљаци или рођаци. Станко Милашиновић, добровољац из села Јурге, код Војнића , 22. децембра 1937. године тако је тражио од аграрне заједнице у колонији кредит да „купи земљу оних који се нису населили” пожаливши се притом да се „земља продаје у бесцјење, а купци су богати људи љекари и адвокати.”

    ШКОЛА САГРАЂЕНА 1924. ГОДИНЕ

    Колонисти из Кордуна и Херцеговине хомогенизовали су се око питања од заједничког интереса која су се јављала у процесу формирања новог насеља. Школа је као и у другим колонијама била први и основни проблем нове локалне заједнице у формирању. Године 1924. саграђена је школа, учионица са учитељским станом. Године 1932. на колонији је било 129 школске дјеце, а 1934. године 110 дјеце која су похађала школу у двије учионице. Школа је дозидана 1930. године. Градњу школске зграде финансирала је општина Станишић којој је припадала колонија, Бачка жупанија и Министарство просвjете. Колонија је била удаљена од жељезничког стајалишта на прузи Суботица–Сомбор 1,5 км. и колонисти су када би се путеви расквасили имали потешкоћа да до ње дођу. ( „До станице се мора узимати запрега што је тешко у кишно доба” Лазар Бешлић, 18. новембар 1932, године). Жељезничка станица такође је била без магазина гдје би колонисти могли смjештати своје пољопривредне производе. Одлуком среза Сомбор 27. августа 1929. године предат је oбласни пут другог реда Алекса Шантић–Каћмар у Мађарској. Општина Станишић 20. маја 1929. године опредијелила је 6.000 динара да би писмоноша два пута недјељно долазио у колонију и преносио пошту, и то је чинио Спасоје Танурџић, а 17. септембра 1929. године додијелила је 1 к.ј. општинског земљишта за формирање сеоског гробља поред колоније јер су преминули колонисти били сахрањивани на православном гробљу у Станишићу. Општина Станишић, такође, 23. новембра 1930. године донијела је одлуку да се на колонији Алекса Шантић установи мјесто сеоског старјешине (поткнеза) који је своју функцију вршио уз плату од 1.500 динара.

    НИКОЛА МАТКОВИЋ СЕОСКИ КНЕЗ

    Функцију сеоског кнеза вршио је Никола Матковић, добровољац из Богодола, код Мостара, а такође и Ђорђе Гачић добровољац из Житомислића, код Чапљине. У самој колонији општина Станишић формирала је своју чуварску кућу у којој су се налазила два општинска редара, која су долазила у смјенама на по осам дана, ради одржавања реда у колонији, а у једној соби ординирао је општински љекар који је повремено долазио у насеље. Станишић је од колоније био удаљен 13 км, до колоније из општинског средишта водио је друм који је често био подводан и од јесени до прољећа непроходан за становнике колоније. Зато је у случају хитних интервенција у колонију долазио љекар из Бајмока ка којем је водила пруга (цијена возне карте Алекса Шантић – Бајмок 1932. године била је 3 динара, вријеме путовања 9 минута) и два друма. Једно од кључних питања за невелику колонију било је питање снабдијевања здравом пијаћом водом. Зато је 1929. године избушен први артерски бунар, а 1939. године други док су становници колоније имали 90 копаних бунара у својим двориштима 1939. године. Своје производе становници Алексе Шантића продавали су у Бајмоку. Колонисти у Алекси Шантићу у другој деценији колонизације прилагодили су се простору колонизације и научили обраду земље. Укупно је у колонији било надјељено земљом 141 добровољац, али 18. марта 1933. године 43 њих је давало земљиште у закуп јер вјероватно нису били насељени. Колонисти из Херцеговине били су боље стојећи од насељеника са Кордуна што су ови објашњавали чињеницом да херцеговачки колонисти обрађују и земљиште ненасељених добровољаца, док су насељени Херцеговци тврдили да „су пажљивији, чуварнији и зато иду боље напријед.” Колонија је 1939. године имала 385 грла крупне стоке и 560 ситне, што је био знак да су насељеници у тридесетим годинама 20. вијека знатно материјално напредовали. Ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем Ф. Пејовић 1. јуна 1934. године је констатовао да су „на колонији у несугласици којој општини да се прикључе, да ли Станишићу гдје су до сад или Бајмоку који им је ближи.”

    ЗА И ПРОТИВ ОТЦИЈЕПЉЕЊА ОД ОПШТИНЕ СТАНИШИЋ

    Л. Бешлић земљопосједник упутио је 18. новембра 1932. године писмо Управном одјељењу Дунавске бановине у којем је саобраћајним и економским разлозима, као и разлозима здравствене заштите становника колоније, образлагао потребу да се колонија прикључи општини Бајмок. Биљежник општине Бајмок 7. септембра 1932. године упутио је писмо Среском начелнику у Сомбору гдје је тврдио да од 273 власника имања 72 желе да се прикључе општини Бајмок и закључио да је „прикључење против националних интереса јер су у Станишићу 90% Нијемци, а 10% Срби, а у Бајмоку са двије колоније Рата и Мишићево словенски елемент има 40%. У Бајмоку има преко 3.000 становника, а једна четвртина је упућена на надницу и то је један од најтежих проблема социјалне биједе. ” Предсједник општине Станишић Паул Кокус у писму од 4. августа 1932. године био је против отцјепљења колоније од општине Станишић јер је општина уложила у колонију, а и да се Нијемцима не замјери да радо предају колонисте. „Сеоски старјешина, поткнез, Ђорђе Гачић те 1932. године тврдио је да су колонисти против отцјепљења и „да све ово намеће Лазар Бешлић и сви други из Бајмока који су откупили земљу Хамерштајна.” На име општинског пореза општини Станишић у том тренутку колонисти су дуговали 233.507 динара. Тоша Искруљев приликом свог обиласка колоније обишао је куће Панте Кузмана из Малог Поља, код Мостара, Милана Савића, из Баћевића, код Мостара, Данила Гачића, из Житомислића, код Мостара, Гаврила Вулића из Мостара носиоца Карађорђеве звијезде, Милана Докића из Купљенског, код Војнића, које су биле уредне, квалитно изграђене и опремљене. Разговарао је тада са колонистом са Кордуна Милошем Н. Благојевићем и Томом Круљем из Љубиња који је тада имао 88 година. „У раду се не боји младих. Редовно окопава кукурузе, оре ,сије, веје” описао је Т. Искруљев старца.

    Пише: др Милан Мицић (колонистичка насеља 1920 – 1941), СРПСКО КОЛО, бр. 47, октобар, 2019.

    • Војислав Ананић

      ПРИЈЕ 75 ГОДИНА СТИГАО „ВОЗ БЕЗ ВОЗНОГ РЕДА“ У КЉАЈИЋЕВО

      Возом без возног реда, 1. новембра 1945. у Кљајићево (име по народном хероју Милошу Кљајићу погинулом у борби за отаџбину на Жумберку) дошли су први колонисти са Кордуна, Лике, Баније и Жумберка. Тим поводом је обиљежено 75. година од досељавања. Манифестацију су организовали Удружење грађана Центар Кљајићево уз подршку чланица Удружења жена Рубац. Најприје су положили вијенац на Споменик народном хероју у Улици 8. Кордунашке ударне дивизије. Затим су се окупили на мјесној жељезничкој станици, гдје је симболично дочекан воз у коме су учесници програма заправо опонашали прве колонисте обучене у тадашњу народну ношњу. Дочекала је их традиционална – кукурозовница. Борислав Косановић, писац из Кљајићева је у свом обраћању навео да на истом овом мјесту давне 1946, умјесто његових стопа крочиле су стопе његовог прадједе Пере, дједа Бранка, тадашњег дјечака још и његових мајке, брата и сестре. – Најмлађи брат је рођен у равници годину дана касније. Једним другим возом је стигла и моја баба Ђука са својом фамилијом. Тамо негдје, на граници Лике и Кордуна, остали су њихови засеоци Бјељевина и Медарица. Ја их знам кроз приче, сјећања, снове и машту. Седам и по деценија моја фамилија живи у Кљајићеву и Војводини. И ово је постало наше као и оно горе. И не само наше лично, наравно, већ и сваког од вас. А опет, срце је подијељено и једнако куца на обе стране, мада за рођене горе, можда ипак мало јаче на ту страну. Зато је и значајно што смо овдје. Што се сјећамо, памтимо и преносимо – рекао је Косановић и додао да писањем чува од заборава. Гради срушено, зида спаљено, оживљава умрло. – Тако покушавам да се одужим онима који долазе послије мене. А једном, на перону неке небеске станице, можда неко од нас успије да купи и повратну карту. Родољубиву пјесму о Милошу Кљајићу је прочитао Никола Кос родом из Жумберкa. Стихове је читао и Мошо Новковић. Путем којим су корачали први досељеници, улицом поплочаном жутом циглом су се окупљени упутили према Дому културе гдје је организовано послужење за учеснике. Манифестација се завршила изложбом ручних радова Иване Радичанин, ћерке Илије Радичанина, чувеног хроничара Кљајићева о коме смо писали у Српском колу, чији су преци допутовали „возом без возног реда”. Током 1945. и 1946. године у Кљајићево се доселила 1.071 породица са 5.770 чланова. Према попису из 2011. године у Кљајићеву има 5.166 житеља и слови за највеће село на територији града Сомбора.

      ДРАГАНА БОКУН

      Извор: СРПСКО КОЛО, октобар-новембар, 2000, стр. 25