Сомбор и околна села

43 коментара

1. 6. јул 2017. у 10:59

   vojislav ananić

   ЗГРАДА ЖУПАНИЈЕ У СОМБОРУ

   Сомбор је град у чијем се историјском језгру налазе многе велелепне грађевине. Зграда управног и административног седишта Бачко-бодрошке жупаније има велику историјску и архитектонску вредност. Првобитни облик зграде настао је између 1805. и 1808. године према пројекту који је 1802. године израдио архитекта Јозеф Бауер. Та барокна грађевина је прерађена и дограђена 1882. године по нацрту архитекте родом из Апатина, Ђуле Партоша. Монументално двоспратно здање, раскошно обликовано у стилу еклектике, удахнуло је Сомбору нову урбанистичку визуру. У Свечаној сали жупанијске зграде налази се монументална слика Битка код Сенте сликара Франца Ајзенхута. На таваници сале су грбови земаља које су биле под јурисдикцијом Угарске монархије. У средини је грб слободног краљевског града Сомбора. У сали су постављене у дрвету израђене скулптуре богиње Атине (богиња мудрости, заштитница градова и војних утврђења) и Јустиције (богиња правде). Највећи градски парк је настао око жупанијске зграде крајем 19. века.

   ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

   Одговори

2. 14. август 2017. у 12:03

   vojislav ananić

   СОМБОР

   Општина Сомбор заузима северозападни део Бачке равнице. На западу ток Дунава дели општину од Хрватске, а на северу се општина граничи са Мађарском.
   У правцу југоистока Сомбор је од Београда удаљен 175 км, а у правцу севера од Будимпеште 220 км. Сомбор је место богате културне и спортске традиције, и један од најпознатијих градова Европе и света по богатству зеленила.
   Туристичке привлачности Сомбора су у богатим риболовним водама на Дунаву и његовим рукавцима, и најбољим ловиштима на подунавске јелене и другу дивљач у шумама од Бездана до Апатина.
   Сомбор је 1786. године проглашен за стално седиште Бачко-бодрошке жупаније. За потребе нарасле жупанијске администрације 1808. године изграђена је зграда која одлике еклектизма добија 1882. године када су дограђени бочни торњеви и зачеље. Кровна купола подсећа на куполу венецијанске цркве Санта Мариа делла Салуте. Када је 1975. године извршено реновирање зграде, постојала је 201. просторија заједно са Свечаном салом у којој се налази највеће уље на платну у нашој земљи, рад Ференца Ајзенхута ”Битка код Сенте” и Салом грбова у којој се налазе знамења племићких породица из околине. Зграда је окружена парком који је уређен крајем XIX века са доминантним стаблима тисе, бођоша и платана. Данас је зграда седиште Скупштине општине.
   На 1.178 км² са градом се сместило и 16 насеља, посебна особеност овога краја:
   АлексаШантић,БачкиБрег,БачкиМоноштор, Бездан, Чонопља, Дорослово, Гаково, Кљајићево, Колут, Растина, Риђица, Станишић, СветозарМилетић, Стапар и Телечkа.

   Одговори

3. 21. август 2017. у 13:38

   vojislav ananić

   БЕЗДАН

   Бездан је бачко насеље на северозападу Војводине.
   Популарно се назива “водено насеље” јер је окружено воденим токовима и до њега се може стићи једино преко мостова. Једно је од већих сеоских насеља у Бачкој. Уз Сомбор и Кљајићево међу највећима је у сомборској општини. По најновијем попису из 2002. године у Бездану живи 5.263 становника. Бездан је мултинационално насеље у коме живи 25 националности. Већину чине Мађари. Пољопривреда је најважнија привредна грана. Посебно се истичу пошумљене површине (више од 10% територија), што није карактеристично за војвођанска насеља.
   Бездан је старо војвођанско насеље. Први пут је споменут 1305. године под називом Баттyан. Године 1341. назив је промијењен у Берчан. Насеље је уништено у XИВ. стољећу под најездом Турака. У XV стољећу спомиње се као мало рибарско мјесто. Протјеривањем Турака почиње неорганизирано насељавање Дунавом. Први становници били су Пољаци, Чеси, Нијемци и припадници неких других славенских народq. Године 1762. почиње планска колонизација и грађење насеља, док је 1755. године изграђена прва црква. Данашња црква је изграђена 1846. године и од тада се насеље развија у правцу истока.
   Бездан је једно од већих места у северо-западној Бачкој. Лежи на левој обали Дунава, у близини српско – мађарске, односно српско – хрватске државне границе. Удаљен је 18 км од Сомбора. То је насеље у равници, на 90 метара надморске висине.
   Током вишевековног миграционог процеса, Бездан је постао етнички шаролик, али са претежно мађарским становништвом. По попису из 2002.г. број становника је 5263, од чега је 2983 мађарске националности ( 56,68% ). До 1918.г. Бездан је припадао Мађарској, од 1918.г. Краљевини СХС, од 1929.г. Краљевини Југославији, од 1941.г. Мађарској, а од 1944.г. опет Југославији ( ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ ).
   Повољан географски положај, природне лепоте и значајни историјски догађаји веома су повољно утицали на привредни, културни и туристички развој Бездана.
   Археолошка налазишта у Бездану и околини говоре о томе да се човек овде настанио пре 6000 година. Најстарије налазиште је Зелена хумка. На локалитетима у јужном делу насеља ( Цигáнyгöдöр ) и код Зелене хумке откривена су под земљом насеља са разним грађевинским објектима, посуђе од печене земље, као и алатке од углачаног камена.
   Крајем ИX века, досељавањем Мађара, настале су велике друштвено-економске промене на подручју данашњег Бездана. На вишим пределима, на обалама Дунава, Вајаша, Мостонге, Сека ( Киђоша ), између којих је било много мочвара, стајаћих вода, потока, језера, пашњака, шума и ораница, формирало се неколико насеља: Бодрог, Хајсентлеринц ( 1173 ), Кенђ ( 1189 ), Удвард, Селеш ( 1255 ), Пака ( 1280 ), Бортањ ( 1263, власништво породице Буљан од Кулуда – данас колут ) и Баћан ( 1305 ). Баћан се налазио северно од Бодрога и источно од Бортања, па произилази да се село налазило између данашњег Колута и Бачког Моноштора, на месту данашњег Бездана.
   Након Мохачке битке ( 1526 ) мађарско становништво се повукло северније, а на њихово место су с југа дошли Срби.
   Бездан се у писаним документима први пут помиње 1579.г. Тада је у селу живело 10 породица. Насеље су, вероватно, 1593.г. уништили Татари. Наредних деценија овај крај помиње се као пустара Бездан.
   Почетком XVIII века, 2 км јужније од данашњег Бездана, досељеници српске и хрватске националности оснивају Штрбац. Они су се претежно бавили гајењем оваца. Једне године им је од неког обољења угинуо велики број оваца. Становници су тада дали завет, уколико се ослободе ове несреће, да ће подићи капелу. Несрећа је прошла и они су ( између 1710. и 1720.г. ) подигли Капелу Свете тројице ( данас на углу Пусте улице и Сомборског пута, поред Дома културе ). Ова капела је најстарији сачувани римокатолички споменик у Војводини који је подигао народ.
   На пустару Бездан тридесетих година XVIII века доселили су се рибари из жупанија Шомођ и Зала, а затечену капелу су користили као богомољу.
   После протеривања Турака ( 1687 ) жупанија Бодрог је започела изградњу насипног пута од Бездана до Шебешфока, са мостом преко речице Бездан. Писани документи безданску скелу на Дунаву помињу први пут 1738.г. Радила је до 1974.г. када је завршена изградња Моста 51. дивизије.
   Мађарска Краљевска комора у јесен 1742.г., посредством Лошонци Јожефа, насељава на безданској пустари 60 мађарских римокатоличких породица из жупанија Толна, Барања, Веспрем и Шомођ. Прве куће су направили на узвишици поред речице Бездан и пута који је повезивао Колут са Бачким Моноштором. Тако су настале прве улице, које су се звале: Главна улица, Колутска улица и Стара улица. Зидови првих кућа су од трске и прућа, облепљени блатом, а кров је од трске. Прва црква, која се срушила или је изгорела 1755.г, била је од истог материјала. Наредне године ту је подигнута друга црква, али од тврдог материјала.
   1743.г. изабрано је поглаварство села. Андраш Кираљ је изабран за кантора-учитеља, док је Пал Хази ( администратор у жупном уреду ) почео да води матичне књиге. О здравственом стању досељеника су бринули хирург – Петер Немет, и бабица – Тереза Цизек.
   Први попис становништва је обављен 1746.г. У селу је било укупно 172 куће. Село је имало пароха, бележника, учитеља, месара, крчмара и црквеног слугу. 1748.г. Бездан има 1492 становника.
   Педесетих година XVIII века зидане су прве зграде од цигле. Изграђене су Царинска зграда, Чарда код пристаништа-скеле и Властелинка крчма. Прве воденице на Дунаву појавиле су се око 1760.г. ( нестале су после ИИ светског рата ).
   Село је подигло школу од тврдог материјала и састојала се од две просторије ( учионице и одаје за учитеља ). Налазила се на углу данашње Црквене улице и Улице жртава фашизма ( до недавно зграда банке ). Радила је целе године, сем у време жетве и бербе.
   1751.г. је била велика поплава: водени таласи Дунава стигли су чак до села.
   1763.г. село има 2368 становника. У село се насељава значајан број Чеха, Мораваца, Словака и Немаца.
   10. априла 1772.г. царица Марија Терезија потписује повељу слободне варошице Бездан. Међу осталим правима Бездан је добио право на одржавање четири годишња вашара. На челу варошице био је Магистрат са 12 сенатора.
   1791.г. варошица има 3440 становника.
   Становници су прве мртве сахрањивали око капеле Свете тројице ( све до изградње прве цркве ). Од 1743, угледајући се на обичаје, досељеници мртве почињу да сахрањују око цркве. Оба гробља су потпуно ишчезла до 1810.г.
   1794.г. отворена су два нова гробља изван Бездана: Источно и Јужно гробље. Оба гробља су затворена 1850, а потпуно уништена 1900.г. Данашње Горње гробље је зачето 1848, а Доње гробље 1844.г.
   21. августа 1794.г. избио је велик пожар који је захватио центар места. Изгорело је 56 објеката, Општинска кућа, школа и црква.

   Одговори

4. 21. август 2017. у 13:40

   vojislav ananić

   2. део

   1804.г. је настављена градња одбрамбеног насипа од Шебешфока до Дунава. На овом делу насипа направљена су још три моста. Те године грађен је и насип Колут-Бездан-Бачки Моноштор.
   1806.г. на месту старе школе изграђена је нова. Састојала се од учионице, просторије за стан учитеља и просторије за стан кантора. Била је покривена трском.
   1822.г. приликом високог водостаја Дунава, дошло је до пробијања насипа код Бачког Моноштора. Уништен је улаз у Францов канал, чија је изградња трајала од 1793. до 1802.г.
   1828.г. жупанија је мобилисала становништво за изградњу прве одбрамбене линије од поплаве Дунава.
   1829.г. становници су подигли споменик Светог тројства.
   1831.г. је харала колера, од које је оболело 700-800 људи, а умрло 350. Јанош Волф, апотекар, отвара прву апотеку ( на месту данашње ).
   Због великог броја деце, 1841.г. је ,поред заветне капеле, подигнута и друга школа. 1845. постоји сиротињски дом, изграђен добровољним прилозима становништва.Насипни пут од Бездана до Шебешфока поплочан је циглом. То је тада био најсавременији пут у Бачкој.
   Почетком 1837. почело се размишљати о градњи нове цркве, на месту старе. Градња је почела априла 1846. а завршена децембра 1847.г. Грађена је у романском стилу и има три лађе. Торањ је висок 38 метара.
   1848.г. почео је да ради др Ференц Чихаш, најпре као хирург, а касније као лекар. Од 1852.г. у матичним књигама су почели убележавати узроке смрти ( на латинском језику).
   У лето 1850.г. почело је исушивање мочвара на територији Бездана. У децембру су село опколили вукови; последњи пут у историји овог краја појавили су се у већем броју. Организована је хајка за њихово уништавање.
   15. априла 1851.г. избио је пожар близу цркве, у којем је изгорело девет кућа.
   Јула 1853.г. била је велика поплава. Дунав је пробио насип Сантово-Бездан. Поред пута Дунав-Сомбор 1854. су засађене младице дудова.
   Између 1854. и 1856.г. гради се ”Шлајз” на Дунаву. Овде је први пут у Европи коришћен бетон за градњу објеката на води и у води. Цемент је печен на лицу места. Завршетком овог објекта и новог крака Францовог канала, од Дунава до ”Чешког моста”, улаз у канал премештен је из Бачког Моноштора у Бездан. Објекат је рађен према пројекту Ференца Михалика, а изградњу су пратили стручњаци из целе Европе.
   Паробродско пристаниште на Дунаву изграђено је 1858.г.
   1856.г. порушена је стара Централна школа и подигнута нова са три учионице. 1864.г. пошта је опремљена телеграфом.
   1865.г. илегално је оформљено Католичко момачко удружење, а отворена је Грађанска читаоница. 1869. се оснива Безданско певачко друштво, 1870. Безданско фортунско удружење, 1871. Безданско касино удружење, 1872. Прво безданско погребно удружење, 1873. Бездански пучки круг, 1879. Безданско ватрогасно удружење, 1880. Безданско момачко удружење, 1896. Безданска читаоница, 1898. Безданско грађанско удружење итд.
   1870.г. донет је Закон о школству. Према њему, школом је управљао школски одбор, а непосредни руководилац постао је директор школе. Школа је 1874. постала општинска, а од 1911. државна. Од 1875. први директор-учитељ био је Ференц Молнар.
   1879.г. ученици школе организују представу, а од чистог прихода представе оснивају школску библиотеку, дајући помоћ и Безданској читаоници.
   1884.г. отвара се школа за шегрте, а 1894.г. за 259 деце отварају се два забавишта. 1910.г. на периферији су изграђена три нова забавишта.
   Између 1866. и 1870.г. изграђен је пут од Дунава до Сомбора. Пут је обложен циглом.
   1872.г. почео је путнички саобраћај на Францовом каналу.
   1871.г. доселио се у Бездан Јанош Шмит, уметнички ткач. Тада су бездански ткачи напустили рад са кудељом и ланом и почели ткање увозног, специјално обрађеног лана из Чешке и Енглеске, за израду дамаста.
   Ради унапређивања свиларства, 1878. Ендре Штахуљак оснива расадник за дудове: поред путева сади се само ово дрвеће. Ипак, највећи подвиг Е. Штахуљака је то што је 1876.г., када је Дунав пробио насип код Баје а вода стигла до моста на Шебешфоку, кружним насипом одбранио уставу и тако спасио од поплаве целу северозападну Бачку. За то је и одликован.
   Током лета 1873.г. харала је епидемија колере. Те године је умро сваки осми становник Бездана.
   1881.г. отвара се жандармеријска станица, а 1883. се оснива Водна заједница за Велико острво.
   1890.г. Бездан има највећи број становника у својој историји, укупно 8366.
   1891.г. оснива се Удружење занатлија, 1890. Карољ Гутман отвара млекару, а на горњем пландишту се граде пећи за печење цигле; Ерне Шнелер отвара књиговезницу и издаје прве разгледнице о граду; 1891. оснива се Прва безданска штедионица; 1894. отварају се две творнице сода-воде; 1895. Карољ Рохем оснива угљару; 1899. уводи се телефон у објекте францовог канала и на линији Бездан-Дунав ( 1901 ).
   28. фебруара 1899.г. велики пожар у Новој улици уништио је 30 кућа и 60 других објеката.
   1902-1903.г. извршена је комасација у Бездану.
   1910.г. Јожег Гас отвара штампарију и трговину папиром; Ференц Бошњак и ортаци изградили су прву циглану ( 1907 ), електричну централу ( 1911 ) и први парни млин ( 1909 ).
   1912.г. завршена је железничка пруга Баја-Сомбор. Макадамски пут од данашње државне границе до Бездана изграђен је 1913.г. Исте године је избушен и први артешки бунар.
   За време И светског рата мења се живот у Бездану. Рат је прекинуо привредни и културни развој. Оснива се Црвени крст, а добровољним прилозима становништво опрема ратну болницу са 100 кревета. 1917.г. становништво је већ гладовало. У општини је било 468 незбринутих породица.
   Крајем 1918.г. настало је двовлашће. Наредбе и упутства су стизала и из Будимпеште и из команде Српске краљевске војске. Јануара 1919.г. обавештава се становништво да је Велика народна скупштина у Новом Саду прикључила Бачку, Банат и Барању Краљевини СХС.
   1913.г. мр пх. Шандор Славик отвара другу апотеку у Бездану. Др Имре Калман и др Нандор Попер отварају приватне ординације. 1923. почео је да ради први зубар у општини, Андраш Кетелеш.
   Оживљава и привреда. 1919. почела је с радом циглана. Оснива се предузеће за израду кутија и налепница. Електрична централа редовно испоручује ел. енергију становништву. Јожеф Вајс добија дозволу за успостављање омнибуског саобраћаја између Сомбора и Бездана. 1921. је прорадила железница. У месном саобраћају користи се 10 фијакера, 7 кола са опругама, а има и два аутомобила.
   Од 1920.г. ( Тријанонски уговор ) матичне књиге се воде на српском језику.
   1927.г. помиње се биоскоп у Бездану.
   1929.г. пут Дунав-Сомбор добија макадамску кошуљицу.
   У општини су била 7793 становника: 5130 Мађара, 2448 Немаца, 115 Јевреја, 98 Југословена и два остала.
   1938.г. завршена је изградња царинарнице на Дунаву, макадамског пута преко Острва ( 1939 ), а 1940.г. општинског лековитог купатила из којег се наредних деценија развила болничка установа физикалне медицине и рехабилитације.
   11. априла 1941.г. Бездан су напустили и последњи државни службеници, учитељи и жандари, који нису били староседеоци. У ноћи између 11. и 12. априла повлаче се с границе последње југословенске војне јединице. Око 5 часова изјутра чуле су се експлозије. Срушени су мост Дора и железничка станица.
   За време окупације, Безданско спортско удружење постиже изузетне резултате. 1941.г. осваја првенство окупиране територије одиграно по куп систему.Најтежу судбину су доживели Јевреји. Више од 60 Јевреја је одведено у логоре 1944.г. где је већина страдала. Немачко становништво полако напушта место. Бездан је напустило 1000 лица.
   1944.г. у Батинској бици погинуло је око 5000 југословенских, совјетских, мађарских и немачких војника.
   21. октобра ослобођен је Сомбор. Још истог дана претходница Црвене армије стигла је до Бездана.
   24. октобра из Сомбора је стигло 20 партизана и успоставили су војну партизанску станицу.
   1945.г. 605 чланова 109 далматинских, кордунашких, личких, херцеговачких и др. породица се настанило у напуштеним немачким кућама.
   Између 1945. и 1947.г. , с оптужбом да нису испунили своје обавезе, земљорадницима је одузета имовина и приморани су да се удруже у задруге.
   1947.г. основано је Безданско мађарско културноуметничко друштво. У другој половини века, као глумци и редитељи, истакли су се Пфаф Ана, њен син др Пфаф Михаљ, као и Нађ Јожеф.
   Уместо позоришне дворане која је изгорела 1968, 1979.г. је подигнута нова зграда позоришта која је примала 280 посетилаца.
   Телевизија је ушла у домове 1959.г.
   1963.г. изграђена је устава на каналу Дунав-Тиса-Дунав, 1974.г. мост 51. дивизије на Дунаву, 1979.г. је отворена нова школа, 1980.г. су асфалтиране улице у селу, 1981.г. је отворен терапијски блок у лековитој бањи и Музеј батинске битке на Дунаву, 1988.г. је изграђен водоторањ, 1990.г. мртвачница на Доњем гробљу, 1993.г. силос ЗЗ ”Бездан”, 1995.г. ресторан ”Кенђија” итд.
   Безданских аутори су од 1990.г. објавили више од 15 књига у вези са Безданом.
   Национална структута становништва Бездана поново се променила распадом Југославије. Од почетка 90-их година, из Лике, Кордуна, западне Славоније и Барање, до 17. јануара 2000.г. настанило се 819 избеглица, претежно Срба. Истовремено место је напустило 300-350 становника мађарске националности, углавном из економских разлога.
   Бездан се може похвалити многим природним лепотама. Осим реке Дунав, који протиче близу нашег места, Бездан улепшавају и канали, који су рај за риболовце и купаче. Изградња система за одбрану од поплава допринела је већој популарности викенд насеља у околини Бездана. Чим стигну топлији пролећни дани, власници викендица на обали Дунава, у Барачкој, на Францовом каналу, на Бајском каналу, Корлатошу и Кенђији, почињу са великим спремањем и припремом за нову сезону. Ово су савршена места за одмор, шетњу, пецање, купање, спортове на води …
   Сва ова места лако се могу обићи и бициклима. Након лагане вожње или шетње, путници се могу одморити у некој од чарди где се, осим освежења, нуде и рибљи специјалитети.
   Постојање лековите воде на овом простору откривен је 1912. године бушењем бунара. У року од две године водени узорци су анализирани три пута и утврђено је да вода из безданске бање припада реду алкално-муријатичних вода богатих јодом. Један литар воде садржи 2,84 милиграма јода.
   Изградња бањско-лечилишног комплекса текла је у више наврата. Прво су уређени бунар и његова околина 1934. године. Четири године касније изграђени су купатило и чарда на Дунаву, те је исте године званично Бања почела са радом. Године 1954. Бања Бездан проглашена је за природно лечилиште.
   Данас Бања располаже са 95 болесничких кревета намештених у трокреветне, четворокреветне и шестокреветне собе. У околним, приватним кућама, болесници могу да користе још додатних сто кревета. Бања Бездан данас нема туристичку, већ чисто лечилишну функцију.
   Велики бачки канал – Кишов канал: Повезује Дунав и Тису, од Бачког Моноштора до бачког Градишта. Изграђен је у периоду од 1793-1802. године. заврчен је крајем јуна 1801. године, када је њима потекла Дунавска вода. Прва пловидба изведена је 02. маја 1802. године. У то доба скраћивао је пловидбу између Беча и Будимпеште и допринео одвођењу сувишних вода са плодних поља средње Бачке. За трасу канала искоришћено је корито Палзовића (5 км) и Мостонге (2,5 км).
   За двадесет пет година свог постојања, кроз канал се вратило све уложено.
   Извор: Интернет

   Одговори

5. 22. август 2017. у 09:58

   vojislav ananić

   СОМБОР

   У XIV веку на имању угарске породице Цобор почела је убрзаније да се развија насеобина, настала још пре њиховог доласка. Том приликом место добија име по овој фамилији, слично неким војвођанским насељима. Први помен ове породице потиче из 1364. године. Временом се посед увећавао, а такође се увећавао број домова и жетеља око дворца, што је Цоборима погодовало јер су тако били моћнији у међусобним велепоседничким обрачунима. Име се спонтано мења у Сомбор још пре доласка Турака у XVI веку.

   Одговори

6. 30. август 2017. у 16:39

   vojislav ananić

   СОМБОР

   У XIV веку, на властелинском имању угарске породице Цобор, развија се мало место, које је било у власништву властелина Цобор Сент-Михаља. По овом властелину је и данашњи град Сомбор добио име. Цобор Сент-Михаљ брзо се увећавао и напредовао, што најбоље потврђује чињеница да су се у њему повремено одржавала скупштинска заседања Бодрошке жупаније.
   Године 1541. Цобор Сент-Михаљ заузимају Турци. Турци у својим дефтерима уместо имена Цобор Сент-Михаљ 1543. године наводе име Сомбор.
   У време турског заузимања, Сомбор је био велика варош, са градском цитаделом и пуно којунџијских дућана. Постојало је око 2000 кућа и Сомбор је важио за велику и богату варош. Већина становништва били су Власи-хришћани (Срби), а било је и Мађара.
   Године 1554. Сомбор постаје нахијско седиште Сегединског санџака, којем је припадало 46 насеља, а он сам је био војни, управни, судски, привредни и верски центар за ширу околину. Тада је Сомбор имао две медресе за ученике и текије за дервише, 6 основних школа, 2 хана за путнике намернике и 1 хамам (турско купатило).
   12. септембра 1687. године, Сомбор освајају Аустријанци. Године 1687. Сомбор насељава 5000 Буњеваца, а 1690. године Сомбор насељавају Срби под вођством Арсенија Treћeг Чарнојевића. Тада Сомбор постаје граничарски град и својим војним одредом помагаће битке код Сланкамена 1691. године и Сенте 11. септембра 1697. Захваљујући овим биткама, Сомбор стиче добар глас и постаје седиште среза Бачке жупаније. Године 1702. Сомбор добија нови статус и постаје „оппидум фоссатум“ у оквиру Хабзбуршке царевине. Године 1717. Сомбор постаје „оппидум милитаре“, а први капетан војничке вароши постаје гроф Јован Бранковић. Исте године отворена је у Сомбору прва Вероисповедна православна школа, а 1722. године Римокатоличка основна школа. Године 1716.Сомборци под вођством капетана Бранковића помажу при освајању Петроварадина, а 1717. године Београда. Касније су, на страни Хабзбуршке монархије, страдали у Пољској, Турској и на разним бојиштима Европе. Тада је 2/3 сомборског становништва било православне вере.
   За велику оданост, Аустријска царевина ће Сомбору даривати земљишне поседе, а Сомборци ће бити ослобођени пореза царевини. Према положају који су заузимали, Аустријска царевина је сомборске војнике награђивала поседима. Обичан пешадинац добијао је 18 јутара обрадиве земље, каплар и коњаник 24 јутра, наредник пешадије 31 јутро, а наредник коњице 46 јутара, барјактари пешадије 61 јутро, барјактари коњице 96 јутара, поручници 112, а капетани 192 јутра. Велики капетан био је изузетно привилегован и добијао је 354 јутра обрадивог земљишта.
   Када је престала опасност од Османлија, престале су и привилегије сомборских милитара (војника). На овоме је инсистирала жупанијска власт и угарске аристократе. Бечки двор је био против ових промена, али притисци на царицу Марију Терезију били су велики, и она, 1741. године потписује XVIII законски члан, којим се војничке вароши потчињавају под жупанијску надлежност, а одред милитара се расформирао. Тада ће Сомбор бити укључен у састав Бачке жупаније и предат на управу Угарској дворској комори. Ово је Сомборцима значило губитак свих привилегија. Али, Сомборци су били свесни шта све губе тако да се окупљају 18.11.1745. године на тргу испред Велике православне Светогеоргијевске цркве на договор на ком одлучују да истрају у очувању свог привилегованог статуса. Успели су да сачувају свој статус, али ће због тога платити веома високу цену. 150000 рајнских форинти у злату је уплаћено у царске трезоре. 17.02.1749. године, царица Марија Терезија је потписала повељу којом се Сомбор уздиже у ранг слободних и краљевских градова.
   Упркос високо плаћеној цени, Сомбор је веома много добио. Граду је припало 11 пустара на којима су временом заснована салашка насеља која су, углавном, и данас задржала ранији назив: Буковац, Чичови, Градина, Иваново Село, Шапоње, Билић, Ненадић, Каракорија, Ранчево, Брачевац и Пипереш.
   Године 1759. Српска православна црквена општина отвара четвороразредну Граматикалну школу, затим се оснива Латинска школа којом руководе фрањевци, Аврам Мразовић отвара Норму и овим се ударају темељи за школовање учитеља код Срба и других јужнословенских народа на овим просторима.
   Године 1786. Сомбор постаје стално седиште велике Бачко-бодрошке жупаније. Бачко-бодрошка жупанија, као друга по величини у Угарској, захвата цео простор између Дунава и Тисе, на северу јој је граница ишла испод Калоче, а у њеном саставу су били и Суботица и Нови Сад.
   У Сомбору се оснивају све бројније културне, образовне и банкарске установе, а касније и спортске друштвене организације. Сомбор постаје важан административни, трговачки, занатски, саобраћајни и културно-образовни центар. 1869. године стиже прва железница. Већ постојеће растиње се веома проширује и оно ће Сомбор претворити у зелену оазу. 12. октобра 1850. године Карољ Битерман отвара прву штампарију и јављају се први листови и часописи.

   Извор: Интернет

   Одговори

7. 10. септембар 2017. у 10:15

   vojislav ananić

   СОМБОР

   Оаза на непрегледу бачке равнице

   Трагови праисторијског човека који се за израду својих оруђа и оружја, служио каменом, па касније бронзом, нађени су и у околини Сомбора. Досад је систематски истражено налазиште Дорослово, где је пронађена велика некропола из старијег гвозденог доба (гробови са урнама и прилозима). Најранијем делу историје Сомбора обележје даје несталност, често сменивање култура, племена, група и политичких организација, отуда несталност насеља, тегобе живота и несигурност егзистенције. Било је потребно дуго времена да се не баш гостољубива природна средина оспособи за трајан живот.
   Друго битно обележје овог простора је његова ситуираност изван граница Римског царства, са многим и далекосежним последицама. Најдубља разлика је у еколошкој ситуацији, јер се на подручјима изван граница Царства почињало од нулте тачке, од недирнутог дивљег тла, па је отуда средњи век ту значио и почетак историје.
   Мир, релативну стабилност и услове за трајан живот овде је обезбедила тек држава угарских краљева од 11. века надаље. Она је, наиме, ту одиграла ону улогу коју је Римско царство имало у областима западно и јужно од Дунава. Ако се изузму најезде Татара (1241/42) и Кумана (1280/81), овај простор није доживео велика пустошења и смањивања становништва каквих је било у ранијим периодима. Јер, ослањајући се на археолошке налазе овде су се смењивали Келти, Сармати, Јазиги, Хуни, Готи, Авари, Словени. Предност места на коме ће почети успон Сомбора била улице 1840. је, највероватније, у томе што је линију комуникације у правцу север-југ секла друга, која је спајала жупанијско седиште Бодрог и Тису.
   Међу више Сентмихаља из касног средњег века, јавља се онај који припада мађарској племићкој породици Цоборима. Каштел (утвђење) у Сент Михаљу, бесумње је дело Цоборових, јер су остали помени о одобрењу краља Матије за градњу, а сачувана је и папска була којом се 1479. године дозвољава подизање доминиканског манастира у породичном средишту Цобор Сентмихаљу. Средишње место у властелинству Цоборових, господски каштел, доминикански манастир, све је то узвисило некадашње село, дало му друкчији изглед и значај и, разумљиво утицало на бројност и значај његових житеља.
   Године 1514, у Дожиној буни насеље су освојили побуњени кметови.
   Турци су овде рушили 1526, и 1541, али су, схвативши значај овог града, изградили нову тврђаву. Њена посада бројала је 1543, педесетак војника, а међу тобџијама било је и Срба. У утврђењу је, по обичају, била изграђена и исламска богомоља (месџид). У административном погледу Здање Сомбор – у турским изворима јавља се само под тим именом припадао је Сегединском санџаку и био седиште истоимене нахије и кадилука.
   Најраније вести о цивилном делу насеља датирају из времена владавине султана Селима 2. (1566-1574). Сомбор тада има статус вароши са три муслиманске и једном хришћанском махалом, уз џемат (скупину) Цигана. Или, две стотине муслиманских кућа (међу којима је двадесетак процената но- вих муслимана, односно конвертита) и 13 хришћанских “капија”. То је тада, значајан прометни центар са недељним тргом и вашаром (панађуром). Међу муслиманима има неколико занатлија, уз војводу, субашу, агу и ћатиба. Ови последњи поседују чифлуке, баште и винограде. Хришћанско становништво (Срби) обрађује земљу и гаји стоку (свиње, овце, пчеле). Помен двојице имама указивао би, можда на постојање две муслиманске богомоље.
   Десетак година касније Сомбор има статус касабе са четири муслиманске махале. Уз бројне припаднике војничког реда уписане су и занатлије: трговац, касапин, ашчија, чизмар, налбант, халваџија, дунђер, девеџија, бакал, кројач, сарач, седлар, ћилимар.
   Турски светски путник Евлија Челебија назива Сомбор “старом паланком”. Ту су се, како казује даље, налазили: једна џамија, хамам и две стотине занатлијских радњи – већином кујунџијских (и у каснијем времену овде ће бити много златара).
   На југоисточној страни лежала је спољна варош окружена виноградима и баштама. Ту треба да је било 2000 кућа, 14 муслиманских богомоља, пашин дворац (“прави рајски врт Ирем”), хан и хамам, а импозантан број школа сведочи да је Сомбор тада био и значајно средиште турског школства. Већина становника су трговци, “врло уљудни и храбри људи” – каже даље Евлија – „и сви носе крајишко одело. А сва тамошња раја нису Мађари, него Власи-хришћани”.
   Године 1687, Сомбор је ослобођен од Турака, а 1702, укључен у Потиску војну границу. Уз Србе и Буњевце, којих је било и у време Турака, у време велике сеобе досељавају се и нове масе Срба. Стижу и нови Буњевци (1687), под својим капетанима, а касније и “Шијаци” из Карловачког генералата.
   У првој половини 18. века Сомбор је војничка варош (иначе, најмногољудније насеље у Бачкој) у којој деле власт двојица војних капетана, као представници Срба и Буњеваца. Када је царица Марија Терезија почела да укида Потиску војну границу, она је, уз уплату 150.000 “рајхсфоринти”, Сомбор прогласила (1749) за “слободну краљевску варош”, с правом на коришћење раније стечених поседа земље и других економских привилегија. А, први градски капетан био је гроф Јован Бранковић. Нови статус изазива јаче досељавање Срба, а након избора Сомбора за седиште Бачко-Бодрошке жупаније почиње и досељавање Мађара у већем броју. Током друге половине 18. века колонизују се – по ближој околини Сомбора – и Немци.
   У знаку развоја и економског напретка града протекао је 19. век. Просецају се улице, подижу нове куће, копају артески бунари, користи се наводњавање и транспорт на изграђеном Великом каналу. Развоју Сомбора знатно доприноси изградња железничке пруге (1869) преко Суботице до Сегедина.
   Током 19. и почетком 20. века постаје велики житни и сточни трг са чувеним вашарима. Имао је чак десет новчаних завода. Први светски рат прекинуо је привредни и културни развој града, чему је допринела и катастрофална поплава Мостонге. Српска војска ушла је у Сомбор 13. новембра 1918. У међуратном периоду град привредно стагнира, а губи значај и као административно седиште (у корист Новог Сада).
   Од 1956, долази до изразитијег привредног развоја Сомбора подизањем нових индустријских објеката (касније се индустријски развој усмерава на прехрамбену, текстилну и металопрерађивачку индустрију); изградњом каналског система Дунав-Тиса-Дунав и унапређењем саобраћајних веза.
   Сомбор је и сада значајни регионални културно-просветни и здравствено- медицински центар северозападне Бачке. Има богато културно наслеђе, густу мрежу основних и средњих школа, гимназију “Вељко Петровић” и Педагошки факултет. “Сомбор је” – читамо на његовом сајту – „град међуљудског уважавања, узајамног поштовања и толеранције различитости људи добре воље који су на такав начин увек неговали свој град, стварајући у њему узвишени спој урбане функционалности, архитектонске лепоте и склада, културе живљења у ритму са природом који диктира бујно зеленило бројних паркова и богатих дрвореда, који су од Сомбора начинили непоновљиву у својој особености, оазу на непрегледу бачке равнице”.

   Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

   Одговори

8. 21. новембар 2017. у 11:40

   Војислав Ананић

   Атанацковић, Платон (Павле), епископ бачки, књижевник, добротвор (Сомбор, 21. VII 1788 — Нови Сад, 3. V 1867)

   Отац Петар, трговац, пореклом из Македоније, мајка Марија, рођена Стајић. Основну и приватну граматикалну школу завршио је у Сомбору. У Сремске Карловце отишао је 1801. и завршио шесторазредну латинску гимназију, двогодишњу богословију и полажио учитељски испит. У Сомбору је радио као учитељ од 1809. Оженио се Катарином Сотинчев. За ђакона је рукоположен 1810, катихета и професор српске препарандије у Сентандреји био је од 1812. до 1816. Предавао је педагогију, методику, свиларство, катихизам и црквено појање. Када је препарандија премештена из Сентандреје у Сомбор (15. XI 1816), прешао је и он. У Сомбору је био и парох. Када је обудовио (1824), отишао је у ман. Крушедол. После дужег искушеништва замонашен је 4. VII 1829. Игуман је постао 1832. а убрзо и архимандрит ман. Шишатовца. У ман. Бездин прешао је 1834. Учествовао је на Народно-црквеном сабору 1837. За епископа будимског изабран је 1838. а посвећен у Карловцима 12. IX 1839. На Народно-црквеном сабору у Карловцима 1842. кандидовао се за митрополита али добио је свега 3 гласа.
   Члан угарског Државног сабора у Пожуну био је 1837, 1843—1844, 1848. Као посланик бранио је Србе позивајући се на Привилегије и Деклараторијум, заступао очување старог календара и критиковао навику да Србе називају погрдним именима. Када су га оклеветали да је у Сабору говорио против српских интереса, одштампао је своје саборске беседе. Непосредно пред Мајску скупштину (1848) митрополит Рајачић га је послао у Пожун да би присуствовао Дијети (Сабору). За време Револуције (1848— 1849) понуђено му је место начелника Православне цркве у мађарском Министарству просвете, али овај положај није прихватио. Под притиском мађарске владе аустријски двор је патријарха Рајачића прогласио за издајника и свргао га с престола, а њему поверила надзор над целом Српском православном црквом у Угарској и Даљским спахилуком. Због немира у Новом Саду Петар Чарнојевић, угарски комесар, предложио је угарској влади да га постави за епископа бачког како би умирио народ. Одлуком цара Фердинанда V постављен је 2. VII 1848. за епископа Бачке епархије без знања патријарха Јосифа Рајачића, што је довело до сукоба. У Нови Сад је дошао децембра 1848. Народ га је примио врло хладно јер је владало мишљење да је издао српске интересе, те је привремено отишао из Новог Сада. За време Револуције у више наврата покушавао је да уговори састанке између патријарха и мађарских власти али патријарх Рајачић није прихватао састанке уз образложење да Мађари не показују довољно воље за мир. Из Новог Сада је убрзо отишао у Сомбор а затим са војводом Стеваном Книћанином у Срем. Рајачић га је 22. новембра 1849. обавестио да га не признаје за епископа бачког и да га сматра мађарском присталицом. Одговорио је текстом Аналитика (1850) којом оправдава своје поступке бранећи се од напада Рајачића који га је оптуживао путем циркулара пред свим српским свештеницима. Аналитику је заједно са писмом послао Рајачићу и понудио измирење. Да би га патријарх признао за епископа бачког, морао му је предати рукопис и свих 500 примерака Аналитике који су потом спаљени. Сачуван је само један примерак. У Нови Сад се вратио крајем 1851. када је свечано дочекан и за епископа бачког инсталисан маја 1852. Као епископ бачки сусрео се са разрушеним и оштећеним храмовима после Револуције. Успео је да обнови многе цркве, радио је на реорганизацији црквених општина и на просвећивању народа. Када је цар Франц Јозеф обилазио Нови Сад (1852), прво је њега посетио, а касније патријарха Рајачића. Учествовао је на Благовештенском сабору 1861. Организовао је и активно учествовао на прослави стогодишњице Саве Текелије (1861). На Сабору 1864. поново се кандидовао за митрополита. Иако је имао подршку Омладине, Светозара Милетића и Матице српске, добио је само пет гласова. После овог неуспеха повукао се из јавног живота.
   Као истакнута личност и епископ будимски постао је почасни члан Матице српске 13. V 1840. Следеће године уписао се за редовног члана и поклонио библиотеци 787 књига заједно са каталогом (1841), шест диплома и рукопис песме Лукијана Мушицког (1842). За второг председатеља Матице српске изабран је 30.VIII 1841. Седницама је председавао са Савом Текелијом, тадашњим председником, после чије смрти је постао председник Матице српске (24. XI 1842). После Текелијине смрти вођена је парница између његове бивше жене и Матице српске. Како је парница дуго трајала а имовина се трошила, поднео је оставку 28. III 1844. на функцију председника и све више се удаљавао од Матице. Матици се вратио тек 1851. залажући се за њено пресељење из Пеште у Нови Сад, што је и одлучено, али због противљења мађарских власти то тада није учињено. Када је 1864. пресељена у Нови Сад, акламацијом је изабран за председника. На ту функцију биран је и 1865, 1866. и 1867. Здравствено стање је утицало да у Матици буде активан само прве године (1864) али понуђена оставка на место председника није прихваћена. Био је и члан Књижевног одељења. Матица српска била је смештена у његовој кући која је била намењена за правну академију. Био је председник Одбора за доношење новог Устава Матице српске и у њега увео и Светозара Милетића који је и израдио нацрт. Основао је 1864. Новосадску штедионицу, претечу Новосадске банке, којом је управљао ефикасно и домаћински тако да је убрзо постала једна од најјачих банкарских установа на тлу данашње Војводине.
   Написао је око педесет различитих дела, издавао нове књиге из веронауке, израдио српски и немачки буквар (1853, 1857, 1859), штампао читанку и две Језикословене читанке прештампаване више пута. Преводио је са немачког и руског. Превео је већи део Старога завета и неке делове Новог завета; две свеске источњачких прича Тисућу и један дан (1820,1822), Учење о дудовима и гајењу свилених чаура, Недоступни вођа кроз врлети и кланце живота (1865). Писао је уџбенике за веронауку, математику, педагогију. Као професор препарандије издао је Прву педагогију и методику (1814) и Предложења и словенскаја граматика (1814). Од уџбеника из веронауке за народне школе саставио је: Кратку свештену (1857), Науку из светог писма (1865), Катихизис (1854), Училишну и домаћу библију (1857), Црквени пјесни у недељним и празничним данима (1860) , Апостоли и евангелија у празничне и недељне дане преко целе године (1860). Написао је Немачко-српски и српско-немачки речник (Беч 1840). Био је познат по садржајним беседама. Користио је псеудоним старац Мирко. Био је сарадник Летописа Матице српске (1826—1858), Српског народног листа (1838), Јавора (1826). Купио је штампарију 1859. од Данила Медаковића. Те године је добио концесију за издавање Школског листа. За Српски дневник, око кога је била окупљена српска интелигенција, положио је кауцију да би лист излазио. У младости се упознао са Вуком Караџићем и подржавао његове реформе, али у борби око писма и правописа био је на страни конзервативаца због односа Српске цркве и а Саве Текелије према новом правопису. До краја живота није користио нови правопис али је са Вуком остао у пријатељском односима и у вишедеценијској преписци. За штампање Вукових дела приложио је 500 форинти.
   Био је велики добротвор. Подигао је цркву на Алмашком гробљу у Новом Саду, зграду за школу коју је опремио и инвентаром, стан за учитеља и приложио новац за потребе школе. Купио је кућу и поклонио Новом Саду за оснивање правне академије, која никада није основана. Купљену штампарију поклонио је 1860. новосадској гимназији. Био је члан патроната новосадске гимназије. Утемељио је фонд Платонеум у Сомбору за издржавање сиромашних ученика препарандије (1862). Новчано је помагао црквену општину. Новосађани су у знак захвалности приредили бакљаду у његову част 1861. а поздравни говор одржао је Светозар Милетић. Био је добротвор Српског народног позоришта у Новом Саду, дао новчани прилог за оснивање Добротворне задруге Српкиња новосадских и новчано помогао и новосадску болницу.
   Почасни члан Друштва српске словесности у Београду постао је када је Друштво основано 11. VI 1842, а члан Српског ученог друштва 1864. За почасног члана Српске читаонице у Новом Саду изабран је 1866. Био је почасни члан Обшчества историји и древности Московског универзитета (1854) и чешког музеја у Прагу. Био је масон.
   Сахрањен је у својој задужбини на Алмашком гробљу у Новом Саду.
   Имао је сина Васу, адвоката у Новом Саду, који је умро 1854.
   ДЕЛА: Огледало човечности, Беч 1823; Поучете свлтителское новопоставленому ^ерет, Будим 1831;
   Ободрение на подвигЂ Катихетическаго Наставлетн во училицахЂ, Будим 1842; Б^бл^ческа повОстЂ
   старога завОта за тностЂ, Частица 1. ОтЂ создатн свОта до царева, Будим 1843; Д1еталне бесОде,
   Београд 1845; ПовОстЂ рез^денц^е етскопата Будимского, Будим 1846; ПовОстЂ краткал и достовОрнал
   т расколницОхЂ, на соблазанЂ и позорЂ православнил нашел восточнил церкве †dA послОднлл времена прошибатџгихсл, Будим 1848; ПатентЂ царскш за Воиводство Серб^е и Темешкт БанатЂ 18-га ноемвр^а
   1849 проистекшт, посерблОнЂ, Беч 1849; Расмотренн сверху саданЂи отношетн особито на Чехе, Беч
   1849; Анал1тика писма нОговимЂ блаженствомЂ господиномЂ патр^архомЂ ЈосифомЂ РанчичЂемЂ подЂ
   22имЂ ноемвр^а 1849, Беч 1850; Церковное пОн^е, Беч 1855; ПриносЂ родолтбивихЂ мислт на жертвеникЂ народнога напредка, Нови Сад 1856; Училиштна и домашт б^бл^а, Беч 1857; Арх^ереиское поучете на свитцО даемое пресвутеру †хфотонисати ПлоттномЂ, Беч 1857; Толковате молитве
   ГосподнО Отче нашЂ, Нови Сад 1860; Повторнии запО†надЂ азбукомЂ, сложенЂ СтарцемЂ МиркомЂ, Нови Сад 1866; Архијерејска поука пресвитеру при рукоположењу, Нови Сад 1892.

   ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1852—1866; Online 2004.

   ЛИТЕРАТУРА: ШЛ, 1867/IX, 8,114; РИМС, 1897/XII, 47; БГ, 1904/III, књ. VI, 22—23; Илија Огњановић, Занимљиве приче и белешке, 3—11, Загреб 1900; Миховил Томандл, Српско народно позориште 1736— 1919, I, 143; Аркадије Варађанин, Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне задруге Српскиња Новосаткиња (1880—1905), Нови Сад 1906; Јован Грчић, Живот и просветни рад владике Платона Атанацковића, ГИДНС, 1937, св. 29—30, 291—312; 421—435; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964; РМС, бр. 9, Нови Сад 1974; Василије Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791—1914, Нови Сад 1980; Олга Срдановић, Владика Платон Атанацковић (1788—1867), у: Теолошки погледи, 1985, 163—172; Живан Милисавац, Историја Матице српске, I 1826—1864, Нови Сад 1986, II 1992; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, III, Нови Сад 1990; Зборник радова научног скупа посвећеног епископу Платону Атанацковићу, Нови Сад 1991; Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 1993; Библиотека Платона Атанацковића, Нови Сад 1995; Историја банкарства у Војоводини, Нови Сад 2000.

   Александра Новаков

   Одговори

9. 27. фебруар 2018. у 10:14

   Војислав Ананић

   СОМБОР

   Географски положај

   Сомбор и његов атар су на дну басена некадашњег Панонског мора, омеђени на карти Европе са 16° 31′ и 17° 06′ 30″ источне географске дужине и 46° 34′ 15″ и 46° 03′ 20″ северне географске ширине. Са истока атар му почиње Телечком висијом, западне стране му запљускују воде Дунава, делећи га од Хрватске, на северу се граничи са Мађарском, а на југу је отворен према унутрашњости Србије. Сомбор је лако уочљив, јер је просечна висина његовог атара само 90 м.
   На 1178 км² са градом се сместило и 16 салашких насеља, посебна особеност овога краја, и још 15 села: Алекса Шантић, Бачки Брег, Бачки Моноштор, Бездан, Чонопља, Дорослово, Гаково, Кљајићево, Колут, Растина, Риђица, Станишић, Стапар, Светозар Милетић и Телечка.
   175 км југоисточно од Сомбора налази се Београд, 220 км северно је Будимпешта, а да бисте стигли до Беча, треба да путујете 400 км према северозападу. Погледајте мапу Сомбора.

   Становништво

   По последњем попису из 2011. године у Сомбору живи 47.485, односно 85.569 становника укључујући околна села. Први званични попис становништва урађен је 1787. године. Тада је градско насеље Сомбор бројало 13.360 становника, док је у општини живело 37 хиљада становника. На основу 18 расположивих пописа становништва по насељима, који обухватају период од преко 200 година, од 1787. па до 2002. године, видљиво је да се број становника у општини Сомбор постојано повећавао све до 1981. године, када је достигао скоро сто хиљада. Између 2002. и 2011. године забележен је велики пад броја становника за око чак 11.000, узрокован миграцијом становништва ка већим градовима.

   Сомбор је 1745. године, када је царица Марија издала наредбу о укидању сомборског граничарског шанца, имао свега 3.000 становника. Међутим, један од преломних тренутака у развоју града је 1749. година, када Сомбор добија статус слободног краљевског града. За само 40 година, од 1745. до 1785. године, број становника Сомбора је порастао за више од 4,5 пута, а 1818. године је већ било готово 6,5 пута више Сомбораца него 1745. године. Демографски напредак је био праћен процесом убрзане урбанизације. Пораст броја становника наставља се и после пописа из 1869. године, само у много споријем темпу. За 51 годину, од 1869. до 1910. године, број становника се увећао за 19,5%. Наведена демографска кретања су рефлексија прилика које су владале у тадашњем Сомбору. То је период у коме долази до снажног развоја привреде, комуналне изградње, развоја друмске и железничке мреже, отварања школа и других културних установа. Године 1981. било је чак 44% више Сомбораца у односу на попис из 1953. године. Овакав пораст је последица оснивања великог броја привредних предузећа, која су упошљавала велики број радника. Тако је дошло до интензивног досељавања становништва, у највећој мери из околних села.

   Средња старост становништва Сомбора је 37,5 година, што је незнатно мање од војвођанског просека. Према попису становника 2002. године, у Сомбору је било 25.999 активних лица. Становници Сомбора су припадници тридесетак различитих етничких групација. У етничкој структури доминирају Срби, чији удео у укупном броју становника износи 61,5%. После Срба, најбројнији су Мађари са 12,7%, па Југословени 5,2%, Буњевци 2,8%, Црногорци 0,95%…
   У Сомбору је према подацима пописа из 2011. године било 31.859 домаћинстава. Најзаступљенија су домаћинства са два, три и четири члана, док је просечан број чланова домаћинстава 2,84. Женски пол чини 52% становништва.

   Историја

   Прво помињање: У 14. веку на властелинском имању разгранате угарске породице Цобор почела убрзаније да се развија насеобина, настала још пре њиховог доласка, о којој документи из 1360. казују да је у власништву властелина са именом Цобор Сент-Михаљ. Становници те насеобине ће се касније, када је насеобина ојачала, представљати као Цобори од Цобор Сент-Михаља.
   Под Турцима: Опасност од Турака ће убрзати одлуку која је од раније сазревала о потреби подизања стамбеног утврђења и Цобори га подижу 1478. године. Оно им уздиже ионако велики углед који уживаху, али када томе време дође неће одолети турској ордији. 29. Августа 1526. турци до ногу потукоше угарску војску и широм отворише врата за нова освајања. Иако Цобор Сент-Михаљ од Мохачког поља дели свега 50-ак километара, он ће у турске руке пасти тек након 15 година, 1541. када ће га Турској царевини прикључити Пертев-паша. У њему ће Турци и, повремено, њихови савезници Татари остати пуних 146 година, када га безглаво бежећи испред аустријских регименти генерала Ветеранија, без отпора напустише 12. септембра 1687. године. Две године по доласку Турака, 1543. у њиховим дефтерима први пут се наводи име Сомбор за насеобину коју освојише и то име се одржало до данашњих дана. У оквиру Сегединског санџаката Сомбор је од 1554. нахијско седиште, којем припада 46 насеља, а он сам је војни управни, судски, привредни и верски центар за ширу околину. У Сомбору је стациониран стални гарнизон од 50 војника; коњаника, пешадинаца и артиљераца. Међу артиљерцима су и тројица српског имена Радић, Михаил, Вук и Радован Радосак. Ту су још по две медресе за ученике и текије за дервише, шест основних школа, два хана за путнике намернике и „један хамам који освежава душу”. Дакле Сомбор је под Турцима угледна и богата паланка, место уживања освајача и тешког живота раје, чијој патњи су својој окрутношћу доприносили и турски савезници Татари. После века и по патње, житељи Сомбора 12. септембра 1687. године са великом радошћу и одушевљеном добродошлицом дочекаше аустријске регименте као ослободиоце. Убрзо ће овде доћи до насељавања у таласима: најпре, 1687. под вођством Доминика Дује Марковића и Јуре Видаковића дође 5.000 Буњеваца, „Расцијана католичке вере”, како их је крстио двор, а ускоро, 1690. године дођоше Срби предвођени Арсенијем III Чарнојевићем. Сомбор већ тада постаје граничарски град, са својим капетанима на челу, од којих ће први међу њима, Дујо Марковић предводећи 200 коњаника и 600 пешадинаца из Сомбора, смртно страдати у боју код Сланкамена 1691. Сомборци ће имати запажену улогу у Бици код Сенте 11. септембра 1697. у којој ће њих 500 предводити капетан Јајић. Својом храброшћу и срчаношћу допринеће тријумфу аустријског над турским оружјем и великој слави принца Еугена Савојског. Ови бојеви ће сомборске милитаре и њихову варош изнети на добар глас, те Сомбор постаје средиште среза у Бачкој жупанији у којем је 1699. пописано 14 насеља.

   Аустријско доба: Одмах по установљењу војних шанчева, утврђених места Аустрије на граници са Турском, Сомбор добија нов статус и 1702. постаје оппидум фоссатум у саставу Потиско-поморишке војне крајине, а његови житељи у великој већини се определише за војнички позив. Године 1717. Сомбор се уздиже у оппидум милитаре, а први капетан војничке вароши постаће гроф Јован Бранковић. Те године у Сомбору ће бити отворена и прва Вероисповедна православна основна школа, а пет година касније и Римокатоличка основна скола (1722). Тежак живот Сомборских милитара, препун опасности, Аустријска царевина ће ублажавати даривањем земљишних потписа и неплаћањем пореза на приходе са њих. Пошто непосредна опасност од Османлија мину, све те привилегије сомборских милитара дођоше у питање. Наиме, тада отпоче велики притисак жупанијских власти и угарске аристократије да буду укинуте војничке вароши и привилегије њихових житеља, да они буду претворени у паорију или да се иселе у друге градове, ближе дотицају с Турцима. Двор није био склон овим променама, али притисци беху велики. Коначно, невољно, царица Марија Терезија, 1741. године потписује XВИИИ законски члан, којим се војничке вароши потчињавају под жупанијску надлежност, а одред милитара, „царских синова”, како их називаху због привилегија које заслужише бранећи царевину, расформирала се. Међутим, Сомборци се неће препустити судбини. Свесни шта губе и у који положај долазе, сомборски милитари 244 домаћина и 3 варошка ескута „заклета службеника”: Веселин Влашкалић, Радивој Коњовић и Никола Кулић, две трећине Срба и једна трећина Буњеваца, окупљају се 18. новембра 1745. на тргу испред велике православне Светогеоргијске цркве на договор, са којег се разилазе чврсто решени да истрају у очувању свог привилегованог статуса: кренуће у дугу неизвесну борбу за елибертацију своје вароши. За вођење преговора изабраће своје депутивце Стефана Радојевића, Атанасија Стојшића и Николу Парчетића. Касније ће од њих за Беч поћи само Атанасије Стојшић, док ће другу двојицу заменити Мартин Парчетић и Михајло Бокеровић, који ће се, иако сомборски милитари већ 60 година верно служе интересима двора, суочити са бројним тешкоћама у настојањима да град са околином не потпадне под управу жупанијских власти. У томе ће и успети након истрајне борбе и уз велику цену: 150.000 рајнских форинти у злату је уплаћено у царске трезоре, што је са пратећим таксама и приспелим каматама тешко оптеретило дуговима град, који ће отплатити тек 1766.

   Слободан град: Након што је уплата извршена, а православни и римокатолици 1. јула 1748. између себе уговорили начин бирања судија, тзв. АЛТЕРНАТИВУ, царица Марија Терезија је 17. фебруара 1749. године потписала повељу којом се Сомбор уздиже у ранг Слободних и краљевских градова. Повеља ће на свечан начин бити Сомборцима предата 24. априла 1749. године, када су извршени и први избори за органе варошке управе. Велики подстицај за напредак Сомбор је добио 1786. године када постаје стално седиште велике Бачко-бодрошке жупаније. Жупаније су још од 11. века биле верске и управно-административне територијалне јединице угарске власти. Бачко-бодрошка жупанија, као друга по величини у Угарској захватаће цео простор између Дунава и Тисе, на северу граница јој је ишла испод Калоче, а у њеном саставу су уз остале вароши били и Суботица и Нови Сад. – „Наш град се увек разликовао од других и одликовала га је мирољубивост и добри грађани. Све што је код нас урађено, својствено је и све што се важно десило, постигнуто је мирним путем” – Петар Коњовић (22.05.1848) Заснивање сталног седишта Бачко-бодрошке жупаније у Сомбору довешће до повећања чиновничког сталежа, који је већ бројан и угледан још од установљења Магистрата сомборског. Управо тада збио се догађај историјске важности који је из темеља уздрмао до тада стабилну Аустријску царевину, па и читаву Европу. Реч је о револуционарним збивањима 1848/49. године, која су започела 13. марта подизањем барикада у Бечу, да би се два дана касније пренела и у Пешту. Глас о немирима доспео је и у Сомбор 20. марта 1848. у тренутку када је заседала жупанијска скупштина. Вест није оставила дубљег трага на живот Сомбора који је углавном текао у својим токовима, те је и редовна рестаурација Магистрата одржана 22. маја. За све време трајања револуције, преласка града из једних у друге руке, за разлику од бројних војвођанских места, Сомбор није пострадао. На град су испаљена свега три топовска ђулета која не причинивши никакво оштећење и данас видљиво стоје на згради Стапарски пут бр. 6. Напредак Сомбора ће потрајати до размеђа прошлог и XX века када, без обзира што 1905. град добија и електричну струју, убрзано се електрифицирајући, почињу да се јављају први знаци стагнације, која ће се умножити након Првог светског рата и кулминирати поделом Краљевине Југославије на бановине, када се укидају жупаније, а Сомбор улази у састав Дунавске бановине. Центар бановине се сели у Нови Сад, а тиме и све значајније управне, судске и жупанијске установе. Сомбор, који је одувек грађен да буде центар, одједном се нашао у неповољном залеђу, ван магистралних праваца, са никад јаком привредом, чије богато културно наслеђе остаде као одблесак негдање славне прошлости и превелико оптерећење за смањене материјалне могућности. Све то доводи до повећања незапослености и немогућности да се одржи висок ниво културног, просветног и осталог непривредног наслеђа.

   Ратно доба: Било је подне 12. априла 1941. године када су хортијевци без отпора умарширали у Сомбор. Како се такав развој догађаја није уклапао у настојања мађарске Врховне команде да створи слику о „хероизму” и „тешким” борбама након којих је мађарска солдатеска освојила ове крајеве, градом је прострујала измишљена вест да су у њему виђени „четници”, што је био повод за одмазду. До ње ће доћи сутрадан када је отворена ватра по градским улицама, а већи број је и стрељан, те је само до 16. априла побијено 85 недужних Сомбораца. Убрзо ће уследити прогон свих Срба добровољаца из Првог светског рата у логоре широм Мађарске. Највише ће пострадати села Алекса Шантић и Растина, чији ће сав живаљ бити покренут са својих огњишта, понајвише у Сарвар и Барц. Прогон Јевреја у немачке концентрационе логоре ће у највећој мери уследити пред крај рата. У њима ће заувек остати 964 Сомборца јеврејске народности. Сомбор са околином ће своју слободу платити са 1.195 жртава. Слобода је на сомборске улице дошла 21. октобра 1944. године.

   Почетак: Тих послератних година повећан је број житеља града, а умногоме је измењена и његова етничка структура. Крај рата Сомбор је дочекао са 25.950 становника, док је већ 1948. године у Сомбору живело 33.613 људи, у многоме колонисти из Лике, Далмације, Кордуна, Баније… У граду данас обитава 51.000 житеља у условима примереним времену, са савременим комуналијама и неопходном инфраструктуром, чија је индустрија измештена у посебну зону, довољно удаљену од града. Сомбор је данас модеран град који је очувао патину и шарм прошлости; зелена оаза бођоша на његовим сокацима и венцима задржала је наслеђени хладовити перивој којим и данас промиче фијакер, чувајући легенду о Сомбору, Раванграду и Зеленграду, као о митском станишту чија је лепота песмом испричана, као препорука, а понајвише као добродошлица:
   У том Сомбору,
   свега на вољу,
   ко кроз њега једном прође,
   тај ће опет да нам дође,
   заволеће га.

   Подаци коришћени из књиге „Сомбор – Илустрована хроника”, Милана Војновића

   Извор: SOINFO.ORG

   Одговори

10. 10. март 2018. у 12:31

    Војислав Ананић

    Сантово 1810. године

    Размакнути повијесни мрак свога насеља, уронити у прошлост својих предака непресушна је жеља и мојих сусељана. Овај пут ћемо завирити у прошлост села Сантова, особито његових становника прије равно двјеста година. О селидбама становништва, наталитету (родности) и морталитету (смртности) те другим подацима један од најбољих писаних извора јесу матичне књиге крштених (рођених), вјенчаних и умрлих. Споменуте матичне књиге у Сантовачкој се жупи воде од 1715. године, на латинском језику. Захваљујући савјесним записивачима, фрањевцима и свјетовним свећеницима, пружа нам се вјеродостојна слика и о стању 1810. године. Тада су се из Сантовачке жупе већ поодавна издвојили, осамосталили сусједни Берег и Колут, а од почетка 1806. (све до 1918. г.) Сантову, као филијала (подружница), припада сусједна пустара Растина (данас у Војводини).
    Отворимо ли позамашну матичну књигу рођених с почетка 19. ст., на њезиним пожутјелим страницама и код 1810. године наћи ћемо мноштво записа писаних гушчјим пером и смеђом тинтом, који свједоче о томе да се те године у сантовачкој римокатоличкој цркви крстило 130 дјеце, 78 дјевојчица и 52 дјечака. Била је то нимало изнимна година, дапаче, мање „плодна”, та у пријашњој (1809-ој) години рођено је 136, а у 1808-ој чак 153 дјеце. Као и осталих година у том раздобљу, и 1810. највише дјеце рођено је у рујну (18), а најмање у травњу (4). Од 130 дјеце петеро су с Растине.
    Гледе народносне припадности, код сантовачке дјеце налазимо 101 Хрвата (Шок-ца), 16 Маџара, 6 Словака (Бенда, Гајдош, Гавлик, Мачик, Орешански 2), једног Циганина (презиме Максимовић, гркоисточне је вјере) и једног Нијемца (Bürger). Код Маџара троје су дјеца чиновника, државних дужносника, а 13 су дјеца оних родитеља који у Сантову већ отприје станују (Bognár, Horváth, Kovács, Nagy 2, Markovics, Németh 2, Túri 2, Varga 2 и Vörös).
    Код Хрвата има 56 женске и 45 мушке дјеце. Ђуки Ђуретићу и супрузи Аници Дугалин, Фили Пејаку и супрузи Марици Воргић те Андрији Јелићу и супрузи Еви Филаковић споменуте године родили су се близанци (двојци), а Ивану Николину и супрузи Аници Липокатић тројци.
    Презимена хрватске дјеце јесу: Андрин, Андринчин (3), Аријан (2), Балатинац (2), Бенић, Блажетин (3), Блажев (2), Божић (3), Булиговић, Црнић, Чизмин (2), Ћатић (2), Даражац (2), Десечар, Ђуретић (3), Ђурић (6), Филаковић (4), Фуцин (2), Габрин (2), Газибарин, Györfи (Хрват је унаточ маџарском презимену), Јанковић (2), Јелић (5), Ковач, Ковачев, Липокатић, Лучански, Мандић (3), Матизев (3), Мартинков, Мучалов, Николин (4), Пејак (3), Продан (9), Сабовљев (4), Сотинац, Сракић (3), Стипанов, Тадић, Томашев, Туцаковић, Умић, Велин (4), Воргић и Жужић (3). До нашега времена број презимена знатно се смањио.
    Највише дјевојчица добило је име Ђула (8), затим Ева и Јања (по 7), Аница, Ката и Стана (по 4), Клара, Марија и Ружа (по 3), Луца, Манда, Марта, Олива и Павка (по 2), а по једно Јела, Тонка и Верка. У матичној књизи не разликују се имена Марија и Марица (у Сантову су посебна имена), него се подједнако биљеже у облику Мариа.
    Мушкој су дјеци надјенули једно од ових имена: Антун (7), Марин (5), Матија и Пава (по 4), Андрија, Мика и Пера (по 3), Адам, Илија, Стипан и Шима (по 2), а по једно Домин, Ђука, Јоза, Кузма, Лаза, Марко, Мартин и Тадија. Дјеци су надијевали најчешће име њихових дједова, односно бака, кума или куме, а неријетко су се при томе равнали према календару, па су примјерице дјечацима рођеним поткрај вељаче надјенули име Матија (24. ИИ. се славио Матија апостол), а дјевојчица рођена 13. просинца добила је име Луца.
    Матична књига вјенчаних свједочи о томе да је 1810. године у сантовачкој цркви било 18 вјенчања, од тога 11 хрватских, по три словачка и маџарска и једно њемачко. (Претходне двије године било је 34, односно 24 вјенчања.) По тадашњим правилима вјенчање је увијек у младину селу. Међу младожењама налазимо само једног удовца (32 године). Већина осталих младожења има 18, по један 18, 19 и 20, а двојица 25 година; младенке пак 16-18, једна пак 20 година.
    Код свих хрватских парова младенци су Хрвати. Четворица младожења су из Сантова, тројица из Берега, двојица из Моноштора (Бачки Моноштор), по један из Колута и Суботице. Код маџарских младожења двојица су из Даутова, један из Сантова, код словачких из Сантова, Каћмара и с Растине, а Нијемац потјече из „горње Њемачке”. Попут осталих година, и овдје се већина Хрвата женила у студеном, и то уторком односно сриједом, јер су се ти дани сматрали најсретнијима. Код припадника осталих народа тог обичаја нема.
    Матична књига умрлих открива нам жалосну слику: о големој смртности дјеце и краткоме животном вијеку већине одраслих људи. Те године сантовачко је гробље на вјечни починак примило 95 упокојених особа, од тога четири Растинца. (Пријашње двије године умрло је 85, односно 90 људи.) Као што је бивало готово до краја 19. стољећа, смртност дјеце у најњежнијој доби стравично је висока. Од 91 умрле особе (51 женска и 40 мушких) 18 дојенчади живјело је тек око тједан дана, а три мјесеца свога живота није дочекало даљњих деветеро дјеце. Годину дана имало је деветеро, двије године 14-еро, три године шестеро, четири године осмеро, шест година двоје, а осам година једно дијете. Неки су родитељи (Продани, Аријани, Јелићи) те године изгубили и по двоје дјеце, тако Антуну Аријану и супрузи Марици Ковачев у ожујку је умро 10-мјесечни Мика, а у коловозу четверогодишњи Стипан.
    Заједно купајући се у Дунаву, једна 18-годишња дјевојка и њезин 20-годишњи младић утопили су се. Преминула је и једна 26-годишња дјевојка која потјече из Хрватске („ex Croatиa orиunda”). Између 30 и 40 година умрло је пет, између 40 и 50 три особе. У 55. години свог живота преминуло је двије, а у 60. години четири особе. Седамдесету годину свог живота није доживјело три особе. У 70. години живота умрле су дугогодишња сантовачка бабица Манда Галић и Марица Томашевић-Божић, а најдуље, 72 године, живјели су Антун Воргић и Лука Балатинац. Највише (по 15) умрло их је у травњу и свибњу, а најмање (по троје) у коловозу и листопаду.
    Дакле од укупног броја умрлих малољетника је 67, што је умало 74%.
    Просјек живота малољетника је 1,63 године, а пунољетника 49,79 година. Погледамо ли 91 преминулу особу, просјек живота износи свега 14,33 године.
    Смрт прерано коси не само ратаре него и имућније особе, примјерице у 30. години преминуо је тадашњи сеоски биљежник Ђуро Вуковић, а жупаново дијете умрло је прије друге године свог живота. Нагло, не добивши посљедњу помаст, умрло је (осим двоје утопљеника) двије особе: 60-годишњи Петар Газибарић и 62-годишња Аница Јелић.
    Када је свећеник избивао из села, укоп је обавио кантор-учитељ. Школа је тада у улици званој Илинковац (данашње пучко име Жућин сокак, службено Á. Gábor), на мјесту куће под бројем 14.
    Из канонске визитације обављене 4. листопада 1810. године, дознајемо да је тадашњи сантовачки жупник био 48-годишњи Антун Даражи (у Сантову је жупниковао од 1800. до 1822. године), подријетлом из Сомбора, кому је хрватски матерински језик, маџарски зна добро, а њемачки осредње. Капелан је 29-годишњи Емерик Крајачић, подријетлом из Баје. Зна хрватски, маџарски и осредње њемачки. У Сантову је три године.
    Око цркве нема дрвећа, порта је лијепа, али није ограђена. Звоник (торањ) је висок и широк, у њему има три звона; највећи тежи шест, средњи три метричка цента, а мањи 70 фунти. Мање звоно посветио је бискуп Габријел Патачић (бискуповао је 1733-1745), а већи Ладислав Колонић (бискуповао је од 1787. до 1817. г.).
    Гробље већ није око цркве, него изван насеља (на данашњему мјесту), опкољено је ровом (јендеком), на средини му је дрвени криж са Спаситељевим ликом.
    Кантор-учитељ је 42-годишњи Михајло Секереш из Барање. Хрватски зна врло добро, маџарски добро, њемачки осредње; у Сантову је 14 година. Марљиво обавља своју дужност. За крштење учитељу се плаћа осам гроша, за велики укоп једна флорена, за мали укоп десет гроша. Годишње прима 90 флорена и 32 пожунске мјерице пшенице.
    Звонар је Мика Воргић (којему су и отац и дјед били звонари). Кнез је Мика Газибарин, праведан и ћудоредан човјек.
    Вјерници су Хрвати и Маџари, католици. Ћудоредни су и радени. У селу има 2312 становника; у браку је 470 особа; причешћивати се може 1501 човјек, а прву причест још није примило 811 дјеце. На Растини има 105 католика.
    Нове су бабице Барбара Пап и Марта, супруга Николе Јемрића. Село има обртника (занатлију) Györgya Horvátha. Пандур (оружани стражар) је Josephus Reus.
    Сазнајемо о овим надницама: тесари и зидари добивају једну флорену и 45 гроша, надничари 48, жене 36, дјевојке и дјеца 24 гроша. Цијене неких намирница: говедина 7-9, телетина 9, овчетина 7, димљена сланина 32, маст 45, полић маслаца 36 гроша.
    У односу на прву половицу 18. стољећа, када је Сантово имало свега 55 кућа (Бетлем, Бодоља и шор у Улици Á. Gábora до броја 18), село има већ око 280 кућа, дакле у једној кући, у просјеку, станује више него осам људи. У односу на данашње стање село је знатно мање: Тоцка (Улица ослобођења) постоји само до Сурдука, Дараж (К. Микес) још је ливада, Оборњача (дио Kossuthove) пружа се само до Шлавонице (Ул. Црвене армије), а Малог Берега (јужни дио Dózsиne), Јамачина сокака (Rákóczиeva) и југоисточних улица још нема. Због јефтине земље, у Сантово ће се тијеком 19. стољећа доселити многи из оближњих насеља, претежито Маџари, тако Сантово 1828. г. има већ 310, 1960. г. 468, а у данашње вријеме, прибројивши овамо и припадајуће насеобине Буџак, Карапанџу и Дебрину, чак 1149 домова, али размјерно мало, 2275, становника, мање него прије двјеста година.
    Завршавам ход кроз повијест села Сантова у нади да сам донекле успио дочарати дух времена наших предака, који су се у знатно тежим околностима пробијали кроза живот.

    Живко Мандић

    Одговори