Пландиште и околна села

11. јун 2012.

коментара: 16

Општина Пландиште:

Банатски Соколац, Барице (до 1947. године Свети Јован), Велика Греда, Велики Гај, Дужине (стари назив Сеченово), Јерменовци, Купиник (до 1947. године Александров Гај), Лаудоновац (до 1974. године био део Пландишта, новим Законом о територијалној организацији назив је Лаудовац), Маргита, Марковићево (до 1948. године Крива Бара), Милетићево, Пландиште (стари назив Мариолана), Стари Лец и Хајдучица.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (16)

Одговорите

16 коментара

  1. vojislav ananić

    ПЛАНДИШТЕ

    У југоисточном делу Војводине, у источном делу Баната, усред плодне равнице, смештена је општина Пландиште. На северу граничи се са општином Сечањ, Алибунар на западу и Вршац на југу. На истоку границу општине чини државна граница са Румунијом.
    Њене границе запљускују воде реке Брзаве, Дунав-Тиса-Дунава и Шулховог канала.
    У односу на важније комуникације има релативно повољан положај. Кроз општину пролази жељезничка пруга на линији Зрењанин-Пландиште-Вршац- Бела Црква и магистрални пут на релацији Зрењанин-Сечањ-Пландиште-Вршац, као и регионални пут Пландиште-Алибунар-Панчево-Београд.
    Површина општине је 383 километра квадратна што чини 1,8% површине Војводине. Има 14 насеља: Пландиште (седиште општине), Велика Греда, Хајдучица, Стари Лец, Маргита, Јерменовци, Барице, ВеликиГај, Купиник, Милетићево, Марковићево, Дужине, засеок Лаудоновац и салаш Јагодић. У овим насељима живи 11.334 становника.
    Територија општине била је насељена још у палеолиту, а најстарија насеља су Стари Лец и Велики Гај из 14 века.
    На овим просторима живели су Германи, Словени, Хуни, Авари, панонски Бугари и Мађари, Срби у време Велике сеобе народа под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем.
    Под Аустроугарском монархијом било је пет колонизација и тада су дошли Немци, Шпанци, Италијани, касније Мађари, Румуни, Словаци, после првог светског рата солунски добровољци из Лике, Кордуна, Баније, Босне и Херцеговине, Црне Горе и након Другог светског рата из Македоније, Словеније и мањи број са југа Србије. Данас у општини живи 20 нација и етничких заједница.

  2. vojislav ananić

    Пландиште – Mormint (Morminc) – Zičidorf – Zichyfalva – Mariolana.

    Пландиште се налази у северном делу Јужног Баната. Његова територија је насељена још од давнина, а прво познато насеље је из средњег века и звало се Биосег, по ливади на којој се налазило. Током овог периода, Турци из Отоманског царства су 1526 почели сукобе са Мађарском како би наставили своју експанзију даље на север. После битке код Мохача, Турци су под својом доминацијом држали већину Мађарске, укључујући и Банат. Рат са Отоманским Турцима је трајао током шеснаестог и седамнаестог века; 1663-1739, и опет 1788. године, при чему су по правилу разарана банатска насеља, а становништво убијано или одвођено у робље. Скоро је сигурно да су људи који су живели на Биосег ливади били умешани у те ратове због релативне близине Дунава и честих упада Турака.

    MORMINZ (1717.-1738.) Аустријска царска армија којом је командовао принц Еуген Савојски је напокон истерала Турке са своје територије. Мировни уговор потписан у Карловицу 1699. године је довео Мађарску, без Баната, под управу Хабзбуршког цара Леополда I. Касније, принц Еуген је заузео Банат 171VI године, и провинција је уступљена Хабзбуршком цару Eарлсу VI. У складу са наређењима (војном управом) принца Eугена од 1723-1725. године, место данашњег Пландишта је насељено под именом Morminz (Mormint) и тако је регистровано на мапи Темишвара, Банат. Насељеници Morminza су градили своје куће од земље и блата и покривали их са трском из локалних мочвара или сламом. Године 1738. Турци су обновили непријатељства пробојем у јужни Банат пустошењем и разарањем насеобина дуж Дунава, укључујући и Морминз. Турци су напредовали на север током следеће године, све до Temeschburga, централног и главног града Баната. Становници који нису избегли на север побијени су или одведени у ропство. Сва села јужно од Temeschburga спаљена су. Након ове инвазије територија око Морминза личила је на пустињу.

    ZICHYDORF (1787.-1867.) Аустријанци и Мађари удружили су снаге и коначно 1738. потиснули Турке назад на југ, преко Дунава. Мада је и претходно овде било углавном Немачко становништво, протеривање Турака донело је организовано насељавање под окриљем Хабсбурга. Аустро-Угарски војни походи били су засновани на немачком племству – грофовима, који су слузили као генерали у Царској Аустријској војсци. За аустријског кајзера било је уобичајено да награди сваког грофа парцелом земље новоосвојеног пограничног Баната. Тако је гроф Карл Зицхy de Vasonkeo, тадашњи председник мађарског парламента постао власник око 10.000 акри земље око „дорф-а” (села) названог Zichydorf у његову част.

    ZICHYFALVA (1867.-1918.) Године 1867. Аустрија је прихватила двојну монархију познату као Аустро – Угарско царство. Угарска власт је касније наметнула „мађаризацију” у жељи да формира посебну мађарску нацију из национално мешовитих средина, које су била највећим делом насељена Немцима, али су у свом саставу имале и Румуне, Србе па и Турке. Мађаризација је резултовала променом имена насеља са немачког на мађарски. Тако је Zichydorf преименован у Zichyfalvа, која се налазила у 54. грофовији Торонтал, Угарска.

    МАРИОЛАНА (1918.-1942.) Први светски рат донео је још једну промену имена насеља некадашње Аустро – Угарске империје. Након Версајског уговора 1918. године нове границе довеле су Zichydorf/Zichyfalvа у састав независне државе Србије, која је постала део новоформиране Југославије. Југословенски краљ Александар прокламовао је промену назива свих места на српски језик, те је место добило назив Мариолана, које се задржало до Другог светског рата.

    ПЛАНДИШТE (1945-данас) За време немачке окупације у току II светског рата називи насеља су враћени на немачке изворне називе. Након II светског рата, место добија садашњи назив. Мариолана постаје Пландиште, у САП Војводини, СФР Југославија. На територију општине пристигли су досељеници и из других крајева земље, тако да је у мултиетничкој структури становништва било заступљено 18 националности. Данас. Пландиште је регистровано на званичним мапама Југославије са популацијом испод 5000.

  3. vojislav ananić

    Велика Греда – Đerđhazа – Ђурђевац – Ђурђево село

    На подручју данашње катастарске општине Велике Греде налазиле су се две пустаре: Велика Греда и Зелдеш. Обе пустаре су крајем XVIII века уступљене загребачком Каптолу у замену за одузета добра око реке Купе приликом арондације Карловачке и Банијске војне границе. Каптол је ту населио своје кметове из Хрватске, а земљу им је доделио између Неузине, данашње Велике Греде и Банлока у Румунији.Цар Фрања I 29.јуна 1800. ово пољско добро уступио је загребачком надбискупу за заграбачке феудалисте. Такозваним “Чанатским поглављем” извршено је увођење у посед. На том пољском добру насељена је Мађарима колонија Зелдеш. На тој колонији било је 1837- 35 становника, 1838 – 123, 1841 – 319, од којих је већина била католичке вере. Припадали су мариоланској парохији. Ова колоније је 1848. разрушена од стране Срба из алибунарског табора па је 1850.године, пошто је само 43 становника остало, расељена. Велепоседник Ђурђе Пачетић, један од досељеника из Хрватске, населио је 1850.године на подручју пустаре Велика Греда, Немце из Бачке као радну снагу за свој посед и тако основао ново насеље које је по њему названо Ђерђхаза. Насеље је име променило 1919.године у Ђурђево Село, затим у Ђурђевац, а од 1924. постаје Велика Греда. Ови први становници, Немци из Бачке, од спахије су добили по 800 квадратних хвати кућишта, 400 квадратних хвати баште и по 2 ланца излаза – пашњака. Развој новог села текао је врло споро. Становници су били претежно сиромашни радници. За првих педесет година подигнуте су 122 куће, док је за других педесет година изграђено 308, а осетније повећање броја кућа у селу запажено је 1935.године када је општинска управа доделила 78 плацева за градњу кућа. Још од првих дана Велика Греда је административно припадала Хајдучици, а црквено мариоланској парохији. Атар Велике Греде имао је 1852.године 63 земљопоседника и то: 29 породица Берковић, 11 породица Илијевић, 7 породица Миксић, 7 породица Новаковић, 2 породице Ковачић, Ђурђе Парчетић, Јосип Петровић, барон Теодор Радошевић Черновиц, грофица Терезија Рогендорф, Термашић Георг и Чернолатец. Ови земљопоседници нису становали у Ђерђхазу, где су им били поседи, већ у Бечу, Хрватској Неузини, Конаку, Великом Бечкереку итд. У селу и по салашима становали су само пољопривредници који су обрађивали земљу, занатлије и управници поседа. Тада је у атару било 10 салаша и то: у потесу Велика Греда 5 салаша са 16 породица, у потесу Мала Греда 4 салаша са 4 породице и у Окну 1 салаш са две породице. Пред крај XIX века дошло је до промена у власништву, када су нови велепоседници као барон Пирет Бела, барон Ђула и Бела Чавоши, затим Бирг и Петар Конрад, Орци, Кираљ и други. Година 1863. забележена је као “гладна” година. Школа се први пут помиње 1852. када је ово насеље бројало 322 становника. Железничка станица је отворена 4.маја 1889.године. Богомоља је подигнута двадесетих година овог века. Нешто касније изграђена је и католичка црква која се налазила на месту данашње амбуланте. Срушена је после II светског рата. Католичко гробље налазило се на месту данашњег школског дворишта које је после Другог светског рата измештено. Српска војска је ушла у Велику Греду 1918.године, 1919. припојена је зичидорфском срезу, а 1924. вршачком. Године 1921. пописано је 905 становника, највише Немаца 624 па Мађара 234, Румуна 33, Словенаца 12, Срба 1 и других 1. Земља велепоседника одузета је 1919.г. и подељена народу у закуп. Крајем 1920.године на поседе Ј.Чавоши и Торонталске банке у Велику Греду дошли су први насељеници, а изградња новог насеља 1 км од старог, почело је 1923. Ново насеље је названо Колонија Велика Греда. Тада је досељено 143 породице: из Лике 10, Кордуна 113 и Босне и Херцеговине 19 и из Црне Горе 1, као добровољци, колонисти и аутоколонисти. Први се доселио Мане Милошевић 12.октобра 1920.године, а остали су долазили у мањим или већим групама. Прва група стигла је 8.априла 1921. а њу су чиниле породице Михајла и Грујице Вујовића и Марка Новчића. Након 6 дана приспела је група од 8 породица са Кордуна и то: Никола Дошен, Милован Дражић, Милан и Душан Кресојевић, Миладин Лапов, Милован Опачић, Петар Познан и Мане Седлар. Групна досељавања вршена су све до краја 1926.године. Свако досељено домаћинство добило је кућиште од 800 квадратних хвати за подизање куће. Прва кућа на колонији подигнута је 1923.године, до 1929. изграђено је 58 кућа а до 1939. још 64 куће. Прву кућу је подигао Митар Иветић а начинио је од набоја и покрио црепом. Неколико кућа направљено је од дрвета које су нови досељеници донели из старог краја. Све су куће приземне, банатског типа са готово истоветним распоредом и бројем просторија. Углавном имају по једну већу собу са два прозора и једну мању, са једним прозором до улице, кухињу у средини и још једну собу до дворишта. Куће су имале и ходник који је понегде био и застакљен. У дворишту су се налазиле економске зграде за стоку и за складиштење хране. Прво Општинско председништво у Великој Греди изабрано је 16.новембра 1927.године. Ово Представништво сачињавали су Срби и Немци и то тако што је Немац био председник а Србин бележник. Овакав састав био је све до 1941.године. На добровољачкој колонији православна црква је подигнута 1933.године добровољним радом Гређана, а освећена је на Малу Госпојину од стране др Георгија Летића, епископа банатског. Подизање ове цркве помогао је и град Вршац стоји у Летопису СПЦ маргитске парохије. Православно гробље је на данашњем месту, североисточно од села. Ово насеље школу има од настанка. Настава је организована на немачком језику. Године 1934. подигнута је на добровољачкој колонији нова школа где је настава ишла на српском језику. У Великој Греди настава је била на немачком, у Колонији на српском, а на мађарском и словеначком језику у одељењима до 4 разреда све до 1953. године. Од тада је настава само на српском. Нова школа је изграђена 1965.године, а фискултурна сала 1972. Између два рата у Великој Греди постојале су две циглане, 1 млин и две трговачке радње. Биле су у власништву велепоседника Биргова. Производња цигли и црепа датира из друге половине XIX века. Најстарија је Хајнеманова циглана која је имала једну фуруну а налазила се на путу за Банатски Соколац. Престала је са радом пред Први светски рат. Друга циглана била је преко пруге, код железничке станице, такође са једном фуруном а престала је са радом у току Првог светског рата. Трећа циглана са две фуруне за циглу и цреп налазила се на крају села код саме железничке станице- основана је 1879. године и до Другог светског рата имала је капацитет око 200.000 цигала и 400.000 црепа годишње. После Другог светског рата је национализована. Током Другог светског рата 87 становника овог села отерано је у немачко ратно заробљеништво. Априла 1941.године Велика Греда је запоседнута од СС трупа и тада добија нов назив Ђерђхаза. Тај назив остаје све до 1.октобра 1944.године када је ово место ослобођено и од тада је поново Велика Греда. После Другог светског рата од напуштене немачке имовине и земље добијене аграрном реформом створен је земљишни фонд за нове досељенике и месне аграрне интересенте. Године 1948. из Словеније је досељено 63 породице из општина Трбовље, Цеље, Ново Место, Ракек, Кршко, Литија и Љубљана. Већина се вратила у свој завичај. Из Македоније из општине Крива Паланка 1947. насељено је 18 породица а из Босне из околине Јајца 8 породица 1946.године.Ово су подаци из књиге Географске монографије војвођанских општина мр Лазара Лазића. По Милану Милошеву у Велику Греду је након II светског рата дошло укупно 156 породица и то: из Баната 6, Босне 13, Лике 1, Кордуна 4, Словеније 105 и Македоније 27 породица. Од овог броја 134 су досељени са правима спољних колониста, а 22 породице су аутоколонистичке. Прва група досељених дошла је из Словеније с јесени 1945.године. По Милошеву исељено је 80 словеначких породица које су се вратиле у стари крај и 2 македонске породице. Досељени становници бавили су се углавном земљорадњом али било је и рудара, кројача, месара, ковача, столара, трговаца, највише међу Словенцима. Задругарство у Великој Греди датира од 1910. године када је основана кредитна задруга са 58 чланова. После Првог светског рата основана је “Сељачка испомоћ”, а постојала је и филијала новосадске “Аграрије”, Њихови чланови били су искључиво Немци. Колонисти Срби су у том периоду основали Аграрну заједницу која је постојала све до Другог светског рата. После Другог светског рата основане су сељачке радне задруге – прве две су основали Словенци 1946. године. Њима су се придружили Македонци и унутрашњи колонисти . Прва СРЗ “Тоне Видмар Лука ” имала је 38 учлањених домаћинстава са око 600 јутара земље, а друга “Станко Розман” 30 учлањених домаћинстава са око 500 јутара земље и одговарајућим пољопривредним инвентаром. Од ове две задруге настаје 1947. једна под именом “Интернационала”, затим мења име 1951. у “Триглав”. Постојала је и Сељачка радна задруга “Маршал Тито” основана 1947. од стране колониста досељених после Првог светског рата: Ова задруга мења име у “2. октобар”. Јуна 1945. основана је Набавно-продајна задруга која је 1956. постала Земљорадничка задруга. Занимљив је податак да је млинско предузеће “Напредак” подигнуто 1899.године са парним погоном. Припада је Ђорђу Михајиловићу. Овај млин је до 1932.године давао електричну енергију за потребе села а 1959.године струја је добијена из далековода. На иницијативу Гређана 1947.године подигнут је Задружни дом – данас Дом културе. Испред Дома културе налази се споменик палим борцима и Солунцима. Прво гасно поље откривено је 1949.године у Великој Греди где се и данас врши експлоатација и нафте и гаса. Велика Греда се налази у средишњем делу општине. Кроз село пролази магистрални пут и железничка прута Зрењанин – Вршац, која на жалост данас није у употреби.
    Велика Греда се налази у Иланџанској депрсији, а изградјена је на вишем и сувљем терену. Простире се на неколико гредица чије је апсолутна висина 77 м а јужно од насеља надморска висина терена је нижа и за 2 м. Правац пружања села је југозапад – североисток. Село је дуго 2800 м а широко око 650 м. Атар је издужен у правцу север – југ а дужина му је 5,5 км а највећа ширина 3,5 км. Подземне воде у атару су релативно високе. Што се тиче броја становника Велика Греда је по првом званичном попису 1869.године имала 528 становника, 1880 – 519 а 1890. чак 1069 становника. Почетком овог века 1910.године имала је 1133, 1921.године нешто мање – 906 а 1931.г. – 1422 становника. После II светског рата године 1948. ово насеље је бројало 1808 становника а 1953.г. – 1946 душа и то је највећи број. Године 1961. Велика Греда је имала 1942 становника, 1971 – 1775, 1981 – 1585, а по попису 1991.године – 1508 и по етничкој структури тада је било Срба – 65,3%, Македонаца – 11,8%, Мађара 11,6%, Југословена – 5,6% итд. Велика Греда спада у насеље издуженог облика панонског типа и има правоугаони облик. По археолошкој карти Војводине код Велике Греде нађено је благо и оружје као појединачни налаз из бронзаног доба које траје од 1800-1000 године пре нове ере. Велика Греда нема споменика културе ни природних реткости. По архитектонским решењима поменућемо две виле из периода између два светска рата. Први власници били су Бирг Конрад и Фаул Адам. Постоји и непроверена прича да је у једној од вила пронађено благо велике вредности. Подаци о Великој Греди узети су из Летописа општина подунавских области Феликса Милекера, Географских монографија војвођанских општина – општина Пландиште мр Лазара Лазића, из статистичких података о кретању становништва у Великој Греди Милана Милошева, из брошуре Велика Греда 1974.- чије је податке уредио Милорад Дудуковић и из Летописа СПЦ – маргитске парохије који је саставио и водио ондашњи парох Блажо Јовановић.

  4. vojislav ananić

    Упознајте историју Пландишта, села са најлепшим именом!

    Богатство у сваком смислу!

    Територија општине Пландиште налази се у југоситочном делу АП Војводина, односно у источном Банату између канала ДТД и српско-румунске границе. Пландиште се налази на 85 километара од Београда. До Пландишта се долази магистралнм путем Београд-Вршац који се код Алибунара грана према Пландишту, односно, из правца Новог Сада путем Нови Сад–Вршац.
    Данашње име села долази од речи пландовати, одмарати се. Румуни користе исто то име док Мађари и Немци користе име које је село добило по грофу Зичију а у преводу значи Зичијево село.
    На подручју општине Пландиште први становници су највероватније били Словени, Бугари, Авари, Гепиди…О тим насељима нема писаних извора. Из периода Велике сеобе народа постојала су нека насеља у општини о чему нам говоре пронађени локалитети.
    Први пут у писаним изворима помиње се данашњи Стари Лец 1333. године под именом Лећ. До турске владавине помиње се још седам насеља: Велики Гај 1335, Трњан 1364, Берч 1375, Биосег 1375, Балад или Балат 1385, Хајдучка Греда 1405. и Шаркац, Жаркац или Жоркфалва у 15 веку. Од ових осам насеља, три -Трњан, Берч и Шаркац -више не постоје. Трњан и Шаркац су били између Пландишта и Великог Гаја, а Берч 3 километра западно-северозападно од данашње Хајдучице. Бисег, данашњи Банатски Соколац већ 1446. се помиње као ненасељен.
    Низом војних похода до средине 16. века Турци су освојили и ове крајеве и прикључили их Отоманској царевини. У време турске владавине постојала су само два насеља и то Велики Гај и Балад (данашњи Купиник). Лећ и Хајдучка Греда су уништени за време турске владавине.
    Крајем периода под Турцима први пу се помињу насеља: Морминта (крајем 17 века), Зелдеш (крајем 17 века) , Сент Маргита 1697. године и Сент Јанош 1717. По одласку Турака, после 1717. настаје период повољнијих друштвено-историјских услова формирања насеља. Тада настаје шест нових насеља, док су три стара поново насељена: Ирмењихаза 1817. године, Сечењифалва 1837. године. Ујфалу 1842. године, Велика Греда 1850. године и Рарош крајем 19 века.
    Поново су насељени Хајдучка Греда 1809. године, Лец под именом Стари Лец 1838. и Биосег 1850. године. Првобитни положај Хајдучице је често плављен па је 1824. насеље измештено нешто јужније, на место данашње Хајдучице. По Милошеву, Биосег је поново насељен после И светског рата, а по др Хегедишу и др Чобановићу Биосег се 1850. помиње као насеље са 988 становника.
    У овом периоду Балад се кроз 18. и кроз прву половину 19. века помиње као ненасељен. У другој половини 19. века помињу се две скупине салаша, Мали и Велики Балат са 600 становника. Морминт је од 1737. ненасељен, а 1787. се поново насељава. Добија ново име Зичидорф.Сент Јанош се на почетку владавине Аустроугарске не помиње као насељено да би 1745. поново било насељено. Зелдеш је изгорео 1848. за време револуције и више не постоји, а налазио се северно од данашње Велике Греде.
    Од периода турске владавине у континуитету су насељени Велики Гај и Сент Маргита. После И светског рата Војводина, дакле и Банат, улазе у састав Краљевине СХС 1919. године. Тада се формирају у општини три нова насеља на местима старих. Банатски Соколац настаје на пустари Биосег, а Милетићево на пустари Рарош. На месту салаша Балат настао је Александров Гај – име промењено 1925.

    У овом периоду промењено је шест имена насеља, Хајдучка Греда постаје Хајдучица, Зичидорф Мариолана, Сент Маргита само Маргита, Ирмењихаза Јерменовци, Сечењифалва Сеченово , а Ујфалу постаје Крива Бара.
    После Другог светског рата не настају нова насеља, само је дошло до промене неких назива. Крива Бара постаје Марковићево, Сеченово-Дужине, Александов Гај – Купиник и Сент Јанош – Барице.
    Данас општина Пландиште има 14 насеља или три одсто целокупног броја насеља у Војводини. Општина има надалеко чувену ружу ветрова која обезбеђује стални доток оксигенираног и јонизованог шумског ваздуха без садржаја патогених клица и отровних материја.
    Индикована је лековита термална вода у Јерменовцима, у близини Пландишта у Великој Греди и у близини дворца “Капетаново” у катастаркој општини Стари Лец.
    Прва нафта потекла је из јерменовачке бушотине 17. новембра 1952. године у бившој Југославији.
    Извор: Интернет

  5. Војислав Ананић

    Пландиште је најновије име за раније немачко насеље Мариљолану. Налази се северозападно од Вршца,покрај железничке пруге која води ка Зрењанину. Има своју железничку станицу. Село је прилично велико. Има облик правоугаоника и широке улице. Многе су куће’са лепом спољашњошћу и унутраШњошћу. За загревање одељења и готовљење јела користи се плин који је доведен из подручја Велике Греде. Налази се на висини од око 62 метра над морем.Село је у равници,осим југоисточног дела,у близини канала.Тај део села је влажнији. Од завршеног Ослободилачког рата село је насељеничко,измешано са становништвом које је већином изван Војводине. Пландиштани су тежаци.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВИ САД, 1958.

  6. Војислав Ананић

    Велика Греда је настала насељавањем добровољаца после Првог светског рата. Село је крај железничке пруге Вршац – Зрењанин и има своју станицу. Правоугаоно је. На висини од 78 метара над морем. У сеоском подручју има више извора плина,који се употребљава за разне потребе у кући (загревање одељењА,готовљење јела). У селу је и творница црепа и опека. Становништво се бави ратарством. Има насељеника из разних делова Југославије.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВ

  7. Војислав Ананић

    Дужине је ново име за раније Сеченово. Село је даље од железничке пруге. Осредње је величине. Има праве и широке улице. Куће су са осредњом окућницом. Налазе се на око 79 метара над морем. Има насељеника из разних делова Југославије. Становништво се бави ратарством.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВИ САД, 1958

  8. Војислав Ананић

    Стари Лец је крај железничке пруге Вршац-Зрењанин и има своју станицу. Село је четвртасто. Има праве и широке улице. Куће имају малу окућницу. Налази се на висини од 79 метара над морем. Има словенског и несловенског становништва.Насељеници су из разних делова Југославије. Сви се становници занимају ратарством.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВИ САД, 1958.

  9. Војислав Ананић

    Хајдучица има своју железничку станицу на прузи Вршац-Зрењанин,али је од ње удаљена око пола часа хода. Од станице до села се путници превозе МЛоромн,коју по уској прузи вуче коњ. Село је правоугаоно,са правим и широким улицама,на 77 метара над морем. На јужном крају је густа и висока шума,која је државно добро. У близини је и ергела. Главно занимање становништва је ратарство. Има знатан број југословенских насељеника и словенских и несловенских мештана.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВИ САД, 1958.

  10. Војислав Ананић

    ХАЈДУЧИЦА

    У Хајдучици, насељу између данашњег Зрењанина и Вршца, којег су 1918. године насељавали Словаци и Нијемци, налазио се велепосjед удовице Олге Јовановић, рођене Дунђерски, површине 4.180 к.ј. Пољопривредно одјељење Дунавске бановине 21. августа 1933. године донијело је одлуку о „Утврђивању објеката на велепосједу уд. Јовановић Олге рођ. Дунђерски у П.О. Хајдучица, среза вршачког” у којем се види крајњи резултат аграрне реформе на поменутом велепосjеду. За аграрну реформу са велепосједа О. Јовановић рођ. Дунђерски тада је издвојено 2.424 к.ј. земљишта, а главни корисници аграрне реформе били су хајдучички Словаци и српски ратни ветерани – добровољци махом из Херцеговине, из околине Коњица и Билеће, који су у продужетку насеља формирали малу добровољачку колонију. Специфичност аграрне реформе у Хајдучици у периоду 1919–1941. године била је та што су се у сукобу око земље на једној страни нашли заједно, корисници аграрне реформе домаћи Словаци и колонисти из Херцеговине, а на другој страни велепосједница српске националности која је уз помоћ својих веза и зета угледног београдског индустријалца Владе Илићa покушала да ограничи домете аграрне реформе и колонизације на свом велепосједу.

    СЛОВАЧКО ПИТАЊЕ

    Крајем марта 1919. године у Хајдучици формиран је Аграрни одбор, којег су чинили мјештани Словаци на челу са Јаном Молнаром, који је сачинио списак аграрних интресената, искључиво Словака који су као словенски народ били обухваћени аграрном реформом. По категоризацији Аграрног одбора у Хајдучици међу мјесним аграрним интресентима било је 185 аграрних интресената словачке националности са укупно 650 чланова породице. Ускоро, словачким аграрним интресентима из Хајдучице надијељено је 463 к.ј. земљишта или просјечно 2,70 к.ј.по једној породици, а потом је Аграрни одбор из Хајдучице послао Жупанијском аграрном уреду у Вршцу 19. августа 1921. године захтјев „за додјелу плацева у површини од 42 ланца до словачког дијела села за зидање кућа словачкој сиротињи”. „На овај начин дошла би словачка сиротиња до својег крова, остала би овдје на својој земљи и допринијела порасту словенског живља”. Мјесто Словака исељавали би се Нијемци. Но што је најглавније: Словаци потиснути са свих страна Србима који сада у масама долазе ради колонизирања, временом би се посрбили – наш словачки језик и онако није далек српском језику; наша евангелистичка вјероисповијест треба само згодног попа да се претопи у православље… Јер Србе је лако населити, кад Срба има, али је тешко туђи народ прелити у Србе, а са словачким народом, међутим, то неће бити тешко; 170 породица добити или одбити не би требало држави да је свеједно. Стоји у захтјеву за додјелу кућних плацева Аграрног уреда из Хајдучице који је аргументима национално-политичке природе успио да избори одлуку Жупанијског аграрног уреда од 30. маја 1922. године о експропирацији 100 к. ј. од посједа Олге Јовановић за плацеве за 84 бескућника Словака из Хајдучице. Ради лакшег економског организовања у процесу аграрне реформе локални Словаци из Хајдучице су истог дана, 30. маја 1922. године, основали у насељу своју аграрну заједницу којој су се по колонизирању прикључили српски добровољци насељени у хајдучичкој колонији. Године 1937. у хајдучичкој аграној заједници било је 62 Словака и 37 насељеника; управљање аграрном заједницом било је заједничко, а представници мјесних Словака у аграрној заједници (Павел Суховски и Мартин Јаношик) потписивали су се у дописима аграрне заједнице ћириличним писмом.

    СУКОБ КОЛОНИСТА И ВЕЛЕПОСЈЕДНИЦЕ

    Власница велепосједа у Хајдучици покушала је да ограничи аграрну реформу на свом велепосједу тврдњом да је услијед подводног земљишта посјед неподесан за аграрну реформу и колонизацију. Жупанијски аграрни уред у Вршцу 7. априла 1921. године донио је одлуку да се дио посједа у Хајдучици експропирише за потребе аграрне реформе, а 9. априла 1921. године та одлука је поништена одлуком Министарства за аграрну реформу. Да би се избјегла аграрна реформа на велепосједу Хајдучица О. Јовановић 1922. године продала је дио посједа свом зету, индустријалцу Влади Илићу „с намјером да ту оснује фабрику конфекције и модерну коњушницу”. Посједница се 1924. године сукобила са групом добровољаца из Херцеговине приликом њиховог покушаја да се настане у зградама на Софија мајуру који је наводно купио њен зет Влада Илић. Душан Рудњанин, управитељ имања О. Јовановић био је особа која се сучељавала са насељеним добровољцима и мјесним словачким становништвом у име власнице велепосједа. Ипак, у каснијој фази колонизације О. Јовановић „подигла је својим даром врло лијепу цркву” у Хајдучици, а њен управитељ имања Д. Рудњанин 1938. године у име Српске црквене општине Хајдучица тражио је и добио два кућна плаца од општине Хајдучица „за подизање школске зграде за дјецу колониста и парохијског дома, јер је садашња школска зграда удаљена од колоније 2 км, а што је најглавније у кишовито вријеме наша дјеца не могу похађати школу услијед великог и скоро непролазног блата.” Отпор велепосједница, лоша и подводна земља ограничили су домете колонизације у Хајдучици. Када су геометри Жупанијског аграрног уреда у Вршцу 15. фебруара 1925. године премjеравали велепосjед О. Јовановић, премjерене су 102 добровољачке и 4 колонистичке земљишне компетенције, али је тада у Хајдучици живjело свега 23 добровољачке породице. Године 1934. у колонији Хајдучица било је надијељено укупно 42 породице (36 добровољачких), године 1935. у колонији је живјела 41 породица са 272 члана, а 1938. године у малој колонији Хајдучица колонисти су имали 38 кућа и 22 помоћне зграде што значи да процес заокруживања једног сеоског домаћинства није био заокружен јер је изграђен мали број економских зграда (стаје, плеваре, котарке (чардаци), свињци, шупе).

    УМИРУ ЖЕНЕ И ДЈЕЦА

    Ненасељавање дијела добровољаца из Херцеговине образложио је у свом писму од 31. јануара 1933. године Гаврило Дангубић, добровољац из Дивина, код Билеће, који се није населио „јер климатске прилике нису за њега и његову породицу подесне те би му здравственом стању шкодило.” У првој деценији колонизације (1922–1933) у колонији Хајдучица умрло је 15 особа од чега 12 дјеце. Од маларије је умрло шесторо дјеце, од туберкулозе и болести плућа шесторо особа, од чега четворо дјеце. Четвртина породица у колонији до 1933. године имала је смртни случај. Госпава Дангубић, жена Спасоја Дангубића, умрла је 1925. године, двије године по досељавању, од бубрежне болести, а жена Трипе Милићевића из Звијерине, код Билеће, Госпава, 1928. године умрла је од туберкулозе. Обојица колониста 1933. године била су поново ожењена. Ненасељеним добровољцима (21 колониста) у Хајдучици 23. јуна 1934. године одузето је земљиште и услијед подводног и шалитарског земљишта надијељен је земљишни додатак насељеним колонистима у износу од 1 к.ј. и 1.110 кв.хв. по породици и 3–4 к.ј. земљишта аутоколонистима.

    КОЛОНИЈА СТВАРАНА ДЕЦЕНИЈАМА

    Стварање хајдучичке колоније био је деценијски процес који је почео 1922. године када се у колонију населило шест породица: Трифко С. Бајат и Трифко И. Бајат, из Билеће, Никола Дангубић из Звијерине, код Билеће, Шпиро Дангубић из Дивина код Билеће, Максим Црногорац из Дулића код Гацка и Глигорије Бубања из Голубића, код Книна. До 1930. године биле су насељене 34 породице добровољаца, а 1933. године у колонији је било 28 добровољачких породица из Херцеговине, 4 из Босне, по 1 из Далмације и Баната, односно најснажнија досељеничка група из Херцеговине састојала се од 14 породица из околине Коњица, и то двије породице Глоговаца (Чичево), породица Дабића (Чичево), Бован (Чичево), Драганић (Брђани), Јањић (Острожац), Каришик (Разићи), Калем (Бјела), Кујунџић (Кула), Ламбић (Орци), Мушић (Чичево), Сарић (Језеро), Таминџић (Бјела), Ћећез ( Доње Село). Из околине Билеће, из села До, Дивин и Звијерина, насељено је шест породица Дангубића (Дамјан, Шпиро, Перо, Спасоје, Ристо, Данило) које су 1933. године имале 33 члана и које су представљале засебну цјелину унутар мале херцеговачке насељеничке заједнице, као и двије породице Бајата, породица Милићевић (Звијерина). Из Херцеговине су такође досељене породице Црногорац (Дулићи, Гацко), Гојковић (Дубљевић, Невесиње), Јанић (Благопоље, Мостар), Сикимић (Жрвањ, Љубиње), Дабић (Жрвањ, Љубиње), Лечић (Жрвањ, Љубиње). Из Босне су потицале добровољачке породице: Божић (Градачац), Митровић (Глиница, Цазин), Пемац (Калата, Кулен Вакуф), Савић (Доња Слатина, Брчко); из Далмације породица Бубања (Голубић, Книн), из Добрице у Банату породица Татомиров. Године 1935. добровољачком парцелом надијељени су насљедници погинулог добровољца Луке Танкосића, из Подвране, код Босанске Крупе. Тек 9. децембра 1941. године рjешењем Комисије за ликвидацију аграрне реформе аутоколинисти Петар Јовичић, из Баткуше, код Босанског Шамца, и Ђуро Шипка надијељени су поткућницама за градњу кућа. Већина насељених добровољаца из околине Коњица дошла је 1925. године, а добровољци из Босне 1927–1929. године. Економска снага досељеника зависила је поред квалитета земљишта, које је у Хајдучици било „подводно и шалитарско” и од њихове могућности за бављење сточарством. Године 1925. Аграрној заједници надијељен је пашњак површине 29 к.ј. У извјештају начелника среза вршачког од 20. децембра 1934. године о стању сточарства у колонијама у срез стоји да „добровољцима треба дати само првокласна мушка грла за приплод јер имају одличан женски приплодни материјал, јер за њих, као и за све друге, сваке године се набављају бикови из околине Вршца и Мариолане те постоји опасност парења у блиском крвном сродству”. У поменутом извјештају наводи се да хајдучичка колонија има 80 крава и јуница и 90 крмача и да су јој потребна два бика и 4 нераста које колонија немa, што је у просјеку на 41 домаћинство у колонији износило по двије краве или јунице по домаћинству и двије крмаче по насељеној породици. Чак и 1940. године 35 колониста насељених у Хајдучици имало је само 46 коња, што је у просјеку 1,3 коња по домаћинству што није било довољно за самосталну обраду земље јер је за њу требало најмање два коња по домаћинству. Зато је била присутна појава „спрежништва” односно заједничке обраде земље домаћинстава прије свега заједничком употребом вучне стоке. Социјална и материјална позиција колониста у колонији Хајдучица поправљала се годинама, иако је услијед услова колонизације било породица различитог материјалног стања. Године 1937. приликом посјете представника Савеза аграрних заједница за Банат, Васе Марчићева, колонији Хајдучица када су чланови аграрне заједнице дали отпор наплати камата за кредите („Ристо Дангубић са 10–12 другова, све добровољаца који су својом агресивношћу на препад успјели да поколебају остале чланове да се оваква одлука донесе”), добровољац Шпиро Дангубић изјавио је да „има непродат кукуруз од прије три године, жито такође два вагона”. Међутим, удовица Јелена Каришик имала је четворо дјеце, 27.јануара 1934. године (12, 11, 9 и 7 година) када је упутила молбу Комисији за ликвидацију аграрне реформе у којем је приказала свој тежак материјални положај:

    МУЖ УМРО И ОСТАВИО МЕ БЕЗ ИЂЕ ИЧЕГА

    „Мој покојни муж Ристо Каришик, који је умро још 1927. године у општини Хајдучица, ђе је добио земљу као добровољац. Када је умро ја сам остала сама иза њега са своје петоро нејаке дјеце који не могу да ми помогну ништа у пољском раду, него ја морам сама да се мучим и да радим. Кад ми је муж умро оставио ме са дјецом без иђе ичега, без крова над главом, него се и данас претурам са дјецом по спајинским шталама и порушеним кућама и никако не могу да дођем до своје куће иако се трудим и мучим и гола и боса са дјецом, опет не могу кућу да подигнем. Узрок овој мојој патњи и невољи јесте што су ми дјеца мала, али ми је ово најгоре што имам парцелу број 574/35 и 646/2. Врло је подводна и слаба, ниска, те не могу да добијем ни онолико прихода да израним себе и своју сироту дјецу. Зато се обраћам наслову са молбом да ми додијели другу парцелу број 618/7 која се води на Стијачић Гаврилу који није насељен, нити ће се населити, а моја парцела да се да поменутом добровољцу који неће никад да се насели. Колонија Хајдучица, формирана уз старо насеље, у периоду 1922–1941. године, када је колонизација прекинута њемачком окупацијом Баната, отворила је процес урастања у старо насеље јер је своје потребе махом задовољавала у њему. Године 1929/30. у српском одjељењу хајдучичке школе наставу је похађало 30 ученика. У самој колонији 1929. године функционисала је једна од 12 мjесних организација Савеза добровољаца у Банату и радило је Соколско друштво којем је 13. фебруара 1935. године надијељен плац од 500 кв.хв. за зидање Соколског дома.

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 40/2019.

    • Воја

      Колонистичка насеља
      СТАРИ ЛЕЦ

      У политичкој општини Стари Лец њемачком, мађарском и бугарском насељу који је додиривао атаре њемачко-словачког насеља Хајдучице, српског села Конака, своје посjеде имали су велепосједници Данијел Пал (2.213 к. ј.), Бела Ботка (1.082 к. ј.) и Богумил Јагодић (1.659 к.ј.) Од посједа П. Данијела за потребе аграрне реформе одузето је 1.386 к. ј, од посједа Б. Ботке 398 к. ј, и од посједа Б. Јагодића 416 к. ј. Главни објекат аграрне реформе био је посјед П. Данијела који се састојао од шест мајура на којима се 12 . фебруара 1921. године налазио знатан сточни фонд. То су били мајури Стари Лец, Мала Међа, Маргит, Бунар Тече, Прокић, Стари Лец – село. На мајурима у том тренутку налазило се 54 коња, 84 волова за рад, 60 јуница, 21 крава, 640 свиња, од којих 100 приплодних крмача и 12 нераста. Велепосјед П. Данијела дошао је под удар аграрне реформе, иако је августа 1918. године власник посједа подијелио посјед на шест дијелова, али је посјед грунтовно проведен послије доношења Претходних уредби за доношење аграрне реформе 25. фебруара 1919. године, па се у процесу аграрне реформе третирао као јединствен посјед.

      ЖАЛБА ВЕЛЕПОСЈЕДНИКА

      У жалби упућеној Аграрној дирекцији у Новом Саду од 1. новембра 1921. године П. Данијел Старији позивао се на право приватне својине, на чињеницу да од августа мјесеца 1918. године „када још није било помена о преврату, а још мање о аграрној реформи сваки посједник у свом дијелу обрађивао у сопственој режији и сопственом стоком имање”. Жупанијски аграрни уред 7. јула 1921. године донио је одлуку о одузимању 200 к. ј. земљишта од посједа П. Данијела за потребе колонизације. Аграрна дирекција у Новом Саду и њен директор Светислав А. Поповић у свом допису од 27. октобра 1921. године уважили су жалбе П. Данијела и захтијевали од Жупанијског аграрног уреда у Вршцу да „обустави одмах премјер и предају добровољцима земље Павла Данијела и осталих из Старог Леца, пошто се врши без писмене одлуке Уреда која треба странкама да буде достављена без права на жалбу. Исто тако наредите преко општинског поглаварства у Ст. Лецу да забрани мјештанима обраду земље узету у закуп и наполицу од добровољаца коју су добили исту без правоснажне одлуке”. О присуству колониста на посједу П. Данијела Старијег у Старом Лецу, и то из Црне Горе, током љета 1921. године казује записник од 30. јула 1921. године којим власник посједа П. Данијел Старији представнику црногорских колониста Јовану Вукчевићу даje „25 метара жита, 28 метара кукуруза и 4 прасета од пола године”. Међутим, ова црногорска колонистичка заједница није остала на посједу П. Данијела, јер су се од љета 1923. године на велепосједу у Старом Лецу појавили колонисти из Босне, из околине Мркоњић Града. Адвокат велепосједника П. Данијела у свом допису Жупанијском аграрном уреду у Вршцу од 1. фебруара 1926. године навео је да је „подјела извршена међу 168 колониста, а на овим посједима се налази свега 48 колониста који су се у општини Стари Лец настанили док се отприлике 120 колониста налази на непознатом мјесту, а појављују се неколицина, наравно као опуномоћеници осталих, годишње једанпут и земљу коју су са наших посједа добили издају у закуп, подигну паре и у непозната се мјеста удаље. Од присутних 48 колониста, 10 колониста подигли су куће док остали станују у зградама наших чељади и осталим пољопривредним зградама.”

      ПРОТИВРЈЕЧНЕ ОДЛУКЕ ЖУПАНИЈСКОГ АГРАРНОГ УРЕДА

      На велепосједу П. Данијела у Старом Лецу спорови који су имали за циљ очување велепосједа почели су 1921. године. Августа 1918. године П. Данијел старији издијелио је посјед од 2.213 к. ј. својим синовима, кћерима и унуку, укупно на шест дијелова. Године 1921. донесене су противрјечне одлуке аграрне администрације у којем је Жупанијски аграрни уред у Вршцу својом одлуком бр. 1630 од 7. априла 1921. године установио да је „сваки посјед испод одређеног максимума, да постоје посебне економије”, а својом одлуком бр. 5023 од 22. октобра 1921. године ставио посјед П. Данијела под удар аграрне реформе сматрајући га једним посједом. Аграрна дирекција Министарства за аграрну реформу из Новог Сада својом одлуком бр. 9528 од 27. октобра 1921. године, дакле само пет дана касније, поништила је рјешење Жупанијског аграрног уреда из Вршца. „На наше највеће изненађење и запрепашћење, услијед зависти и пакости појединих велепосједника Министарство за аграрну реформу, ипак, је наше посједе ставило под удар аграрне реформе”, покушао је 1. фебруара 1926. године велепосједник П. Данијел да објасни измjену одлуке аграрне администрације којом је, почев од 1922. године подијељено колонистима укупно 1.444 к.ј, „али од 168 колониста присутно је само 48 од којих 10 колониста подигло је куће, а остали станују у нашим пољопривредним зградама и до данас нису платили ни државни порез, ни општинске порезе, а ни водне доприносе што износи негдје отприлике око 300.000 динара.” Очигледно, аграрна администрација у случају посједа П. Данијела у Старом Лецу, као и у случајевима других аграрно-посједовних спорова, није дјеловала јединствено. Утицаји велепосједника на дијелове аграрне бирократије су евидентни, као и тежња дијелова аграрне бирократије да по сваку цијену подрже аграрну реформу. Зато су се као у случају велепосједа у Старом Лецу појавиле противрјечне одлуке, које су највише збуњивале аграрне интресенте, посебно колонисте,који нису имали довољно сазнања да спознају све противрjечности аграрне реформе и колонизације, а били су темељно потресени услијед културолошког шока насталог колонизацијом. Зато се на овом посједу, и на другим посједима који су били под правним спором, колонизација одвијала успорено и отежано и није дала очекиване резултате. Власник посједа П. Данијел у својој жалби Аграрној дирекцији за Бачку, Банат и Срем у Новом Саду од 5. августа 1922. године објаснио је стање на свом посједу из којег се види начин на који је текла колонизација на посједу око којег се водио правни спор.

      ДОБРОВОЉЦИ ТРАЖЕ БОЉУ ЗЕМЉУ

      „У нашем селу, а ни у околини нема локалних интресената аграрне реформе. У оскудици ових наша земља је додијељена 141 добровољцу колонисти из Лике и Босне. Од свих ових људи на посједу се налазе три човјека. Двојица од њих не раде земљу већ су отишла у службу, а трећи је уложио најбољу вољу и труд да земљу у режији обради. У обраду је уложио и знатан свој капитал. Резултат његовог рада, по сопственом казивању јесте тај да је остао без игдје ичега. Осталих добровољаца уопште нема. Њихове компетенције издао је мој кочијаш Јоца Кнежевић у обраду из дијела околним Нијемцима и Мађарима. Већи дио земље је обрађен, али је резултат катастрофалан… На једном дијелу издијељених површина ни при концу маја мјесеца нису се јавили интресенти нити њихови наполичари, па ми је шеф Жупанијског аграрног уреда записником од 2. маја 1922. год. вратио око 560 к. ј. пусте земље, да је обрадим за свој рачун. Од ове враћене земље кочијаш Јоца Кнежевић и мјесне Швабе разграбиле су 400 к. ј, а осталих 160 јутара шеф уреда Лукић нагнао ме је да обрадим да земља не би остала пуста. Док добровољци којима је земља додијељена листом траже пресељење на бољу земљу претећи да ће сами отићи, Уред хоће силом да изврши ново насељење и тим упропашћује поред нас и земљу и насељенике.” На имању П. Данијела у Старом Лецу, уз ободе старог насеља и канал који је колонију одвајао од старог села, настала је колонија Стари Лец састављена највећим дијелом од колониста из Босне, из околине Мркоњић Града. Сеоба колониста из родног краја почела је у љето 1923. године. Тако су 12. јуна 1923. године Упутницу за путовање на жељезничкој линији Приједор–Стари Лец добиле породице из Пецке, код Мркоњић Града Илије Ђукановића и Ђуре Васића. 13. јуна 1923. године Упутницу за путовање добио је Стеван Нишкановић, из Мркоњић Града, а 10. јула породице Тодора, Раде и Симе Савичића, из Герзова, код Мркоњић Града. Претходно колонисти су из својих села код Мркоњић Града требали да дођу до жељезничке станице у Приједору. Свака колонистичка породица добила је кућни плац од 800 кв. хв, али је између досељеника из Босне и велепосједника П. Данијела избио вишегодишњи спор због откупа кућних плацева, јер је посједник тражио 900 динара по кућном плацу, па су колонисти 7. фебруара 1933. године молили Комисију за ликвидацију аграрне реформе у Вршцу да им помогне у спору са посједником. Комисија је упозорила П. Данијела да се споразуме са колонистима око цијене кућних плацева „а поготово што су насељеници спремни да плацеве исплате одједном у укупном новчаном износу; у противном плацеви ће бити комисијски процијењени са двадесетогодишњим роком отплате.”

      СТЕВАН МИЛЕТИЋ САГРАДИО ПРВУ КОЛОНИСТИЧКУ КУЋУ У СЕЛУ

      Колонија је почела да се гради 1923. године. Прву кућу у новом насељу изградио је 1923. године колониста Стеван Милетић, из Пецке код Мркоњић Града. Колонија је имала четири уздужне улице и двије попречне, али у колонији није остављен простор за градњу јавних зграда, јер се ново насеље наслањало уз старо село. На јужној страни колоније остављени су плацеви за градњу кућа које су колонисти користили као баште. Градња кућа у колонији Стари Лец била је дуг и недовршен процес. Тоша Искруљев је 1925. године за колонисте у Старом Лецу тврдио да „живе у селу и по ходајама спајинским… Куће неки сада зидају без икаквог плана”. Тако је 1928. године 7 грађа за куће подијељено на 14 колониста. Предсједник аграрне заједнице у Старом Лецу Стеван Јокић 2. фебруара 1927. године тражио је од Аграрне дирекције у Новом Саду да се колонистима додијели, „бар 1 к. ј. за копање земље која нам је потребна за дизање кућа и поправљање без којег би морали своја кућишта искварити.” Године 1931. у колонији је било надјељено земљиштем 120 колониста, али је куће изградило њих 67. Године 1938. у колонији Стари Лец било је изграђено 87 кућа и 71 економска зграда. Колонисти у Старом Лецу трајно су били оптерећени поправком и доградњом кућа. Тако се Станко Ђуричић 2. фебруара 1940. године жалио да је „кућу налијепио само једним старим одјељењем гдје станујем са 7 чланова породице и зато увијек имам болест у кући.” Године 1940. куће насељеника страдале су од поплаве тако да је 20. новембра 1940. године у колонију допремљено 50.000 комада цигле за поправку порушених кућа.

      ИЗОЛОВАНО НАСЕЉЕ БЕЗ ТРГА

      Насеље је настало на самом крају Старог Леца „у једној дугачкој и широкој улици чије куће праве бедем и брану према оној широкој и далекој равници.” Колонија је грађена тако да буде више одвојена него спојена са селом. Канал који је прокопан ради одводњавања одвајао је колонију од села. Ново насеље није имало трг, а четири уздужне улице пружале су се у смjеру исток–запад што је супротно већини улица у старом дијелу насеља. Колонија је имала само куће за живот људи и оборе за стоку. Очигледно да је колонија грађена у асиметрији у односу на старо насеље што је наглашавало њену изолованост, али није била способна да формира свој засебни идентитет. Општина се налазила у Старом Лецу, колонисти су имали само три одборника и жалили су се да „Нијемци и Мађари имају све у рукама, а ми ништа!” Занатске и трговачке радње и млин искључиво су постајали у старом дијелу насеља. Колонисти у Старом Лецу у колонији имали су двије кафане у које су повремено долазили и Мађари из старог села, јер се у њима могло пити на вересију (на „рецку”) што није био случај у двије кафане у старом селу које су држали локални Нијемци. Колонија је услијед културолошких, националних, вјерских и економских разлика у односу на старо насеље била изоловани простор који није био способан због малобројности досељеника и начина градње колоније да се формулише у засебан локални идентитет. У Старом Лецу 1931. године живjело је 1.358 становника, а 1939. године у самој колонији живио је 481 становник.

      Пише: др Милан Мицић
      Извор: СРПСКО КОЛО, јануар-фебруар 2021. стр. 14

      • Воја

        КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)

        Пише: др Милан Мицић

        АЛЕКСАНДРОВ ГАЈ

        У општини Велики Гај насељеној српским становништвом налазио се посјед Ернеста Данијела величине 6.239 к. ј, а за потребе аграрне реформе одузето је 4.987 к. ј. Посјед Е. Данијела наслањао се на атар румунског села Маргите, атар њемачког насеља Мариолана и на југословенско-румунску границу. На мајур Балат у прољеће 1921. године почели су да пристижу насељеници, иако је Жупанијски аграрни уред у Вршцу планирао да на простор мајура насели мјесне аграрне интресенте из Великог Гаја. Колонисти на мајуру Балат непосредно по досељавању 1921. године основали су аграрну заједницу, а 17. јуна 1921. године власнику велепосједа одузет је сав инвентар на имању и подијељен досељеницима.

        ЗА СВАКУ ПОРОДИЦУ ДВА КОЊА, КРМАЧА, КРАВА И ПЕТ ОВАЦА

        Аграрна заједница тада је преузела машинску радионицу, магазине, зграду млина, општинску кућу, пумпе за избацивање воде из канала, дреш машину, шмрк, елеватор и знатан сточни фонд. Свака досељена породица тада је добила два коња, краву, крмачу и пет оваца. Такође, на мајуру је постојала ковачка, коларска, сарачка и браварско-механичарска радионица. Колонију су у периоду 1921–1928. године насељавали колонисти из Босне, Лике, Кордуна и Баније, а у периоду 1926–1930. године српски оптанти из Мађарске, из варошице Батања и Барање. Колонисти у Александровом Гају који су градили насеље око мајура Балат налазили су се саобраћајно изоловани и препуштени сами себи и „сопственoм сналажењу” а у непосредној близини порозне југословенско-румунске границе. У записнику Аграрне заједнице у колонији од 24. јануара 1926. године налази се „захтjев да се мртви инвентар прода и да се прода дио пољске пруге скинут са румунске територије.” Градња кућа у колонији почела је 1924. године када су 17. августа 1924. године колонисти тражили од Министарства за аграрну реформу да им се надијеле плацеви између Малог и Великог Балата. Октобра мјесеца 1924. године предсједник аграрне заједнице из Александровог Гаја Божо Маријан тражио је од Савеза аграрних заједница грађу неопходну за подизање кућа у новом насељу. „Овдје има колоније, али недовршене” запазио је 1925. године Тоша Искруљев описујући колонију Александров Гај. „Наши чланови су отпочели изградњу кућа и треба нам цријеп за 50 кућа и помоћ за изградњу 100 насељеничких кућа. Налазимо се на самој граници Краљевине Румуније да не би подизали чатрље већ пристојне домове за становање”, 20. марта 1925. године навео је Б. Маријан у свом захтјеву за кредитирање градње кућа у колонији Александров Гај. Седам дана касније, 27. марта 1925. године Б. Маријан описао је начин градње кућа коју је примијетио на другим колонијама у близини, а који колонисти у Александровом Гају не би жељели да примjене, а овај исказ предсjедника аграрне заједнице у Александровом Гају реалан је показатељ о хигијенским и стамбеним условима приликом градње колонистичких кућа у процесу колонизације: „На другим колонијама видимо да начин подизања кућа није ни здравствено, ни хигијенски, ни економски добар. Јер насељеници у недостатку новца чим подижу четири зида и кров усељавају се у кућу и са собом воде стоку; он у једну собу, а стока у другу.” Досељени оптанти из Батање (59 породица) насељени од 1926. године у Александровом Гају, претходно су боравили у насељу Нова Батања у Овче пољу, у Македонији. Марта 1928. године они су питали аграрну заједницу „да ли ће можда добити грађевински материјал за подизање кућа и када”. Оптанти су намjеравали да подигну своје насеље у близини села Велики Гај, али су се томе супротставили општинска управа и мјештани тако да су они смјештени привремено у Александровом Гају гдје су и остали. Градња кућа у насељу од стране досељених оптаната почела је 1928. године. Досељени оптанти 28. марта 1929. године тражили су грађу за 14 кућа под притиском исељења из велепосједничких зграда у којима су до тада живјели. Батањски оптанти су се 21. маја 1929. године жалили Савезу аграрних заједница за Банат. „Нашим људима је потребна грађа, јер су отпочели зидати куће, а непогоде и кише њих могу уништити јер су од блата и черпића.” Током 1929. закључно са октобром 1930. године стизао је грађевински материјал за градњу оптантских кућа у Александровом Гају, јер „сваки би човјек да заврши кућу”. За нову групу оптаната (35 породица) досељених из Мађарске, из српских насеља у Барањи, 28. новембра 1930. експропирисана су кућишта у Александровом Гају. Од 285 надјељених колониста у колонији Александров Гај до 2. новембра 1931. године куће је изградило 263 колониста. Услијед непрекидног прилива досељеника процес градње кућа настављен је у насељу и у четвртој деценији 20. вијека. До љета 1936. године било је седам недовршених кућа у колонији, а 7. марта 1936. године у насеље је стигла грађа и цријеп за 11 кућа. Досељеник из Батање Јоца Кинђин 22. фебруара 1935. године подигао је кућу, али је она „покривена кукурузовином која трули”, описивала је аграрна заједница из Александровог Гаја изглед куће једног од батањских оптаната. Док је у јесен 1931. године колонија Александров Гај имала 263 изграђене куће, 1938. године имала је изграђених 320 кућа и 400 економских зграда.

        ТУБЕРКУЛОЗА И ТИФУС УЗИМАЈУ ДАНАК

        У колонији Александров Гај која је припадала општини Велики Гај 2. августа 1932. године било је ненасељено 76 добровољаца. У старом крају се налазила 53 добровољца ( 20 у Црној Гори – Будва, 14 у Босни, 7 у Херцеговини, по 5 добровољаца на Кордуну и Банији, 2 у Лици ) док се један налазио у САД на раду. Узрок повратка колониста у стари крај биле су болести и неприлагођеност простору живљења. Тако се у Лику вратио Јово Кнежевић из Бунића код Коренице, са женом и ћерком, баком и двjема сестрама. Његов отац Дмитар Кнежевић умро је 1926. године од туберкулозе, као и мајка Милица која је од исте болести умрлa такође 1926. године, а једногодишња сестра Милица умрла је 1922. године од тифуса. И повратак Васе Узелца у Миљаковац, код Приједора, такође је проузрокован болестима и смртним случајевима у породици. Њему је 1926. године умро син Милан од туберкулозе, а кћи Душанка 1928. године од епилептичног напада. Недефинисани посједовни односи који су чинили посјед колониста несигурним осјећали су се и у колонији Александров Гај. Оптанти из Батање у Мађарској насељени у колонију 1926–1929. године жалили су се Савезу аграрних заједница за Банат 16. јануара 1929. године да „чланови прве аграрне заједнице (добровољци) не дозвољавају нашим члановима да узму у обраду ниједно парче земље, него проузрокују свађу и тучу, ако неки од наших чланова хоће да доради унапријед речену површину. „Очигледно сукоб добровољаца и оптаната у колонији Александров Гај био је плод недефинисаног посједа јер је оптантима из Батање 22. јануара 1929. године стигао допис на њихову жалбу о томе „да ће се подјеле између заједница извршити приликом уласка чиновника аграрног уреда, док се вријеме прољепша да се честице могу видјети и предати.” Марта 1929. године батањски оптанти су се жалили „да поједини оптанти још нису примили земљу, а имају све што се односи на додјелу земље. Године 1930. у закупу досељених оптаната било је 700 к.ј. земље у колонији Александров Гај, али је било доста слободне земље, па су 24. марта 1930. године оптанти тврдили да „на нашој колонији има много слободне земље и молимо да нам се додијели на располагање.” Детаљ из колоније Александров Гај рjечито говори о раду аграрне администрације у Банату. Четворо колониста тражило је 14. априла 1932. године да им се одобри куповина земље на имању Е. Данијела по 484 кв. хв. за сваког насељеника коју су они већ купили од насљедника Е. Данијела уз констатацију да им је „земља већ размјерена и сортирана по трећи пут.” и да су „земљиште морали мијењати да би сусједна земља добила прави облик”. Предсједник Мјесне организације Савеза добровољаца из Александровог Гаја Данило Кнежевић 21. септембра 1933. године жалио се Аграрном одјељењу среског начелства Вршац да је „претурбација парцела извршена, а без сарадње делегата из Александровог Гаја, а да је посао учињен са погрешним информацијама Симе Милаковића који се нашао у послу као радник приватног инжињера у канцеларији” што указује на неформалне утицаје који су појединци из колоније имали на рад Комисије која је вршила парцелисање атара.

        ОСКУДНО И БИЈЕДНО СТАЊЕ

        Колонисти у Александровом Гају живјели су изузетно тешко. „Оскудно и биједно стање. Има људи који немају ни за дјецу” писао је јануара 1929. године Савезу аграрних заједница за Банат Милош Панћин, оптант насељен у Александровом Гају. „Одложите отплату зајма, јер смо у великој оскудици” тражили су марта 1931. године оптанти из исте колоније. „Овдашњи наш народ врло је сиромашан, велика је оскудица за лебац”, жалили су се оптанти из Александровог Гаја фебруара 1933. године. Оптанти из Александровог Гаја 24. децембра 1934. године жалили су се да су „узимали зајам када је жито било 250 и 200 динара, док је кукуруз 150, па чак и 200 динара, а сада кад враћају у готовом новцу морају да продају и по четири метра кукуруза.” Тешки услови и трагичност колонизације видљиви су у Александровом Гају . На узорку од 107 добровољачких породица из Босне и Лике, са стањем закључно 2. августа 1932. године, од почетка колонизације 1921. године до тог дана у колонији су умрла 92 лица од чега 60 дјеце (65,2%) , од чега дјеце до 2 године – 49 или 53,2%, 22 жене (23,9%) и 10 одраслих мушкараца (11,9 %). Дјеца су умирала од слабости (19 случајева), тифуса (8), туберкулозе и плућа (6), маларије (5) итд; жене су умирале од туберкулозе и плућа (6), на порођају (3) итд. Од укупног броја умрлих плућне болести као узрок смрти у колонији Александров Гај у периоду 1921–1932. године учествују са 27%, слабост као узрок смрти (дјеца до 2 године) са 23,4%, заразне болести са 20,9%. Од 107 посматраних породица 55 или 51,4% имало је у првих десет година колонизације смртни случај у породици. Од тога 29 породица имало је по 1 смртни случај, 14 породица по 2 смртна случаја, 7 породица по 3 смртна случаја, 2 породице по 4 смртна случаја, три породице по 5 смртних случајева, а 1 породица 6 смртних случајева (колонисте Марка Кончара, из Горње Гаревице, код Приједора шесторо дјеце умрло од тифуса и ангине у периоду 1925–1931. године када само 1931. године није имао смртни случај у породици). Највише досељеника умрло је у прве двије године од колонизације, прве године 15, а друге 14, укупно 29 умрлих лица што је 30,8% од укупног броја умрлих у колонији. Најмање смртних случајева у колонистичким породицама било је у 10. и 11. години од колонизације (6), што говори о већој прилагођености досељеника простору колонизације. Унутар добровољачке аграрне заједнице у Александровом Гају чести су били сукоби изазвани хроничним сиромаштвом и саобраћајном изолованошћу колоније. „Године 1936. контрола Савеза аграрних заједница за Банат такође је навела да су „међусобни односи чланова ове аграрне заједнице врло хрђави”. „Овдје има 280 домова. Насељеници су из Босне, Лике, Херцеговине, Црне Горе. Међу њима већину чине оптанти из Мађарске. И сви они заједно у овом насељу чине чудну мјешавину, тако да се ово насеље у много чему разликује од других насеља и колонија” записао је 15. августа 1930. године Тоша Искруљев о колонији Александров Гај у Југословенском дневнику. „Изгледа да је овдје побједио онај највиолентнији тип и врло тешко га је сузбити и замијенити са оним мало сталоженијим, и мирнијим, и скромнијим, а мање набуситим… Међу њима има много случајева личног разрачунавања. Лањске године је било и једно убиство. А све ове ствари потичу из свађе и омразе.”

        БИРТИЈЕ НАЈБОЉЕ РАДЕ

        „Од свега најбоље у колонији им изгледа раде биртије”, написао је о кафани у колонији Александров Гај 15. августа 1930. године Т. Искруљев. „Ушао сам унутра. Назвао Бога. Бјеше неколико људи, њих 5–6. Били су расположени и нешто су објашњавали. Био је то радни дан у пет сати по подне. Када сам тај нежељени сусрет испричао учитељу Јосићу у Гају он ми је на моје запрепашћење рекао да је тог истог јутра затекао приличан број људи у „веселом” расположењу… Лањске године су тукли, како кажу, неког жандарма, када су се позапили у бирту.” У односу колониста и матичне општине Велики Гај видљива је међусобна нетрпељивост Срба – мјештана и Срба – колониста без обзира да ли су они равничарски или динарски досељеници. Општински одбор у Великом Гају 1932. године донио је одлуку о одвајању колоније Александров Гај јер „колонија неће да плаћа порез”. Аграрна заједница из Александровог Гаја 28. априла 1935. године упутила је захтјев Дунавској бановини у којој се захтјева да „наш домазлук за Александров Гај се издвоји из општине Велики Гај. Општина Велики Гај је презадужена, па терет пада на досељенике у колонији.” Општина Велики Гај реаговала је на овај допис из Александровог Гаја дописом Краљевској банској управи Дунавске бановине од 11. маја 1935. године у којој је устврдила да је „колонија Александров Гај добила двије школске зграде за које нису ништа платили.” Власти Краљевине Југославије нису подржале било какво одвајање колоније Александров Гај од матичне општине Велики Гај јер би се видљивим учинили односи међусобног конфликта досељеника и српског старосједилачког становништва. „Са старосједиоцима из Великог Гаја живе у врло незгодним приликама. Између њих постоји читав низ питања који траже и захтијевају рјешење, али услијед обостране затегнутости и непопуштања не могу да се изгладе. Они имају девет представника у великогајској општини, међу којима и два кмета… Њихови захтјеви су увијек наилазили на неодобравање код старосједилаца… Колонисти имају 90 јутара пашњака, али они траже да уживају и урбаријални пашњак великогајски јер резонују кад плаћају порез онда зашто да они немају права… Кад свратите у општину и упитате предсједника и биљежника како живе са њима чућете ону пјесму гдје се понавља: „Порез господине!” Порез не плаћају и оно што плаћају иде врло тешко. То је оно што овдашње старосједиоце највише боли и због чега су најнерасположенији према њима… Једини излаз је раздвојити се и дозволити колонији Александровом Гају да образује своју самосталну општину… ”, написао је о односима колониста из Александровог Гаја и мјештана из Великог Гаја Т. Искруљев 1930. године. Без обзира на све неприлике колонисти у Александровом Гају показали су изузетну продорност , спремност и међусобну солидарност у односу на власти и сусједна насеља, Александров Гај је једна од ријетких колонија која је успјела да изгради цркву, школу, соколски дом и да има развијен друштвени живот путем дјеловања аграрних заједница, Соколског друштва, Удружења добровољаца.

        Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 61, фебруар – март, 2021, стр. 14

        • Воја

          СТАРИ ЛЕЦ

          У политичкој општини Стари Лец њемачком, мађарском и бугарском насељу који је додиривао атаре њемачко-словачког насеља Хајдучице, српског села Конака, своје посjеде имали су велепосједници Данијел Пал (2.213 к. ј.), Бела Ботка (1.082 к. ј.) и Богумил Јагодић (1.659 к.ј.) Од посједа П. Данијела за потребе аграрне реформе одузето је 1.386 к. ј, од посједа Б. Ботке 398 к. ј, и од посједа Б. Јагодића 416 к. ј. Главни објекат аграрне реформе био је посјед П. Данијела који се састојао од шест мајура на којима се 12 . фебруара 1921. године налазио знатан сточни фонд. То су били мајури Стари Лец, Мала Међа, Маргит, Бунар Тече, Прокић, Стари Лец – село. На мајурима у том тренутку налазило се 54 коња, 84 волова за рад, 60 јуница, 21 крава, 640 свиња, од којих 100 приплодних крмача и 12 нераста. Велепосјед П. Данијела дошао је под удар аграрне реформе, иако је августа 1918. године власник посједа подијелио посјед на шест дијелова, али је посјед грунтовно проведен послије доношења Претходних уредби за доношење аграрне реформе 25. фебруара 1919. године, па се у процесу аграрне реформе третирао као јединствен посјед.

          ЖАЛБА ВЕЛЕПОСЈЕДНИКА

          У жалби упућеној Аграрној дирекцији у Новом Саду од 1. новембра 1921. године П. Данијел Старији позивао се на право приватне својине, на чињеницу да од августа мјесеца 1918. године „када још није било помена о преврату, а још мање о аграрној реформи сваки посједник у свом дијелу обрађивао у сопственој режији и сопственом стоком имање”. Жупанијски аграрни уред 7. јула 1921. године донио је одлуку о одузимању 200 к. ј. земљишта од посједа П. Данијела за потребе колонизације. Аграрна дирекција у Новом Саду и њен директор Светислав А. Поповић у свом допису од 27. октобра 1921. године уважили су жалбе П. Данијела и захтијевали од Жупанијског аграрног уреда у Вршцу да „обустави одмах премјер и предају добровољцима земље Павла Данијела и осталих из Старог Леца, пошто се врши без писмене одлуке Уреда која треба странкама да буде достављена без права на жалбу. Исто тако наредите преко општинског поглаварства у Ст. Лецу да забрани мјештанима обраду земље узету у закуп и наполицу од добровољаца коју су добили исту без правоснажне одлуке”. О присуству колониста на посједу П. Данијела Старијег у Старом Лецу, и то из Црне Горе, током љета 1921. године казује записник од 30. јула 1921. године којим власник посједа П. Данијел Старији представнику црногорских колониста Јовану Вукчевићу даje „25 метара жита, 28 метара кукуруза и 4 прасета од пола године”. Међутим, ова црногорска колонистичка заједница није остала на посједу П. Данијела, јер су се од љета 1923. године на велепосједу у Старом Лецу појавили колонисти из Босне, из околине Мркоњић Града. Адвокат велепосједника П. Данијела у свом допису Жупанијском аграрном уреду у Вршцу од 1. фебруара 1926. године навео је да је „подјела извршена међу 168 колониста, а на овим посједима се налази свега 48 колониста који су се у општини Стари Лец настанили док се отприлике 120 колониста налази на непознатом мјесту, а појављују се неколицина, наравно као опуномоћеници осталих, годишње једанпут и земљу коју су са наших посједа добили издају у закуп, подигну паре и у непозната се мјеста удаље. Од присутних 48 колониста, 10 колониста подигли су куће док остали станују у зградама наших чељади и осталим пољопривредним зградама.”

          ПРОТИВРЈЕЧНЕ ОДЛУКЕ ЖУПАНИЈСКОГ АГРАРНОГ УРЕДА

          На велепосједу П. Данијела у Старом Лецу спорови који су имали за циљ очување велепосједа почели су 1921. године. Августа 1918. године П. Данијел старији издијелио је посјед од 2.213 к. ј. својим синовима, кћерима и унуку, укупно на шест дијелова. Године 1921. донесене су противрјечне одлуке аграрне администрације у којем је Жупанијски аграрни уред у Вршцу својом одлуком бр. 1630 од 7. априла 1921. године установио да је „сваки посјед испод одређеног максимума, да постоје посебне економије”, а својом одлуком бр. 5023 од 22. октобра 1921. године ставио посјед П. Данијела под удар аграрне реформе сматрајући га једним посједом. Аграрна дирекција Министарства за аграрну реформу из Новог Сада својом одлуком бр. 9528 од 27. октобра 1921. године, дакле само пет дана касније, поништила је рјешење Жупанијског аграрног уреда из Вршца. „На наше највеће изненађење и запрепашћење, услијед зависти и пакости појединих велепосједника Министарство за аграрну реформу, ипак, је наше посједе ставило под удар аграрне реформе”, покушао је 1. фебруара 1926. године велепосједник П. Данијел да објасни измjену одлуке аграрне администрације којом је, почев од 1922. године подијељено колонистима укупно 1.444 к.ј, „али од 168 колониста присутно је само 48 од којих 10 колониста подигло је куће, а остали станују у нашим пољопривредним зградама и до данас нису платили ни државни порез, ни општинске порезе, а ни водне доприносе што износи негдје отприлике око 300.000 динара.” Очигледно, аграрна администрација у случају посједа П. Данијела у Старом Лецу, као и у случајевима других аграрно-посједовних спорова, није дјеловала јединствено. Утицаји велепосједника на дијелове аграрне бирократије су евидентни, као и тежња дијелова аграрне бирократије да по сваку цијену подрже аграрну реформу. Зато су се као у случају велепосједа у Старом Лецу појавиле противрјечне одлуке, које су највише збуњивале аграрне интресенте, посебно колонисте,који нису имали довољно сазнања да спознају све противрjечности аграрне реформе и колонизације, а били су темељно потресени услијед културолошког шока насталог колонизацијом. Зато се на овом посједу, и на другим посједима који су били под правним спором, колонизација одвијала успорено и отежано и није дала очекиване резултате. Власник посједа П. Данијел у својој жалби Аграрној дирекцији за Бачку, Банат и Срем у Новом Саду од 5. августа 1922. године објаснио је стање на свом посједу из којег се види начин на који је текла колонизација на посједу око којег се водио правни спор.

          ДОБРОВОЉЦИ ТРАЖЕ БОЉУ ЗЕМЉУ

          „У нашем селу, а ни у околини нема локалних интресената аграрне реформе. У оскудици ових наша земља је додијељена 141 добровољцу колонисти из Лике и Босне. Од свих ових људи на посједу се налазе три човјека. Двојица од њих не раде земљу већ су отишла у службу, а трећи је уложио најбољу вољу и труд да земљу у режији обради. У обраду је уложио и знатан свој капитал. Резултат његовог рада, по сопственом казивању јесте тај да је остао без игдје ичега. Осталих добровољаца уопште нема. Њихове компетенције издао је мој кочијаш Јоца Кнежевић у обраду из дијела околним Нијемцима и Мађарима. Већи дио земље је обрађен, али је резултат катастрофалан… На једном дијелу издијељених површина ни при концу маја мјесеца нису се јавили интресенти нити њихови наполичари, па ми је шеф Жупанијског аграрног уреда записником од 2. маја 1922. год. вратио око 560 к. ј. пусте земље, да је обрадим за свој рачун. Од ове враћене земље кочијаш Јоца Кнежевић и мјесне Швабе разграбиле су 400 к. ј, а осталих 160 јутара шеф уреда Лукић нагнао ме је да обрадим да земља не би остала пуста. Док добровољци којима је земља додијељена листом траже пресељење на бољу земљу претећи да ће сами отићи, Уред хоће силом да изврши ново насељење и тим упропашћује поред нас и земљу и насељенике.” На имању П. Данијела у Старом Лецу, уз ободе старог насеља и канал који је колонију одвајао од старог села, настала је колонија Стари Лец састављена највећим дијелом од колониста из Босне, из околине Мркоњић Града. Сеоба колониста из родног краја почела је у љето 1923. године. Тако су 12. јуна 1923. године Упутницу за путовање на жељезничкој линији Приједор–Стари Лец добиле породице из Пецке, код Мркоњић Града Илије Ђукановића и Ђуре Васића. 13. јуна 1923. године Упутницу за путовање добио је Стеван Нишкановић, из Мркоњић Града, а 10. јула породице Тодора, Раде и Симе Савичића, из Герзова, код Мркоњић Града. Претходно колонисти су из својих села код Мркоњић Града требали да дођу до жељезничке станице у Приједору. Свака колонистичка породица добила је кућни плац од 800 кв. хв, али је између досељеника из Босне и велепосједника П. Данијела избио вишегодишњи спор због откупа кућних плацева, јер је посједник тражио 900 динара по кућном плацу, па су колонисти 7. фебруара 1933. године молили Комисију за ликвидацију аграрне реформе у Вршцу да им помогне у спору са посједником. Комисија је упозорила П. Данијела да се споразуме са колонистима око цијене кућних плацева „а поготово што су насељеници спремни да плацеве исплате одједном у укупном новчаном износу; у противном плацеви ће бити комисијски процијењени са двадесетогодишњим роком отплате.”

          СТЕВАН МИЛЕТИЋ САГРАДИО ПРВУ КОЛОНИСТИЧКУ КУЋУ У СЕЛУ

          Колонија је почела да се гради 1923. године. Прву кућу у новом насељу изградио је 1923. године колониста Стеван Милетић, из Пецке код Мркоњић Града. Колонија је имала четири уздужне улице и двије попречне, али у колонији није остављен простор за градњу јавних зграда, јер се ново насеље наслањало уз старо село. На јужној страни колоније остављени су плацеви за градњу кућа које су колонисти користили као баште. Градња кућа у колонији Стари Лец била је дуг и недовршен процес. Тоша Искруљев је 1925. године за колонисте у Старом Лецу тврдио да „живе у селу и по ходајама спајинским… Куће неки сада зидају без икаквог плана”. Тако је 1928. године 7 грађа за куће подијељено на 14 колониста. Предсједник аграрне заједнице у Старом Лецу Стеван Јокић 2. фебруара 1927. године тражио је од Аграрне дирекције у Новом Саду да се колонистима додијели, „бар 1 к. ј. за копање земље која нам је потребна за дизање кућа и поправљање без којег би морали своја кућишта искварити.” Године 1931. у колонији је било надјељено земљиштем 120 колониста, али је куће изградило њих 67. Године 1938. у колонији Стари Лец било је изграђено 87 кућа и 71 економска зграда. Колонисти у Старом Лецу трајно су били оптерећени поправком и доградњом кућа. Тако се Станко Ђуричић 2. фебруара 1940. године жалио да је „кућу налијепио само једним старим одјељењем гдје станујем са 7 чланова породице и зато увијек имам болест у кући.” Године 1940. куће насељеника страдале су од поплаве тако да је 20. новембра 1940. године у колонију допремљено 50.000 комада цигле за поправку порушених кућа.

          ИЗОЛОВАНО НАСЕЉЕ БЕЗ ТРГА

          Насеље је настало на самом крају Старог Леца „у једној дугачкој и широкој улици чије куће праве бедем и брану према оној широкој и далекој равници.” Колонија је грађена тако да буде више одвојена него спојена са селом. Канал који је прокопан ради одводњавања одвајао је колонију од села. Ново насеље није имало трг, а четири уздужне улице пружале су се у смjеру исток–запад што је супротно већини улица у старом дијелу насеља. Колонија је имала само куће за живот људи и оборе за стоку. Очигледно да је колонија грађена у асиметрији у односу на старо насеље што је наглашавало њену изолованост, али није била способна да формира свој засебни идентитет. Општина се налазила у Старом Лецу, колонисти су имали само три одборника и жалили су се да „Нијемци и Мађари имају све у рукама, а ми ништа!” Занатске и трговачке радње и млин искључиво су постајали у старом дијелу насеља. Колонисти у Старом Лецу у колонији имали су двије кафане у које су повремено долазили и Мађари из старог села, јер се у њима могло пити на вересију (на „рецку”) што није био случај у двије кафане у старом селу које су држали локални Нијемци. Колонија је услијед културолошких, националних, вјерских и економских разлика у односу на старо насеље била изоловани простор који није био способан због малобројности досељеника и начина градње колоније да се формулише у засебан локални идентитет. У Старом Лецу 1931. године живjело је 1.358 становника, а 1939. године у самој колонији живио је 481 становник.

          Извор: Колонистичка насеља (1921 – 1941)
          Пише др Милан Мицић
          „СРПСКО КОЛО, јануар – фебруар 2021.

          • Воја

            ВЕЛИКА ГРЕДА

            Колонистичка насеља (1920 1041)

            У њемачкој политичкој општини Велика Греда чији се атар наслањао на њемачко насеље Мариолану, њемачко-мађарско Стари Лец, њемачко-словачко Хајдучицу, мађарско насеље Јерменовац, постојао је посјед Торонталске банке из Великог Бечкерека величине 1.030 к.ј. и Јулије Чавоши, који је захватао и мађарско насеље Јерменовац, величине 1.002 к.ј. Од посједа Торонталске банке из Великог Бечкерека за потребе аграрне реформе одузето је 507 к.ј, а од посједа Ј. Чавоши 676 к.ј. У колонију Велика Греда, на мајур Чавош, удаљенoм од насеља Велика Греда 1 км, досељене су 143 породице. Прву мању групу досељеника која је дошла 8. априла 1921. године (8 породица) сачекали су румунски сељаци из села Свети Михајло на жељезничкој станици у Алибунару, одвезли их својим кућама, два дана гостили и затим превезли на мајур Чавош. Ускоро је насељенике посјетила група сељака из мађарског насеља Јерменовац која им је на поклон донијела храну (брашно, маст, сланину, шунку) што је касније позитивно утицало на односе досељеника и старосједилаца.

            НАЈВИШЕ ПОРОДИЦА ДОШЛО СА КОРДУНА

            У колонију Велика Греда досељене су 93 породице добровољаца, 41 аутоколониста и 9 колониста. Из Кордуна досељено је 112 породица, 11 је досељено из Херцеговине, 10 из Лике и 8 из Босне. Од 143 насељене породице на имању Ј. Чавоши у периоду 1921–1923. године дошло је 97 породица или 67,8% од укупног броја досељених што говори о интензивној, а недовршеној колонизацији на овом посједу; 1920. године дошла је једна породица, 1921. године – 45 породица, 1922. године – 39 породица, 1923. године – 13 породица, а у периоду 1924 –1937. године 45 породица или 31,4% од укупног броја насељених. У периоду 1924– 1930. године у колонији је насељено 39 породица, тако да је процес насељавања колоније Велика Греда био закључен са 1930. годином. Посљедња досељена породица у ново насеље доспjела је 1937. године. Насељавање колоније Велика Греда било је сабирање колонистичке заједнице са Кордуна на једном мjесту гдjе су се колонисти у окружењу рођака и пријатеља осjећали сигурније. Тако је дошло до помjерања колониста из Кордуна насељених у Банатском Соколцу проузроковано спором дугог трајања који су колонисти у Банатском Соколцу на велепoсjеду Jенеа Kарачоњија имали са Ђорђем Коњовићем, посjедником из Даља, који је 25. марта 1923. године купио 767 к.ј. и 1.536 кв.хв. Карачоњијевог посjеда и настојао да досељенике уклони са купљених површина којима су оне претходо привремено били надjељени. На тај начин отворио се дуги конфликт колониста и посjедника, тако да је група колониста од 22 насељеника сама пронашла слободне површине земље у колонији Велика Греда и о томе обавијестила Министарство аграрне реформе 20. октобра 1925. године, које им је 1. новембра 1925. године додијелило плацеве у колонији Велика Греда од 800 кв.хв. и 8 к.ј. и 400 кв. хв. земљишта.

            ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ МАЛОГ ЖАМА

            Такође, у колонију Велика Греда дошла је и мања група досељеника из околине Вршца, исто са Кордуна, насељена у колонији Мали Жам удаљеној од насеља Мали Жам и формираној уз југословенско-румунску границу гдје су били тешки услови живота и насељавања и гдје је у 30- тим годинама 20. вијека остала колонија од само осам кућа. Седморица добровољаца из околине Војнића прешла је у Велику Греду из Малог Жама (Јанко Ђорда, Јован Мартиновић, Миле Пајић, Милић Ивошевић, Милан Годић, Милош Бркић, Милош Ивошевић). Због каснијег насељавања добровољци досељени из Малог Жама имали су удаљено земљиште од мјеста становања па су неки од њих мијењали земљиште да би земљу за обраду приближили својим кућама у Великој Греди. Тако су рјешењем Комисије за ликвидацију аграрне реформе Петровград од 5. фебруара 1936. године добровољци Љубомир Ламбић из Хајдучице и Јанко Ђорда из Велике Греде замијенили су парцеле једнаке површине (1 к.ј. 302 кв.хв.) „из економских разлога” тј. приближавања парцела мјесту становања. Колонисти у Великој Греди ради набавке грађе и цријепа за градњу кућа, пољопривредних радила, сјемена и стоке формирали су аграрну заједницу у колонији. У аграрној заједници 1931. године налазило се 103 члана, а 7. фебруара 1938. године она је бројала 125 чланова. Поред аграрне заједнице у колонији је била активна мјесна организација Савеза ратних добровољаца Краљевие Југославије. Колонисти привремено су били смјештени на Чавоши мајуру који је био удаљен 1 км. од насеља. Дио колониста кренуо је да гради куће, али један дио је наставио да живи у привременом смјештају у велепосједничким зградама на мајуру. Из колоније Велика Греда 20. марта 1934. године ка Комисији за ликвидацију аграрне реформе Вршац стигла је молба четворице насељеника да им се одобри куповина материјала из зграде штале бр. 8 која је од елементарне непогоде срушена. Четворица насељеника упутили су захтjев Комисији за ликвидацију аграрне реформе сљедеће садржине: „Исплата цјелокупне вриједности зграде није могућа због пада продајне цијене пољопривредних продуката. Ми потписати приморани смо на сваки начин у току ове године и наравно за вријеме топлије дана да моментално подижемо куће, пошто немамо одговарајућих станова и као бескућници молимо Комисију за ликвидацију аграрне реформе да нам одобри материјал из зграде штале бр. 8 која је од елементарне непогоде срушена и процјена ове зграде износи 1.391,74 динара. Пошто овај материјал стоји без користи, доста је неупотребљив, али би био подесан за подизање наших кућа. У случају да нам не би изашли у сусрет као бескућници ћемо са нашим породицама у хигијенском погледу сасвим страдати, а сав материјал до наредне 1935. године биће неупотребљив. У потпису Матијевић Раде, Тишма Лаза, Божић Драгић, Кравић Милош.”

            НЕСУГЛАСИЦЕ ОКО ОТКУПА ГРАЂЕВИНСКОГ МАТЕРИЈАЛА

            На мајуру 1935. године рушиле су се зграде и откупљивао се грађевински материјал, али је дошло до несугласица колониста око откупа грађевинског материјала, па је предсједник Савеза аграрних заједница за Банат Ђока Матић боравио на Чавоша мајуру 26. маја 1935. године не би ли поменуте несугласице ријешио. Атмосферу живота у мајурским зградама илустровао је Тоша Искруљев у свом чланку Прилике на насељу Велика Греда објављеног у листу Југословенски дневник од 7. августа 1930: „Нашао сам их на десетине како се изврнути на ледини пред оним бирошким дугачким кућама сунчају”.

            ПАРЦЕЛИЗАЦИЈА ПЛАЦЕВА

            Године 1923. године парцелизацију кућних плацева за ново насеље величине 800 кв. хв. извршио је Николај Соколовски геометар Жупанијског аграрног уреда у Вршцу. Позицију колоније објаснио је Тоша Искруљев приликом његове посјете колоније у љето 1930. године: „Једном дугачком улицом, која сијече пругу, пролазите кроз село Велику Греду, насељено Нијемцима, пролазите католичко гробље, да одмах иза њега опазите овдје-ондjе шаренило новоподигнутих кућа. Црвенило њиховох кровова знак је новог подизања”. Прву кућу у насељу изградио је 1923. године колониста Петар Цветић. Колонија је 1924. године била у изградњи, јер је 27. октобра 1924. године допремљена грађа за 40 кућа, која се те јесени није могла употријебити па је грађа уграђена у куће у прољеће 1925. године. Колонисти су куће градили од набијене земље, печене и непечене цигле, а пет насељеника у колонији је изградило куће – брвнаре. Колонисти са Кордуна Милош Девић, Марко Ковачевић, Добро Колунџија, Миладин Лапов, Саво Мушкиња саградили су куће брвнаре. До 1929. године у колонији је изграђено 58 кућа, 1931. године у колонији је било надјељено 121 колониста од којих је 83 изградило куће, године 1935. колонија Велика Греда имала је 95 кућа, а 1938. године колонија Велика Греда је имала 140 кућа и 210 економских зграда. То значи да су колонисти у Великој Греди до 1938. године успјели да изграде куће и да су отпочели интензивну градњу економских зграда. Према тврдњи Тоше Искруљева у чланку Прилике на насељу Велика Греда објављеног од 7. августа 1930. године „колонија има 80 домова у које је до сада насељено 120 породица. Највише је насељено 1922. године”. Насељеници у колонији Велика Греда живјели су у различитим стамбеним и хигијенским условима. Тако је колониста Петар Вујовић, из околине Билеће, се 15. маја 1935. године жалио Савезу аграрних заједница за Банат да је „једнима дато да праве палате, јер наравно куће од тврдог материјала су палате према овим нашим земуницама, док овдје имаде 40 кућа које су од земље.” Т. Искруљев 7. августа 1930. године у Југословенском дневнику запазио је „црвенило кровова” у колонији Велика Греда, али је навео да се и „сада може видјети неколико породица како измијешани станују заједно, под једним истим кровом, кувају на једном огњишту и у истом котлу.” „Видите куће у свим могућим фазама грађења; од оне којој се темељи ударају до оне која је изнутра и споља малтерисана. Куће су све од печене цигле… Они који су данас окућени су, са ограђеним двориштима, лијепим распоредима и чистоћом у кућама.”

            НАЗИВИ УЛИЦА ОБИЉЕЖЕНИ ИДЕНТИТЕТОМ КОЛОНИСТА

            Колонисти су постепено формиране улице у колонији назвале именима које су обиљежавале идентитет колониста и њихову историјску мисију у Банату. Т. Искруљев је тврдио у љето 1930. да се најљепше куће налазе у улицама Александровој, Краља Петра, Мишићевој. У колонији Велика Греда 15. маја 1935. године „одводни јаркови су били пуни воде која се мјестимично разливала па су многе куће угрожене од бујице у Улици Војводе Степе, Краља Петра Првог и Краља Петра II.” Материјална позиција насељеника у колонији била је веома тешка. Колонистичко становништво биле је презадужено. „Један други сељак ми се јада да је продао краву за 2.700, динара, да се одужи. За жито се не може. И још му је остало дуга 3.500 динара од куће” истакао је у свом тексту Т. Искруљев. „Ове године су узимали жито „на зелено” по 110 динара, продавали су га Нијемцима из Велике Греде. Тај исти сељак колониста тужи ми се на једног трговца – колонисту који им каже да робу на кредит а то осигурава мjеницама и житом „у зелено” по 110 и 120 динара, па још наплати камату за чекање. Криво им је на млинаре: од 100 кг. жита једва ако се добије 50 до 60 кг. брашна”. Ове године родило је по 9 до 10 метерских центи по јутру, али неће нико да купује. Хоће да их уцјене. Они своје жито могу да продају само у Великој Греди код Нијемаца. Из другог села нико неће да купи. Трговци су се споразумjели и тако их искоришћавају… Сиротиње има доста. Дужни су како рачунају 300.000 динара. Све је то дуг за подизање кућа које се још увијек подижу ”, навео је Т. Искруљев. ПЕТ ЖЕНА НА ЈЕДНОГ МУШКАРЦА Колонисти у Великој Греди покушавали су да у кратком времену од своје колони ВЕЛИКА ГРЕДА ЛИСТ САВЕЗА СРБА ИЗ РЕГИОНА (посјетите и наш сајт http://www.ssr.org.rs) ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 15 је направе насеље које ће личити на сусједна стара насеља. У колонији су изграђени артески бунари. „Воду имају добру, аретску” писао је Т. Искруљев о колонији Велика Греда у љето 1930. године. „Гробље им је ван села а увели су и своју славу – Велику Госпојину… Пашњака имају око 60 ланаца, али највише користи имају од оних 6 ланаца код аретског бунара… Здравствено стање је добро. Ове године умрла су им од туберколозе двојица. Много више жене им побољевају, па и умиру. Зато удоваца има много. Али, зато опет на сваког момка има пет девојака… Пошту добијају сваки дан, а колика је њихова жеља за усавршавањем свједочи то што примају двадесет дневних листова, које врло радо читају” навео је Искруљев. Један од главних проблема за насељенике била је градња школске зграде. Колонисти у Великој Греди за потребе дјеце дорасле за школу имали су одјељење на српском језику у школи у њемачком дијелу насеља. Школске 1932/33. било је 124 ученика који су похађали школу на „државном” језику па је отворено и друго одјељење на српском језику. „Шаљемо дјецу у Велику Греду и она иду далеко по два до три километра. А то није добро,” навео је новинару Т. Искруљеву Раде Радић колониста из Велике Греде у љето 1930. године. „Ми имамо мјесто за школу. Раније је био одобрен неки кредит па застао. Дјеце за школу имају око 80. Иду сви у Велику Греду, гдје поред једног српског одјељења има и њемачко. Учитељ са српског одјељења мало се са њима дружи, а онај са њемачког их не трпи. Кад га поздравимо, кажу, он нам и не одздрави”, запазио је Т. Искруљев. Пошто је питање градње школске зграде у колонији због броја дјеце постало актуелно Бановински школски одбор 1931. године донио је одлуку о градњи школске зграде у новом насељу. Нова школска зграда у колонији изграђена је тек 1936. године и вриједност извршених радова приликом градње износила је 34.225 динара.

            ХРАМ ОСВЕШТАН НА ВИДОВДАН 1934.

            ГОДИНЕ Тежња колониста у Великој Греди била је да сазидају и православни храм у колонији. Т. Искруљев у свом чланку у Југословенском дневнику од 7. августа 1930. године навео је да колонисти у Великој Греди „имају мјесто за цркву.” Основан је и црквени одбор који располаже готовином од 11.000. „Српска православна црква у Великој Греди подигнута је 1933. године, а њено свечано освећење обављено је 28. јуна 1934. године. На дан освећења храма у Великој Греди 28. јуна 1934. године „поворке коњаника и кола окићена заставама из Велике Греде, Банатског Соколца, Старог Леца, Хајдучице, Милетићева и Александровог Гаја дефиловале су селом.” Српска православна црквена општина у колонији 25. јануара 1935. године ради издржавања надјељена је са 29 к.ј. и 1.348 кв. хв. земљишта од посједа Државног ерара у Јерменовцима.

            БОЉИ СА НИЈЕМЦИМА НЕГО СА МАЂАРИМА

            Колонисти у колонији Велика Греда, немачком насељу, баш као и старо насеље били су дио општине Хајдучица, али су издвојиле у засебну политичку општину. Општински одбор чинили су старосједиоци Нијемци и колонисти Срби, Нијемац је био предсједник општине, а Србин биљежник и тако је остало до 1941. године. „Не могу да се похвале представницима у општини”, навео је Т. Искруљев у чланку у Југословенском дневнику. Повећан број становника Велике Греде, услијед колонизације, свакако да је утицао на политичко осамостаљивање ове општине; године 1931. у Велико Греди је живио 1.421 становник, а 1939. године у колонији је живио 801 становник. Могућа сарадња колониста и старосједилаца Нијемаца приликом издвајања у засебну административну цјелину није освијетљена у историјским изворима, али свакако да представља особену историјску појаву у историји међуратне колонизације Баната. Однос колониста и Нијемаца из Велике Греде био је коректан како је те односе окарактерисао срески начелник среза Вршац 1930. године: „Кажу да са околним Нијемцима боље живе него са Мађарима,” навео је Т. Искруљев 7. августа 1930. године у листу Југословенски дневник мишљење колониста из Велике Греде о својим њемачким и мађарским сусједима. Друштвени живот у колонији, карактер и менталитет колониста, описао је Т. Искруљев у чланку од 7. августа 1930. године у Југословенском дневнику. Новинар је посјетио кафану у колонији Николе Анђелића гдје је и преноћио. „Ту је на главном друму. Лијепо је уређена и има собу за госте. Сала у кафани је искићена разним сликама и рекламама. Ту су рекламе и за безалкохолна пића! Зато се алкохолна пића пију; њима није потребна реклама. У кафани четири лијепа, жута стола са столицама. Разуме се да биртија није била празна а то је тешко било и претпоставити. Ушао сам… Нарочито ме зачудило оно што сам видiо. Друштво се веселило уз гусле. Гудио је један Херцеговац… Сто је био препун флаша пива… Срећом брзо су се разишли да се послиjе вечере по који врати. Један је био толико засио да је по њега и жена долазила, али је опет није послушао, када смо ми пошли на спавање и он се дигао и отишао кући… Сви раде и привређују колико могу и умију. А што им остаје много времена на расположењу за биртију, томе нису они криви. Немају људи шта да раде. Нико њима данас ништа не показује… Они су опкољени све самим трговцима и шпекулантима па и поред свега добро напредују.”

            Извор: СРПСКО КОЛО, година VI, октобар 1921.

            Пише: др Милан Мицић

            • Воја

              МИЛЕТИЋЕВО

              Простор на југословенско-мађарској граници у близини Суботице, код Палића, био је из војних и одбрамбених разлога посебно осjетљив за југословенске власти и као такав био је објекат аграрне реформе са циљем да се на том осjетљивом простору насели становништво провjерено одано југословенској држави, а то су били бивши добровољци српске војске, колонисти из Србије – бивши регуларни војници српске војске, оптанти из Мађарске и мjесни аграрни интресенти.

              ЗАКУП НА ПОСЈЕДИМА УСПОСТАВЉЕН ПРИЈЕ ВЕЛИКОГ РАТА

              На посjеду града Суботице, на потезима Хајдо, Ваго, Јарош, Дескаш и Чавољ град Суботица и мађарски салашари закупци налазили су се у закупном односу на 25 година, а закуп је успостављен још прије Великог рата. Министарство аграрне реформе 1925. године разријешило је закупни однос који је постојао између града Суботице и салашара мађарске националности, а земљиште је подијељено мjесним аграрним интресентима из Суботице – Буњевцима. Међутим, надијељени мjесни аграрни интересенти нису обрађивали земљу већ су они земљу издавали у закуп бившим градским закупцима који су и даље живјели на салашима уз саму југословенско- мађарску границу и обрађивали земљу. Још од 1925. године закупци салаша осјетили су се несигурно услијед раскида закупног односа и аграрне реформе која се почела спроводити над земљиштем који су они користили па нису одржавали зграде на салашима. Предсједник аграрне заједнице Хајдуково Љубомир Цветковић 23. новембра 1933. године објаснио је Министарству пољопривреде узроке лошег стања салаша које су добили насељеници: „Године 1925. објекти на салашу били су у бољем стању, али су бивши сопственици када је процјењивање извршено знајући да ће им се куће одузети по зградама више нису вршили никакву оправку, па пошто су куће од набоја оне данас изискују знатне поправке, а има их и порушених”.

              ЖАЛБА МАЂАРА

              Закупци салаша мађарске националности жалили су се на ове одлуке и један од њих Антон Енги у својој жалби од 29. октобра 1932. године навео је да је „салаш подигао прије 30 година не на жирантној земљи за коју сам плаћао закупнину већ на другој земљи за коју нисам плаћао закупнину а то је град Суботица толерисала преко 30 година тако да сам по грађанском праву стекао својину на земљиште које се налази под мојим зградама и које служи као поткућница. Салаш и остале зграде саградио сам својим материјалом без ичијег доприноса и одржавао их 30 година у реду уз моје издатке, те је салаш моја својина. Без одштете нисам га дужан никоме уступити.” Као одговор на ову жалбу КБУ Дунавске бановине 1. новембра 1932, године навела је „пошто је жалиоцу исплаћен салаш и наређено исељење у остављеном року те му саопштавам да се по овој жалби нема шта даље предузимати.” Послије овог одговора од стране КБУ 31. маја 1933. године констатовано је да „се горе именовани одселио из Суботице у Хоргош”. Лист Југословенски дневник донио је 13. маја 1932. године текст Колонизација и Хајдуково потписан од стране анонимног добровољца са границе у којем се истиче да извјесни људи буне Мађаре – салашаре да се не селе јер ће наводно „поред куће добити и јутро земље”. Аутор текста тражи „заслужену казну за бунџије и подстрекаче”, а „Мађари који имају куће на добровољачким парцелама хтјели- -не хтјели морају одмах продати своје куће и ослободити сопственицима парцеле како би добровољци направили за своје фамилије кров над главом”. РЕВИЗИЈА Аграрне власти Краљевине Југославије 1930. године извршиле су ревизију аграрних субјеката и земљиште у јесен 1931. године – прољеће 1932. године надијелили колонистима. – С обзиром на важност насељавања овога земљишта, које лежи највећим дијелом непосредно уз границу питање насељавања овога земљишта од стране надијељених лица је од велике важности по државно националне интресе – истакао је министар пољопривреде 9. септембра 1932. године. Само насељавање колониста није било могуће у том тренутку јер није било ријешено питање откупа салаша од закупаца мађарске националности и њихово исељавање са земљишта намијењеног за колонизацију. Требало је да се колонисти населе до 15. октобра 1932. године а да се закупци салаша иселе до 1. октобра 1932. године. Досадашњим власницима салаша била је предвиђена додјела поткућница на другим мјестима 200–400 кв.хв, а за исплату салаша наређено је да се отвори кредит код Колонизационог фонда у износу од милион динара.

              МОЛБА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ОПШТИНЕ

              Да се колонији Хајдуково давао посебан значај по државне и националне циљеве на граници према Мађарској свједочи и захтјев Српске православне црквене општине из Суботице из марта 1936. године КБУ Дунавске бановине у којем се истиче лош квалитет земље насељеника, њихову тешку материјалну позицију као и формирану сусједну колонију Масариково од 30 кућа и чињеницу да на Палићу постоји 30 православних домова. „Далеко су од града. Наши насељеници су без цркве и свештенства. Осјећају се остављени само себи у вјери. Цркву мисли дићи на Палићу и то у византијском стилу. Путници који долазе од Сегедина ће се тако подсјетити да се налазе на словенској земљи.” Српска православна црквена општина из Суботице од Министарства пољопривреде тражила је за градњу православне цркве на Палићу 350.000 динара. Према извјештају Министарства пољопривреде од 29. маја 1933. године за 838.032 динара откупљени су салаши за 135 колониста и они су задужени да их плате на основу Закона о бескаматној позајмици. Колонисти су преузели кључеве надијељених салаша 21. маја 1933. године. Према извјештају аграрне заједнице Хајдуково–Палић од 25. јуна 1935. године насељених породица на салашима укупно је било 159 са укупно 797 лица. Породице насељеника располагале су са 96 коња, 100 крава, 316 свиња, 73 овце, 32 козе, 61 запрежних кола, 48 плугова, 36 дрљача, 28 копачица, 12 виноградарских прскалица, 3 воћарске прскалице, 2 сијалице, 1 тријереом. Према извјештају аграрне заједнице Хајдуково–Палић из 1934. године 111 дјеце је у колонији школског узраста, имају двије школе једна са једним одјељењем а друга са два одјељења, са три учитеља, дубоког бунара колонија нема, нема амбуланту, у насеље не долази ни бабица ни љекар. Године 1938. дјеце за школу у колонији било је 200, школа је имала три одјељења са три учитеља, у колонији је био један бушени бунар, а требала су још три, љекар од колоније био је удаљен 5–10 км. Кроз колонију је такође била неопходна изградња пута. Према извјештају аграрне заједнице Хајдуково од 17. августа 1939. године колонија је имала 185 кућа са 1.687 становника, 420 комада крупне стоке и 222 комада ситне стоке. Добровољац Јово Медић 10. октобра 1938. године извијестио је Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем да је насељено 150 насељеника и да се „насеље развија на 12 км. граничног фронта са удаљеним кућама, без цркве, без општинске зграде, има само дом аграрне заједнице у дому су смјештени пчеларска задруга, књижница и читаоница.”

              ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ САЗИДАНЕ РАНИЈЕ

              Двије школске зграде коришћене за потребе школе на колонији сазидане су биле прије насељавања колониста, а за дом аграрне заједнице у колонији коришћена је кућа коју је југословенска држава откупила средствима из Колонизационог фонда. Услови за становање и живот на откупљеним салашима били су изузетно тешки и сви салаши морали су се поправљати да би се обезбиједили макар минимални услови за живљење. Михаило Максимовић, према извјештају од 26. августа 1933. године, у рату водник у српској војсци, одликован са двије Карађорђеве звијезде и страним одликовањима, добио је салаш гдје не може становати. Радисав Ивковић 8. септембра 1933. године писао је Министарству пољопривреде: „Салаш у којем станујем сав је од трошног набоја којег је киша натопила и сви зидови су влажни. Крова и нема јер они који су прије мене становали потпуно су га уништили. Салаш је прекривен трском која је сасвим иструлила тако да има рупа кроз које може проћи човјек”. Мирко Будинић 15. августа 1936. године извијестио је Министарство пољопривреде: „Кућа је наклоњена најскоријем паду, а направљена је од самог бусења и сада сам принуђен са салаша да се иселим.” Спасоје Тодоровић 6. маја 1936. године је писао: „Кућа је већ рушевина, ја сам је поправљао али то није могуће из средстава које имам.” Колониста Петар Ерак до 26. септембра 1937. године користио је позајмицу од 8.000 динара за поправку куће. Кућа је била од набоја, дужине 11 м, ширине 5 м, висине 3 м, али Ерак није ставио врата и прозоре, а уз кућу је дозидао ганак.

              САЛАШИ ГРЕШКОМ ДИЈЕЉЕНИ ВИШЕ ПУТА

              У самом процесу насељавања колоније неки од колониста добијали су један исти салаш грешком аграрне бирократије. Тако се 7. априла 1934. године Симо Рапајић жалио да се „населио са пет чланова породице у салаш бр. 618 који је откупљен за Шакић Милана који се населио, а није могуће двије породице у један салаш.” Из аграрне заједнице у Хајдукову 13. септембра 1933. године тражили су од Министарства пољопривреде да им се опрости 50% дуга за купљене салаше јер су „исти прескупо плаћени”. „Чланови морају признати задужења за купљене салаше”, 18. септембра 1933. године одговорили су колонистима у Хајдукову на њихову иницијативу о брисању 50% дуга за купљене салаше из Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем. Према извјештају из аграрне заједнице у колонији од 17. јуна 1934. године у Хајдукову је „насељено 165 насељеника. Мjесни аграрни интресенти имају своје куће, док 125 колониста, оптаната и добровољаца је обезбијеђено салашима, док остали не могу да подигну своје куће, а додијељена им је земља слабог квалитета”. Колонисти који су били без салаша били су у најтежем материјалном положају. Тако је аграрна заједница Хајдуково 9. јуна 1935. године тврдила да се „Војин Мандић населио са женом, пребива по туђим кућама, плаћа кирије сваког мјесеца и моли једнога и другога комшију да га прими на становање.”

              ТЕШКИ УСЛОВИ ЗА ЖИВОТ

              Позиција колониста – салашара одмах по насељавању била је тешка. „Квалитет земље много је лошији него на другим колонијама, јер није земља него пијесак”, жалио се 19. маја 1933. године колониста Мираш Шуковић… „На колонији има приличан број породица које су у великој невољи и које гладују”, гласио је извјештај од 21. маја 1933. године када су колонисти преузимали кључеве салаша. Колониста Љубомир Цветковић 9. августа 1933. године писао је Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем истичући тежак економски положај досељеника: „Раздијељен је кукуруз настрадалима од туче, леда, а преостало је раздијељено за сјеме и онима којима је било неопходно за људску исхрану. 110 људи примило је помоћ од Савеза”. Према том извјештају 88 добровољаца надијељено је у колонији Хајдуково и тражили су помоћ за набавку жита, оправку кућа, куповину кола, подизање штала, набавку пољопривредних алата, коња, прскалица, а 23 насељеника тражило је позајмицу за набавку хране. „…Много сиротиње има на колонији и многи немају хлеба за своју породицу… Услијед велике суше све је изгорјело на пијеску. Треба новаца за набавку хљеба и да могу по једног коња купити”, писао је Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем Љ. Цветковић 6. септембра 1933. године. „Већ је вријеме за сјетву, а насељеници неће моћи да засију своје парцеле”, писао је исти Љ. Цветковић 21. септембра 1933. године. „Година је слаба. Земља око њих је бијели пијесак погодан само за воће и винограде”. 31. децембра 1933. године стигао је извјештај у Савез аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем. „Добровољац Матијаш Антун доселио се 1933. године, добио је земљу и државни салаш али слабу кућу и шталу, земља му је одвише слаба, 7,5 к.ј. подводне каљуге уз салаш, остала земља све пијесак”, извјештавала је аграрна заједница у Хајдукову 12. фебруара 1936. године. Према захтјеву аграрне заједнице Хајдуково–Палић од 18. фебруара 1935. године у том тренутку 30% насељеника нису имали никакве хране за своје породице због сушне и неродне године и због хрђаве земље пијеска вејавца који и по кишним годинама не роди најбоље. „Насељеника је 170 од којих 19 немају куће. Године 1935. добијено је од Банске управе 1.500 садница воћа, а 1936. године 3.500 комада и 155.000 комада калемова винове лозе”, 28. децембра 1936. године извјештавао је Љепосав Мијатовић из аграрне заједнице Хајдуково–Палић указујући на прилагођавање колониста квалитету земље и условима за њену обраду. Колониста Јово Шакић 20. маја 1939. године писао је Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем истичући да се доселио крајем 1933. године и дошао на најгору парцелу и подигао „један ланац винограда” и да му је „најтеже што није могао међу ову дјецу купити краву.” Према извјештају од 4. марта 1939. године колониста Милош Новковић који се доселио 1933. године посадио је 1,5 к.ј. винограда. Досељеници на колонију Хајдуково никада прије досељавања нису се бавили виноградарством и воћарством и у условима тегобних услова становања и живота за њих је то било потпуно ново искуство.

              ЗАХТЈЕВИ КОЛОНИСТА

              Сва питања и проблеме колонизације на колонији Хајдуково, као и ставове, потребе и жеље колониста насељених у Хајдукову садржала је Резолуција аграрне заједнице Хајдуково–Палић донесена 13. маја 1935. године, а упућена бану Дунавске бановине:
              1. Да нам се отпишу потпуно трошни салаши, са којима смо неправилно задужени, јер да смо их ми слободно куповали за 50% би их јефтиније купили пошто њина израда, конструкција, младост и хигијеничност не одговарају купљеној цијени, коју је одређивала комисија и на нас тај терет пренијела и ако нам је речено, да то откупљује држава и да се нећемо ми тиме теретити.
              2. Да се надјељеним друговима, али без куће додијели ХИТНО грађа и мали зајам, јер станују у земуницама и са нама, те нас у једној соби не може бити по 10–15 чланова, из двије породице са малом у великом броју дјецом, а нама да се додијели помоћ за поправку ових потпуно оронулих салаша.
              3. Да нам се омогући течај живинарства, виноградарства, пчеларства и воћарства а који би нам држали учитељи школа Краљевић Марко и Девет Југовића који би претходно били сада у љетњем распусту ПОЗВАНИ на течајеве, те под јесен и кроз зиму почели са нама радити у својим слободним часовима.
              4. Да нам се из Бановинског расадника даје у року од 10 година саднице воћа, и винова добра лоза са попустом од 75% с тим, да нам управник расадника, који се показује невјероватно међу нама активан, показује начин напредног сађења, одгајања итд.
              5. Да нам се додијели приплодна стока, као нераст, бик, племенита јаја, пчеле, алат, грађа, почетни мали капитал у новцу у виду дугорочне позајмице.
              6. Да нам се додијели одговарајући пашњак, стоке немамо много, а пашњаци су нам недостатни, услијед мале површине и слабог узраста траве која не успијева на вијавцу пијеску.
              7. Да нам се омогући убирање и овако малог плода а које уништише срне, зечеви и вране. Ловачки закон је за нас катастрофалан, а ми се морамо бранити свим силама против штета које нам наносе ове дивљачи, јер не можемо замислити, да нам дивљач једе и уништава све, а ми да то или чувамо или пропадамо, те тако у првом и другом случају страдамо. Комисијски процјена штете нам је немогућа, јер немамо могућности, да унапријед положимо комисијске трошкове, а и кад би имали могућности, процјена би на сваки начин по нас била НЕГАТИВНА, јер обично су процјенитељи чланови ЛОВА.
              8. Да се нареди граду Суботици, да се путеви, који воде на ову колонију оспособе за саобраћај, тј. да ми свој кулук дајемо за наше путове а не да туђе док ми од непроходности пута апсолутно пропадамо.
              9. Да се бановински пут Суботица–Мајша Другог реда који води до саме границе на 14 војничку граничну караулу отпочне РАДИТИ, јер без њега горњи крај колоније не може апсолутно опстати. 10. Да се вишак код добровољаца урачуна у компетенцију, са разлога, што је земља ВИЈАВАЦ ПИЈЕСАК док осталим колонстима да се одреди нова процјена парцела, јер су јако скупо процјењене, што они не могу поднијети, са обзиром на плодност земље, пуко сиромаштво, опште немање итд.
              11. Да се колонистима и осталим насељеницима даде додатак, гдје је много чланова породице, нарочито дјеце мушког спола, који ће бити у будућности подмладак оснивајући своју самосталну националну породицу.
              12. Да се нареди градском и среском начелству у Суботици да се на овој колонији регулише САНИТЕТ И ВЕТЕРИНАРСТВО које до данас није никако регулисано, с обзиром, да је велики дио насељеника повремено болестан услијед промјене климе, а сточне болести нарочито свињска куга и врбанац и ово мало што смо почели одгајати уништи нам. Дјеловођа Љуба Цветковић Предсједник Петар Симић

              Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 68. септембар 2021.

              Колонистичка насеља

              Пише: др Милан Мицић

            • Војислав

              БАНАТСКИ СОКОЛАЦ

              Велепосjед Ј. Карачоњија у њемачкој општини Мариолана и Сеченово, сјевероисточно од Вршца, као и у Петроварадину и Сремској Каменици на почетку аграрне реформе у Краљевини СХС био је величине 5.359 к.ј, а за потребе аграрне реформе одузето је 4.626 к.ј. Банатски дио посједа обухватао је 4.452 к.ј. и налазио се концентрисан око мајура Рарош, Биосег, Абација и Велики Рит. На мајуру Биосег био је љетњиковац породице Карачоњи са парком у којем је расло ријетко дрвеће и тзв. бијеле и црвене куће у којима су становали радници на имању — бироши, као и станови за управника имања, штале за стоку, шупе за алат и пољопривредна радила. Имање је било лијепо уређено, испресјецано путевима око којих су били дрвореди (ораха, јаблана, јасена). Имањем су пролазиле ускотрачне пруге гдје је лорама превожена летина до оближње жељезничке станице, је бачена бомба. Oна је да би, заштитила дјецу, легла на бомбу. Дјеца су побјегла из подрума и онда су на каналу испред куће убијена – присјетила се Романићева. Замјеник начелника општине Окучани Синиша Мартиновић нагласио је да се жртве не смију заборавити. – Прије неколико година направили смо споменик погинулим жртвама и од тада све више народа долази на ове помене. Генерални конзул Србије у Хрватској Александар Накић поручио је да Срби треба да остану на својим огњиштима, која су вијековима њихова. – Република Србија ће колико је то у њеној могућности помоћи свима – поручио је Накић. У Окучанима 1991. године било је 75 одсто Срба а сада тек 20. Међу њима је седамдесетак дјеце у основној школи, али тек половина њих похађа српски језик, националну историју и вјеронауку. У српској заједници кажу да је ријеч о тихој асимилацији.

              ПЕТИ ПУТ ОДРЖАН ПОМЕН У ВЕТЕРНИКУ

              И данас се над Србима у Западној Славонији спроводи терор И ове године, 2. 5. у Храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику, представници Удружења бораца, ратних војних инвалида, породица погинулих Покрајине Војводине на челу са предсједником Драгом Ступаром, а уз присуство породица погинулих и свих који саосјећају са њима обиљежили су страдање Срба у Западној Славонији у акцији Бљесак. – Када смо се најмање надали дошло је до крваве муке и бомбардовања цивилног становништва. 1. маја у 6 часова ујутро дошло је до бомбардовања из Нове Градишке и Новске. Постигли су свој циљ, пресјекли су нам комуникацију Пакрац–Окучани и ту им се пружила прилика да спријече бијег из пакрачког дијела Западне Славоније. Нама су оставили да се боримо „прса у прса” од ауто- -пута код Окучана до Старе Градишке. Кад смо видјели колико је цивилног становништва остало сабрали смо се, договорили и усмјерили на наше извлачење. Небо се отворило, киша је падала, небо је плакало за нама. Иако слабије наоружани, одлучили смо да се не предајемо, да идемо до циља, а циљ нам је био да се што више заштити цивилно становништво – рекао је Драго Ступар. Помоћник покрајинског секретара за социјалну политику, демографију и равноправност полова Милош Урошевић истакао је значај обиљежавања оваквих датума и изразио наду да ће у будућности таквих догађаја бити све мање. – Народ који не обиљежава овакве трагичне дане, не може ни да има будућност. Помоћник градоначелника Новог Сада Станко Љубичић. – Са осјећајем туге и тежине сјећамо се 1. маја 1995. године када је још једном човјек престао да буде човјек. Стотине Срба је изгубило животе у акцији Бљесак. Њих никада не смијемо заборавити, као ни тај страшни догађај, не зато што робујемо прошлости, већ зато што мислимо на будућност и упозоравамо овако болним и страшним примјерима да прогони и убијања и дискриминација људи никада нису рјешење. Љубичић је нагласио да је на нама да градимо друштво мира, толеранције, праштања, међусобног разумијевања и друштво у којем се злочини над човјеком неће поновити. Много је болних успомена које раздвајају људе, али оне не смију да нас спријече да видимо очима хуманости, да се освијестимо шта нас све уједињује и да вођени оним најплеменитијим у нама, стварамо боље мјесто за живот наше дјеце и свих који долазе. Човјек који разумије патњу протјерних из завичаја, саосјећа са њима и помаже им да се регенеришу на простору АП Војводине, али и да сачувају своје коријене и идентитет, је директор Фонда за избјегла, расељена лица и за сарадњу са Србима у региону Душко Ћутило. – Фонд за избјегла, расељена лица и за сарадњу са Србима у региону подржао је Удружење бораца, ратних војних инвалида, породица погинулих Покрајине Војводине у намјери да се на данашњи дан окупимо. На то нас обавезује наша историја која је пуна подсјећања на страдања, логоре и истребљења – истакао је Ћутило. Свој осврт на данашњи дан и сјећање дао је предсједник Скупштине Републике Српске Крајине у изгнанству, Милорад Буха, који се борио и бори се да се историја страдања не понови. – Морамо се сјећати наших жртава, али морамо и указати и на све оно због чега су они погинули. Западнославонци су крварили од деведесете године, али и дан данас Срби који су остали тамо, напуштају Западну Славонију због терора који се спроводи над њима. Морамо указати зашто је дошло до таквог догађаја. Свјесно морамо сагледати и указати на све оно што је допринијело да се то деси. Глобалисти нас уче да опраштамо. Не смијемо опраштати за ратни злочин ни по свјетовном ни по духовном праву. Треба да тражимо мировну конференцију између Срба и Хрвата. Имамо споразумну сукцесију која нам даје огромна права, али их не примијењујемо. Ми као Крајишници не смијемо стати. Морамо бити упорни и изборити се за оно што нам припада према међународном и националном праву. На крају, своје стихове казивала је српска пјесникиња Ранка Срдић Милић.

              ДРАГАНА ШИПОВАЦ

              » Предсједница Удружења Суза Драгана Ђукић обраћа се окупљенима код споменика у Ташмајданском парку » Станко Љубичић, Душко Ћутило, Ранка Срдић Милић и Драго Ступар Велепосjед Ј. Карачоњија у њемачкој општини Мариолана и Сеченово, сјевероисточно од Вршца, као и у Петроварадину и Сремској Каменици на почетку аграрне реформе у Краљевини СХС био је величине 5.359 к.ј, а за потребе аграрне реформе одузето је 4.626 к.ј. Банатски дио посједа обухватао је 4.452 к.ј. и налазио се концентрисан око мајура Рарош, Биосег, Абација и Велики Рит. На мајуру Биосег био је љетњиковац породице Карачоњи са парком у којем је расло ријетко дрвеће и тзв. бијеле и црвене куће у којима су становали радници на имању — бироши, као и станови за управника имања, штале за стоку, шупе за алат и пољопривредна радила. Имање је било лијепо уређено, испресјецано путевима око којих су били дрвореди (ораха, јаблана, јасена). Имањем су пролазиле ускотрачне пруге гдје је лорама превожена летина до оближње жељезничке станице.

              ЗАПИСИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

              У периоду ране колонизације (1921—1923) на ове мајуре доспјела је 601 добровољачка породица из Босне и Лике, уз мања досељавања са Кордуна и Баније. На мајурима Биосег и Велики Рит почела је градња колоније Биосег удаљена сеоским путем 6 км. од Марилане која је у четвртој деценији 20. вијека понијела име Банатски Соколац. У тексту М. Црњанског У обећаној земљи објављеном у дневном листу Политика од 25. октобра 1923. године Црњански је описао услове живота породица насељених на мајуру Велики Рит на самом почетку колонизације: „Мало даље је насеље Велики Рит. То су добровољци Босанци из околине Бихаћа. Изгледа да су љубави демократске и радикалске Личани и Босанци. Кућа у којој је прије становала спахиница подијељена је на 4 породице и изгледа јако биједно. Иначе ту људи станују по шталама, жене рађају под једним кровом. У осталим шталама одјељена само грањем стоји стока.” Колонисти насељени на мајурима Биосег и Велики Рит непосредно по досељавању суочили су се са неријешеним аграрно-правним односима што је код колониста изазивало несигурност и довело до дјелимичног расељавања колоније. Комисија Жупанијског аграрног уреда из Вршца 10. јуна 1922. године изабрала је терен за градњу колоније, а 25. јуна 1922. године Жупанијски аграрни уред Вршац експропирисао је 365 к.ј. 1.230 кв.хв. земљишта за кућишта с тим што је сваки кућни плац износио 800 кв.хв. Градња кућа у колонији почела је 1923. године. Колонисти у колонији Биосег 1923. године суочили су се са куповином 767 к.ј. посједа, који је њима надјељен, од стране Ђ. Коњовића, велепосједника из Даља, и процесом који је трајао до 1929. године, а који је за посљедицу имао несигурност колониста и дјелимично расељавање колоније (у оближњу Велику Греду и Сириг у Бачкој). Нови посједник је шест година покушавао уз подршку дијела аграрне администрације да уклони колонисте са спорног земљишта. Министарство правде је 28. марта 1925. године скинуло секвестар са имања велепосједника Карачоњија, а 25. јуна 1925. године Ђ. Коњовић је тражио од Министарства аграрне реформе да „изволи рефлектанте за земљу, те колонисте, са мојега посједа на другу земљу преселити.”

              СУКОБ СА КОЊОВИЋЕМ

              П. Радић министар аграрне реформе 1925. године планирао је премјештај насељених добровољаца што је довело до пресељења у јесен 1925. године 22 добровољца у Велику Греду, а колонисти из Биосега новембра 1925. године жалили су се Аграрној дирекцији у Новом Саду, Главном одбору Савеза добровољаца Краљевине СХС и краљу Александру Карађорђевићу. У сезони пољских радова 1926. године сукобио се Коњовић са колонистима, јер су „узнемиравали тужитеља у посједу оних парцела које су они имали у посједу.” У јесен 1926. године 26 колониста иселило се у Сириг у Бачкој, а Ђ. Коњовић 1928. године покушао је да ријеши овај спор насилним методама о чему свједочи жалба насељеника Министарству за аграрну реформу од 27. марта 1928. године. „Око 160 овдашњих добровољачких и колонистичких фамилија жали се лично г. министру да нам обезбиједи стање у овим тешким приликама и путем закона спријечи свакодневни напад жандармерије на мирно и сваком околношћу изнурено становништво… Дотични купац још не показује грунтовно право ни наређење за прогон и рушење кућа, само дава празне уговоре и обећава новчане одштете, а други пут доводи жандармерију и плугове за преоравање кућишта и пашњака који је за овај народ опстанак. Тако је 26. марта 1928. године дошао Ђорђе Коњовић са четири жандарма и 50—60 Румуна из трећег села који су са мотикама и кољем, уз помоћ жанадармерије, напали на село да отму кућишта и пашњак, када је све село изашло у одбрану, свађе је било али пуцњаве није.

              СУКОБ ТРАЈАО ГОДИНАМА

              Жандарми су одвели у затвор од реда три човјека, у затвор као таоце и како су их оптужили нама је непознато… Ми смо се овдје населили по наређењу власти и по одредби Крфске декларације, од власти добили кућишта и пашњак, гдје смо подигли преко 50 кућа, па ко је наредио да се овај народ прогони?” Међутим, 30. септембра 1929. године Министарство пољопривреде наредило је Аграрном уреду у Вршцу да се сукоб насељеници– Коњовић не може узети у претрес до доношења Закона о ликвидацији аграрне реформе” чиме је у Биосегу озакоњено постојеће стање и на тај начин је конфликт ријешен у корист насељеничке колоније Биосег (Банатски Соколац). Знатан дио колониста живио је до 1925. године у велепосједничким зградама, јер се купац посједа Ђ. Коњовић, који је посјед купио 25. марта 1923. године и ушао у вишегодишњи спор са насељеницима, 1925. године обавезао да ће „трпjети насељеничке породице које станују у економским зградама купљеног максимума до 1. јуна 1926. године”. Жупанијски аграрни уред у Вршцу фебруара 1927. године упркос спору, измjерио је и одредио колонистима нове поткућнице. У жалби насељеника Министарству за аграрну реформу од 27. марта 1928. године у спору са велепосjедником Ђ. Коњовићем констатује се да је село у градњи. До 1925. године у селу је подигнуто 38 кућа, а до 1928. године 49 кућа (1925 — 38 кућа, 1926 — 7 кућа и 1927 — 4 куће) и то 16 кућа je изграђенo од цигле, 1 од набоја, а 32 од дрвета (брвнаре) што указује на осjећање привремености и несигурности насељених колониста услијед спора са велепосједником око надјељеног земљишта што је имало за посљедицу незапочет процес акултурације досељеног становништва и њихово појачано осјећање завичајне меморије које се огледало у градњи кућа брвнара, тј. у покушају преношења модела живота из старог краја у простор колонизације. Услијед спора са Ђ. Коњовићем до 1931. године у колонији је насељено 138 породица, али је 134 породице било ненасељено, а у колонији су биле изграђене 104 куће. Према извјештају дивизијског генерала у пензији М. Михајиловића, шефа Добровољачког одсјека Министарства пољопривреде од 2. новембра 1931. године била у фази „свог сређивања”. Године 1934. земљиштем у колонији Банатски Соколац било је надјељено 218 колониста, али 1938. године у насељу Банатски Соколац било је изграђено 158 кућа и 140 економских зграда што градњу насеља на крају процеса колонизације чини недовршеним.

              КОЛОНИСТИ ИЗ ЛИКЕ И БОСНЕ

              У колонију Банатски Соколац, у коначном збиру, досељено је 187 породица и то: из Лике 89 породица од чега 76 из околине Грачаца, 73 породица из Босне од чега 51 из околине Босанске Крупе и 21 из околине Босанског Петровца, 21 са Кордуна, из околине Слуња. Питање изградње јавних зграда и институција у селу се колонистима поставило као примарно, поготово изградња школе. „Школу у колонији немају и припремају једну зграду да је приоспособе за школу и стан учитељу јер имају довољно дјеце која би већ требала да су за школу. Појединци школску дјецу шаљу у Мариолану и то с прољећа и љета”, навео је у свом изјештају срски начелник среза Вршац 10. јула 1930. године. Године 1931. мјештани Биосега упутили су молбу Просвјетном одјељењу Дунавске бановине да поправе једну зграду и преправе је у школу и зато су им одобрена финансијска средства у износу од 85.474 динара 29. априла 1931. године. Године 1932. начелник Просвјетног одјељења Дунавске бановине извијестио је надлежне да је „Биосег од општине у Мариолани удаљен 6—7 км. и нема своју школу. Дjеца наших колониста приморана су да похађају школу у Мариолани. Услијед велике удаљености и сиромаштва колониста само јача дјеца иду у школу.” Школски надзорник среза вршачког Милошевић у свом тромјесечном извјештају од 23. марта 1933. године извијестио је о радовима на школи у Биосегу. „На колонији Биосег, такође је урађено све што је потребно за подизање нове школске зграде и што је главно и овдје је све материјално обезбијеђено да ће ова колонија која има 180 ђака идуће године имати нову школску зграду.” Нова школска зграда у Биосегу освештана је 21. јануара 1934. године. Позив за свечаност упутио је 13. јануара 1934. године предсједник Школског одбора и предсједник општине Мариолана Ј. Тирк. „Школа се налази на средини колоније, а удаљена је од Мариолане 6 км. Превозна средства ће бити стављена на располагање гостима”, наведено је у саопштењу.

              Извор: СРПСКО КОЛО, април – мај, 2022, бр. 75, КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)

              Пише: др Милан Мицић