Липљан и околна села

11. јун 2012.

коментара: 1

Општина Липљан:

Андровац, Бандулић, Бањица, Брус, Бујанце, Буковица, Вариговце, Велика Добрања, Велики Алаш, Велико Рибаре, Вогачица, Врело, Вршевце, Главица, Гланица, Глоговце, Голешко Врело, Горња Гуштерица, Горње Гадимље, Гумно Село, Дивљака, Добротин, Доња Гуштерица, Доње Гадимље, Злокућане, Јањево, Клечка, Коњско, Коњух, Крајиште, Крајмировце, Лалетић, Лепина, Ливађе, Липљан, Липовица, Луг, Лугаџија, Магура, Мала Добрања, Мали Алаш, Мало Грацко, Мало Рибаре, Маревце, Медвеце, Мирена, Мухаџер Бабуш, Ново Рујце, Оклап, Окосница, Плитковић, Потуровце, Рабовце, Радево, Рујце, Русиновце, Седларе, Скуланево, Словиње, Смолуша, Старо Грацко, Старо Рујце, Суви До, Тећа, Топличане, Торина, Трбовце, Црни Брег, Челопек, Чучуљага и Шишарка.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    ЈАЊЕВО

    ЈАЊЕВО варошица у Јужној Србији, у Косовској области, у изворном крају ријеке Јањевке, десног притока Ситнице, под вулканским брдом Белетин, на источној страни Косова Поља. Има 1.375 становника, са 497 кућа (1921). Данашње Ј. је новије насеље, а првобитна је варош била даље, између брда Борелина и Сурњевиеце, гдје је сада пусто мјесто (Старо Ј.). Ј. се први пут спомиње 1303, као католичка насеобина. Постало је као рударско насеље у овом крају, богатом сребрним и гвозденим рудама. У Ј. је било и Саса рудара, од којих је и сада у близини село Шашковце. Католици у Ј. добили су 1328. свога жупника. 1433. спомињу се у Ј. дубровачки грађани, ради чијих се права Дубровник обраћао деспоту Ђурђу. Касније под Турцима као важно мјесто, Ј. је било кадилук у вучитрнском санџаку, а рударство се наставља и унапређује. 1597. спомињу се овдје и златни рудници. У 16 вијеку у Ј. Је католичка насеобина имала преко 1.000 душа и свога капелана. Но било је у Ј. и православних, који су у вароши имали двије цркве, Св. Михаила и Гаврила и Св. Богородице. Они су припадали новобрдској епархији, чијем је митрополиту Никанору, са столицом у Грачаници, 1548. долазио у посјете охридски архиепископ Прохор. У 17. вијеку било је у Ј. више православних Срба од католика, а имали су и своју школу, чији је даскал (учитељ) Хаџи- Андиија Лава умро 1672, а његов је син Вићентије Поповић Хаџи-Лавић из Ј., касније био у Аустрији архиепископ. 1610. Ј. је имало 500 кућа, од којих 200 православних, 180 муслиманских и 120 католичких. Ј. је у то вријеме, као и неки други рударски градови, имало и своје господаре (кнезове). Тако се 1613. спомиње Марко Артофилахт господар богоспасног места Ј. У 17. вијеку већина становника у Ј. били су рудари, а богати рудници у околини стално су радили. 1671. забиљежено је, да Ј. има много сребрних рудника. Половина од добијеног сребра припадала је султану. Онда се у Ј. спомиње католичка црква Св. Николе. И 1674. било је у Ј. више православних од католика, а један дубровачки путник каже, да је Ј. врло насељено мјесто. Аустријанци са свога похода 1689. и 1690. спомињу Ј. и његове сребрне руднике.
    У ово вријеме, крајем 17. вијека, или мало касније, почетком 18. вијека, расељено је Старо Ј. због зулума арнаутских пљачкаша, и Јањевци су се населили код кула бегова Спахијића, који су били силни и пружали им заштиту. Тада је, ради арнаутске анархије, која је брзо узимала маха у пољуљаној Турској, почело опадати старо рударство чувеног Ј. Од старих Јањеваца има сада само двије породице, католици Гласиновићи и Палићи, које су 1910. бројиле 110 кућа. У то је вријеме досељено и остало католичко становништво данашњег Ј. из Босне, Херцеговине, Далмације, од Бериша из Малесије, из Скадра, Призрена, Пећи, Кратова, Новог Брда, Скопске Црне Горе, Скопља. При досељењу неки су од ових били православни, па су се касније покатоличили, за вријеме неких Џиновића, који су сатрли силу Спахијића, ранијих заштитника Јањеваца. Све до краја 18. вијека било је у Ј. Још православних Срба, јер је постојала њихова црква Св. Николе, мјесто које је данашња католичка црква. У близини Ј., на десној страни Грачаничке реке, више Бадоваца, постојао је и православни манастир, Војсиловица, који је опустио 1762. Послије тога нема више у Ј. православних. Католици у Ј., који се зову Латини, чине сад католичку оазу на Косову. 1910. било је у Ј. 515 кућа, од којих 400 католичких, 75 Арнаута и Арнауташа (међу овима споменути Спахијићи), 20 Мухаџира (из Сјеверне Србије 1878), 18 турских Цигана и 2 Турака из Шама (Мала Азија).
    Ј. је данас права рудиментарна варош. У њему су се очували посљедњи остаци металне индустрије, која је некад цвјетала овдје, у Трепчи и у Новом Брду. Посљедњи облици ове индустрије биле су израђевине од туча и месинга: кандила, свијетњаци, крстови, гривне, прстење, ђиђуве, луле, хавани, воденице за каву, зличице. Све до 1873. ова се стара индустрија прилично држала, и кујунџије из Ј. су своје израђевине носили на тргове и сајмове по Старој Србији и Македонији до Солуна, по Сјеверној Србији, Босни, Бугарској и Влашкој. С увођењем косовско-вардарске жељезнице (1873) и других жељезничких линија, и наиласком творничких израђевина, и то је опало, те је Ј. данас незнатно мјесто у грачаничком срезу, без старог рударског рада и индустрије, и без живота.

    Л и т е р а т у р а: Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, III (1911), 1112—1113, 1271—1272; К. Н. Костић, Наши нови градови на Југу (1922), 131—133; К. Јиречек, Историја Срба, II (1923), 22.

    В. Радовановић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.