Кикинда и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 28

Општина Кикинда:

Банатска Топола, Банатско Велико Село (настало 1948. године спајањем насеља Шарневил, Солтур и Свети Хуберт), Башаид (од 1978. обухвата и некада самостално насеље Бикач), Иђош, Кикинда (до 1947. године Велика Кикинда), Мокрин, Наково, Нови Козарци (стари називи Мајсторт, до 1948. године Козарци; обухвата и укинуто насеље Хајфелд), Руско Село и Сајан.

Претходни чланак:

Коментари (28)

Одговорите

28 коментара

  1. vojislav ananić

    (НЕОБРАЂЕНА СЕЛА ОПШТИНЕ КИКИНДА)

    Банатска Топола

    Налази се 18 километара јужно од града, 3 километара источно од магистралног пута Кикинда-Зрењанин.
    Ово село основано је пре више од 200 година, готово у исто време када и суседна места, Тоба и Торда. Међутим, археолошки трагови из околине овог села показују, да су прва људска станишта у овом крају поникла још у позном бронзаном добу (1200. год. пре н. е.). Из овог раздобља потиче и један изузетан налаз, који се данас чува у Народном музеју у Кикинди. То је депо (скривница) бронзаних алатки и оружја (секира, копља, сечива), који је сасвим случајно откривен надомак улаза у село 1971. године. Све до пред крај XVIII века земљиште око данашњег села било је прекривено непрегледним мочварама и ритовима. Било је ово плавно подручје некадашњег Турског Бегеја, који је у то време плавио више од 200 хиљада хектара. Током 1783. године ово земљиште је откупио гроф Богдан Карачоњи, велепоседник из суседне Беодре (Н. Милошево), који је потом започео исушивање овдашњих баруштина. Око 1790. године он је усред ових мочвара основао Тополу, коју је населио немачким и мађарским породицама. Становништво села се постепено повећавало: 1836. године у месту је забележено 382 житеља. Тај број се до 1850. године повећао на 582 житеља. Само седам година касније у овом селу већ живи 650 лица, од тог броја 643 римокатолика и 7 Jевреја. Током 1946. године у селу су насељени српски досељеници из Босне. Школство у Банатској Тополи има традицију дугу преко 150 година. Настава у селу првобитно се изводила у сеоској богомољи, која се налазила на месту данашње цркве. Данашња зграда школе подигнута је 1914. године (део зграде према улици). Током 1987. године изграђено је ново крило зграде, заједно са новом фискултурном салом. Римокатоличка црква у месту подигнута је 1899. године на месту раније сеоске богомоље. Садашњи торањ цркве сазидан је 1914. године. Од 1854. године ово место је познато по јављањима Богородице ( прво појављивање се десило још у старој богомољи). Од тада је ово село важно место ходочашћа, где се сваке године, 14. и 15. августа окупља много верника из земље и иностранства. Банатска Топола данас броји 830 становника, који су српске и мађарске националности. Овој Месној заједници припадају и насељена места Винцаид и Стари Банат. Већина становника бави се пољопривредном производњом, а највише се гаје ратарске културе – кукуруз, пшеница, сунцокрет и шећерна репа. У 80-тим годинама прошлог века ово место надалеко је било познато по производњи арпаџика. Последњих година њено место постепено преузима тиква голица, чије уље користе у фармацеутској индустрији.У селу делује земљорадничка задруга “Банаћанка”, прва приватна задруга у овом крају. Добровољно ватрогасно друштво, које броји 80 чланова (основано је 1935.), а од спортских удружења треба споменути Фудбалски клуб “Напредак” (основан 1946.), који има и свој фудбалски стадион у месту (ул. Петефи Шандора ). Удружење жена у селу делује од 1997. године.

    http://www.kikinda.org.rs/index.php?language=cir&page=ogradu&option=naseljenamesta&level=banatskatopola

    Банатско Велико Село

    Налази се у источном делу кикиндске општине, на простору измеду Кикинде на западу и српско-румунске границе према истоку.
    После одласка Турака ови крајеви су опустошени. Према “патенту” царице Марије Терезије од 25.11.1763. године право насељавања у овим крајевима имају само католици. Године 1770/71. досељавају се Французи из француске покрајине Лотарингије и Немци из југозападне Немачке. Основали су три села који се у наведеном извору појављују као: Seul Tour, Charleville и Saint Hubert (Hess, Heimatbuch,22-23). Током XVIII века ове насеобине су промениле неколико власника. Французи су се временом асимиловали у Немце. После II св. рата Немци су депортовани у Немачку, а у ова места досељене су породице из Босне. Од три немачка села формирано је једно под називом Велико Село, да би се 1948. године преименовало у Банатско Велико. Називи немачких села задржани су као називи данашњих реона. Према попису из 1991. године у Б.В.Селу је живело 3134 становника од чега су већина Срби.

    http://www.kikinda.org.rs/index.php?language=cir&page=ogradu&option=naseljenamesta&level=banatskovelikoselo

    Нови Козарци

    Први подаци о насељености овог подручја датирају још почетком 15 века, али су врло оскудни те није познато ко су били оснивачи насеља. Током средњег века насеље је страдало у угарско – турским ратовима па се на средњовековним картама представља као пустара Тојсек. За време владавине Марије Терезије долази до интензивног насељавања овог подручја Немцима. За потребе досељеника је изграђено 78 кућа и основано насеље под именом Масторт (немачки – богато место) које је већ 1770 год. имало и основну школу. 1770-1771. насељено је још једно место Хајфелд ( нем. ливада) са истоветним бројем кућа. Први становници били су Немци са обале Рајне и понеки Французи из Лотрангије. 1875. год. извршен је премер оба насеља и њихових атара и места су добила урбанистички изглед који је задржан до данашњег дана. Током Другог светског рата места су била под окупацијом немачких снага све до 6.10.1944. године када је Црвена Армија ослободила ово подручје, а становништво се повукло са немачком војском. Напуштена немачка села насељена су колонистима из више места Босанске Крајине, највише са територије Козарске Крајине (око 39%), али и из општина Кључ, Купрес, Бугојно, Мркоњић, Сански Мост… Од 22. јула 1947. године оба насеља, Хајфелд и Масторт, добијају заједничко име Козарци, а од 5.12.1948. је званично у употреби име Нови Козарци. Од тог периода почиње убрзан развој у свим сферама живота и рада мештана. Асфалтиране су све улице у селу (близу 12000 м). Питање снабдевања пијаћом водом решено је изградњом водовода, електрична мрежа је више пута реконструисана, као и јавна расвета. Готово свако домаћинство има телефон, као и прикључак на гасну мрежу. На почетку 21. века Нови Козарци су урбано насеље које постојећом инфраструктуром задовољава готово све потребе њених становника. Велик значај придаје се уређењу места и побољшању квалитета живота поготово последњих година када се интензивно заокружује урбанистичка целина. По попису из 2002. године МЗ обједињује 774 домаћинства са 2342 становника. Радно способно становништво се бави пољопривредом, обрађујући око 3000 ха, или ради у индустријским и занатским објектима у Кикинди. У селу се налази Вила – легат Здравка Мандића, познатог сликара у којој се сваке године одржава сликарска колонија. Сваког лета поводом Дана села, 22. јула, одржавају се Козарачке летње вечери – скуп манифестација различитог садржаја које окупе велики број мештана општине, али и гостију са стране… Повремено се одржавају гостовања културно-уметничких друштава из окружења и кикиндског Народног позоришта, које су изузетно посећене, што показује жељу Козарчана за манифестацијама овог типа. Године 2006. започета је изградња православног храма посвећеног Светом Илији, који становници уз несебичну помоћ МЗ, спонзора и добровољним радом, подижу са великим ентузијазмом… Нови Козарци су МЗ са визијом бољег живота, који ће омогућити да становништво остане у овом броју, али и да се из дана у дан повећава.

    http://www.kikinda.org.rs/index.php?language=cir&page=ogradu&option=naseljenamesta&level=novikozarci

    Наково

    На самом месту данашњег Накова у средњем веку је село мађарских кметова које носи назив Szollos (Селеш).
    Наково (мађ. Nákófalva, нем. Nakodorf) је насеље у општини Кикинда у Северно-банатском округу. По једнима је назив добило по виноградима а по другима по ветровима. Поред данашњег Накова у средњем веку је постојало хунско насеље Kun Szollos на месту данашњег насеља Лунга (у Румунији) и тај назив носи до 1918. Успостављањем турске управе у XVI веку и формирање темишварског пашалук кроз Szollos пролази тзв. Цраски друм који од Будима, преко Сегедина, Кањиже, преко моста Девет грла и Szollos води за Темишвар, Оршаву и даљe према Цариграду. Виногради, пашњаци, ораница и пустара Szollos мењају власнике. Браћа Нако, пореклом грчки трговци из околине Дојрана-Македонија, прво посед узимају у закуп, а 1782.године откупљују посед од владе у Бечу. Да би обезбедио радну снагу за своје имање Кристифор Нако 1784.године гради 50 кућа и насељава их Мађарима. Са овим насељеним Мађарима гроф је склопио уговор где захтева да се новонасељено место, иначе названо Селеуш, назове НАКОФАЛВА. У доба нове колонизације 1790. године у село долази нов талас колониста из Немачке, као и Немци из околних села који су дошли у првој колонизацији. Тада је дошло 176 породица са 706 чланова домаћинстава. Насеље које се сада подиже типично је панонског типа терезијанске епохе. Правилно ушорено, са широким и правим улицама, а куће су одвојене једна од друге. У центру села је био тг и општинска кућа у коју је 1945. смештена задруга, кафана и продавница. Према попису из 1793. године у селу живи 1054 становника. На релацији Велика Кикинда – Накофалва је 1898.године изграђена железничка пруга која је 1910. настављена до Комлуша, а одатле је већ постојала веза за Арад и Жомбољ. Општинска поглаварства Кикинде, Теремије, Мокрина и Накофалва 1906.године изграђују електричну централу тако да се у Накофалви уводи расвета на раскрсницама. Према попису из 1911. године у селу има 538 кућа и 2834 становника. При крају I светског рата 20. новембра 1918.године у село улазе јединице Српске војске. Како је Жомбољ остао у Румунији, Наково је 1924.године припало новоформираном срезу Велика Кикинда. Накофалва је 1922. године добило званични назив Наково. Лета 1944. већи број Немаца напушта Наково и бежи заједно са немачком војском. 5.октобра 1944.године Наково је ослобођено а у њему је остало око 1000 становника. 27. IX 1945. прва група од 450 домаћинства стиже у Наково где је предвиђена десна страна за колонисте из Босанског Грахова, а лева страна за оне из Босанског Петровца.

    http://www.kikinda.org.rs/index.php?language=cir&page=ogradu&option=naseljenamesta&level=nakovo

    Сајан

    Према попису из 2002. било је 1348 становника (према попису из 1991. било је 1555 становника).
    Сајан (мађ. Szaján) се налази у општини Кикинда у Северно-банатском округу. Село се први пут помиње 1225. године под именом Зеyхан. Према документу из 1449. године у селу су живели Словени. 1805. године село је насељено Мађарима из околине Сегедина. Прва школа отворена је 1828, а католичка црква подигнута је 1880. године. У Сајану живе 1102 пунолетна становника у 518 домаћинстава. Ово насеље је у углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

    http://www.kikinda.org.rs/index.php?language=cir&page=ogradu&option=naseljenamesta&level=sajan
    Приредио: Војислав Ананић

  2. vojislav ananić

    КИКИНДА
    КИКИНДА / NAGYKIKINDA)

    Кикинда је највећи град северног Баната. Бројни археолошки налази сведоче о присуству древних цивилизација неколико народа на простору града и његове уже околине.
    Под називом Nađ Kekenj Кикинда се први пут помиње 1423. године као посед угарског владара Зигмунда. Касније је променила неколико господара, а једно време је била у поседу српског деспота Ђурађа Бранковића. Под турском влашћу је од 1551. до 1716. године. Укидањем Потиско-поморишке војне границе српско становништво из Семлака, Надлака и Чанада 1751. године населило је простор данашње Кикинде, који је тада био пуста баруштина. Поред Срба, насељавају се Немци, Мађари и Јевреји. Упорни Кикинђани успели су да се изборе за свој привилеговани статус, оснивањем Великокикиндског диштрикта (1774-1876), који је након укидања, прикључен Торонталској жупанији са седиштем у Великом Бечкереку.
    За слободну краљевску варош Кикинда је проглашена 1893. године. Почеци индустрије у граду датирају из друге половине XIX века, а њено становништво се у то време, пре свега, бавило пољопривредом (око 80%). У граду су отворене циглане Месарош (1864) и Бон (1867). Оне чине основицу будуће индустрије грађевинског материјала Тоза Марковић. У то време оснивају се и први млинови (први је почео са радом 1869), седамдесетих година XIX века отворена је радионица за прераду уља – олајница. Крајем XIX века подигнута је Фабрика леда, а почетком XX века почињу да раде фабрика скроба (1905), сирћета (1909), за израду пећи (1911) и две фабрике намештаја. Електрична централа изграђена је 1906. године.
    Од знаменитих архитектонских остварења у Кикинди значајно је споменути православну цркву, чији је иконостас осликао крајем XVIII века Теодор Илић Чешљар, зграду Магистрата Дистрикта великокикиндског (1836-1839) и сувачу (Pferde Muhle, саграђена 1897), која је данас једина сачувана сувача у Војводини.
    Културно-просветни живот у Кикинди интензивно се развијао од четрдесетих година XIX века. Оснивају се културна друштва, читаонице, јављају се зачеци позоришне делатности. Нарочито активно било је Друштво за неговање музике Гусле (1878), које је давало снажан импулс целокупном културном животу града и активно је сарађивало са тамошњим мађарским певачким друштвом Даларда и немачким Цецилија. Од 1781. до 1851. године у граду је радила латинска школа, од 1858. до 1869. године реалка, да би 1877. године била отворена прва средња школа – гимназија. Прва српска читаоница у Кикинди основана је 1845. године. У овом граду снимљена је филмска репортажа са величанственог предизборног митинга кикиндског кандидата Михајла Полит-Десанчића (1914).

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  3. vojislav ananić

    СУВАЧА У КИКИНДИ

    Сувача је етнографски објекат карактеристичан за Војводину у 19. веку – само у Кикинди их је средином тог века било 51. Подигнута је 1899. године, када је у новоизграђену зграду пренет стари механизам купљен у Падеју, од стране тридесет удружених земљорадника. У том периоду је у Кикинди поред бројних сувача било и више парних млинова, те две ветрењаче. Суваче су због лаке запаљивости, дрвене конструкције и бучног рада, подизане у споредним улицама, даље од центра насеља, а ова је саграђена у западном делу града. За разлику од зграда исте намене (воденица и ветрењача), са погоном зависним од природних услова (воде и ветра), сувача применом животињске снаге омогућава слободан избор локације и несметан стални рад. Главни објекат је облика вишестране пирамиде, где је смештен најважнији део суваче: точак обима 45 м, који се зове коло. Укупна висина у центру суваче је 8,55 м.
    Кровна конструкција је дрвена, покривена бибер црепом. Ослања се на 14 ниских и 3 здепаста стуба од опеке. Механизам у кружној просторији покрећу коњи, док се мељава врши у млинском делу у којем су смештени каменови и сита на споју кружне и правоугаоне основе. Пар коња могао је да самеље 100 кг жита за један сат. Поред житарица у сувачи се млела паприка, ређе бибер и цимет. Сувачи у Кикинди припада и млинарев стан, који чине три просторије: соба, кухиња и остава. Сувача је била у употреби до 1945. године, а под заштиту државе је стављена 1951. године. Конзерваторски и рестаураторски радови извршени су 1990. године, када је сувача у Кикинди проглашена за непокретно културно добро од изузетног значаја. Она је једна од две сачуване суваче у целој Панонији.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  4. vojislav ananić

    ВЕЛИКА КИКИНДА

    Главно место Диштрикта, према тврђењу мађарских нсторичара, носи мађарско име које, отприлике, значи место обрасло трњином, Видели смо да je оно, крајеи 1754, седиште штаба Банатске земаљске милиције. А године 1776. постала је седиште магистрата Дишгрикта. Прва привилегија од 12. новембра 1774. потврдила је већ пре тога стечено право Велике Кикинде да држи два годишња вашара, и у изглед је ставила, ако општина Кикинде нађе за добро и замоли, и недељну пијацу. Ми смо пак нашли белешку о томе да je декретом Придворне коморе од 2. новембра 1776. одмерена Кикинди такса од 138 фор. за подизање нa ступањ варошице, као и за право држања годишњег вашара; недељна пијаца се још не спомиње,
    Међутим, већ године 1775. назива се Кикинда трговиштем и њен судац Ђука Тривунчев се не зове Dorfrichter него Marktrichter.
    Изненађује у споменутом декрету Коморе што се говори о такси за један годишњи вашар, док поивилегнја потврђује два, Одиста, Кикинда као да је други годишњи вашар морала тек молити. У заседању магистрата од 14. маја 1784, Недељко Стојановић је реферисао да ie кроз Кикинду прошао дворски агент Керестури Јожеф, од којег ie Недељко дознао да је владар одобрио Кикинди два годишња вашара које је Verordnungen Protocoll од 26. октобра 1776, магистрат молио. Сем ако је Кикинда, поред два већ одобрена вашара, молила још два (petitas adhuc duas рег huncce jhagistratum nundinas annuales).
    Мало података имамо o општини ове варошиие. 12. децембра 1791. спомиње се Јован Поповић, благајник општине, и Јова Караџија, њен заклетник. Вероватно исти Јован Поповић је 3. децембра 1795. забележен као пређкшњи судац варошице.
    Први нама познат бележник ове варошице био је Флориан (можда Цветко) Врањешевић. Овај је 14. маја 1784. хтео дати оставку, али му је магистрат оспоравао отпусну листину, Dimissionales, зато што није израдио рачуне судца којем je мандат већ истицао, а њих треба и ревидирати, а није ни предложио на своје место другога.
    Из исте, 1784, године имамо бележака по којима је судац био Јова Караџија; за њега се каже да стално пије (ejusdem constantes compotationes); један од заклетника Кикинде био је тада Јова Рајковић.
    24 .марта 1795. на молбу врло многих Кикинђана да би се за 25. март одредила рестаурација варошког судца и осталих општинских служитеља, нарочито бележника који чина изгреде и може се назвати непоправивим, решено je за избор касира треба пристанак више власти, а бележник се због важних узрока сад не може мењати. Поверава се сенаторима Јовану Ђаковићу и Јовану Њагулу да саслушају општину да ли жели сутра мењати бирова и заклетнике. Варошки судац је био Гаја Вајдић,
    Још знамо да је 16. новембра 1792. узет за општинског пандура Јован Средојев с месечном платом од 6 фор. _
    Године 1805. био је судац Кикинде Јован Лаковић, који је то био и 1801. и 1802, те се, видели смо, опирао насељавању несрба у Кикинди. Комораш (благајник домаће благајне у Кикинди) је тада био Веса Вајдић. Видели смо његов исказ од 31. октобра 1805. о томе, коме је продао општинско сено за 726 фор. (Андрији Вајдићу, Јозефу Штреблу, Виловскоме). Године 1834. судац Кикинде је Илија Томашевић, а заклетници су Коста Маринков, Ђорђе Новаковић и Калапиш Карољ. Сенатори инспицијенти Кикинде јесу: Јован Маргетић и Јован Чунчић. Бележник је Теофил Јојкић, о којем смо рекли све што смо напабирчили у поглављу о школама Диштрикта. Комораш Кикинде 1834. јесте Димитрије Гајичић, чија удовица Мела је подигла цркву и, такорећи, манастир у Кикинди. Те ваљда године купио је Гајичић две суваче.
    Године 1836. судац је опет Томашевић, а заклетници су: Кути Ференц, Арон Лазичић, Шгева Лаковић, Јова Маџаров и Лапоши Маћаш. Бележник није више Јојкић, него Живко (Sigismund) Каприш. Кметови су тада били: Коста Рајков, Глиша Веселин, Живко Средојев, Новак Вујић, Гавра Гавраичић, Ђорђе Симић, Неца Думитров, Алекса Зубанов, Ђорђе Новаковић, Мишко Душков, Ђура Рајков, Лаза Маринков, Зака Јовановић, Андреас Кромајер, Христоф Крајичић, Аца Грубаношић, Лаза Кљајић, Леца Недучин, Алекса Рељин, Ива Веселин, Ђура Јоановић, Глиша Иличић, Паја Степанов, Јова Симић, Анта Вукић, Гаја Ранков и Сима Палинкаш.
    19. новембра 1838. извршена је трогодишња рестаурација поглаварства у Кикинди с овим резултатом: судац Стефан Видак; заклетници: Лаковић, Лазичић, Кути и Лапоши, Јосим Путник и Васа Милићев.
    Ако имамо мало података о општини у Кикинди, нашли смо зато, непотпун додуше, акат који би добар познавалац данашње Кнкинде свакако могао јако искористити. То ie исказ о свим становницима привилегисане варошице Велике Кикинде, колико су исги наиме при првој деоби земље 1774. добили gratis, затим шта су 1805. добили од резервата, а шта им је још додељено од осталог иберланда, најзад који су своју садашњу пољску земљу купили, када и пошто, а забележени су и они који немају нимало пољске земље. Израђен 1815, или коју годину каспије, тај исказ казује о 883 брачна пара, а о кућама под бројем 6—1030 и о њиховом земљепоседу.
    Узгред бележимо да вам је тај исказ у многоме неразумљив и нејасан. Не разумемо век шта значи оно: први део, Ди ли је исказ имао два, или можда и три дела? То јест, да ли је Кикинда 1815. имала око 2000 домова?
    У акту из 1791, који садржи услове за арендирање пустара, каже се да Кикинда има већ скоро 800 домова, а Мокрин да их има преко 400.
    То би значило да 1815. не може бити 2000 домова у Кикинди. Међутим, рачуноводство Диштрикта у акту од 21. августа 1798. тврдило је да Кикинда већ има преко 1200 домовних бројева, и према томе бисмо могли слутити да је други део исказа, који ми нисмо имади у рукама, садржавао податке о домовима чији је број био изнад 1030. Само, тај други део је морао бити знатно мањи од првог, ако уважимо да Л. Нађ у својој статистипи, чији подаци потичу из године 1825, каже да Кикинда има 1671 дом, са 12.344 становника, од чега 9811 православних, 2243 римокатолика, 92 евангелика и реформата, и 198 Јевреја.
    Једна између рубрика исказа бележи колико породица, настањена под једним домовним бројем, има ожењених, а друга бедежи број нежењених у њој. Тако да сума износи: под домовним бројевима 6—1030 има 883 ожењених и 966 нежењених, свега 1849. Свакако, то ie мало становника у 1030 домова. Више их, очевидно, није забележено зато што нису пописани становници свих домова од 6 до 1030, премда наслов исказа обећава и њихов попис, него само становници оних домова на којима има старе земље, резервата или иберланда. Само неких 720 од 1030 домова унесено је у исказ; 310 је имало власнике и становнике који зар нису имали никакве пољске земље. У тих 310 домова је, рецимо, живело 1500 душа, што би са горњим бројем 1849 чинило 3,349. Значи, још није објашњен мали број чланова породица, забележен у исказу. Треба још знати поступак статистичара Хунгарије у XVIII столећу. Обично, он је бележио само мушко становништво, и не све мушке, него само оне изнад 15 година. Тек спд, кад смо искључили женску половину становништва, и око 40% мушког становништва које је било испод 15 година, најзад и становнике 310 домова на којима није било пољске земље, добили бисмо неких 9.000 становника, те бисмо према томе могли примити да исказ садржи попис целе Кикинде, а да други му или трећи део садржи ваљда друге рубрике.
    Али, исказ не исцрпљује сав терен Кикинде, него управо половину истога, и ми морамо примити слутњу да он има и други део, и да је Кикинда после 1815. имала знатко више од 1030 домова. Власници домова под кућним бројем.б—1030 домова били су 1774. само 141 сесију старе земље, 57 полутина, 17 фртаља и 4 осмака; од резервата су 1805. добили 2317 јутара, а иберланда су уживали 790 јутара; куповином после 1774. стекли су 27 сесија, 15 полутина, 8 фртаља и 3 осмака. То јест исказ нас обавештава о власницима 168 сесија, 72 полутине, 25 фртаља и 7 осмака старе земље, док је у Кикинди 1814. измерено: 316 сесија, 143 полутине, 60 фртаља и 19 осмака, дакле, скоро тачно половина. Морамо зато веровати да је исказ, поред првог дела који се налази пред нама, имао а други део у којем су се налазили власници друге половине кикикдског терена, а који нама није дошао до руку. А кад смо код кућног броја 858 у примедби нашли да је Паја Милићев купио половину сесије под кућним бројем 1289, онда ово веровање и слутња да је постојао и други део исказа постаје осведочење.
    Немајући тога другог дела, покушаћемо ипак да из првог дела штошта прочитамо о Кикинђанима, Прво што упада у очи јесте чињеница да нема власника многих сесија. Свега тројица имају по две сесије старе земље: Франц Кринер, физик Диштрикта, који је једну сесију купио 1810. за 8000 фор., а другу 1814. за 1400 фор. (разлика у цени долази због катастрофалне девалвације аустријског новца 1811; Јозеф Реддер који је једну сесију купио 1805, а другу 1810 (не каже се пошто); Нића Зубанов који је 1774. изузетно добио две сесије место једне.
    Да ли то значи да у Кикинди тада вије било богатих ратара? Онако богатих како је почетком овог столећа био Гавра Будишин, свакако није било. Ипак, имамо бележака о томе колико десетка су ратари Кикинде плаћали године 1803. Павао Јеринкић је имао платити 17% пож. пшенице, а Тоша Чипчић 15, Михајло Будишин и Михајло Гајски по 134 пож. пшенице, а Пера Велемиров исто толико пшенице и по два пож. јечма и овса. Митар Косић 6 пож, пшенице, толико и јечма и 4 пож. овса; Глиша Недучић 104/ пшенице, 2 јечма и 10 овса; Гавра Протин 9 пожунаца пшенице, 4 јечма, 8 овса; Петар Трећаков 1 пожунац пшенице и 4 јечма. Шта то значи, разумеће се кад рекнемо да је (бар по сисгему који је био на снази године 1843) на име десетка плаћано пшенице 1/2 пожунац по јутру, а јечма или овса по два пожунца од јутра.
    Прилично су обилата обавештења исказа о ценама земље. Што се тиче цена, ваља прво приметити да је земља у прво време ретко купована и продавана. Прве купопродаје, забележене у исказу, из године су 1789, 1790, 1792. Затим, оне су чешће код првих кућних бројева, него ли код даљих: чиновници који су куповали куће у средишту варошице, лакше су продавали земљу него ли они који су је радили и од ње живели. Из године 1788—1799. забележено је 17 купопродаја; из године пак 1800—1815. много више, 41. Од тога на другу половину кућних бројева отпада свега 17 купопродаја, док на прву 41.
    Око године 1795—6. цела сесија је продавана по 200—300 фор., а полутина по 160—170. Године 1799. једна је сесија плаћена са 800, а 1798. и 1800 полутина са 300 фор. Године 1801—1805. цене не скачу знатно; сесија се продаје по 500 фор., а полутине 130,240, 300, па једна 1805. године и за 460 фор. А онда почиње, прва фактична девалвација новца, те ie једна полутина 1806. продана за 600 фор., 1809. осмак за 700 фор. Најзад, 1. марта 1811. објављена је и званична девалвација која је вредност новца редуцирала на петину, да после ту вредиост још једанпут више него преполови. Већ 1811. једна је сесија продана за 4450 фор., а 1815. друга нека за 2000 фор., док је 1814. један осмак продан за 200, и 1815. полутина за 1200, и фртаљ за 1100 фор.
    Чак, споменуте примедбе значе још нешто. Власник куће на чији се број пише сесија, полутина, фртаљ или осмак, прода можда половину земље која је везана за његову кућу, а кућу не прода. Код Аврама Борића, кућни број 316, има примедба: од целе своје сесије обрађује он само четврти део, а остала три дела је продао. И није их продао једноме: једну четвртину је продао Ђури Бартулову на чијем кућном броју наје бало никакве земље (к. бр, 335), половину пак сесије добио је или купио можда брат Аврама, Обрад Борић, ЧИЈИ кућни број (381) није имао земљепоседа. Код кућног броја 605 се за Пају Француза изрично каже да је половину сесије, добијене 1774, продао. Има у исказу и рубрика примедаба (Anmerkungen), У тој рубрици је честа оваква примедба: Од ове сесије половину обрађује тај и тај.
    Шта може значити таква примедба? Она може казиватк исто што и друга једна примедба: сву ову земљу обрађује он попола са својим оцем. Исто што и примедба код Кузмана Рацкова који је имао фртаљ старе земље: обрађује овај фртаљ земље попола са својим братом. Исто што и код кућног бро}а 417 обрађује од ове сесије половину, а другу половину брат власника куће под бр. 417.
    То јест, сесије се деле попола између чланова породице, али је свака сесија везана за кућу, и пише се на име власника куће за коју је везана; уствари, она је подељена.
    Дакле, једне примедбе говоре о купопродаји старе земље и резервата, о цепању сесија и полутина деобом између наследника. Друге говоре о занимању власника кућа. На основу ових других примедаба можда би се могао кориговати наш утисак о слабом учешћу Срба у занатима, Ако ћемо занатлије само бројати, а не и мерити по тежини им, по спреми, могли бисмо рећи да је у Кикинди, према првом делу овог исказа, било скоро толико занатлија Срба, колико несрба укупно узетих. Немци су око 1815. дали Кикинди два шеширџије, два ужара, бачвара, кожара, пекара, три обућара од којих један чак опанчар, два колара, два цимермана (дрводеље), два кројача од којих један чак кабаничар, а Мађари једног кројача (ваљда сабова), четири чизмара, па чак и пекара и бравара, а од Срба ова два заната нико није радио. Један Мађар је био баштован, три Мађара су били ткачи (од ових један уједно и кантор), један Мађар пиљар; три Немца су пак забележена као крчмари, а један Немац је имао две суваче и две олајџинице.
    Од Срба, ћурчије су били; Јова Чупић, Јоца Жилић, Захарија Јовановић, Никола Исаков (овде су ћурчијски занат радили и отац и син), Ива Гајин, Михајло Јовановић, Петар Теодоровић и Марко Којић.
    Сапунџија је био Аврам Поповић. Кројачи: Васа Пантелић, Јован Табаковић и Јова Јанковић, Чизмари: Самуило Малеш, Живојин Лаковић и Марко Петровић (код последшег је забележено да је отац пиљар, а син чизмар). Олаичар Јефта Миросављев. Ковачи: Никола Павлов и Стева Миоков. Кабаничар Милош Десимировић; воскар Григорије Поповић. Цимерман Мића Дунђер. За Јефту Богдановића је примећено да је берберско сироче (пупила), а за Ннколу Радована да је досељеник и баштован.
    Има још (една разлика између занатлија Срба и несрба. Скоро сви несрби су досељеници, и велика већпна, 18 до 28, стекла је управо толико да купи кућу; шест их је при деоби иберланда добило по јутро земље, један обућар је купио и фртаљ старе земље, а ужар је купио чак целу сесију. Код Срба занатлија се осећа да су то домаћи синови; неки пут им се спомиње и занимање оца; само осморица су без старе земље, без резервата и без ритске земље. Двојица имају по 8 јутара резервата, један полутину старе земље и ланац ритске, а други фртаљ старе земље, а неколицина 5, 4, 3, 2 или 1 јутро ритске. Овакви домородци занатлије можда су били мање упућени на занат, а можда су са мање поуздања у своје руке радили. Као зегчљорадницима, ратари су им се помало ругали: и данас, облачан дан, без жеге u запаре, зове се мајсторски дан, у који занатлије излазе да раде земљу, пошто на сунце не смеју.
    Од трговаца нашли смо у исказу Јову Новаковића и Ђорђа Панића. Затим, удовицу трговца, Марију Георгијевић, и трговчића (Kramer) Самуила Николића.
    Пастири су били Срби (помало и Румуни): Глиша Мокан ie чувао овце а Петар Мунћан свиње; Никола и Ђура Мартивов, Деспот Јеринкић чували су овце; Неца Батански волове, Гавра Сандић, Лука Јованов, Макса Брцански и Јова Миладинов свиње, а Танасија Шећер краве.
    Најзад, куће су имали и неки надничари, и неке слуге. Као надничари су обележени: два Немца, један Мађар, а од Срба: Лаза Грбански, Васко Андрић, Манојло Сударов, Мија Фрунцул и Тодор Крижан. За друге власнике кућа се у примедби каже да служе (ваљда код истог домаћина на годину или нa пола године): Ћирило Каприш, Пера Кивић и Тома Костадинов.
    Међу списима диштриктуалног архива смо нашли један лист с овим подацима о становништву Кикинде године 1834: свега становника 14.800 од тога 7.388 женских.
    Од мушких да je било православних 5880; римокатолика 1465; евакгелика 44, реформата 23, Јевреја 108, што би у свему изнело 14,908 становника.
    По занимању да су мушки били: чиновници и хонораци- ори 46; трговци и занатлије 288; слуге племића (!) 21; ратари 1315; укућани, кертиси (надничари) 1405; деца 4337; свега7412.
    О томе како je пре 150 годнна изгледала Кикинда, знамо само ово.
    На тргу у средини Кикинде налазио се ваљда још пре 1801. такозвани Зелени бунар, и крај њега каменити валов, на КОЈИ је утрошено 240 фор. 48 кр. Тако је забележен овај бунар у протоколима магистратских заседања 17. марта и 13. августа 1801, а 28. августа је забележено да јe диштриктуални пандур Јанко Малогајски послан у Сегедин да донесе разни материјал за копање новог бунара на пијаци Какинде.
    За тај бунар каже Ђорђе Станковић 1869. да је био на пијаци до 1840: ,„Са северне стране великих пијаца стајао је један бунар са високим ђермом; то је био „диштриктски бунар“; вода није за пиће.”
    Где се налазила, како је изгледала, када је зидана општинска кућа у Кикинди, нисмо били срећни да нађемо обавештења. Једино смо нашли да је поглаварство Кикинде 14. јула 1801. молило од магистрата дозволу да за зидање општинске куће (pro erectione domus opidanae) сме пећи око 200.000 цигаља; магистрат je захтевао да се најпре искаже фонд из којег се мисле цигље пећи и зграда дизати. Сем тога, Ђорђе Станковић у својој „историјској цртици” Attendite [ објављеној 1869, каже за тадању „варошку кућу” Кикинде да „не постоји баш одавно”. Ипак, писао је Станковић, већ 1869, мало их је било, „а можда и нема данас у Кикинди никога који би испричати знао, којим је поводом и ко je на варошку кућу ставио натпис Attendite Ј то јест позорствујте, узмите се на ум!“ А он је знао да је тај натпис смислио, опомињући њим Ккинђане „на обзирност и слогу“. Теофил Јојкић је преко тридесет година био бележник Кикинде.
    „Осим лепе варошке куће, на којој се горњи надпис налази, има још лепше диштриктуално зданије које је тек пре тридесет година подигнуто”, писао je Станковић 1869.
    То зданије, звано курија, има своју више него тридесетгодишњу предисторију коју ћемо овде дати на основу увек непотпуних наших бележака.
    Још године 1790, из свог заседања од 3. марта, пошто су опозване реформе Јосифа II, Администрација јејавила магистрату да ће, због укидања судејске табуле, арестанти бити враћени јурисдикцијама, па да магистрат Диштрикта треба да спреми за њих тамашху. Ацмннистрација је зато наредила коморском инжењеру Костки: када пође у Мађарску Кањижу ради градње моста, нека сврати у Кикинду те, у споразуму с магистратом, изабере згодно место за зидање магистратске зграде, нек изради нацрт и прорачун, имајући на уму да на спрату нове зграде треба да станују судац и бележник Диштрикта, да онде треба сместити канцеларије Диштрикта и регистратуру, а приземно треба да станује кастелан (профуз), треба да има соба за стражу и тамница. 24. марта 1790. Комора је Костки наредила да одмах иде у Кикинду због овог зидања, Магистрат је пак упутила нека спрема грађевински материјал, нека уговара са столарима, браваримаи стакларима.
    Године 1791. рађено је на проширењу градилишта за нову зграду магистрата, 1. јуна 1791. поништио је магистрат продају куће поручника Саве Новаковића. Ову је најпре био купио бивши сенатор Петар Биримац за 1025 фор,, а онда је продао сенатору Стефану Јакшићу. Међутим, уплану за зграду Диштрикта је већ предвиђено, да се зида на месту те куће, коју је магистрат 4. августа 1791. и примио. Овог дана је магистраг докупио u кућу трговца Ђорђа Николића ради проширења градилишта.
    Међутим, решењем Администрације од 21. јула 1802. одгођено је зидање курије за срећнија времена, Ипак, магистрату је одобрено да у ову сврху купи и кућу Симеона Петровића која се, скоро рушевина, налазила на углу, да купи и земљу која зе налази на тој кућној нумери, али да без вишег одобрења не приступи том зидању. Године 1825. одобрено је зидање Курије и на највишем месту. Треба послу приступити већ и зато што благајну Диштрикта притискује кирија ко)у магистрат плаћа за горњи спрат општинске куће. На том слрату архив Диштрикта није заштићен од пожара, а на њем нема доста просторија за канцеларије, за регистратуру, за бележништво. А зграде за благајну и за тамницу у слабу су стању. Зато је 3. септембра 1825 закључено набавити 3000 пож. мерица креча, те је 4 априла 1826. магистрат узео на знање да је тај креч набављен, мерица no 42 кр. сребра.
    А кад )е прошло скоро још десет година, 8. октобра 1834. известила је Администрација магистрат да је цес. краљ. Придворно грађевинско звање у плановима израђеним за подизање диштриктуалне курије у Кикинди нашло више погрешака, зато треба, у споразуму са коморским грађевинским мерником Krotzer, нове планове и пројекте поднети ревизији више власти. 1
    А онда још пет година, и 22. јануара 1839. известила је Администрација магистрат да је владар одобрио зидање курије под надзором коморског мерника Мартина Крецера за своту од 61.254 фор. сребра. Има се одржати минуендо лицитација.
    Исте, 1839. године израђен је и кључ за расподелу кулука при зидању курије. На свако јутро иберланда имали су становници дати једног надничара, а на четири јутра човека и кола за један дан, иначе глоба од 1 односно 4 фор, шајна. Пошто сви становници Диштрикта без изузетка имају више или мање иберланда, овај је кључ био праведан. А имали су дати: Свега 28.198 надница. 29. јула 1839. Администрација је одобрила погодбу каменова за степенице у курији за своту од 488 фор. сребра, уговоре пак о браварским пословима, предвиђене у 2398 фор. сребра, искала је да јој се поднесу на одобрење.
    После овога, имамо из године 1841. неколико бележака које говоре о зндању курије. Спољашње довршење зграде запело је било због камена у који је био урезан грб Диштрикта, тешког преко 40 центи, који је требало поставити на забат зграде. Позвани су угледни зидари из околине да се приме дизања тога камена, али су они превише искали, јер да морају из Пеште донети скупа реквизита за тај посао. Матија Шварц, међутим, зидар из Кикинде, који јe испрва тражио 305 фор, сребра, пристао је после да га сврши за 200 фор„ и понуда му је примљена у нади на више одобрење. Исте је године преговарано и о патосању диштриктуалне дворане паркетом. Столари су за комад паркета од мека дрвета тражили 2 фор. 30, а од тврдог дрвета 3 фор. 45 кр. шајна. Столар Волф из Бечкерека је понудио да паркет донесе директно из Беча.
    Загим, погађана су врата која воде у дворану, и из ње на балкон који је добио железну ограду.”
    Редовни фискал Александер Исаковић је реферисао да за унутрашњост дворане треба неколико огледала. Он јe дознао да Национална касина у Темишвару има на продају осам таквих огледала, и то четири у дужини врата дворане, а четири мања, а дала би их за 200 фор. сребра. Исто тако има потребне драперије које би дала за 180 фор. шајна. Магистрат јe закључио огледала купити, а драперије одгодати до бољих времена. Најзад, Исаковић је реферисао да за довршење курије преостаје само још осветљење њене дворане. Поднео јe предрачун пештанског стаклара А. S. Klausz, за лустер од 48 свећа и два мања по 24 свеће, све то за 325 фор. сребра, те јe решено замолити и за ту набавку одобрење Администрације.
    Из занисника магистратских заседања видимо да је у курији био и стан за краљ. комесара. А много јe потрошено на ово зидање, много внше него што је пројектовано.
    Зато јe још и 4. марта 1847. Администрација искала да јoј се наново поднесу рачуни КОЈИ ће боље оправдати што јe изнад одобрене своте од 61,259 фор, потрошеао на ово зидање још 31.773 фор. сребра.

    ИЗВОР: Васа Стајић – Великокикиндски диштрикт 1776 – 1876, Нови Сад, 1950.

  5. vojislav ananić

    КИКИНДА

    Општина Кикинда се простире у северном делу Баната и обухвата простор од 782 км2. Општину чине град Кикинда и 9 насељених места: Банатска Топола, Банатско Велико Село, Башаид, Иђош, Мокрин, Наково, Нови Козарци, Руско Село и Сајан.
    Седиште општине је у граду Кикинди. Град Кикинда лежи на 45. степену и 31. минуту северне географске ширине и 20. степену и 30. минуту источне географске дужине и на 82 м надморске висине, а обухвата простор од 13,5 км2.
    Град је типично насеље панонског типа, изграђено по принципима терезијанске епохе. На простору око града налазе се богати трагови остатака старих и исчезлих култура и цивилизација. Бројне хумке, некрополе и многа археолошка налазишта у околини сведоче да су овде људи живели у организованим заједницама и пет хиљада година пре нове ере.
    Ово подручје је било привремено или трајније боравиште припадника многих народа који су пристизали у панонску низију. Ту су трагови култура млађег каменог и бронзаног доба, келтске цивилизације, дачана, сармата…
    Банат је под турску власт пао средином XVI века. Турци су у овим крајевима били присутни до 1718. године. Прва православна црква у Кикинди, као дашчара покривена шиндром са одвојеним звоником, подигнута је 1753. године у време када су поморишки Срби насељавали Кикинду.
    Садашња православна црква погигнута је 1771. године, а иконостас цркве израдио је 1780. године Теодор Илич- Чешњар. У дргој половини XIX века, око 1880. године подигнута је садашња римокатоличка црква.
    За заслуге у одбрани Аустрије од Турака, Кикинђани су добили 1774. године, заједно са још 9 околних села, привилегован положај и одређена права у оквиру Великог кикиндског диштрикта који је постојао све до 1876. године.Када је Кикинда 1893. године проглашена градом, имала је око 24500 становника.
    Исте године је саграђена “Градска кућа”, садашња зграда Скупштине општине. Од средине XX века град је почео брже да се развија, а тиме се и број становника брже повећавао, тако да данас Кикинда има око 43000 становника.
    Данас је Кикинда модеран индустријски град са бројним развијеним здравственим, просветним и културним институцијама.

  6. vojislav ananić

    КИКИНДА

    Први запис са називом Кикинда потиче из XV века и то у латинским именским облицима Кеwкенд и Нагкекен. Каснији мађарски аутори су протумачили да ови облици значе исто што и Кöкéнyд, односно на српском – трњина. Ипак, етимолошко значење назива није до краја објашњено. Иначе, до краја Другог светског рата град је носио име Велика Кикинда.

  7. vojislav ananić

    КИКИНДА

    Град Кикинда се налази на територији богатој остацима старих и несталих култура. Бројни археолошки налази су сведочанства људи који су живели овде пре више од седам хиљада година. Људи су долазили и одлазили, живели и нестајали, у зависности од различитих историјских околности.
    Средњовековна историја
    Два важна средњовековна насеља постојала су у близини данашње Кикинде. То су насеља Галад и Холош. Галад је био један од најстаријих словенских насеља у северном Банату и изградио га је Словенски Војвода Глад у 9. веку. 1337. године Галад је насељен готово искључиво од Срба. Ово насеље је уништено током Аустро-Османских ратова крајем 17. и почетком 18. века. Холош (познат као Велики Холош) био је локални административни центар у 17. веку, за време Отоманске управе. Ово насеље је такође уништено крајем 17. века.

    Према неким изворима, старије насеље по имену Кекењ је постојало на овој локацији. Име Кекењ је први пут забележено 1423. године, као својина Угарског краља Сигисмунда. 1558. године је било насељено искључиво Србима. Оно је напуштено након Банатског устанка 1594. године.

    Историја данашње Кикинде може се пратити од 1751-1752 године, када је насељена област у којој се тренутно налази град. Први досељеници су били Срби, а Хабсбуршка граница војног корпуса је заштићена граница против Османлија рекама Мориш и Тисе. Након Пожаревачког мировног споразума, где је постигнут споразум између Хабзбуршке монархије и Отоманског царства, Османлије су изгубиле Банат и Срби су остали без посла. Новоосновано насеље је убрзо организовано, а бивша граница војног корпуса започела нов, пољопривредни начин живота. Неколико деценија касније, заједно са Србима, Немци (Банатски Немци), Мађари, и Јевреји су населили подручје.

    Савремена историја
    Око двадесет година након оснивања насеља, 12. новембра 1774. године Аустријска царица Марија Терезија, путем посебне повеље, формирала је Великокикиндски привилеговани округ (Великокикиндски диштрикт) , као посебна административна јединица феудалне владе са седиштем у Кикинди. Поред тога, округ Кикинда убраја још девет насеља српских пограничних војних објеката у Северном и Централном Банату: Српски Крстур, Јозефово (данас део Новог Кнежевца), Мокрин, Карлово (данас део Новог Милошева), Башаид, Врањево (данас део Новог Бечеја), Меленци, Кумане и Тараш. У том периоду, становници ових места су имали значајне економске, политичке привилегије и чак привилегије Хабсбуршке монархије. Округ је функционисао са прекидима, све до 1876. године када је укинута, а Кикинда је издвојена и организационо и административно под директном командом Торонталске жупаније са седиштем у Великом Бечкереку (данас Зрењанин), који покрива највећи део територије данашњег Баната.

    1848/1849. године је одржан чувени Српски устанак у Војводини. На почетку, грађани Кикинде су изразили, готово једногласно, социјалну побуну, а касније је побуна претворена у националну и Кикинда је постала део српског војводства – српског аутономног региона унутар Аустријског царства. Током рата, Српска и Мађарска влада су долазиле на власт над градом једна за другом, у пратњи великих сукоба, патње и разарања. То је био један од најтежих и најсложенијих периода у историји Кикинде.

    Између 1849. и 1860. године Кикинда је била део Војводства Србије и Тамиш Баната, одвојеном од Аустријске круне. 1860. године ова Аустријска круна је укинута, а Кикинда је укључена у Торонталски округ, у Краљевини Мађарској након компромиса 1867. године.

    Занимљив податак је, да је крајем 19. века Кикинда најгушће насељено место у округу Торонтал, са 22.000 становника. Пруга која повезује Сегедин, Кикинду и Темишвар изграђена је 1857. године и представља најстарију пругу на територији данашње Србије Период од краја 19. века до почетка Првог светског рата био је миран и плодан период у историји Кикинде и забележен је снажан привредни и урбани развој града. Поред тога, сликовито језгро града, које је било и још увек постоји као идеална компонента Кикинде и данас формиран, а град је добио дефинисану локалну власт 1895. године (статут, сенат, представник града, градоначелник, итд). Према попису из 1910. године Кикинда је бројала 26.795 становника, од којих је 14.214 (53%) Срба, 5.968 (22.27%) Мађара, а 5.855 (21,85% ) Немаца.

    Завршетак Првог светског рата (20. новембар 1918) означава један од најважнијих тренутака у историји Кикинде. Улазак Српске војске у град представља остварење Кикинде у тежњи да се уједини са Србијом. Од 1. децембра 1918. године град је био део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, град је веома страдао у економској сфери, како се налазио у залеђу, између две границе, са неповезаним саобраћајницама. Период између два светска рата није био период економског просперитета. 1921. године број становника Кикинде је 25.774, од тога су 15.000 (58%) Срби и Хрвати, 5.500 (21%) Немци (Банатски Немци), 4.000 (16%) Мађари и 5% Румуни. Између 1918. и 1922. године Кикинда је део Банатског округа. Између 1922. и 1929. године је део Београдске области, а од 1929. до 1941. године је део Дунавске бановине. Након само двадесет година мира, 1941. године, Кикинда је ушла у буран период Другог светског рата, током којег је окупирана од стране Немачких трупа. Банат коме Кикинда припада је направио аутономну област у оквиру Србије и стављен је под контролу Немачке мањине у региону. Град је ослобођен 6. октобра 1944. године и од 1945. године је био део Аутономне Покрајине Војводине у оквиру нове Социјалистичке Југославије.

    Економска и политичка организација и структура у граду се знатно променила. Било је промена у етничкој структури града током и након рата. Немачке (око 22%) и Јеврејске (око 2%) популације је изгубљено. 1940. године је било око 500 Јевреја у граду. У августу 1941. године они су депортовани у Сајмиште, логор смрти код Београда. 1944. године један део Немачког становништва отишло је из региона, заједно са пораженом Немачком војском. Они који су остали су били (током 1944-1948) заточени у радним логорима. Након укидања логора, преостало Немачко становништво је напустило Југославију због економских разлога и отишли Аустрију и Немачку.

    Одмах након завршетка Другог светског рата, 1948. године, Кикинда је имала популацију од 28.070 становника. Период од средине 1960-их до средине 1980-их, као и период од краја 19. и почетка 20. века, карактерише динамичан развој града: нове фабрике и производни погони, нови блокови станова и стамбених насеља, разни предмети општег друштвеног интереса и поплочане улице, дефинитивно је нагласио и формирао урбану димензију Кикинде. 1971. године град је имао 37.487 становника.
    Планирање града
    Град спада у групу тзв. планираних организованих насеља. Планови улица и раскрсница су завршени у другој половини 18. века у складу са стандардним урбанистичким плановима тог времена, који су се користили за изградњу нових насеља у Банату. Ти планови су дефинисали насеља са редовно постављеним и широким улицама, које се секу под правим углом, са централним градским тргом, пијацом, црквама, градском скупштином, школама, пабовима, итд.
    Извор: Интернет

  8. vojislav ananić

    ПРОМЕНЕ МОРФОЛОГИЈЕ КОЛОНИСТИЧКОГ НАСЕЉА БАНАТСКО ВЕЛИКО СЕЛО

    Светлана Мадић

    Примљено: 20.03.2015. | Прихваћено: 13.06.2015.
    РЕЗИМЕ: У оквиру кикиндске општине налази се насеље Банатско Велико Село. Село су формирали колонисти у 18. веку. Првобитно су формирана три мања насеља, Свети Хуберт, Солтур и Шарлевил. Терезијском колонизацијом, насе- љени су Немци и Французи, док су временом Французи понемчени. Насеља су плански грађена по налогу бечког двора, по систему поља на шаховској табли са улицама које се секу под правимуглом. Солтур и Шарлевил су имали правоугаони облик, докје Свети Хуберт имао квадратну основу. Одвојена села егзистирају до половине 20. века. Тек после Другог светског рата, долазе колоности са простора Босне и Херцеговине, тада се демографска слика насељау потуности мења. Године 1947. насеља Свети Хуберт, Солтур и Шарлевил се спајају у Банатско Велико Село. На тај начин насеље добија нетипичан облик за војвођанске пределе.
    Кључне речи: Свети Хуберт, Солтур, Шарлевил, колонизација, Банатско Велико Село

    УВОД
    Најважнији моменти у историји насеља су две велике колонизације. На тај начин, долазак колониста и њихов живот на овом простору предодредио је даљи развој насеља. Првом терезијском колонизацијом на ове просторе су дошли Немци и Французи и тада се први пут спомињу Свети Хуберт, Солтур и Шарлевил. Другом колонизацијом, после Другог светског рата, досељавају се колонисти са простора Босне и Херцеговине и Хрватске. Тада се дешавају кључне промене које су утицале на облик насеља, али и даљи развој насеља.
    Банатско Велико Село је насеље у источном делу кикиндске општине, на про- стору између Кикинде на западу и српско-румунске границе на истоку. Катастар- ска општина села се граничи са катастарским општинама Накова на северу, Нових Козараца на југу, Кикинде на западу и државном границом са Румунијом на истоку. Са Кикиндом има везу асфалтним путем и железничком пругом (11 km) Кикинда-Жомбољ-Темишвар. Источна периферија Банатског Великог Села је од границе удаљена 2-3,5 km, а од првог румунског села Мали Комлуш 4 km према југу (Бугарски, 1996б). Банатско Велико Село је од Кикинде удаљено 13 km.
    Саобраћајни положај је, због удаљености од Кикинде и осталих већих градова, неповољан. Положај у односу на реке је такође изразито неповољан јер поред села не протичу веће реке. Развијен је једино локални саобраћај који повезује села са осталим насељима кикиндске и новцрњнске општине.
    ПОСТАНАК НАСЕЉА И РАЗВОЈ НАСЕЉА
    ОД НАСТАНКА ДО 20. ВЕКА
    Марија Терезија је 1763. издала колонизациони патент за Угарску. Коморска земља је изнајмљена предузимачима који су се обавезли да ће је населити. Ово је током наредних година привукло неколико хиљада колониста из западне и југозападне Немачке. Године 1772. ступио је на снагу нови импопулациони патент који је предвидео земљишта да би се видело колико још Немаца треба населити у српска и румунска села, да би их научили бољим пољопривредним методама и техникама. Колонисти из ове партије су долазили из Шлезије, Моравске и Чешке, а насељеници су врбовани и у Алзасу и Лотарингији. Део колониста из ове две регије био је и француске националности. Француски живаљ се са немачким населио управо у селима Сент Хуберт, Шарлвил и Солтур. Французи су временом по- немчени и помађарени, задржавши само француска презимена (Јањетовић, 2009).
    На камералним земљиштима прво се насељавају пензионисани официри и отпуштени војници, до четири стотине породица, како би се укидањем њихових пензија што више растеретила државна благајна. Остала земља издавала би се богатим грађанима са обавезом колонизације. Колонистима је зајемчено ослобађање од пореза, земљорадницима за шест, а занатлијама за десет година, уз то дата им је на отплату грађа за кућу и огрев. Онима који би се настанили на спахилуцима, зајемчено је ослобађање од пореза на три, а на камералним поседима на четири до седам година, према квалитету земљишта. Сваком домаћинству је дато право слободног сељења. Дажбине су биле велике и износиле су једну форинту, по двадесет комада живине, по две гуске и десет свиња, сем тога, од аграрних производа 1/10 на име парохијала, а 1/9 или 1/8, према квалитету земље, спахијама. Од шума и утрина додељен је по један сразмеран део свакој општини на име заједнице (Allmende). Занатлије добијају, сем куће и грунта, једну парцелу оранице (Kukurutz-Acker) за одгој свиња и живине и парцелу ливаде за једну или две краве. Свака кућа треба да буде означена бројем. У свакој општини треба да буде смештен по један хирург, или на три, четири мање општине. Приликом доласка свака породица је добијала парче земље (сесију) која је износила 35 јутара. Свима је дата кућа, семе, намештај и прибор за пољопривредни рад, а трговцима и занатлијама 50 форинти за потребан алат. Сва та задужења колонисти су имали у својим задужним књижицама (Schuldbuch) и морали да врате за 6 година (Јанкулов, 1961).
    У периоду 1769-1770. године насељавају се поменуте три општине. Досељеници су били француске националности, већином из Лотарингије. Насеља из овог периода грађена су на камерном добру по плану генерала Нојмана и Хиделбранда. Насељеници су изградили три села и назвали их именима своје постојбине у Француској: Сент Хуберт, Солтур, Шарлевил.
    Сент Хуберт је насеље које се налази јужно од Солтура и југозападно од Шарлевила. Име му потиче од назива села Сент Хуберт, које се налази код Меца (североисточна Француска). У документима се срећу различите форме овог назива, франц. Saint Hubert, нем. St. Hubert, мађ. Szent Hubert, а до 1922. године зове се Свети Хуберт. У Сент Хуберту изграђено је 1772. године 80 кућа у коме је живело 317 становника, док је 1777. године било 82 куће са 415 становника. По подацима из једног мађарског документа у једном тренутку у селу је било 976 становника католичке вероисповести, 44 становника православне вероисповести и 14 Јевреја (Арсенијевић, 1992). У Сент Хуберту је био знатно већи број чланова по једном домаћинству, него у оближњим селима, у просеку 10,4. Разлог томе је обичај немачких кметова да стари остају са младима у истој кући (Хегедиш, 1987).
    Солтур је насеље које заузима простор северно од Сент Хуберта. Назив Солтур потиче од једне усамљене куле из турског периода која је служила као осматрачница, док је све остало пусто после најезде Турака. У документима се срећу различите форме назива поред франццуског назива „la seule tour” (усамљени торањ, кула), наилазимо и на немачки Soltur и на мађарски Szentborbela, што је и званичан назив села после аустроугарског споразума 1867. године. Године 1922. назив насеља се мења у Солтур. У њему је изграђено 1772. године 60 кућа у којима је жи- вело 283 становника, а 1777. године 67 кућа са 303 становника, сви су били француске националности. По једном мађарском документу у Солтуру је живело 706 становника католичке вериосповести, 24 становника православне вероисповести и 2 Јевреја. Као заштитница села спомиње се Света Барбара (Арсенијевић, 1992).
    Шарлевил је насеље северозападно од Сент Хуберта. Француски досељеници су свом новом месту дали име по истоименом градићу Charleville (Шарлов град) код Меца. У њему је изграђено 1772. године 60 кућа у којима је живело 278 становника, док је 1777. године било 67 кућа и 270 становника (Латиновић, 2006).
    Колонисти насељени по овим селима били су из следећих места: Меца, Аракјура, Франшевија, Мојанвика, Дорсија, Дијеза, Бергавија. Тим Французима придружили су се и Немци из области: Мајнца, Тријера, Вирцбурга, Инглоштат и Насауа (Арсенијевић, 1992).
    У селима и пољима су били бунари, поред села пашњаци, слободно земљиште, баште и виногради. Свако село је добило школу, општинску кућу, апотеку, а више општина по једног лекара („фелчера“) и по једну гостионицу („бирт“). У школама је поред немачког уведен и мађарски језик, тек 1890. године. Настава се на мађарском изводила до 1919. године (Hess, 1927).
    Села су имала заједничку цркву у Светом Хуберту. Села су имала своје шуме, врбаке и дудове. Око друмова и око утрина које опасују села засађени су дудови за хлад и гајење свилене бубе. Атари су подељени на три типа њива, а на ивици атара простирале су се ливаде које су служиле за сенокос и испашу стоке. Пољске парцеле су одређене пољским путевима (Утак).
    Солтур и Шарлевил су у облику правоугаоника док је Свети Хуберт имао квадратну основу са страницама од 800 m дужине. Насеља су имала већи трг, док је у средини црква, а около јавне зграде. Насеља су плански грађена по налогу бечког двора, по систему поља на шаховској табли са улицама које се секу под правим углом. Уздужне улице су оријентисане ЈИ-СЗ. Куће су ушорене са правим уздужним и попречним улицама (Gassendort) и са по једним општинским бунаром за сваку улицу. Главне улице су широке 18 до 20 хвати (34 до 38 m), а споредне 6 до 8 хвати (11,4 до 15 m), ради што лакшег саобраћаја, а у случају пожара стварања погодних услова за његово локализовање. Фронт куће је окренут ка улици, штале и шупе су у продужетку куће, а нипошто по фронту, да се пожар не би ширио на суседне куће. Прве колонистичке куће градили су Срби и Мађари из околних места, а касније сами Немци. Колонисти су поред куће и земље добили још и стоку, исто тако дат им је на отплату и прибор за рад (Мандић и сарадници, 1988).
    Захваљујући подацима званичних пописа, који се налазе у књизи Николаса Хеса из 1927. године, подацима јозефинског пописа за период 1784-1787. године и подацима о броју становника округа Велики Бечкерек за 1850. и 1857. годину који се налазе у библиотеци Матице српске, може се пратити број становника у Светом Хуберт, Солтуру и Шарлевилу.
    На основу доступних података, примећује се да се број становника у сва три села повећавао. Највећи број становника забележен је у Светом Хуберту, 1.426 ста- новника. Од првих пописа са краја 18. века па до друге половине 19. века управо је у Светом Хуберту забележен највећи пораст становника. Највећи пораст становника у Светом Хуберту је забележен 1821. године када се за непуних 30 година број повећао за 298 становника. За цео период посматрања, Шарлевил и Солтур, свако насеље понаособ није имало 1.000 становника. Тој цифри највише се приближио Солтур 1870. године, када је имао 917 становника.
    Французи су се доселили са породицама. Свака породица је имала просечно 8 до 12-торо деце, а понеке чак и 15. Међутим, епидемичне болести које су тада завладале, у овим насељима, косиле су децу, тако да, код већине породица од 10-12 деце, највише је 3 или 4 доживело десету годину. Најжешћа је била колера 1831. и 1873. године. Од тада се јављала ретко и у слабијем степену. Из страха од болести, многи насељеници су се вратили у стару отаџбину.
    Око 1860. године било је још неколико старијих жена које су међусобно разговарале француски. Последњи Француз који се у Банат доселио из Лорена и који је је говорио француски умро је 1866. године (Правда, 1936, стр. 7).
    РАЗВОЈ НАСЕЉА У 20. ВЕКУ
    Почетком 20. века ситуација у селима се није битно променула. Свети Хуберт, Шарлевил, Солтур и даље су постојали као одвојена насеља. Већинско становништво је и даље било немачко. Промене великих размера су уследиле после Другог светског рата.
    По попису из 1921. године, првом попису на простору Војводине, а у оквиру Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ова села су била у оквиру среза Жомбољ. Док су уследиле промене у каснијем периоду, јер су по попису из 1931. године ова села припадала срезу Јаша Томић.
    По попису из 1921. године примећује се да је Свети Хуберт имао највећи број становника. До следећег пописа 1931. године ситуација се није много променула, највећи број становника се примећује управо у Светом Хуберту, 82 становника више него по прошлом попису. У Солтуру и у Шарлевилу је у поменутом периоду примећен пад броја становника. У сва три села је у време пописа забележен већи број особа женског пола.
    Од индустријских објеката у скоро сваком селу је била циглана и млин. У Светом Хуберту је постојао моторни млин „Браћа Канг“ и циглана Јакоба Мушонга. У Шарлевилу је такође постојала циглана Јакоба Мушонга, као део концерна Bohn M. et Co. У Солтуру је исто постојала циглана али власника Јозефа Вула (Jozef Wuhl) и сирћетана Јаноша Обердинга. Села су имала одређена удружења, у Светом Хуберту је постојало Певачко Друштво и немачка читаоница. У свим насељима постојао је Црвени крст (Историјски архив Војводине).
    У Банату је 1919. и 1920. године била најбројнија немачка народност, која је уживала благонаклони став државних власти. Ове општине до априла 1941. године припадају срезу Јаша Томић. Домаћи Немци су за време рата организовали своје добровољачке јединице „Dojče Manšaft“, имали су свој полицијски апарат, да би свим својим снагама стали у службу нацистичке Немачке (Мандић и сарадници, 1988).
    По завршетку Другог светског рата, демографска слика насеља се у потпуности мења. Немци, који су били савезници нацистичке Немачке су стрељани или одведни у логоре широм Баната. Велики број немачког становништва по пуштању из логора преселио се у Немачку и друге земље, остављајући читава домаћинства празна.
    Ова села су почела поново да се насељавају 1945. године, по други пут у својој историји. Колонисти су сада дошли махом са простора Босне и Херцеговине. Колонисти су затекли куће које су грађене од чврстих материјала, ограђена и уређена дворишта са свим помоћним објектима за пољопривреду и сточарство па нису имали потребе за грађењем нових објеката. Чак и данас велики број становниш- тва у Банатском Великом Селу живи у старим „швапским” или тачније речено, немачким кућама, осим месне заједнице и околних објеката, мало је нових грађе- вина у селима. Године 1947. спајају се ова три насеља и од њих настаје једно веће насеље. Спајањем Светог Хуберта, Солтура и Шарлевила настаје Банатско Велико Село.
    ОБЛИК ОСНОВЕ И СТРУКТУРА НАСЕЉА
    Карактеристично за војвођанска насеља је да су грађена као колонистичка насеља, за време Аустро-угарске монархије. Насеља су плански грађена, са унапред одређеним обликом насеља, ширином улица, изгледом кућа и изгледом централног дела насеља. Насеља Свети Хуберт, Солтур и Шарлевил (Банатско Велико Село) су плански грађена насеља, са правилним обликом.
    По мапама из 1875. године, уочава се правилан квадратни облик насеља Свети Хуберт, док насеља Солтур и Шарлевил имају правилну правоугаону основу. У централном делу насеља су биле смештене црква (једино у Светом Хуберт), школа, општинска кућа и сви остали важни објекти.
    Спајањем села изграђени су нови путеви који спајају ова три дела Банатског Великог Села. Тако су иза последњих кућа између Солтура, Шарлевила и Светог Хуберта остале баште и оранице.
    Јужни део насеља је простор некадашњег села Свети Хуберт. Овај реон се и данас назива по првобитном имену. Северно од њега је реон Солтур, а северозападно, у правцу Кикинде је реон Шарлевил. Кроз њега пролази највећи део саобра- ћаја, јер је најближи Кикинди. Северно од реона Свети Хуберт, пре скретања из реона Шарлевил према реону Солтур је центар данашњег насеља. Ту је смештена зграда месне заједнице, школа, парк, завичајна кућа, базени.
    Структуру насеља представља његово унутрашње уређење или структура. То су пре свега ширине и правци пружања улица, густина уличне мреже, тргови и неизграђене површине. На основу правца пружања улица можемо издвојити линеарну, радијалну, решеткасту, мрежасту и мешовиту структуру.
    Стара насеља Свети Хуберт, Солтур и Шарлевил су имали типичну решеткасту структуру тј. структуру шаховске табле. Њу карактеришу праве и међусобно паралелне улице које се са споредним улицама секу под правим углом. За овакву градњу потребна је релативно равна топографска површина без већих препрека. У Војводини је више од половине насеља овако уређено (Ћурчић, 1992).
    У Банатском Великом Селу унутрашња структура реона није нарушена. Колонисти су изградили мање улице на периферији реона и улице које ће спојити ове реоне. Доласком колониста улице добијају називе по народним херојима. Све улице имају тротоаре и асфалтне путеве.
    Укупна дужина улица је 21 km. Најдужа улица је главна улица, дужине 3,6 km. Кроз њу води пут ка Накову и Кикинди. У селу има има укупно 22 улице, 10 уздуж- них и 12 попречних. Друга по дужини је улица Десанке Максимовић, која се раније звала улица „Моше Пијаде“. Дугачка је 1,5 km и једина је улица која спаја реоне Шар- левил и Солтур. Ове улице су изграђене 1962. године, преко опеке, коју су Немци изградили, стављен је асфалт (Латиновић,2006). Реони Шарлевил и Свети Хуберт су спојени Омладинском улицом. Реони Шарлевил и Солтур су спојени улицом Десанке Максимовић. Реони Солтур и Свети Хуберт су спојени улицом Николе Тесле.
    Улица „Бранка Кудриша“ је променула назив у улицу „Никола Тесла“. Мање, периферне улице као што је „Војвођанска“, „Бранка Ћопића“, „Пане Ђукића“, „Петровачка“ у реону Шарлевил, улица „Босанска“ и „Никола Тесла“ у реону Солтур, улице „Симе Шолаје“ према језеру Лагуна и на супротној страни реона, „Марка Орешковића“ и „Железничка“ у реону Свети Хуберт су или продужене или накнадно изграђене доласком колониста
    У центру Банатског Великог Села, (који се налази између три реона) налази се један од два парка, ФК „Козара“ и стадиони, базени на отвореном и завичајна кућа. У селу постоји и вештачко језеро „Лагуна“, које је уређено за одмор и рекреацију.
    Колонисти из Босне и Херцеговине затекли су у сваком од ових насеља по једну празну школу, спајањем насеља, старе школске зграде су порушене. Нова школска зграда је изграђена у централном делу новог већег насеља, поред зграде Месне заједнице.
    Највећи висински објекат у насељу је православна црква, која је почела да се гради 2007. године. До 1952. године у Банатском Великом Селу је постојала римокатоличка црква, за коју је поменуте године добијена грађевинска дозвола за рушење. За изградњу храма одабрана је локација, која је налази у близини места где је некада постојала римокатоличка црква. Насеље има два православна гробља, која се налазе на периферији реона. У Банатском Великом Селу католичко гробље је порушено. Налазило се северно од Светог Хуберта, близу католичке цркве. Сматра се да се на том месту данас налази парк.
    ФИЗИОНОМИЈА НАСЕЉА
    Физиономија је најхетерогенија морфолошка карактеристика насеља, то је и особина која је за посматрача најуочљивија. То су силуета насеља, висина, размештај и старост зграда, ширина и правци пружања улица, тргова и друге неизграђене површине, коришћен грађевински метеријал, конструкција кровова, друга архитектонска решења, маркантне зграде, ширина хоризонта у насељу, колорит зграда, зеленило и др. Сви поменути елементи се могу поделити на две велике групе, оне које се могу запазити само из даљине и оне које се посматрају унутар самог насеља, тј. спољашња и унутрашња физиономија (Ћурчић, 1992).
    Једине вертикале у насељу су црква, вагрогасни дом, силос и усамљени оџак некадашње циглане на периферији Банатског Великог Села. У насељу су заступљене типичне војвођанске ниске куће.

    ТИПОВИ КУЋА
    Код старих немачких кућа могу се разликовати такозване попречне куће или куће на бразду, пружају се попречно у односу на правац пружања улице. И уздужне или куће уз пут, које се пружају у правцу пружања улице. Куће су грађене од черпића и цигле.
    Попречна немачка кућа има четири прозора до улице и прилично је светла. Врата која се настављају на ходник, представљају улаз у кућу. Док дрвена капија и мала ограда одвајају једну од друге куће. Из ходника улази се у кухињу, иза кухиње је остава или „шпаиз“ и из кухиње се улази у собе (често је било две собе). Двориште није широко, али је дугачко, ширина дворишта износи око 10 m, али дужина износи око 50 m. Оно је најчешће подељено на два дела, прво двориште или горње и друго двориште или доње. Горње двориште је сређено, поциглано, и са цвећем, док је доње двориште економски део куће са стајама за стоку и храну. Баште нема, или су врло мале.
    Уздужна немачка кућа до улице има два или три прозора, улаз у кућу може да буде са улице па кроз ходник, а може и из дворишта. До улице се налази једна соба, до ње је кухиња, па друга соба, с тим што се из кухиње улази у оставу. Постоји још једна соба у дворишту. Изглед дворишта је исти као и код претходне куће. Овакве куће имају обавезно подрум. Модерни тип кућа се разликује од осталих типова по изгледу, величини, унутрашњем распореду и материјалу од којег је грађена (Божичковић, 1981).
    ЗАКЉУЧАК
    Банатско Велико Село по физиономији насеља одступа од типичних војвођанских насеља. Свети Хуберт, Солтур и Шарлевил су настала као типична колонистичка насеља у 18. веку, насељена претежно немачким становништвом. Као одвојена насеља, егзистирала су више од једног века. За то време насеља су захватиле разне промене. Број становника се константно повећавао, првобитни француски живаљ је полако нестајао. У Светом Хуберту, Солтуру и Шарлевилу француским језиком се говорило до друге половине 19. века. Уместо француског у селима је званични језик постао немачки. Остала су само француска презимена и обичаји који указују на право порекло колониста. Број мађарског становништва се повећавао, док су Срби и Румуни чинили мањине у селима.
    Иако мала, села су била добро организована и опремљена. Структура села је била решеткаста, попут шаховске табле. У центу насеља су се налазиле све најважније институције у селу.
    Најбитније промене у овим насељима догодиле су се по завршетку Другог светског рата. Целокупно немачко становништво је протерано, или су побегли у Немачку. Њихове куће, домаћинства и њиве држава је доделила новим колонистима, који су дошли из Босне и Херцеговине (мали број и из Хрватске). Насеља Свети Хуберт, Солтур и Шарлевил се спајају 1947. године и од тада постоје под називом Банатско Велико Село. Данас је већинско становништво српског порекла, а од мањина су присутни Мађари и Роми.

    ИЗВОР: Зборник радова Департмана за географију, туризам и хотелијерство
    44-1/2015.

  9. Заиста ме интересује да ли се читају овако дугачке објаве?