Општина Горњи Милановац:
Бело Поље, Бершићи (од 2007. године Беришићи), Богданица, Бољковци, Брајићи, Брђани, Брезна, Брезовица, Брусница, Варнице, Велереч, Враћевшница, Врнчани, Гојна Гора, Горња Врбава, Горња Црнућа, Горњи Бањани, Горњи Бранетићи, Горњи Милановац, Грабовица, Давидовица, Доња Врбава, Доња Црнућа, Доњи Бранетићи, Драгољ, Дренова, Дружетићи, Заграђе, Јабланица, Калиманићи, Каменица, Клатичево, Коштунићи, Крива Река, Леушићи, Липовац, Лозањ, Лочевци, Луњевица, Љеваја, Љутовница, Мајдан, Мутањ, Накучани, Неваде, Озрем, Полом, Прањани, Прњавор, Рељинци, Рудник, Ручићи, Сврачковци, Семедраж, Синошевићи, Срезојевци, Таково, Теочин, Трудељ, Угриновци, Церова, Шарани и Шилопај.
15. мај 2013. у 00:27
Милодан
Порекло становништва села општине Горњи Милановац, Драгољ. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Ово село лежи у басену Качера. Са источне стране одвојено је од Босуте реком Расловом. И овде, као и у Босути, оштро се разликује пластика земљишта у двема деловима његовим, на левој и десној страни Качера. Земљиште на левој страни има већу висинску разграну. Са југо-западне стране овога дела села пролази развође између Качера и притоке му Козељице. Овде су из тога развођа: Теовац, Стрмошњак, Крња Јела и Горње Брдо. Од ових брда се пружају четири косе у долину Раслове, растављене Милутиновим Потоком и потоком Лисином (овако се зову и две косе између њих). По састанку ови се потоци зову Селиште, а кад, мало ниже приме воду из извора Драгољице, речица добија назив Драгољица, која углавном тече на исток и, пошто прими поток Раковац, утиче у Раслову. Готово на средини села, до самог Качера, опет са леве стране, диже се плећато Перишино Брдо, од којег се на три разне стране пружају косе: Јагњило, Мулин Грм и Прсковача. Земљиште са десне стране Качера је таласаста раван, равније од овог у Босути са десне стране Велике Босуте. Ово је сеоски атар, где су трла и један део сеоских кућа, просечен је са севера на југ потоком Претурицом. Места, где су куће, зову се: Претурица, Широковац и Раковчић, Но, велика већина сеоских кућа са леве стране Качера, по заравањцима коса, поред потока, високо изнад дубодолина. Мештани разликују село, са леве и сеоски атар са десне стране Качера.
Извори.
-Најглавнији извори су: Драгољица, Студенац, Сопот, Прсковача, Никољац, Ломића Извор, Камаљевића Извор, Живановића Извр, Ломића Чесма и још десетина мањих око којих су прикупљене куће.
Земље и шуме.
-Земља за обрађивање мањим је делом између кућа, као окућница, а већим у сеоском атару, пола часа хода од средине села. Плодности је добре, за нешто боља но у Босути, нарочито је плодна у сеоском атару. Највеће су њиве испод Теовца, Стрмошњака, Крње Јеле и на Перишином Брду.
Шуме има на западној страни села. Већином је букова. Подељена је и јако разређена.
Драгољ се истиче са великим бројем трла. Зна се да су и све данашње куће на сеоском атару најпре била трла која су, дужим бављењем извесних чланова задруге у њима, преобраћена у куће. Данас има 55 трла. Између њих, као и између кућа на сеоском атару, није велико растојање, а на таквом земљишту, да скупа изгледају као мало шумадијско село.
Тип села.
-Село је разбијеног типа, али су куће збијеније него у осталим селима, те чини као неку средину између старовлашког и шумадијског типа села. Особито су куће ублизу по појединим засеоцима, а нарочито су збијене на сеоском атару.
У селу има шест заселака: Раковац, Селиште, Подгорје, Равниште, Под-Перишиним Брдом и Сеоски Атар.
У селу има 117 кућа, од којих је у Раковцу 19, Селишту 28, Подгорју 11, Равништу 22, Под-Перишиним Брдом 22 и на Сеоскома Атару 15 кућа.
Име селу.
-По народном причању неки Турчин је бацио драги камен у извор, који се по томе назвао Драгољицом, а по овоме је дошло и селу садашње име.
Старине.
-На сеоском атару има место Старо Село, близу кога је маџарско гробље. Друго маџарско гробље је у Равништу а треће близу садашњег гробља. Два последња су са леве стране Качера. И овде се, као и у Босути, налазе исти онакви стари новци.
Порекло становништва.
-Само се за једну фамилију од три куће каже да је овде од старина, а све остале су досељеници од Сјенице, Нове Вароши и ужичког округа.
У Раковцу су:
-Петровићи (Живановићи, Николићи), досељени из Сугубине (између Сјенице и Јавора) пре 120 година, славе Никољдан.
У Селишту су:
-Ломићи, фамилија војводе Лома, чији је отац дошао у 18. векау из Гојне Горе-округ ужички, славе Јовањдан.
-Ћосићи (Камаљевићи, Јовичићи, Обрадовићи, Пантелићи) су дошли из Сукубине кад и Петровићи, славе Никољдан.
-Ристовићи, предак, Ристов отац Милутин, се доселио из Челица код Нове Вароши 1809. године, славе Ђурђевдан.
-Ракићи је иста породица као и Ракићи Под-Перишиним Брдом.
У Подгорју су:
-Илићи (Милошевићи), који су дошли почетком Првог Устанка из Татинца-округ ужички, славе Јовањдан.
-Стевановићи (Петровићи, Мијаиловићи), чији је деда Стеван дошао из Челица код Нове Вароши 1809. године у Бољковце а одатле овде, славе Ђурђевдан.
У Раваништу су:
-Крстановићи, за које се каже да су старинци, славе Аранђеловдан.
-Стојановићи, чији се деда Стојан доселио из Сјенице за време Кара-Ђорђево, славе Мратиндан.
-Ломићи, исто као и у Селишту.
-Милошевићи, исто као и у Подгорју.
-Јосиповићи, једна фамилија са Илићима и Милошевићима у Подгорју.
У Под-Перишиним Брдом су:
-Ракићи, чији је предак Периша Ракић дошао из Рудника у кућу војводе Лома као доводац, и од њега и Ломове кћери изродила се ова фамилија. По његовом имену се и ово брдо назвало*, славе Ђурђевдан.
*Код воденице тога Перише Ракића била је, како се прича, прва школа у Качеру око 1839. године. У тој школи је био учитељ неки Јован Марковић из Срема или Бачке.
-Петровићи (Тодоровићи, Јаћимовићи) су једна фамилија са Петровићима у Раковцу.
-Ђосићи, исто као и у Селишту.
-Ристовићи, исто као и у Селишту.
-Ковачевићи су једна фамилија са Стевановићима у Подгорју.
-Весовићи су дошли из Осата у Босни за владе Кнеза Милоша, славе Стевањдан.
У Сеоском Атару су:
-Миливојевићи. За време Првог Устанка досељена су два брата, Миливоје и Милоје, за Златара код Нове Вароши, па се од Миливоја изродила ова породица, славе Митровдан.
Остале су породице од ових што су у селу.
Сеоска заветина је Мали Спасовдан.
20. мај 2013. у 00:02
Милодан
Порекло становништва села општине Горњи Милановац, Трудељ. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Трудељ лежи у долини Козељице, у њеном горњем току, где се зове Трудељска Река. У овом селу њена долина је највише проширена. Од Драгоља јео Трудељ одвојен развођем Качера и Трудељска реке. Стране и косе што су на супротну страну страну од драгољског атара у долину Трдељске реке спуштају чин десну страну трудељске долине: јужна и западна страна Топовишта чине једну издвојену географску целину – заселак Варнице. На западним положајима и косама Теовца и Стрмошњака је заселак Раслова, а на положају и коси Крње Јеле је заселак Литице. Са леве стране Трудељске Реке пролази онај венац од брда што раздваја воде овој реци, односно Качеру и Брезовици. Овде су поименце: Градска Бара, Дебело Брдо, Бунаја, Мотика, Главица, Вис, Братинци и Мртвеник. Стране и косе ових брда које се стрмо спуштају у речну долину чине леву страну трудељске долине. Ова је страна кратким дубодолинама подељена у три издвојена дела, засеока: Богојевиће, Црну Реку и Мирковиће.
Сеоске су куће на супадинама поменутих брда и странама њихових коса по заравањцима.
Извори.
-Најглавнији извори су: чесме под Делиним Потоком, под Главицом, извори под Мртвеником, под Црном Реком, код Великог Брда, под Дебелим Брдом, у Брајиновцима, Калуђерска Вода, чесма у Шираковцу (испод Теовца), извор под Градском Гором, Царева Вода (у истоименој шуми испод Црне Реке), вода у Кљештавици. Испод Крње Јеле имају четири чесме. Има још неколико мањих извора по селу. Имају два ђерма.
Земље и шуме.
-Зиратна земља је већим делом растурена између и изнад кућа, а мањим у речној долини. Родности су добре, као и у Драгољу. Највеће су њиве на: Теовцу, Стрмошњаку и Дебелом Брду, где се поглавито гаји овас.
По странама и врховима помињаних брда око села има неколико сеосских заједничких шума, као: Теовац, Градска Гора, Бунаја, Клађа, Царева Вода и Збеговиште. Поретке шуме има на Крњој Јели. Највише је букове, мање церове, а нађе се и јавор, јасен итд. То су сеоске испаше. Шуме се дају под закуп.
Тип села.
-Трудељ је село је разбијеног, правог старовлашког типа. Због веће висинске разгране и поентиранијег земљишта, сеоске су куће јако скривене. Дели се на 6 поменутих заселака, раздвојених Трудељском Реком и дубодолинама потока. Заселак Варнице, због веће издвојености и већег пространства има изглед засебног села, нашта и његови мештани претендују.
Свега у Трудељу има 149 кућа, од којих у Варницама 35, Раслови 20, Црној Реци 22, Богојевићима 20, Литици 30 и Мирковичћима 22 куће.
Име селу.
-У овом крају има доста прича о тешким наметима удараним на народ при зидању Острвице, за време „Проклете Јерине“. Једна од тих прича вели да су трудне жене из овога села доносиле камење за зидање Острвице, откуда је селу добило садашње име. Име засеока Варница објашњава се тиме што су ту, за време зидања Острвице, биле многе кречане, те су гореле ватре, па су се ноћу виђале многе Варнице.
Старине у селу.
-Име Староселске реке, притоке Трудељске Реке, и име оближеег узвишења Бошњачког Гробља подсећају на неко раније насеље, о коме се иначе у народу ништа не прича. Другихе какавих остатака ранијих насеља у селу нема.
Порекло становништва.
-За четири фамилије у овоме селу зна се да су овде од старине, а за остале се вели да су се доселиле из околине Сјенице и ужичког округа и то махом за време Првог устанка. Породице су по крајевима овако распорђене:
У Варницама су:
-Катранџићи (Михаиловићи, Миливојевићи, Симеуновићи и Видојевићи), који су дошли из Сјенице за време Кара-Ђорђево, славе Лучиндан.
-Остојићи су старинци, слеве Никољдан.
-Алапзеловићи (Ивановићи), такође старинци, славе Ђурђевдан.
-Антонијевићи су досељени из Гостиља у округу ужичком, доселио се Антоније почетком 19. века, славе Пантелијевдан.
У Раслови су:
-Ћајовићи (Дамњановићи, Млађовићи), који су дошли 1809. године из Дренове-округ ужички заједно са Даниловићима у селу Заграђу, са којима су од старине једна фамилија, славе Ђурђевдан.
-Станошевићи су дошли пре 130 година из ужичког округа, славе Ђурђевдан.
-Дамњановићи (Биртулићи-старије презиме), такође су дошли из ужичког округа, пре 130 година, славе Ђурђевдан.
У Црној Реци су:
-Павловићи, Јањићи, Остојићи (у Варницама) су старинци, од старине су једна фамилија, славе Никољдан.
У Богојевићима су:
-Богојевићи, који су једна фамилија са Павловићима и Јањићима из Црне реке, славе Никољдан.
У Литици су:
-Балтићи, Јевросимовићи и Чолићи, од старине једна фамилија, кажу да су овде „од Косова“, славе Никољдан.
-Милићи, за које се зна да су давно дошли однекуда, славе Никољдан.
У Мирковићима су:
-Лазаревићи, старинци, славе Јовањдан.
-Чамџићи (Матићи, Живановићи) су дошли пре 120-130 година из ужиичког округа и то најпре у Теочин (округ руднички) па одатле у ово село, славе Аранђеловдан.
Сеоска је заветина Недеља пред Младог Св. Николу.
21. мај 2013. у 01:13
Милодан
Порекло становништва села Заграђе, општина Горњи Милановац. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Са Заграђем прелазимо у слив Брезовице, у чијем се изворном крају, а испод села Рудника, налази ово село. Речна је долина овде уска, а са стране заграђске долине врло су стрмените. Десну страну чине стране и косе онога венца од високих брда која раздвајају воде Јасенице и Козељице на десну и Брезовице на леву страну. На делу венца изнад овог села су брда: Велика и Мала Кеља, Дрењак, Мечија Главица, Коњевац, Острвица, Ћајино Брдо, Градска Гора и Касамовац. На странама и супадини ових брда и њиховим косама по заравањцима налази се велика већина сеоских кућа. Леву страну Згарађске долине чине стране и косе развођа између Брезовице и Давидовачке, односно Криве Реке. Овде су из тог развођа ова узвишења: Мутањска Коса, Ковиљица, Пушкарице, Висока, Змијињак и Дреновача. На овој страни је само 16 кућа (две фамилије).
Косе и заравањци, где су сеоске куће, зову се: Ћелија, Плужевина, Парлог, Смрдан, Слатина, Баре, Цољевци, Змајевац, Оглавак, Горичка, Мусиње и Пшеничиште.
Извори.
-У овом селу, као и у Руднику, има ванредних извора, као: Јасеница, Драгуш (оба на Острвици), Изворац, други Изворац, Шуштеревац, Расадник, Сребрница, Оџањац, чесма на Војводинама, чесма на Пројишту, у Гроту, код Осовог Вотњака, код Даниловића кућа, даље Облатна, Липарје, Доћен, чесма под Кељом, Жућак, извор код Јоцевиће куће, извор под Смрданом, Пејовска чесма и чесма под Кршом.
Земље и шуме.
-Земља за обрађивање је малим делом између кућа, а већим издвојена по сеоским потесима: поред реке, испод кућа, изнад кућа, по странама и заравњима поменутих брда, највише на Острвици, Сућерама, Видачевици итд.
Ови су потеси далеко од средине села за пола часа хода. Земља је средње родности: боља но на Руднику, а нешто слабија од оне поред Качера. Једној породици за осредњи живот довољно је 7-8 хектара земље. Највеће су њиве у Острвици, где се поглавито сеје овас.
Шуме је доста, и око села и у самом селу. Све су заједничко сеоско имање. У самом селу су: Мачковац, Косе, Коњевац, Крш, Цицаљка, а око села: Вишњице, Вуково и Кеља. У шумама преовлађује буковина.
Тип села.
-Село је разбијеног, старовлашког типа. У дужину се протеже за 6-7 километара. Низа Заграђску Реку (Брезовицу) ређају се три велика засеока: Брезовица, Заграђе и Мало Село. Други је заселак одвојен од првог само реком, која ту савија и прави лук, а трећи од другог је потоком Драгушем. По засеоцима су куће веома скривене, због јако висински развијеног земљишта, те се и са највећих узвишења једва по неколико кућа види.
Свега у селу има 137 кућа, од којих у Брезовици 34, Заграђу 78 и Малом Селу 25 кућа.
Име селу.
-Име је селу, без сумње, дошло због тога што је за градом (Острвицом).
Старине у селу.
-На атару овога села, у врх једног каменитог, скоро неприступачног виса, налазе се развалине средњовековног града Острвица, која је била средиште какве области. У биографији деспота Стефана Лазаревића прича се како је побуњени властелин Никола Белоцрквић, пошто је савладан, склонио у овај град.
Код Острвице има остатака старих калдрмисаних путева, који су из Рудника и Трудеља водили поред ње.
У Заграђу има три маџарска гробља.
Порекло становништва.
-Од 14 фамилија, колико их у селу има, за 6 се каже да су старинци, а остало досељеници од Сјенице и ужичког округа. Прича се да су досељеници у Заграђу затекли 7 кућа.
У Брезовици су:
-Јоцовићи (Марковићи и Ивковићи) досељени од Сјенице зајенно са Марковићима и Ивковићима из Рудника, славе Јовањдан.
-Маријановићи, такође досељени од Сјенице за време Првог устанка, славе Никољдан.
-Пајовићи (Глишовићи, Лукићи, Пајовићи), су дошли из Срема пре Првог устанка, али су ипак старији од осталих. Пајин син је био добошар код Кара-Ђорђа и погинуо је код Сјенице, славе Никољдан.
-Обреновићи, звани Осаћани, досељени су из Осата у Босни пре 53 године, најпре су радили као мајстори, па се после стално населили, славе Ђурђевдан.
У Заграђу су:
-Јевтићи (Савковићи, Јочевићи), старинци, славе Св. Василија.
-Рашићи, старинци, славе Ђурђиц.
-Петровићи (Радисављевићи, Ђорђевићи, Милосављевићи), старинци, славе Никољдан.
-Тришићи (Ћоровићи), старинци, славе Ђурђевдан.
-Пејовићи су, такође, старинци, славе Стевањдан.
-Љубичићи (Ристивојевићи), досељени из Добриње-округ ужички пре 100 година. Најпре су се населили у Давидовцу, па одатле овде, славе Ђурђиц
Пада у очи како су у Заграђу, које је у средини села, сем једне фамилије, све сами старинци, док су у дрга два крајња засеока све досељеници.
У Малом Селу су:
-Даниловићи (Богданчевићи), које је доселио Кара-Ђорђе 1809. године из Дренове-округ ужички, славе Ђурђевдан.
-Сријемчевићи (Николићи, Марковићи), за које се са несигурношћу вели да су старинци, славе Никољдан.
-Новаковићи, једна фамилија са Караулићима из Рудника, не каже се коју славу славе, накнадно проверено “на Руднику”, славе Никољдан.
-Нешовићи, недавно досељени из ужичког округа, славе Стевањдан.
Заветина је Бели Четвртак по Тројицама, а има и заједничку заветину са суседним Рељинцима, која пада на Св. Германа.
21. мај 2013. у 22:28
Милодан
Порекло становништва села Рељинци, општина Горњи Милановац. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ
Положај села.
-Испод Заграђа, опет у долини Брезовице, налази се село Рељинци, одвојено од Заграђа само потоком Риђинцем. Према положају и малом пространству ово село више личи на заселак Заграђа, јер према овоме не стоји друкчије него као заселак Варнице према Трудељу или као Дрењина прем Живковцима. Десну страну села чине стране и косе брда Парлога, које је у вези са поменутим развођем између Брезовице и Козељице, а леву страну чине стране и косе оних брегова којима се завршава резвође између Брезовице и Давидовачке Реке а поименце од Дреноваче и Ресице. Сеоске су куће на странама и косама поменутих узвишења, по заравањцима.
Извори.
-Најглавнији су извори: Близан, Сенина, Чесма, извор у Џемату, у Марковићима, Чекрљашици, Амбарини, Маскимовића Чесма, Стојковића Чесма и други.
Земље и шуме.
-Земља за обрађивање растурена је по селу између кућа. У узаној речној долини мало је њива и ливада. Земља је средње родности, као и у Заграђу. Највеће су њиве на Парлогу и Дреновачи, где се поглавито сеје овас.
Заједничка сеоска и једина повећа шума је Милатовац, на западном крају села, до Угриноваца, где је већином букова гора.
Тип села.
-Село је разбијеног, старовлашког типа и веома је слично са Заграђем. Дели се на три засеока: Копривницу, Марковиће и Џемат.
Свега у селу је 55 кућа, од којих је у Копривници 20, у Марковићима 17 и у џемату 18 кућа.
Име селу.
-О имену села у народу се ништа не прича.
Порекло становништва.
Од 7 фамилија у селу за три се кажже да су старинци, а остале су досељене.
У Копривници су:
-Кандићи, старинци. Ова је фамилија одавно изумрла по мушкој линији. Ту се призетио један уљез из неког оближњег села, те се фамилија наставила и старо презиме одржала. Сада славе, по уљезу, Аранђеловдан а стара слава је била Лазаревдан.
-Стојковићи су досељени од Сјенице за време Првог устанка, славе Аранђеловдан.
-Максимовићи (Радојичићи, Илићи, Јеремићи), за које се зна да су досељени, али се на памти одакле, славе Јовањдан.
У Марковићима су:
-Марковићи, старинци. Из старине једна фамилија са Грујићима у Џемату, славе, као и Грујићи, Ђурђиц.
У Џемату су:
-Грујићи (Сретеновићи, Дамњановићи, Кузмановићи, Јевтићи, Адамовићи) су старинци, славе Ђурђиц.
-Ђорђевићи, који су старином из качерског села Пољанице, одакле је пре око 100 година довела отуда нека жена сина Ђорђа, од кога је настала ова фамилија, славе Митровдан.
-Митровићи су досељени пре око 120 година из Лесковца, славе Ђурђевдан.
Сеоска заветина је Други дан Духова.
22. мај 2013. у 23:45
Милодан
Порекло становништва села Мутањ, општина Горњи Милановац. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Мутањ се налази на западној страни брда Стражевица и косама што се од ње на ту страну пружају. Ове су косе раздвојене дубодолинама двају повећих потока: Доброковца и Великог Потока, који извиру из Стражевице, и пошто се састану, чине Церовачку Реку. Сеоске куће леже високо у страни Стражевице, а испод њих, на косама, је сеоски потес.
Извори.
-Најглавнији извори су: Обрадова Вода, Куновац, Чесмица, Студенац, извор под брегом Ћавом, Доброковац (извор истоименог потока) и други незнатнији.
Земље и шуме.
-Земље за обрађивање је врло мало између кућа, а много је већим делом у потесу, на југо-западном крају села око Великог Потока, на местима Гровишту и Кршу.
Земља је средње родности, отприлике као у Заграђу.
Заједничка сеоска шума је Зовљак у Стражевици, где преовлађује букова, а после има највише храстове горе.
Тип села.
-Село је разбијеног, старовлашког типа. Како је мало, засеоци се не разликују, него је једноставно.
У селу има 41 кућа.
Име селу.
-Прича се да се село овако прозвало по томе што се вода у Великом Потоку и Доброковцу често замути.
Порекло становништва.
-Све је сеоско становништво досељено за време Првог устанка од Новог Пазара, Сјенице и југо-западне границе Ужичког округа.
У селу су:
-Дмитровићи, досељеници из Сводола код Новог Пазара за време Кара-Ђорђево, славе Никољдан.
-Максимовићи, такође досељени из Сводола кад и Дмитровићи, славе Мратиндан.
-Љубисављевићи, досељени из Сјенице, славе Ђурђевдан.
-Тошићи, досељени “од Јавора према Сјеници, са границе Ужичког округа”, славе Никољдан.
-Рајчићи су одакле и Тошићи, слеве Никољдан.
-Ивановићи, досељени “са границе Ужичког округа према Новој Вароши”, славе Никољдан.
-Јовановићи су одакле и Ивановићи, славе Алимпијевдан.
Сеоска заветина је Трћи дан Духова – Треће Тројице.
23. мај 2013. у 22:52
Милодан
Порекло становништва села Церова, општина Горњи Милановац. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Ово село лежи у долини Давидовачке Реке, зване овде Церовачком. У горњем крају, око потока Доброковца, који се сматра као глава Церовачке Реке, ова је долина клисураста, па се после рашири, чим се састане са бочном дубодолином Великог Потока. Церовачка Река протиче кроз средину села у западном правцу, а чим из села изађе окреће се на северо-запад, протиче кроз село Давидовицу, где се назива Давидовачком Реком, и кад из овога села изађе утиче и Криву Реку. Десну страну ове реке чине стране и косе од развођа између Заграђанске и Церовачке реке и неколико омањих брда, што стоје у вези са овим развођем, а поименце: од Раковића Брда (које је у вези са Мутањском Косом), Витлишта, Оштреља и Луковице. На странама и косама ових брда, по заравањцима, налазе се растурене сеоске куће. Леву страну чини широка коса, која се спушта на северну страну од развођа између Грнчарице (Шилопајске Реке) и Церовачке реке у долину ове последње. Ова коса се зове Камењар.
Извори.
-Најважнији су извори: извор под Раковића Брдом, Стублина, друга Стублина, Милошевац и други, око којих се прикупљене сеоске куће.
Земље и шуме.
-Зиратна земља је мањим делом између кућа, а већим је издвојена у Камењару, на левој страни Церовачке Реке. У Камењару има пет трла. Њива и ливада има и у самој речној долини, у доњем току. Земља је добре родности, нешто боља но у Заграђу, а мало слабија од оне поред Качера. Највеће су њиве на Оштрељу, где се поглавито сеје овас.
Заједничке су сеоске шуме: Гредина и Јаркови, на северо-западном крају села, обрасле шеваром и буквом.
Тип села.
-Село је разбијеног, старовлашког типа. Разликују се три засеока: Доброковац, око истоименог потока, Селиште, средина села и Луковица, на странама истоименог брда.
У селу има 63 куће, од којих је 27 у Селишту, 12 у Луковици и 24 у Доброковцу.
Име селу.
-Прича се да се село овако назвало због тога шти је у њему некада било много церове шуме.
Порекло становништва.
-У селу има пет великих фамилија: три стариначке и две досељене пре 120-130 година. Од 63 куће у селу је 50 стариначких и 13 досељеничких.
У Селишту су:
-Пековићи, старинци. Велика фамилија од 27 кућа, славе Никољдан.
У Луковици су:
-Хаџићи, старинци, славе Никољдан.
-Ликићи, досељени пре 120-130 година из Прилика у ужичком округу, славе Ђурђевдан.
У Доброковцу су:
-Штуловићи, из старине једна фамилија са Пековићима у Селишту, славе, као и они, Никољдан.
-Јевтићи, досељени из Доброселице пре 120-130 година, славе Ђурђевдан.
Сеоска заветина је Бела Среда по Тројицама.
24. мај 2013. у 23:33
Милодан
Порекло становништва села Шилопај, општина Горњи Милановац. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Ово село лежи на реци Грнчарици (Шилопајској Реци), која извире испод Триповца, тече кроз средину села, са југа на север и утиче у Церовачкку реку у Шилопајском Пољу, испод брега Циганке. У доњем току и при ушћу Грнчарице шири се округло и равно поље са свих страна затворено ивичним венцима од брда и повећих брегова. Усред поља уздиже се брег Циганка. Са јужне и југо-западне стране села пролази онај главни планински венац што од Рудника иде на запад. Од овог венца, поименце од Триповца и Липе, спуштају се благим нагибом косе поред Грнчарице у Шилопајско Поље. На странама ових двају брда и по њиховим косама налазе се растурене сеоске куће. На северној и северо-источној страни села јесте низ брегова, који са тих страна, према Давидовици и Церови, затварају шилопајску долину.
Извори.
Поред доста мањих извора, око којих су прикупљене куће, најважнији су: Барјактарица и извор у Липи.
Земље и шуме.
-Земља за обрађивање мањим делом је између кућа, а већим је издвојена у Шилопајском Пољу. Земља је добре родности, скорао као поред Качера. Највеће су њиве у Липи и Триповцу, где се поглавито сеје овас.
На јужној страни села је заједничко сеоско имење, Шилопајска Шума, обрасла већином буковом, па грмовом гором. Служи и за заједничку испашу. Сем ове веће шуме има по селу растурених приватних забрана.
Тип села.
-Село је разбијеног, приближно старовлашког типа. Разликују се три засеока: Липа, коса истоименог брда и страна његова, Средина Села и Грнчарица (страна и коса од Триповице). Први је одвојен од осталих Грнчарицом, а друга два су раздвојена једном дубодолином.
У селу има 52 куће, од којих у Липи 25, у Средини Села 16 и у Грнчарици 11 кућа.
Име селу.
-У народу нема никаквог тумачења о имену овог села.
Порекло становништва.
-Све сеоско станивништво чине досељеници.
У Липи су:
Дмитровићи, досељени из ужичког округа пре Првог устанка, славе Јовањдан.
-Бранковићи, досељени из Каленића – округ ужички за време Кнеза Милоша, славе Ђурђевдан.
У Средини Села су:
-Тодоровићи, досељеници из Каленића-округ ужички за време Кнеза Милоша, славе Ђурђевдан.
-Стефановићи су, такође из Каленића, дошли кад и Тодорвићи, славе Ђурђевдан.
У Грнчарици су:
-Тодовићи, одавно досељени из ужичког округа, славе Лучиндан.
-Милојевићи су такође одавно досељени из ужичког округа, славе Аранђеловдан.
-Савковићи су досељени из Сјенице за време Првог устанка, славе Цвети.
Сеоска заветина је Бели Четвртак по Тројицама.
26. мај 2013. у 00:09
Милодан
Порекло становништва села Крива Река, општина Горњи Милановац. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Кроз ово село тече истоимена река, чија је долина у почетку доста раширена и врло плодна, но која се, са даљим током, све више сужава. Са леве стране реке је оно развође што иде од Триповца на северо-запад између Брезовице и Бољковачке Реке. Из тога су развођа у овом селу Жута Бара, чији је врх Мрамор. На странама овог брда и коси, која се благо спушта у долину Криве Реке, налази се растурен један део сеоских кућа. Даље на западној страни села спуштају се у речну долину стрмените и пошумљене косе Ртови и Влашки Поток, на чијим је странама други део сеоских кућа. Са десне стране реке уздиже се брдо Голубац, на чијим су странама, а по многобројним заравањцима, такође сеоске куће.
Извори.
-Најважнији извори су: два под Голупцем, два у Паљевини, Миличића Чесма, Пељевац, Јанићијева Стублина, Вода у Дакову Долу и Јордан.
Земље и шуме.
-Зиратна је земља већим делом растурена по брдима и косама између и изнад кућа, а мањим је делом у речној долини. Највеће су њиве на Голупцу, где се сеју стрмна жита.
Ово је село веома шумовито. Заједничке су шуме: Влашки Поток, где преовлађује букова шума, Ртови и Жута Бара, где је церовина, граничевина и бјеловина.
Тип села.
-Село је разбијеног, старовлашког типа. У Голупцу и Жутој Бари куће су збијеније, те подсећају на делове шумадијског села. Узрок томе је што зиратна земља за те крајеве поглавито груписана у широј речној долини. Због честих шумских комплекса и јаче испреламаности земљишта куће су веома скривене. Село је једноставно.
У селу имају 63 куће.
Порекло становништва.
За три фамилије каже се да су старинци, остало су досељеници.
-Сретеновићи су старинци, славе Никољдан.
-Вићентијевићи су старинци, славе Ђурђиц.
-Ђунисијевићи су старинци, славе Мратиндан.
-Марјановићи, чији се прадед доселио из Добриња-округ ужички пре више од 100 година, славе Аранђеловдан.
-Бојовићи су досељени од Сјенице “кад је Кара-Ђорђе закрајинио”, славе Ђурђиц.
-Ђуковићи су такође досељени од Сјенице, славе Лучиндан.
-Чарапићи су досељени пре 70 годинаиз Белог Потока-округа београдског, славе Никољдан.
-Миличићи су досељени пре 80 година из Рогаче-округ београдски, славе Никољдан.
Сеоска Заветина је Бели Петак по Тројицама.
31. мај 2013. у 21:19
Милодан
Порекло становништва села-варошице Рудник, општина Горњи Милановац. Према књизи Милоја Т. Ракић „Качер“, прво издање 1905. године, најновије издање 2010. године – едиција „Корени“, ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Ово село лежи на западној супадини планине Рудник и непосредној му подгорини. Захвата велики простор земљишта, у дужину 8-9, у ширину 5-6 километара. Сеоске земљиште припада сливу трију већих река: Рудничке Реке (Деспотовице), Брезовице и Јасенице. Због јаче вертикалне разгране земљишта овог села, поједини су засеоци јаче издвојени. Од Великог Штурца правцем са запада на север пролази кроз село једно високо развође преко Прлинске Косе на Ђурђевцу, Ракића Гроб, Малу и Велику Кељу до Великог Брда. На десну страну од овог развођа стачу се воде у Јасеницу, а на леву у Деспотовицу и Брезовицу. Од Великог Брда даље на сеевер наставља се развође између Јасенице и притоке јој речице Поточања. На том су развиђу Брдо на Блатима и Метаљка. Овај венац највише раздваја поједине сеоске делове и чини их географским целинама. Село се дели на шест заселака: Прлине, Салаши, Ћерамиде, Златарица, Звезда и Блата.
Прлине су у сливу Рудничке Реке (Деспотовице). Ово је гола, водом исцрпљена коса, која се од Великог Штурца на западну страну спушта у велику дубодолину Прлинског Потока. При врху Прлинске Косе, на југо-источној страни је извор Рудничке реке, која ту отиче јако усеченом дубодолином. У њу се са десне стране стаче неколоко потока, од којих су најважнији: Миленковића Чесма и Поток код Језера. Дубодолине ових потока и многе друге јаруге јако су избраздале овај део села, због чега је и назван овако.
Салаши, у сливу Брезовице, су пространа коса од брда Ђуревице, које се спушта на западну страну у дубодолину Брезовице. Од Прлина су одвојени Делалића Потоком, чији је извор испод Ракића Гроба, и утиче у Брезовицу. Од Мутња их одваја Салашки Поток, главни извор Брезовице а од Заграђа трећи поток, чији је извор Чесма под Кељом.
Ћерамиде су, такође, у сливу Брезовице, су косе од Мале Кеље и Велоког Брда које се простиру на западну страну и, преко неколико заравњених места, прелази у атар Заграђа. Од Салаша су одвојени потоком, чија вода долази из извора у Ћерамидама, главне воде у засеоку. Још је добра и јака вода Живанића Чесма.
Од набројаних заселака јако су издвојени венцем поменутог високог развођа и припадају сливу Јасенице засеоци: Златарица, Звезда и Блата.
Златарица, овако названа по истоименој речици, чији је јак и хладан извор, звани Катра, изнад среске канцеларије, идући Великом Штурцу. Речица Златарица тече кроз средину Рудника, с почетка у западном правцу, пресеца главни пут који из Горњег Милановца води за Аранђеловац, потом скреће на северо-исток, још једном пресеца исти пут и утиче у Јасеницу*.
*По причању, у дубодолини Златарице некада се налазило доста златне руде.
Заселак Златарицу чине косе великог Штурца и Велике Кеље, које се у супротним правцима пружају, а раздвојена је су дубодолином речице Златарице. Кроз заселак у поменуту речицу стачу се: Лучин Поток, Дулов Поток, чији је извор чесма механе за гвожђевитом водом; Добра Вода,под Маџарским Гробљем, даље Ћенар и Чесма под Рудником, последња два на месту турске вароши.
Звезда је пространа гола коса која се од виског планинског венца што од Рудника на северо-исток иде, а поименце од Маријанца и Јавора, и стрмо се спушта у долину реке Јасенице. Двама потоцима који дубодолинама отичу у Јасеницу разбијена је у три једнолика дела. Од Златарице и Блата – Звезда је одвојена реком Јасеницом.
Блата су са леве стране Јасенице, на супротној страни према Звезди. Блата чине косе са већим заравањцима које се од Великог Брда и Брда на Блатима спуштају у долину Јасенице. У засеоку имају три добра извора који се потоцима, кроз дубодолине, отачу у Јасеницу. Воде на западној страни од Великог Брда и Брда на Блатима стачу се, кроз дубодолине, у речицу Поточање, која извире испод Великог Брда, тече на северо-исток низ пространу сеоску шуму Корушац и испод села Рудника утиче у Јасеницу. Блата су од Златарице одвојене Драгићевића Потоком, од Гуришеваца Јасеницом, од Војковца и Заграђа Поточањем.
Копаних бунара или ђермова у селу нема, пошто има довољно ивора.
Клима.
-У овоме је селу, због велике висине, много хладније но у осталим качерским селима. Ваздух је врло оштар и свеж и лекари га препоручују за лечење катара у плућима. Највише дувају северац и кошава (устока). Северац је најхладнији и махом доноси кишу а кошава је најјачи ветар. Снег почиње падати почетком новембра а одржи се до почетка марта. Обично је висине од 60 сантиметара до један метар.
Наставиће се…
1. јун 2013. у 21:16
Милодан
Рудник, наставак….
Земља и шуме.
-Земља за обрађивање растурена је између кућа по целом селу. Састоји се из великих окућница, а потом из атара појединих већих фамилија, који су некад били груписано имање старијих задружних домова, а данас су издељени на многе делове. Родност земље је испод средње, а негде је, нарочито на Звезди, сасвим слаба. Једној породици за осредњи живот треба око 12 хектара зиратне земље. Највеће су њиве на Звезди, где се обично сеју позна жита: овас, хељда и јарна пшеница у пролеће.
У селу има много земље под шумом и утрином, која је заједничка имовина. Рудничка Планина са пространом густом шумом и утринама је државно имање. Сеоске, пак, земље има у сваком засеоку, обично на крају, којом се, као испашом, служе сељаци дотичног засеока, зашта плаћају селу порез. Заједничко је сеоско имење и пространа шума Корушац, на западној страни, од села један сат хода. Шума је већином букова, много мање грмова.
Тип села.
-Село је разбијеног, старовлашког типа. Куће у засеоцима леже растурено без реда на заравањцима коса, високо изнад дубодолина. Обично је две до пет у гупи; ређе су усамљене. Од средине једног до средине другог засеока има по 2-3 километра, од једне групе кућа до друге најближе је од 600 метара до једног километра, а одстојање између кућа у групи је врло различито, од 50 до 200 метара. У Ћерамидама су куће нешто збијеније, а у Звезди су највећма раштркане, што долази од разлике у пластици и плодности земмљишта. У Златарици, поред друма Горњи Милановац – Аранђеловац, има једно збијено насеље. Ту је среска кућа за Качерски срез, основна школа, општинска судница, две механе, неколико занатлијских дућана и известан број приватних кућа.
Свега у Руднику има 186 кућа, од којих у Прлинама 50, Салашима 32, Златарици 26, Ћерамидама 19, Звезди 55 и на Блатима 4 куће.
Име селу.
-Село је ово добило име због негдашњих рудника, који су се ту налазили. Заселак Прлине је тако названо по природи земљишта. Салаши, како се прича, по неким салашима, који су ту у турско време били. Ћерамиде, што су некада правили ћерамиде. Златарица по реци Златарици а Блата због подводног земљишта.
Старне у селу.
-Многобројни су остаци од старина у овој некада живој трговачкој и рударској вароши. Многобројни трагови, као: рударска окна, ходници, развалине храмова, кућа, гробља сведоче о интезивном рударском раду. Ове су старине испитивали Ј. Шафарик, Мишковић, М. Ђ. Милићевић и други. Пошто су њихови, нарочито Милићевићеви описи тачни и исцрпни, то се ми овде нећемо бавити описивањем тих старина. По њиховом испитивању овде су оставили своје трагове: Римљани, Дубровчани, Турци и Аустријанци.
Најстарији, Римљани овде су се, по свој прилици, бавили у 2. и 3. веку после Христа. Њихова колонија је била на југо-источној страни Великог Штурца, на левој коси која се од њега на ту страну пружа, између Красојевачке Реке и Гушавог Потока. На тој коси су многобројни порушени зидови старих римских здања. Судећи по честини тих здања, несеље је било врло збијено, а захватало је велики простор. Одатле за 300 метара преко Красојевачке Реке, на једном заравањку, познаје се место где су биле римске циглане. Мало ниже одатле, јужно, низ поменуту реку, на једној коси са повећим заравњем биле су им ковнице. Положај овог римског насеља везан је једино за место где се налазила, при површини земље, златна и сребрна руда у жицама. Та је руда у Старом Веку највише тражена, и била је, према несавршенству рударских справа онога времена, лака за експлоатацију. Место је иначе тешко приступачно.
У Средњем веку, од краја 13. века па до турске најезде, Рудник је био и знатно тржиште, нарочито за време Деспотовине. И из тог времена остали су многи материјални остаци. Разликују се две средњевековне вароши. Једна је била на западној супадини Великог Штурца. Судећи по остацима, ове се варош простирала од извора реке Златарице (Катре) на западну страну једном широком косом преко које данас пролази друм Горњи Милановац-Аранђеловац, па даље донекле испод друма и Ракића Гроба. Овај простор земљишта може бити дуг 1200-1500 метара а широк, отприлике, пола од тога. Данас се ово место зове Рудничиште. И ово насеље је било доста збијено. Положај му је био одређен местом где се експлоатисала златна и сребрна руда у жицама. Ту су биле две православне цркве од којих су и до данас остале зидине. Ни овде, као ни на месту римске колоније, нема кућа већ су њиве и ливаде. Иначе то место нема природних услова за насеље, нарочито што је зими изложено врло јаким и хладним ветровима.
Друго средњовековно српско насеље, по моме мишљењу (Милоја Т. Ракић), било је на месту где је доцније била турска варош, тј. на северној супадини Великог Штурца, са леве стране изворног дела Јасенице, на месту које се данас зове Рудник. Од првога насеља далеко је 45 минута хода. Ту је, поред развалина турских здања, и стародревна католичка црква, Миса, за коју се у народу прича да је врло стара и да је под Турцима била џамија. Из тога би изашло даје у Рудничиштву живело православно а овде католичко становништво. Зна се, пак, да су Дубровчани имали у Руднику своју колонију, и вероватно је то била њихова колонија. Зна се да су они овде “држали трге”, тј били трговци и мајсори, који су пречишћавали руде и можда ковали новац. Међутим, највише шлакње има у долини Јасенице, одмах испод “Рудника”, из чега би се могло извести да се руда прањем пречишћавала. Да је ту постојало насеље у Средњем Веку могло би се за доказ навести и турска склоност да засељавају готова насеља. у Рудничишту је, пак, у то доба било насеље рударских раденика, домаћих Срба, православне вере. На овој страни нема шлакње, него се руда само вадила из многобројних окана, а за пречишћавање се носила у “Рудник”, где опет толико много шлакње има, да нас наводи на закључак да је ту било пречишћавање руде у доба најинтезивнијег рударско рада, у другој половини 14. и првој половини 15. века.
Недалеко од насеља у “Руднику”, одмах преко Јасенице, на месту званом Стубло, било је треће старо насеље, које се може сматрати и као део насеља у “Руднику”. Судећи по остацима једне мале православне цркве, од које су остале зидине и часна трпеза, и надгробним споменицима који се ту налазе, изгледа да је ту становало становништво православне вере, домаћи Срби. Народне традиције кажу да је ту некада било много кућа и да је одатле отишло седам сабаља на Косово. А прича се и да се насеља Рудничишта, због јаких ветрова, преместило у Субло.
Кад су Турци дошли у Рудник заселили су, као што је речено, готово насеље, дубровачку колонију. Са њиховим доласком рударска је радња много опала. Руда се копала кулуком, а за царску храну. По свој прилици тада се насеље у Рудничишту растурило, а неки део можда преместио у Субло, јер је насеље на овоме месту много мање од онога у Рудничишту. А Рудничиште је то име добило тек пошто је опустело.
Аустријанци су одмах по окупацији Србије покушали да обнове рударство у Руднику. Трагова свога бављења оставили су на северо-источној страни Великог Штурца, у селу Љубичевцима, где су трагали поглавито за оловном рудом. Заснована је била читава колонија, која је имала и свог католичког исповедника. Радници су били махом Саси из Ердеља и Власи. Окна добише имена: Каролина, Јозеф, Јелисавета, Св. Тројица, Леополд, итд. Не зна се где је била аустријска колонија. Према месту где се највише руда копала могла је бити у Љубичевцима, а могли су се населити и у турској вароши, у ком би случају Миса могла поново постати католичком црквом. Народ за њу каже: “Каква ти се вера у њој није Богу молила”. По повратку Турци су се повратили на старо насеље, одакле су, почетком Првог устанка, морали побећи у Ужице. Од године 1813. до априла 1815. овде је била нека турска посада и по њеном изласку ово је насеље остало пусто и, због непосредне близине Рудничкој Планини, постало државном својином.
Експлоатација Рудника вршена је и за време Кара-Ђорђа. Рударска окна из овога времена недалеко од римских, на јужној и југо-источној страни Великог Штурца, око извора Гушавог Потока. Данас се на Руднику вади: бакар, цинк, олово и гвожђе.
не може се знати куда је овај стари друм пролазио кроз Рудник. Према ономе што је речено у општем делу најприродније да је водио унуда куда данас иде пут из Калањеваца у Рудник, па преко Ракића Гроба на Рудничиште, па даље куда је водио стари пут од данашњег Горњи Милановац – Аранђеловац и силазио у долину Деспотовице. Међутим, још се познају трагови једног старог пута који је везивао “Рудник” и Рудничиште. Овај пут је ишао северо-западно страном Великог Штурца и најкраћим путем везивао ова два насеља.
На Руднику има једно “Маџарско гробље”, где је некада било великог камења.
Наставиће се….