Бачка Паланка и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 14

Општина Бачка Паланка:

Бачка Паланка, Визић, Гајдобра, Деспотово (до 1947. године Деспот Свети Иван, 1947-1948. године Васиљево, 1948-1952. године Ново Васиљево), Карађорђево (до 1978. године део Младенова), Младеново (до 1948. године Букин), Нештин, Нова Гајдобра, Обровац, Параге, Пивнице, Силбаш, Товаришево и Челарево (до 1947. године Чиб).

Претходни чланак:

Коментари (14)

Одговорите

14 коментара

  1. Војислав Ананић

    НАСТАВАК:

    Од када је Нова Гајдобра заживела, период до 1947. године треба записати масним словима, јер је тада насеље Нова Гајдобра у целокупном свом постању било и најбројније, па је тада српског становништва било 260 домаћинстава са око 1.733 члана. Међутим, један део породица није могао да се прилагоди климатским и другим условима, па се вратио назад ка родној груди, а та цифра је око 26 породица или 158 чла- нова, затим је њихов повратак био још израженији, да би у Новој Гајдобри остало да живи 183 домаћинства или 1.110 чланова, а предњачили су досељеници из Херцеговине.
    После урађених анализа, највише становништва је било из требињског среза (71 домаћинство са 467 чланова), затим из столачког (50 домаћинстава са 287 чланова), гатачког (30 домаћинстава или 186 чланова), чапљинског (26 — 146), билећког (3 — 13), невесињског (2 — 7), љубушког (1 — 4). Из Босанске крајине досељено је 70 домаћинстава са 447 чланова, али се у родни крај убрзо вратило 6 домаћинстава са 52 члана. Из Босанске крајине најбројнији досељеници су из дрварског среза (32 домаћинства са 196 чланова), босанскокрупског (11 породица са 60 чланова), босанскопетровачког (8 — 55), бо- санскограховског (5 — 34), бихаћког (3 — 21), санскомошћанског (2 — 14), јајчанског (2 — 9), босанскодубичког (1 — 6). Та- кође, бројну групацију досељеника у Нову Гајдобру чиниле су и породице Срба и Црногораца са Косова и Метохије чији број је око 50 породица или око 300 чланова, па је тиме у насељу Нова Гајдобра постао доминантан српски етнички елемент.
    Међутим, насељавање Нове Гајдобре се у појединачним случајевима и даље настављало све до 1990. године двадесетог века, и то искључиво из разлога сепаратистичких ратова које су повеле против српског народа Република Хрватска и Босна и Херцеговина (из Сарајева, Мостара, Зенице, Загреба, Далмације), тако да је у Нову Гајдобру дошла 131 избегла особа, али после Дејтонског споразума један део се вратио у бивши завичај. Међутим, највећи период исељавања и раније колонизираног становништва се повремено исељавао, а нарочито је то било у периоду 1961. до 1971. године, нарочито је било изражено исељавање омладинске популације у потрази за наставком школовања и запослења. Међутим, већи део је отишао у суседну Бачку Паланку и Нови Сад, а један мањи део у Београд, Нови Београд и Земун. Такође је било и оних који су отишли и у нека околна насеља у јужнобачком округу (Ветерник, Футог, Каћ итд.).
    Карактеристичне су за насеље Нову Гајдобру и учестале сезонске миграције становништва, које су нарочито биле интензивне у прве три деценије после Другог светског рата, а везане су за рад у пољопривреди: рад на њивама са кукурузом, окопавање и берба, затим рад на задружним баштама, вршидбе жита, вађење кромпира и шећерне репе итд. Радна снага је долазила у Нову Гајдобру из слабо развијених и веома пасивних крајева БиХ, централне и јужне Србије, као и из Славоније. Нарочито је почетком шездесетих година било интензивно насељавање сезонаца за рад на хмељарницима, који су били у поседу ЗЗ „Јадран“ из Нове Гајдобре или новосадске „Кооперативе“. Сезонци, са бројним породицама, брачним паровима, младићима, а нарочито младим девојкама, пристизали су и из словачких места, тако да је то чинило импозантан број становништва који је увећао Нову Гајдобру за неколико стотина чланова. У тим периодима бербе хмеља, те бројне породице сезонаца словачке националности биле би смештене у задружне просторије са металним креветима у центру села, а један део је живео месецима у баракама у самим хмељарницима у новогајдобранском хатару или пак на задружној економији.
    Важно је напоменути да су из Нове Гајдобре ка осталим већим насељеним местима (Нови Сад, Бачка Паланка, Бач и Оџаци) биле интензивне дневне миграције ђака, радника и студената, а оне су то и данас, јер је велики део новогајдобранског радно способног становништва запослен у Бачкој Паланци у друштвеном или у приватном сектору.
    Анализирањем полне структуре новогајдобранског становништва, после Другог светског рата у селу је било бројније женско становништво.
    Када се анализира стање петогодишњих старосних група из последњег пописа новогајдобранског становништва у 1991. години, може се уочити да су мушкарци бројнији у узрасту до 14 и између 20-24 године, затим следе годишта 35-49 године, па редом 60-64 године и 75-79 године су малобројнији по попису, али постоје и старосна доба од 85-89, као и преко 90 година, где искључиво доминирају жене, док старијих особа мушког пола преко 90 година нема у Новој Гајдобри. Међутим, веома је важно за развој одређене популацијеи читавог једног насеља какви су односи младог, зрелог и старијег становништва села. Младо становништо до 19 година старости заступљено је у проценту од 27,2%, затим је многобројније становништво од 20-59 година чији проценат се у селу креће око 50,7%, док је старијих особа преко 60 година по попису из 1991. године било 22,2%. Израчуната средња старост становништва Нове Гајдобре је 38,3 године.
    Из расположивих података с почетка седамдесетих година већина становништва Нове Гајдобре радила је у пољопривреди (47,13%), затим у индустрији (22,72%), трговини и угоститељству (7,22%), затим у културно-социјалним занимањима (4,46%), сасобраћајним делатностима (2,97%), занатству (2,55%), административно-управним друштвеним пословима (2,12%), грађевинарству (1,27%), стамбено-комуналним делатностима (0,85%), док је број у осталим делатностима (0,42%).
    Међутим, почетком осамдесетих година стање се драстично изменило, јер је велики број житеља Нове Гајдобре нашао запослење у индустријским гранама (42,89%), док се број запослених у пољопривредни смањио (16,70%). Такође се појављује благи пораст самосталне занатске делатности у селу (1,13%), а проценат запослења у осталим делатностима није се битно изменио.
    Од 1991. године бележи се пораст запослених у привреди односно у индустријским гранама (46,5%), а бележи се и раст запослених у пољопривреди (19,7%).
    После Другог светског рата, после обављене колонизације и усмеравања на решавање егзистенцијалних проблема села, размишљало се о културном препороду становништва. Од 1948. године Нова Гајдобра је имала чак 323 неписмена лица (20,88%), од чега су у неписмености предњачиле жене или 264 особе женског пола. У години 1981. није се стање поправило, јер је новогајдобранских житеља без школске спреме у то време било 212 особа (19,4%), са незавршеном основном школом било је 216 мештана (19,7%), док је основ- ну школу имало укупно 330 особа (30,1%), средњу стручну спрему 272 (24,8%), вишу школу 25 (2,3), а високо образовање само 22 особе (1,6% укупног становништва).
    У вези са бројчаним стањем становништва, иако истраживања показују да од 1953. године број новогајдобранских становника опада, број домаћинстава је ипак растао. То се објашњава тиме што су колонизирана домаћинства углавном била вишечлана, да би она почела да се рапидно раслојавају у више других самосталних породица. Наравно, то је било и сасвим нормално, нарочито у породицама у којима је било више чланова мушке популације или момака за женидбе, јер су тада већ стваране у једном домаћинству и треће генерације. У то време није било могућности да се обезбеђује нови стамбени простор ван постојећих кућа, тако да су ожењени брачни парови углавном у постојећим кућама себи адаптирали некакав самостални простор и свој будући идентитет. У то време је било актуелно преграђивање великих дугачких ходника који су волшебно постајали нове кухиње или собе за младе брачне парове, док би старци остајали углавном у свом доњем делу куће. Та „адаптирања“ колонизираних кућа углавном су чињена грађевинским материјалом „при руцу“, а то је у то време био — ћерпич, који се правио од квалитетне иловаче копане иза села (углавном око периферних бара, где је било и стајаће воде за израду ћерпича). Добијени комади таквог грађевинског материјала су били измешани са плевом (ос татак после прераде жита), док је цигла била веома редак грађевински производ, а такође и веома драгоцен. Дакле, зидање нових просторија у оквиру бившег домаћинства раслојавало је и рапидно повећавало број нових домаћинстава, али је укупан број становника увек варирао око 1600 душа.
    Међутим, израда нових стамбених јединица или просторија за живот новоформираних породица у селу, није била без одређених проблема, који су се првенствено односили на могућности коришћења електричне струје. Наиме, пошто су све куће у насељу Нова Гајдобра снабдеване слабијом монофазном струјом (као и у целој бачкопаланачкој општини), искрсли су велики проблеми приликом прикључења нових и бројних раслојених домаћинстава на постојећу електричну мрежу, а нарочито у време појављивања тада чувених и популарних решоа, електричних шпорета, радио-апарата, или пак првих електричних круњача за кукуруз. Из тог разлога, негде крајем педесетих година ка шездесетим, приступило се електрификацији села трофазном струјом. Старе и дотрајале бандере, које су још поставили бивши становници Нове Гајдобре или Швабе, замењиване су новим, већим и чвршћим бандерама офарбаним у зелену заштитну боју. Тада се приступило и масовној сечи стабала дуж свих улица, јер је наводно њихово грање било велика опасност ка струјним жицама и ваздушним осигурачима који су уграђивани директно на бандере. По хитној наредби за сечење новогајдобранских стабала, прво су се на удару нашла недужна стабла белог и црног дуда, чији укусни плодови су били извор прехране становништва, а нарочито младежи, затим се од тих плодова правила чувена ракија дудовача, а укусни плодови који би сазрели падали на земљу, а служили су и за прехрану бројне стоке. Али, нису само недужни дудови платили цех „струјног препорода“ Нове Гајдобре. Недуго, за стаблима дудова наступи- ла је и сеча осталог благотворног дрвећа: уличних ораха, дивљих кестенова, багремова, па чак и јабланова. Сећам се, кад бејах дечак, педесет и неке у моју улицу су дошли неки непознати и чудни људи. Наши старци су причали да су то „љуте дрвосече“, којима ни једно стабло не може да се супротстави. Моја улица се тих година напунила тим чудним дошљацима, који су имали необична лица (ваљда због шумских клима у местима одакле су дошли), донели су са собом безброј некаквих необичних тестера: малих, средњих, великих и огромних.
    Донели су и бројне различите секире, цапине, металне и дрвене клинове разних димензија, а било је и мноштво дебелих конопаца. Комплетно „убојито оружје“ против свих сеоских стабала дуда, ораха, багрема, кестена, трешње, јаблана… Тада су мештани Нове Гајдобре заиста ронили искрене сузе за тим недужним стаблима, хранитељима и верним заштитницима од летње жеге. Ми, сва деца из нашег кварта смо лили искрене сузе и били много тужни због сече недужног дрвећа, а нарочито смо патили због сече огромног стабла црног дуда пред кућом чика Бранка Родића, за чије гране су биле увек обешене бројне љуљашке, а испод старог дуда укована клупа са којих смо као деца слушали занимљива приповедања наших најстаријих житеља из улице, о њиховим животним или ратничким пустоловинама…
    Међутим, без обзира на големо искуство новопридошлих дрвосеча, које су дошле у моје село да изврше сечу бројних стабала, то није било тако једноставно, из разлога што су многа стабла била у близини кућа, капија или зидова, па су веома мале грешке у процени смера падања посеченог стабла, могла у неповрат однети цео кров куће, ограде, зидове или пак и целу кућу. Из тих разлога новопридошлим дрвосечама су морали помагати бројни мушки житељи села, који би дебелим конопцима усмеравали падове посеченог стабла. И после рушења стабала, за дрвосече је било пуно посла: требало је та стабла исећи, а најтежи део је био вађење огромних пањева из земље, што се испоставило као херојски посао, јер је доста дрвећа било вероватно посађено за време Аустроугарске, па чак и раније за време владавине Аустрије. Сећам се као дете, да се из нашег села раме уз раме са сечом стабала и вађењем великих пањева носио комшија чика Шандор, који није имао ноге све до кукова. Тај физички получовек је напросто чинио чуда са секиром, тестером или дрвеним и метал- ним клиновима за разбијање великих пањева. Ниједан дошљак дрвосеча није му се могао супротставити, сем једног крупног дрвосече жуте косе и великих дугих бркова.
    Међутим, за житеље Нове Гајдобре, у време и каснијих сеча бројних стабала по улицама, наступили су посебно тужни тренуци, када су се веште дрвосече преселиле ка строгом центру села, са задатком сече најлепших топола, које су биле без премца вероватно у целој бачкопаланачкој општини, а оне су били дуж целе тадашње Пролетерске улице, од железничке станице па до краја улице са леве стране у правцу Гајдобре. Сећам се као да бејаше јуче. Дошле су на ред тополе, које су биле наспрам парка. Једна топола је била необично лепа, вероватно и најлепша и ретко млада у целом селу. Једина таква слична је била само на нашем главном фудбалском стадиону ФК „Млади задругар“ (на пашњаку), али ова у центру је била посебно лепа. Сећам се, као да бејаше јуче. Као ђак основац, свратих по карамеле до сеоске продавнице „Код Јове Иванковића“, како су сви мештани звали једину продавницу мешовите робе у селу, на чијим полицама су били измешани мармелада и плави камен за прскање винограда, и салама (чувена коњска) и ексери у дрвеним полицама, и лопате и карамеле, и гас за лампе и „чиб“ пиво…
    С друге стране улице до „липовог парка“, дрвосече су започеле „егзекуцију“ над преосталом младом тополом, коју су са врха већ били опасали са неколико големих конопаца, да би њен пад усмерили у правцу главног сеоског пута у централној улици. У истом тренутку, приликом пада посеченог стабла са клупе је тад хитро потрчало једно дете и похрлио у сусрет гранатом стаблу тополе које пада…Нажалост, тад се и угасио живот дечака, коме бејаше отац наставник Божо…
    Али, живот у селу ишао даље. У новогајдобранском хатару који се налази на јужном ободу лесне терасе, природни услови су омогућили повољно тле за развитак пољопривреде. А некада су површине те лесне терасе у прошлости биле прекривене степским травама које су пружале могућност бављења сточарством, које је негде до средине XIX века на овим просторима била примарна делатност. Али, већ после око пола века ови простори ће бити претворени уместо сточарског у ратарски амбијент, што је био случај и са целокупном Бачком, па и већим делом војвођанске равнице.
    На просторима новогајдобранског хатара заступљене су житне културе, те је пољопривреда ипак остала доминантна грана, мада се становништво бави и осталим врстама делатности. Обрадиво земљиште око Нове Гајдобре условили су повољни рељефни, геолошки, хидрографски, климатски и педолошки услови.
    Новогајдобрански хатар је укупне површине 1778 хектара 73 ара и 95 м2 , од чега је у друштвеном власништву 234 хектара 69 ари и 24 м2 што износи 13,19% од целокупне површине хатара. У власништву приватног сектора је 1544 хек- тара, 4 ара и 71 м2 или 86,81%. Такво стање је било све до најновијих промена власничких односа, када се почетком деведесетих година XX века почео враћати један већи део земљи- шта пољопривредницима којима је то све било одузето после Другог светског рата. Данашња површина пољопривредног земљишта у хатару Нове Гајдобре је 1510,62 хектара, од чега приватном сектору припада чак 97,86% (1478,37 хектара), а друштвеном свега 2,14% или 32,26 хектара. Однос плодних ораница у хатару Нове Гајдобре у друштвеном власништву је 19 хектара, а неплодно земљиште (пашњаци) су 13,26 хектара.
    Укупно 758 домаћинстава поседује обрадиво земљиште.
    Простори на којима је лоцирана Нова Гајдобра са околним хатарима, крију у себи доказе у виду остатака утврђења и древних некропола које припадају предисторијским периодима. На просторима бачкопаланачке општине постоје налази из времена палеолита, неолита, бакарног, бронзаног и гвозденог доба, што све показује да је и простор новогајдобранског хатара у неко далеко доба већ био насељен. Међутим, чести сукоби народа на овим просторима, спречили су да се створе постојанија, озбиљнија и значајнија насеља, јер су ова насеља често мењала етничку припадност својих житеља, па чак и њихових властодржаца.
    Из старих историјско-географских података спомиње се једно од ранијих насеља под именом Kereky које датира од 1512. године. Неки извори доказују тезу по којима су назив Н. Гајдобра и Керекић исто. Такође извори говоре да је Керекић 1554. године имао 12 породица, али до 1790. године број насељених породица варира од 9-17, али већ после 60 година ово насеље се третира као ненасељено. Сматра се да је ово насеље имало житеље Србе, на шта асоцира и старо српско презиме — Керекићанин, а такво презиме је забележено и више места као што су: Гложан, Бегеч, и у Футогу, Керу, Бачкој Паланци, Равном Селу (некадашњи назив Шове). У прилог овим тезама су и називи данашњих Потеса код Нове Гајдобре, који се зову Велики Керекић и Мали Керекић, који су смештени уз југоисточну границу новогајдобранског хатара, док се у већем делу налазе у хатару Бачке Паланке. Међутим, насеља Керекић у неко давно време нису била урбанизована као данас, већ се радило о примитивно обликованим просторима за живот (земунице) или пак изграђеним ниским објектима за становање.
    Насеље Нова Гајдобра које је данашњег облика, изграђено је негде крајем XIX века и то у време колонизације Немаца. Од тог доба насеље Нова Гајдобра се спомињало под различитим именима: Metkovics — Kerekity (Метковић — Керекић), као пуста у мађарским изворима односно на географ- ској карти. Такви подаци се спомињу од 1873-1894. године, док се назив Wekerlefalva спомиње 1907-1909. године. Данашњи назив места Нова Гајдобра спомиње се од 1922. године.
    Ипак, историјат овог насеља спомиње се од XVII века и почетком XVIII и датира од Велике сеобе српског народа коју је повео српки архиепископ Арсеније III Чарнојевић, уз подршку аустријског владара Леополда I, ка доњој Бачкој, а са тим је била сагласна и Пећка патријаршија 20. августа 1691. године. На овим просторима спомињано је насеље Добра, Гајдобра, а нешто касније и Нова Гајдобра.
    Наравно, неспорни су трагови праисторијских насеља на просторима данашње Нове Гајдобре, као што су остаци насеља у троуглу Бачке Баланке, Багремаре, Челарева и Нове Гајдобре. Та налазишта се односе на периоде праисторијског, римског и турског времена.
    Што се тиче осталих извора у вези са овим просторима, занимљива је и теза суботичког надбискупа Матије Звекановића који је у Салцзбургу 1963. године, на конгресу историчара изнео тврдње да је први архиепископ панонских Словена био извесни Методије и да му је седиште било у древном граду Бачу на реци Мостонги. Истраживач Звекановић тврди да су Словени давно пре Мађара населили бачке проссторе, а да су Мађари продрли у ове просторе тек после IX века. Ипак, без обзира на продор Мађара у панонску низију, њихово становништво никада није успело бити доминантно у односу на словенски (српски) живаљ. У прилог томе иду и веома древни словенски(српски) називи места као што су:
    Керекић, Жива, Добра, Клиса итд., док је опште познато да су многи српски деспоти у XIII и XIV веку имали велике поседе у овом делу Бачке. Деспот Јован Бранковић (Деспотово), Јакшићи и Бакићи (поседе источно од Гајдобре), док је деспот Иваниш Бериславић имао поседе у близини древног града Бача. На тим просторима и деспотовинама у овом делу Бачке населили су се Срби из Србије, који су после пропасти средњовековне Србије масовно долазили на ове просторе. Из времена XV и XVI века спомињу се села у близини насеља Добра (Гајдобра), као што су: Параге, Мургаш, Суљковача, Обровац, Урошево, Илочка, Паланка и Керекић (Нова Гајдобра)…
    У истраживањима Антона Шефера, који је рођен у Гајдобри 1865. године наводи се да су називи места Гајдобра варирали (Гајдобра, Ерде-Добра, Доња Добра, Гајдобра, Кај- Добра), па из тога произилази да је данашње име Нова Гајдобра (Керекић) у корелацији са именом Гајдобра.
    У време власти аустријске царице и мађарске и чешке краљице Марије Терезије, средином XVIII века на просторе данашње Војводине (и Бачке) насељавају се инострани немачки колонисти. Међутим, постоје контрадикторна мишљења међу истраживачима ових простора, да ли су уопште после 1748. године насеља под именом Гајдобра и Керекић (Нова Гајдобра) били уопште насељавани немачким живљем. Међутим, поуздано се тврди да су сва суседна насеља као што су: Товаришево, Параге, Обровац, Букин, Паланка била насељена колонистима из Немачке, а то гајдобранско подручје није било, већ је наводно и даље било пустара. Те тврдње су нелогичне, јер због чега би област Гајдобре и Нове Гајдобре остала ненасељена Немцима, ако се по климатским и другим условима није разликовала од претходних наведених насеља?
    Има и других извештаја који говоре да су простори Гајдобре и Нове Гајдобре формирани као насеља тек око 1765. године и да је већина насељеника дошла из Баварске, док је српски староседелачки живаљ по наређењу из Беча, бивао концентрисан у збијена насеља — да би се њиме могло лакше владати. Тада се приступило и изградњи планских насеља, у којима је био најраспрострањенији тип троделне војвођанске куће са подужним тремом, да би се већ половином XIX века зидале куће са већим бројем повезаних соба. Велики допринос идејама практичности домаћинства давали су и Срби, који су долазили из старих завичаја у Бачку, а то се нарочито огледало у практичним тремовима (предворје куће са стубовима), затим зидање и мањих просторија у дворишту, које су служиле као нека врста нуспросторије, где би се кувало, пекао хлебац итд.
    На просторима данашње Бачке живели су заједно или једни поред других, и Срби и баварске Швабе, све до Другог светског рата, да би са повлачењем војника Вермахта са ових простора масовно отишли и становници Бачке и то искључиво немачке народности.
    Етничка слика се потпуно променила у данашњим насељима Гајдобре и Нове Гајдобре после 1946. године од масовног доласка колониста Срба из Босне и Херцеговине, Србије (првенствено Космета), као и других крајева нове државе ФНРЈ, којима су села Нова Гајдобра и Гајдобра постала нови и трајни завичај.

    Извор: НОВА ГАЈДОБРА У РАВНИЦИ БАЧКЕ, (предео, обичаји, људи), др Миливоје Дошеновић, 2016. године

  2. Војислав Ананић

    НЕШТИН, село у Сријему, у срезу илочком; подно Фрушке Горе (98 м), на Дунаву ниже Илока, уз друм у Черевић—Беочин (даље индустријска жељезница у Петроварадин). Има 1.437 становника, опћинско поглаварство, православну парохију, 2 основне школе, пошту. Н. је у римско доба Cucci. У средњем вијеку ту је био град кнезова Илочких. Ј. М-н.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  3. Војислав Ананић

    СЕЛО ПАРАГЕ У БАЧКОЈ

    ИЗГЛЕД СЕЛА

    Села у данашњем смислу ове рсчи једва да су и постојала. Групе земуница, колиба или бедних кућица, већих или мањих чиниле су село. Свако је себи градио где је хтео и како је хтео. Места пребивања била су раштркана. Села су се једва могла приметити. Куће су више личиле на колибе саграђене од плетара, олепљене блатом, а покривсне трском, шашом, рогозом или сламом. Зграда у правом смислу није постојала. Села су се могла више наћи по ђермовима и дрвећу око места пребивалишта него на зградама. На некадашње пребивање нашег народа у Бачкој под земљом и у земљи, сећају још и данас имена насеља: Земун, Буђановци, Пећинци. Земљиште где су “куће” прављене било је претежно подводно, па су се становници ових насеља врло често селили.
    Тако имамо код путописца Прандштетера (од 1608. године) на путу за Београд кроз Војводину опис таквих кућа. “Пристали смо код високе обале, на којој није било ништа друго до неколико колиба од трске, где су становали сироти људи са женама и децом. На том месту имају ти људи и јаме испод земље у којима станују; имају разбоје те плету платно”. Најскликовитије је описао земунице у Војводини Браун (1699. год.) “Кад смо туда пролазили јадни хришћани су се склањали у своје рупе као питоми зечеви. Да би задовољили своју радозналост силазили смо са коња и улазили у њихове куће, које смо налазили у бољем стању него што смо очекивали. Имале су одељења и дрвене оџаке и, на удаљенијој страни прозор, мало дигнут од површине земље. Све је у њима било уређено спретно колико и у другим сиротињским кућама, које се налазе над тлом, мада је све било просто, по обичају тог краја.”
    У једном извештају од 1699. године који је поднела комисија коју је послао аустријски двор да проучи прилике у нашем народу, каже се за наш народ: “Они (тј. Срби) нигде не зидају, него бораве у колибама и земуницама, како се могу одмах, кад затреба, на друго место преселити.” Исто тако имамо података да су имали спојене стаје за храну и стоку. “Ту – како је на једном месту приметио Браун говорећи о насељима овог типа, нема житница, ни камара од жита већ много дубоких и пространих подрума (јама – земуница) где се жито чува од разбојника и неочекиваних непријатељских упада.”
    Исти писац пише како му је било пријатно “ходати међу Турцима и Грцима (тј.Србима) и гледати како напољу готове своја јела и како спавају око велике ватре…
    Поред сељака у селу су живели и понеки занатлија, нарочито ковачи, колари, ћурчије, који свакако нису живели само од заната него и од пољопривреде. Тако се код нас практиковало и до Другог светског рата, а и прве деценије после рата.

    СТАРЕ ПАРАГЕ

    ИМЕ СЕЛА

    Још увек није тачно утврђено значење имена Параге. Али зато има много нагађања која се не могу узети као правилно тумачење етимологије речи Параге. Тим пре што је првобитни назив села био Парага.
    Овде ћемо поменути сва тумачења која су до сада помињана, почев од оне најнаивније легенде о Пар Рага. Наиме, приликом досељавања нашег народа у пределе Бачке једна група људи није никако могла да се одлучи где да се насели. Идући тако кроз Бачку спазили су на једној пустари Пар-Рага и један од њих рече: “Хајде да се населимо онде где пасу оних Пар-Рага”. Наравно да је ово исувише наивно и не може се прихватити као извор за име Параге.
    Мештанин села Парага Радивој-Рада Радосављев испричао ми је у јуну 1966. године да су наводно два брата Мађара по имену Парази имали на простору данашњих Парага салаш па је по њима и село добило име.
    0 настанку имена Параге у Грађанском листу субота-недеља 3/4. 5. 2003. године пише Софија Јовановић следеће: “Занимљива је прича о настанку имена Параге.
    Она каже да је свуд уоколо села било јако много обрадиве а запуштене земље, парлога. Отуд име које се после трансформисало у Параге! Да ова прича није сасвим без основа, казује и чињеница да житељи Парага сами себе називају Парожанима а не Паражанима, како би то језички било исправно.
    Прво насеље са именом Параге, или Велике Параге било је изграђено пола сата хода јужније од данашњег села. Због великих подземних вода које су 1875. године порушиле готово све сеоске куће, Парожани су били приморани да се помере на север на узвисину Јарчев брег, на врх лесне заравни која достиже надморску висину од чак 94 метра.
    Пошто се премештање села догодило у време Аустроугарске планске колонизације, Параге су изграђене строго по нацртима које су из Беча донели дворски геометри. То значи да је изграђено типично панонско село с улицама широким и по 30 метара које се секу под углом од 90 степени.”
    Година 1875. јој је погрешна јер су Параге пресељене због подземних вода још 1793. године.
    Угледни интелектуалац из Парага, Сава Лазић, професор написао је о етимологији речи Параге следеће: “Нашао сам у једном француском лексикону да је реч Параге шпанског порекла. У Шпанском правопису ова се реч пише Параје а у француском Парраге и значи мајур-лустара – имање. Та реч је вероватно из Шпаније дошла заједно са Хабзбурговцима у Аустрију. Бечки двор је као и сви дворови онога доба, додељивао лена (имања) племићима која су сезвала Параје односно Параге. Ако се ово чита као латиница онда су то Параге, док се француски читају Параж. Најзад од заједничке именице постала је властита као име села.
    Наш познати књижевник Божидар Ковачевић (+1988. год) на моју молбу да ми пронађе етимолошко значење имена Параге написао ми је о Ћурђевдану 1985. године следеће:”Што се тиче Парага нисам сигуран да је порекло од француске речи (Парраге) која значи: море крај копна, предео; окопавање винограда; отмен род. Као што се види различита тумачења.”
    Ми смо се определили за реч мајур – пустара – имање. По шпанско-француској верзији речи.

    НАСЕЉАВАЊЕ СТАРИХ ПАРАГА

    Сеобе нашег народа преко Саве и Дунава почињу још у време краља Драгутина, да би после Маричке (1371. год) и Косовске битке (1389. год.) а нарочито после другог пада Смедерева (1459. год) биле све масовније.
    Велика сеоба Срба по патријархом пећким Арсенијем Црнојевићем (Чарнојевићем) 1690. године била је свакако најмасовнија, око 38.000 породица, а и под Патријархом Арсенијем IV Јовановићем 1737. године, бројчано мања. Обе су биле последице Аустро-Турских ратова, где је наш народ ратовао на страни Аустрије, па када се ратна срећа окренула у корист Турске, морали су заједно са аустријском војском да се повлаче (беже) плашећи се турске одмазде (освете).
    Дакле, нису Срби у крајеве данашње Бачке дошли први пут тек за време Велике сеобе 1690. године него много раније.
    Параге се налазе на југозападном делу Бачке на правцу Нови Сад – Сомбор.
    О Парагама имамо први запис из 1473. године. За време турске владавине заблележене су у Бачкој нахији. Из тога времена имамо само података о броју домова, кућних старешина и парохија. Из века у век тај број је врло често варирао. Тако су 1554. године имале 4, око 1570. Године 4, 1590. године 19 домова. Године 1610. и 1650. забележене су као насељене, а 1698. као ненасељене. Године 1690. Параге су имале 22 кућне старешине са 18 ожењених браће или синова. Код пописа године 1715. 23 кућне старешине, а 1720. године 13 домова. 1768. насељена је у Парагама, Голој Добри и на пустари Радојевић 81 српска породица. 1769. године имале су 98, а 1773. године 103 српска дома. 1786. године имале су 99 српских домова, 1791. године 531 душу. 1792. године имале су 70 домова са 502 Србина.
    У књизи Бачко-бодрошке жупаније о историји Парага налазимо следеће податке:
    Насеље Параге, које се налази у паланачком округу, налази се такође источно од Бача. Претходно име је Парага. Ово насеље се не може изједначиши са насељем Прага које се налазило источно од Моноштора а која (Прага) је до Мохачке битке припадала поседу калуђерица Старог Будима. Споменути Параг из шурских дефтера може се сматрати претходником овог насеља које се према Фриђешу Штелцеру налазило у Бачкој нахији под именом Параг или Nagy-Parrag (Велике Параге) 1554. године и 1570. године.
    1590. године насеље је бројало деветнаест кућа пореских обвезника. Први траг данашњег насеља познат нам је из 1699. године од када датира најстарији попис Бачке жупаније где под именом Paragh спомињу се 22 газда – сељака са укупно 60 јутара земље. У жупанијском списку из 1715. године место има 23 порезника. Од тада па надаље место се спомиње у пореским списковима као порезник. На мапи Краљевске коморе из 1768. године село Параге се иалази на територијама Голе Добре и Радовић пустаре са 81 српском породицом. Господарско уређивање села датира од 19. августа 1772. године. Један плац је износио 32 јутра земљиишог поседа а село сем две напоменуте пустаре није располагало другим добрима. Због подземне воде 1793. године село је премештено на сувље земљиште, на удаљености пола сата хода од старе локације, а од Краљевске коморе 1791-3. године тражило се да се и црква премести. Приликом описа поседа Краљевске коморе, који су били намењени продаји 1791. године, Параге су имале свега 531 душу ито православних Срба који су припадали паланачком властелинству. Тако је било и 1826. године а православни Срби између 1798-1802. године доградили су торањ својој цркви. 1900. године у Парагама је било 1466 душа и 265 кућа. Кад је реч о матерњем језику било је 1324 Србина, 48 Мађара, 35 Немаца, 19 Словака и 40 душа других језика. По религијској припадности било је 1340 православних, 15 евангелиста по Агоштону, 100 римокатолика и 10 Јевреја. Атар насеља је износио 3716 катастарских јутара. Становници одржавају једно пољопривредно газдинство. Познат је печат Парага из 1730. године као најстарији а на којем се налази Свети Георгије на коњу како управо убада копље, које на врху има крст, у грло аждаје. На печату је кружни натпис ”Si.Reg.CaalParaga“ односно “Печат поседа Краљевске коморе, Парага”, Други печат је из 1740-43. године а има познате сеоске ознаке: плуг и класје један поред другог, а испод њих се налазе укрштени лопата и мотика. Изнад се налазе два слова “С.П.” то јест “Село Парага“. На основу уредбе министарства унутрашњих послова из 1904. године име Парага постаје Параге. Гранични део је салаш Пелавај. Западно од насеља виде се две велике земљане хумке а према Оџацима, уз железничке шине, да се приметити остатак једне земљане тврђаве. Село се раније налазило на пољском путу званом Старо село а и дан данас постоји крст међаш на том месту. Знак сећања на досељавање Срба је иконостас који је донео један калуђер са Свете Горе Атоса. Он се данас налази у већници Општинске куће. Село има пошту, телеграф и железничку станицу.
    Неколико сачуваних географских карата из почетка и краја XVIII века нас уверавају да су Параге већ у то време биле насеље. На тим картама Параге су убележене под именом Парага.
    Пратећи кроз архивски материјал који је сачуван у архиву Војводине у Новом Саду све што се дешавало у Старим Парагама у 18, веку наилазимо на податке који следе:
    1722. године извршен је попис славне жупаније Бачке за 1722. годину. Пописано је становништво где су била имена порезника, газда, ожењених, браће и синова изнад 18 година. Такође је пописана и сва имовина. У Парагама је тада био 51 дом који је плаћао порез.
    1728. године извршен је државни попис становништва. По овоме попису у Парагама је тада било 57 мушких глава. На пописној листи стоји: Писасе село Параге, а на крају пописа година 1728. Те године у Парагама су живели следећи домаћини и њихови синови: кнез Иван Обровчанин, син Петар Максим Терзић, брат Никола Видак Бајилин, синовац Рака Вучета Зарубински Никола Шијак, Иванко Ковачевић, и два синовца Пера и Новак Живко Ковачевић, син Пера Недељко, биров Веса Крстоношић и два сина Илија и Мијаило Бела, Станко Тополац, и синовац Марко Радосав Бођанац Сима Брзи. Дејин Милковић и два сина Радосав и Радивој, Малета Гавриловић, Велисав Шапинац, Радивој Шапинац и брат Марко, Станимир Плаванац, Стојан Адамовић и брат Јован, Рада Ковачевић, Рацко Бардаковић и брат Веса, Никола Влашкалија, син Ранко, Ћурађ Крстоноша, Малета Гаинов, син Јанко, Лаза Раитаровић, Радосав Гаидобранин, Живан Тополац и три сина Никола, Марко, Јанко, Стојан Тополац и брат Живан, три сина Петар, Стоико, Давид Стоиан, попов слуга Кузман Зобнатичанин, син Јован, Божа Шијак, син Јованов
    У турским тефтерима помињу се Параге у 16. веку (вероватно при најезди). Географ Штелцер тврди да су се у то доба звале Велике Параге. Вероватно су биле гушће насељене јер је у њима било у то време од 1765-1784. године три свештеника-пароха. И то од 1765. до 1773. године пароси су Мојсеј Илић и Георгије Јовановић. А од 1773. до 1787. у матичним књигама се појављују сем ове тројице и име пароха Мојсеја Прерадовића. Појам Велике Параге вероватно је био везан за део земље који су наши преци добили на обрађивање (1772. имали су 3716 јутара) али не и на број домова, јер је број домова био мали (1769. године имале су 98 а 1773. године 103 дома). Број домова се повећавао и смањивао јер је све зависило од тога како је летина понела и да ли се могао одржати голи живот.
    0 пустарама у Бачкој посгоји спис “Таха pro аппо militari 1747/8 incassanda adcassam 1 ComitatusBasciensis“. Из овога списа сазнајемо да су тих година закупници пустаре Параге били Степан Стојчевић из Нештина, Ђука Димић из Новог Сада и Никола Мартинов из Шида. Али, пустаре нису увек остале пустаре, пашњаци за силну стоку. За време Марије Терзије и Јосифа II, оне су колонизоване, понајвише Немцима. Донекле, колонизација је сама собом значила прелаз од сточарства у ратарство. Године 1781. тужио се магистрат у Новом Саду: сад у Бачкој има још свега четири неколонизоване пустаре. Неко време, сточарство ће се одржати још на пространим њивама које су трговци стоком могли себи купити.
    Постоји податак да су житељи села Пачира 1791. године тражили да им се одобри да емигрирају у Параге “због неплодности земље коју поседују и глади која им прети” Исти случај имамо и са Србима из Каравукова који су насилно морали да се преселе у Параге зато што су у Каравукову бипи колонизирани Немци. Али имамо и случајева да су житељи Парага одлазили из села, као што је био случај кметова који емигрирају у Товаришево 1791. године. Шта је био разлог одласка парашких кметова у Товаришево може се само претпоставити. Наиме, у то време већ почиње пресељење Старопаражана на место где су данас Параге, па су кметови ради сигурности покуповали куће у Товаришеву, јер нису знали шта их чека на новој локацији.
    Старе Параге или како и данас Паражани зову Старо Село било је 4 километра јужно од данашњих Парага и увек је било насељено српским живљем. Када је завршен катастар 1772. године у Старом Селу домаћинства су поседовала 3716 јутара земље, 1785/86. била је велика поплава и већ је почело пресељавање у времену од 1791-1793. године. Старе Параге су имале статус општине и имале су свој печат. Печат из 1780. године има лик Светог Георгија, док су ранији печати имали ћирилска слова “СП” (Село Параге) у коме су била изгравирана оруђа из пољопривреде: мотике, плугови и класје.

    ЖИВОТ У СТАРОМ СЕЛУ

    Каква су села била у Бачкој речено је у првом одељку. Тако су и Старе Параге биле на подводном и влажном терену, често плављене у време великих киша. Куће су биле мале земунице, више склоништа него стамбене зграде у данашњем смислу речи. Параге су имале школу која је отворена 1740. године. Учитељи су били свештеници, калуђери из манастира Бођана (понекад) па чак и црквени појци. Црква је била највероватније од дасака облепљена блатом и покривена шиндром, имале су трговину за најнужније потребе. Једини податак о старој цркви имамо у књизи Славка Гавриловића о црквама у XVII веку (Славко Гавриловић – Иван Јакшић, Грађа о православним црквама Карловачке митрополије XVIII века, Београд, 1981.4 Споменик САН CXXVII) који гласи (и овде налазимо назив Парага за село Параге): “И Парага има саграђену цркву од дрвета, од блата оградом опасану, кречом обељену, трском покривену и кољем окружену ” Становници су били Срби. У једном рачуну из 1765. године помиње се епитроп црквени Константин Грк (највероватније Цинцарин). Имамо података да је у то време било у Парагама Јевреја, пошто су они и Цинцари били вечити сапутници свих миграција. Према попису Јевреја у Доњем срезу бачке жупаније за 1784. годину Андрија Одри, жупан начелник и Антони Степановић, вршећи поменути попис у 15 места, били су и у Парагама.

    НОВЕ ПАРАГЕ

    УЗРОЦИ ПРЕСЕЉЕЊА ИЗ СТАРИХ У НОВЕ ПАРАГЕ

    Када и зашто су старопаражани морали да се одселе (преселе) 4 километра на североисток постоје многе претпоставке и нагађања.
    Ми ћемо се овде држати историјских извора са којима располажемо.
    Узрок пресељења је свакако био последица политичких збивања у Аустро-Угарској. Наиме, у то време, крајем ХУШ века бечки двор је плански насељавао Немце у јужну Бачку и Банат, да би спречио експанзију Мађара у те крајеве. Тако су пустару Гајдобра населили Немцима, па је српско становништво села Парага требало померити 4 километра на североисток да би се (х)атар гајдобрански могао проширити.
    Повод за пресељење су морале бити и поплаве 1785. и 1786. године изазване подземним водама када је скоро цело село било поплављено и многе куће порушене. Са пресељењем села тражена је и дозвола за градњу цркве и школе. У оно време је све ишло преко бачке конзисторије која је молбе спроводила у срез, а овај опет у жупанију на даљу надлежност.
    На једну од молби села Парага у вези пресељења села и градње цркве краљевска администрација одговара жупанији следеће:
    “Спавна жупанијо,
    У складу са саопштењем Коморског властелинства, поводом молбе становника коморског села Параге да ерарним средствима caгpaдe нову цркву, а која је упућена посредством православног Конзисторија узвишеном Краљевском Угарском намесничком већу, Краљевска администрација славној жупанији службено има да саопшти: да елаборирани план и пројекат.

    ИЗГЛЕД СЕЛА

    Параге су стандардног изгледа, као већина места у Војводини: ушорено насеље, од две дуге улице, са кућама које су челом на уличној линији. Од набоја су, покривене црепом, високих зидова са озиданим забатом на уличној фасади. На дворишној фасади је трем. Куће су троделне; у продужетку стамбених просторија нижу се помоћне. Многе имају и мање куће у дворишту, тзв. кућерке

    ПАРАЖАНИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

    Добровољци

    Добровољачки покрет Срба и других Словена у Првом светском рату (1914-1918.) вишеструко је занимљив историјски феномен, иако није очекиван и сасвим нов.
    Родољубље и националноослободилачке жеље јавиле су се код наших људи различитих сгалежа и степена образовања. Изузетно добри животни услови и чврст економски положај једног дела југословенских исељеника у Северној и Јужној Америци нису били препрека да се и они сврстају у добровољце. Исто тако лоши животни услови у заробљеничким логорима царске Русије нису били подстицај (иако је и тога било) да неко постане добровољац. Романтизам и идеализам био је код добровољаца чест. Жудња за националном слободом била је основни мотив и спона покрета. То и рађа и носи националну револуцију Јужних Словена 1914-1918. године.
    Историја добровољаца – Срба и других Словена у Русији у Првом светском рату прошла је кроз неколико фаза.
    Прва фаза од почетка рата августа 1914. до октобра 1915. године
    Друга фаза траје од октобра 1915. до краја јула 1916. године.
    Ову фазу карактерише опадање добровољачког одушевљења и појава неспоразума између добровољаца и србијанских официра, који су дошли с Крфадакао војно-стручна лица формирају добровољачке јединице, као део српске војске. Неспоразуми су били углавном проузроковани суровим и увредљивим односом неких србијанских официра према добровољцима, њиховим породичним, националним и верским осећајима. Ово се могло ублажити и спречити, што је од стране штаба дивизије и рађено, но опаснија размимоилажења појавила су се око схватања ратних циљева и устројавања будуће заједничке државе. То су били зачеци бољки које ће доцније тровати заједнички државни живот.
    Трећи период је од јула 1916. до марта 1917. године.
    Формирање добровољаца у војне јединице био је посао српске и руске владе. Обе су имале своје јасне мотиве војне и политичке природе. Српска влада, с преполовљеном војском (од краја 1915.), ван земље, остала је без природног извора за попуну и обнову своје војске. Једини резервоар били су добровољци. Они, људи из југословенских покрајина Аустро-Угарске, сврсгани у Српски добровољачки корпус манифестовали су јединство Срба, Хрвата и Словенаца и били један од политичких аргумената српској влади и свим снагама за стварање Југославије.
    С фебруарском револуцијом у Русији настаје нова фаза у животу добровољаца. Мрачна перспектива победоносног завршетка рата, остварења идеала, противратна агитација руских војника – фронтовника, братимљење на фронту, опадање дисциплине и бојеве спремности руске војске, деморализаторски су одјекнули у Српском добровољачком корпусу. Револуционарна власт и совјети радничких и војничких депутата зазирали су од Корпуса видећи у њему дело цара, самодржавља, које би могло бити употребљено против револуције. Аустро-Угарски агенти и други противници уједињења Срба, Хрвата и Словенаца на разне начине роварили су против Корпуса. Руска револуционарна власт наредила је увођење комитета у Корпус. Руске слободе и новине удружене с његовим унутрашњим бољкама и деморализацијом, довеле су Добровољачки корпус у кризу. Ова се испољила у дисидентском покрету официра и војника – добровољаца. Наиме, разрешење кризе видело се у преиспитивању добровољаца. Поста- вило се питање ко хоће ко неће да остане добровољац. Тада је око 150 официра – добровољаца и око 8000 војника иступило из Корпуса. Корпус је издржао кризу, али планови о опсежном прикупљању добровољаца и формирању још једног корпуса све више су постајали само жеља окорелих добровољаца идеалиста. Српски и савезнички државници видели су да је најбоље решење да се Корпус пребаци на Солунски фронт. Савлађујући бројне тешкоће, у ситуацији створеној октобарском револуцијом, Корпус је заиста и пребачен. Рачуна се да је из Русије на Солунски фронт стигло 12.704. добровољца што је знатно појачало српску војску која се спремала за ослобођење своје отаџбине.
    Међу српским добровољцима Првог светског рата било је и 20 Паражана. Како су они доспели у добровољачке јединице?
    У борбама на Источном фронту у непријатељевим редовима мобилисани су многи Срби, поданици Аустроугарске и gpyгu народи који су живели на Балканском полуострву. Они су се масовно предавали или их је заробљавала руска војска. Сви су желели да се боре, али против Аустроугара, Немаца и Бугара, за ослобођење своје матице земље Србије. Сви ти добровољци окупљали су се у тадашњем руском Граду Одеси, где је био логор.
    Од свих добровољаца: Срба, Хрвата, Словенаца, Чеха, и других, уз сагласност српске владе и Врховне команде, а уз благослов руског цара Николаја II Романова, искреног пријатеља Срба, 29. априла 1916. године образована је Прва српска добровољачка дивизија. Питање командовања брзо јерешено. Виши старешински кадар сачињавали су официри српске војске који су дошли са Крфа, а нижи и војнички састав био је из peдовa бивших ратних заробљеника. Командант дивизије био је Генералштабни пуковник Стеван Хаџик. Дивизија је имала двe бригаде, са по двa пешадијска пука, брдски дивизион, приштабске и позадинске јединице. После скраћене обуке, дивизија је ушла у састав 47. руског корпуса и упућена на румунски фронт у Добруџу. Са накнадном попуном у Добруџи, дивизијa је имала 555 официра и 18.457 подофицира и војника.
    У Добруџи је остала 45 дана. За то време водила је тешке бојеве у трајању од 20 дана. Из строја је било избачено око 10.000 људи.
    И наши добровољци учествовали су у све три битке у Добруџи.
    Док су трајале борбе на Добруџи у Одесу су пристизали пови добровољци, па је формирана Друга српска добровољачка дивизија а у септембру 1916. гogune Први српски добровољачки корпус који је, касније назван Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца, чију команду преузима Генерал Михајло Живковић.
    Нова држава у чијем стварању су и добровољци учествовали одужила се овим родољубима на тај начин што им је Законом о добровољцима од 30. децембра 1921. године на темељу чл. 12 Наредбе о устројавању Аграрне дирекције новосадске поделила 8 односно 5 јутара најбоље оранице.

    Извор: Душан Н. Петровић, професор – СЕЛО ПАРАГЕ У БАЧКОЈ од насељавања до 1941. године, Параге 2004.