Аранђеловац и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 15

Општина Аранђеловац:

Аранђеловац, Бања (обухвата насеље Забрежје које је укинуто 1979. године), Босута, Брезовац, Буковик, Венчане (обухвата насеље Каменица које је укинуто 1979. године), Врбица, Вукосавци, Гараши, Горња Трешњевица, Даросава (1947-2002. године Партизани), Јеловик, Копљаре, Мисача, Орашац, Прогореоци, Раниловић, Стојник и Тулеж.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (15)

Одговорите

15 коментара

  1. Порекло становништва села Раниловић, општина Аранђеловац – Шумадијски округ. Према књизи Боривоја Дробњаковића “Космај”.

    Положај села.

    Раниловић је на пиносавској површи, коју су избрздале дубоке долине неколико левих притока реке Турије, од којих је главна Коритина у чијој долини има нешто кућа.

    Воде.

    -Извор Срмдан се сматра да је лековит – „и рањиву ногу Смрдан излечи“.

    Земље.

    -Имања су на местима: Мекоте, Хаџине, Округлица, Крушик, Брестић, Шибина, Голубињак, Боришанац, Равне, Дубраве, Попадије, Крченик, Подгорје, Сутеске, Кљештевица, Коритина, Перило, Бокићевац и Цветковац.

    Тип села.

    -Село се дели на крајеве: Белановац, Језерине, Брђани и Турија. Пре 20 година отишло је десетак кућа на имање у Боришанац а сада се пресељавају на имању и у Голубињак.

    Старине у селу.

    -У Брестићу, где је данашње гробље, има остатака од „Маџарског Гробља“. На Караули има трагова од другог „Маџарског Гробља“.

    Постанак села и порекло становништва.

    -По предању село је најпре било на Мекотама, одакле су, за време Турака, побегли у честар, који се данас зове Старчевац. Предање вели, да је село имало само седам кућа и да су најстарији родови: Спасојевићи, Вуковићи, Мијатовићи, Марјановићи, Радовановићи и Скелеџићи.
    На Лангеровој карти ово насеље је унето под истим именом – Ranillowig. Село је улазило у састав Катићеве кнежине и имало је 1818. године 40 а 1822. године 48 кућа. Године 1846. село је имало 79 кућа и припадало је срезу туријском. По попису из 1921. године село је имало 291 кућу.
    Поменути стари родови:
    -Спасојевићи (Милинковићи), славе Св. Вартоломеј;
    -Вуковићи, славе Лучиндан и Никољдан;
    -Мијатовићи (Станичићи, Ђурђевићи и Мирковићи), славе Ђурђевдан;
    -Марјановићи, славе Ђурђевдан и;
    -Скелеџићи (Павловићи), славе Аранђеловдан, не знају одакле су старином.
    -Ђиласовићи (Анђелковићи), славе Св. Ћирила и Методија су старији досељеници из Колашина. Са њима су род:
    -Радовановићи (Петронијевићи).
    -Биволџићи, славе Никољдан су од Пирота.
    -Трнавци (Мијаиловићи), славе Лазаревдан. Њихови стари су се доселили од Пећи.
    -Гарашки (Павловићи), славе Лучиндан. Прадед Јанко дошао из Гараша у Јасеници где имају рођаке Марковиће и Татомирце.
    -Бошњаковићи (Павловићи) су из Босне, славе Алимпијеван.
    -Агатоновићи су се доселили из Блазнаве у Јасеници, славе Јовањдан.
    -Станићи (Петровићи, Миловановићи и Анђелићи), славе Јовањдан. Зову их „Арнаутима“ а пореклом су од Сјенице. Један део остао је у Врбици – Јасеница, где се презивају Тимотијевићима.
    -Обрадовићи (Драгићевићи), славе Никољдан. Предак Васо Николић дошао је из Осата у Босни.
    -Јовановићи (Ђокићи), славе Никољдан, доселили су се из Драгачева.
    -Стојановићи (Лукићи), славе Лучиндан. Мисле да су старином род са Вуковићима.
    -Гајић је дошао из Мале Моштанице, посавски срез, као ковач, не каже се коју славу слави.
    -Милекић, отац му овде био учитељ. Дошао из Драгачева, не каже се коју славу слави.
    Цигани-Роми су:
    -Станчићи, Всићи, Митровићи, славе Аранђеловдан. Дошли су пре 20 година из Дубоне – подунавски срез. Куће су им у Сувој Турији у близини Кљештевице. Занимају се земљорадњом, израдом корита и свирачином.
    Непознатог порекла су.
    -Костадиновићи (Радоичићи, Ђурђевићи и Ивановићи) – славе Ђурђевдан.
    -Јанковићи – славе Митровдан.
    -Милосављевићи (Петровићи) – славе Ђурђиц.
    -Милијановићи (Магдићи, Дејановићи и Васиљевићи) – славе Ђурђиц.
    -Димитријевићи – славе Лучиндан.
    -Живковићи – славе Ђурђевдан.
    -Пауновићи – славе Ђурђиц.

  2. Зоран

    “Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“”.
    Када се наводи ова књига (која је несумњиво златни извор за многе податке) треба имати у виду једну битну чињеницу. Она свакако треба и мора да послужи као неопходна полазна тачка али није у свему потпуна и најпрецизнија, бар у случају мог села Вреоца када сам је ја користио. Петар је урадио оно што нико није пре њега а ни после. Сакупио је фантастичан материјал за многа места Шумадије и то треба поштовати, ипак … Поздрав свим вредним прикупљачима података и пуно успеха у раду.
    ПС. много тога још треба прегледати, претабати, прочитати, разговарати и сл. како би се добили што потунији подаци.