Мионица и околна села

30 коментара

1. 17. април 2013. у 22:00

   Милодан

   Порекло становништва села Крчмар (2), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, издање 1907. године.

   4. Кроз ово село пролазио је одавно стари пут, који је спајао посавске области са Поморављем. Њим се од Сремске Митровице, Шапца и Ваљева ишло за Чачак, Крушевац и даље. Ово је све до 1840. године био једини пут за Пожегу и Ужице, од тада је напуштен, кад је просечен нови пут низ Ластру и преко Букова. На овом путу под планином и данас ће сваки Крчмарац упозорити путника на зидине дома Крчмарице Маре, које су може бити из познијег доба.
   5. По дну села је стара црква, која је под висом Орловцем. За зидање цркве народ је везао ову причу. У овом селу често се задржавао Краљевић Марко, где су као успомена на њега остали Маркови Чанци на Пехару, за који се прича, да их је Марков Шарац ископао својим ногама, кад му се господар жедан воде није могао напити, јер се вода није имала где задржати. У селу једанпут заноћи у крчми Крчмарице Маре, Марков брат Андрија и кад се опио, Мара наговори неке људе да га убију. Чуо Марко да му је брат погинуо, па дође у Крчмар, Мару убије и све што је њено растури и распрода и отиде турском цару и од њега добије ферман да зида цркву. Чим је добио ферман дошао је у село и на месту, где је раније укопао свога брата Андрију, сазида цркву, тако да је сам собом донео сав материјал, пошто у овој пустињи, онда није било живе душе. Народ прича да је и данас гроб Андријин у саркофагу у десном зиду*.
   *Старац Јовица Бошњаковић из Голупца, који ми је дао многе, одличне и поуздане податке о више села из своје околине и о више породица из тих села, причао ми је, пише Љуба Павловић, да је његов отац, оправљајући цркву после паљевине с протом Стеваном, видео својим очима узидан саркофаг Андрије, брата Краљевић Марка и да су га изнова узидали, пошто је претходно прота одржао парастос.
   Црква је мала и дозиђивана; сва је од камена и изнутра живописана, неколико пута паљена и напуштана, а последњи пут је подигао и обновио прота Среван Грбовић, који је био парох ове цркве, који је умро 1802. године.
   Кад је ова црква постала световном црквом нико не памти, а да је био манастир очувало се у причама и у традицијама појединих породица*.
   *По причању Јовичину неки сељаци Ужичани преведу 20-30 наоружаних Турака преко Маљена цркви и ови чим допадну цркви, похарају је, запале и калуђере побију, те се од тада више нико није смео примити да буде калуђер, већ је постала световна црква и први поп је из породице Симовић у Крчмару.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Крчмар је старо насеље, за доказ чега нам служи град и оне многе зидине, као и његова стара црква. Већ у почетку 18. века постоји име овог села у списку пограничних села овог округа, у којима је аустријска војна команда имала хајдучке посаде за чување граница*. У том списку помиње се Kirzmar (Крчмар) са 6 хајдучких кућа и 3 часа далеко од Ваљева. Код старијих сељака овог краја очувана је снажна успомена да је у то доба било мало кућа, да су се многе породице због тренутних намета и рђавих чиновника иселиле у суседни ужички округ**.
   *На вису Стражари, између Питомина и Дивчибара, била је погранична караула, у којој је седела погранична посада “кад је Шваба овом земљом овладао”, како причају старији људи овог краја.
   **Чича Јовица из Голупца прича да се његов дед у то доба склонио у планину и прешао у ужички округ, те да би избегао претеране намете, што “веле нисмо давали прије ни турскијем зулумћарима. Причао ми је, вели ђед, којег сам запамтио, да у Пријездићу није готово нико хтео остати у селу, сваки је радије избјегао намет и обијест онијех биједних чиновника него подлегао”. Чича Јовичин дед родио се у Пријездићу, па се одатле, пред смрт, преселио у Голубац.
   Никаквих старих породица у овом селу нема, за које би се могло рећи да су од старине у овм селу. За њих се прича да су се све одселиле, а и да су их многе Турци утаманили кад су град рушили и палили.
   -Тодорчевићи (Мрдићи): За најстарију породицу у селу сматра се породица Тодорчевић или боље рећи Мрдићи, јер је ово старије презиме. Теодорац је ускочио одмах преко границе у Србији уз села Рутоша и с тога се цела ова породица зове и ускочка (“Ускочани”). Мрдићи су се расељавали и по овој области, славе Аранђеловдан.
   -Лимци: Кад се Тодорац доселио у ово село у другој половини 17. века и Грујо Лимац из Душманића у Полимљу и населио се, где и данас постоји његова кућа, код извора Доброша. Његови потомци су данашњи Лимци: Радовановићи, Крстивојевићи, Тодосијевићи, Грујовићи и Недељковићи, сви славе Лучиндан.
   -Симовићи:7 Мало после Тодорца доселио је ондашњи калуђер данашње Симовиће, као своје сроднике из Роваца у Никшићкој Жупи и населио их поред себе, на црквеном земљишту, славе Лучиндан.
   -Абдула: Пред Кочину Крајину доселио се стари Абдула из Погане у никшићким Рудинама. Од Абдула су данашњи Марковићи, Пантелићи, Маринковићи и Јанковићи, славе Лучиндан.
   -Бандуле (Цветковићи) су испод Пирлитора у Херцеговини, доселио се матори Бандула са Абдулом заједно, славе Ђурђевдан.
   -Ћековићи су досељени из Косјеррића-округ ужички, досељени као слуге после Другог устанка, од њих потичу и Јевтовићи, славе Јовањдан.
   -Зеленовићи су из Галовића-округа ужичког, досељени кад и горњи а од њих потичу Митровићи и Андрићи, славе Јовањдан.
   -Петрићи, доселили се после Другог устанка из Старог Влаха, славе Никољдан.
   -Парамунци су из Парамуна – округа ужичког, не каже се када, славе Никољдан.
   У Крчмару има 87 кућа и девет породица.
   Занимање становништва.
   -Крчмарци се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељаци из ове области. Сва привредна занимања код Крчмараца су споредна, али најглавније занимање сваког Крчмарца је сечење грађе и извожење. Сваки се поглавито занима прерадом дрвета, тако продају дугу, јапију, луч, готова дрва или се годе да израђују ово и по туђим забранима. Мало их је што се занимају сточарством и некадашње крчмарске овце и говеда данас се у причама помињу. Ко има доста стоке, с њоме се цело лето проводи у Дивчибарама и пред саму јесен спушта, али то још могу само задружне куће да одржавају. Штета што је ова привредна грана напуштена, те ће морати нагнати Крчмарце да се расељавају, јер им земљиште без стоке неће моћо доносити никаквог плода.
   Како сваки Крчмарац уме добро да прерађује дрво, с тога се лако одају изучавању разноликих заната и затим спуштају изван села ради свог заната, где га је потреба нагнала. За данас се нерадо селе из свог места.
   Појединости села.
   -Крчмар је саставни део Крчмарске општине у Срезу Колубарском. Судница није у селу, већ у суседном Буковцу, а школа и црква су једно поред другог. Гробље је у средини села. Преслава је други дан Васкрса.

   Одговори

2. 19. април 2013. у 21:32

   Милодан

   Порекло становништва села Маљевић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција “Корени” – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

   Положај села.

   -Маљевић је на левој обали реке Топлице, по врху Вртиглава, а по дну Команица. Земљиште је неравно и састављено из терцијалних глинаца и мергле. Најзнатнија узвишења су: Бобија до Вртиглава и Плоча у средини села.
   Извора има доста: Најглавнији извор је Гледнић, од кога постаје поток и пада у Топлицу. Од Бобије полазе две долине: Ивић и Ивановац и у којима има по један извор истог имена, и оба се спуштају потоку Гледнићу. Покрај села са северне стране је Топлица, а са источне поток машевац, који долази из Команица.

   Земље и шуме.

   -Маљевачке земље су црна смоница и подесне за ораницу и косаницу. На овој земљи успевају све врсте жита, а овде су и најбоље ливаде. По брду добро успевају стрмна жита, воћа и виногради.
   Шума је у јужном делу села, има је доста и сва је од лиснатог дрвета. У селу нема никаквих заједница.

   Тип села.

   -Маљевић је село разбијеног типа. Све су сеоске куће распоређене у два џемата при извору Гледнића или по дну њега, и око Машевца. Први се зове Гледничани, а други Поточари. и у једном и у другом џемату куће нису ублизу, већ су на растојању 30-80 метара, а крајеви везани су један за други.
   У Гледничанима су: Павловићи, Марковићи, Грбићи, Гавриловићи, Митровићи, Ивановићи, Живановићи, Мирковићи, Николићи, Радојчићи, Ђорђевићи, Ивковићи, Остојићи и Лазићи.
   У Поточарима су: Срећковићи, Нинковићи, Илићи, Пауновићи, Андрићи, Танасијевићи, Зекићи, матићи и Туфегџићи.
   У Маљевићу су јаче задруге: Мирковића, Грбића и Павловића, остало су већином инокосне куће.

   Подаци о селу.

   -Маљевић је према списку села ваљевске епархије иу 1735. године имао 8 домова. Према харачким тфтерима из 1818. године у селу је било 20 домова са 22 породице и 46 харачких лица.
   По попису:
   -1866. године – 27 домова и 270 становника.
   -1874. године – 25 домова и 140 становника.
   -1884. године – 26 домова и 178 становника.
   -1890. године – 28 домова и 217 становника.
   -1895. године – 31 дом и 259 становника.
   -1900. године – 31 дом и 253 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,75 а процентни 1,51%.

   Име селу.

   -Народ верује да је ово село постало од села Команица, тј било је заселак истог села. Ово одвајање, прича се, да је овако било. Сељаци нису никако могли да се сложе и сроде са дошљацима Команичанима, већ су се вечито свађали, убијали и парничили. Спахији, поседнику села Команица, досади свађа и изађе једног дана у село, да ову дуготрајну свађу прекине и изравна. Спахија, кад виде, да их не може умирити, подели их, па постави тачне границе и једном и другом селу, које се и данас одржавају. Ово село назове, као мањи део села, Мало Село и народ држи да је име дошло од ове речи.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Кад се Moilovich име једног села из списка села палешког округа у 1737. години поготову може односити на име овог села, онда је ово село врло старо, мада га народ држи, а и данас сматра, као заселак већег села Команица. Сељаци држе да је овај део Команица најстарије насеље и да су и данас у њему најстарије породице, за које се не зна, да су се и са које стране доселиле.
   -Павловићи, Срећковићи, Нинковићи, Илићи, Пауновићи, Танасијевићи, Андрићи и Матићи су најстарије породице у селу, за које не зна када су се и одакле доселили. Сви се по некаквој замрлој породици зову Живановићи или, где живе, Живановачки Крај. Има их 15 кућа и сви славе Никољдан. Све друге породице су већином уљези у ове фамилије или су дошли на њихова имања.
   -Гавриловићи су досељени из Вироваца од тамошњих Јанковића (од којих и моја фамилија вуче корене, оп. Милодан) још у другом аустријском рату. Предак им се призетио у Живановиће и слави Ђурђиц (као и ја) и Никољдан.
   -Грбићи су из Златарића, села ове области, од породице Марковића досељен у време Првог устанка, славе Стевањдан. И они су дошли на имење Живановића.
   -Живановићи (садашњи) чији се предак, не пише када, призетио у тадашње Живановиће. Досељен је из Стрмова – округ ужички. Од њих потичу Митровићи и Ивановићи, славе Ђурђевдан и Ђурђиц.
   -Мирковићи, предак досељен из Катранице у Македонији, не пише када, призетио се у “старе” Живановиће, слави Св. Атанасија, Ђурђевдан и Никољдан.
   -Николићи, предак им је из Кључа у овој области од тамошњих Атића, призетио се у Живановиће и слави Никољдан.
   -Радојчићи, предак је из Пријездића из породице Исидоровића, славе Никољдан, призетили се у Живановеће.
   -Ђорђевићи, предак им се призетио у Живановиће из Берковца и слави Ђурђевдан.
   -Ивковићи, предак се призетио у Живановиће из Славковице, слави Ђурђиц и Никољдан.
   -Остојићи, предак се доселио од Сјенице, призетио се у Живановиће, слави Јовањдан и Никољдан.
   -Лазић, предак се призетио у Живановиће, потиче из Чајетине, славе Ђурђевдан и Никољдан.
   -Зекић, предак дошао са Руде Букве у округу ужичком, призетио се у Живановиће, слави Јовањдан и Никоњдан.
   -Туфегџићи, предак се доселио као мајстор из Великог Бошњака (Драгиња) у Посаво-Тамнави, призетио се у Живановиће, славе Ђурђевдан и Никољдан.
   -Марковићи, предак доша као слуга после српско-турских ратова из Загарча у Црној Гори, слави Ђурђиц.
   У Маљевићу су 34 дома од 14 породица.

   Занимање становништва.

   -Маљевчани се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељаци у области. Најглавнија су занимања сточарство и земљорадња. Од стоке гаје говеда и коње, а ово је једино село у Колубари, чији сељаци особиту пажњу поклањају гајењу коња. Занате нерадо уче, а тако исто нерадо се и селе из села.

   Појединости о селу.

   -Маљевић је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница је у Доњој Топлици, а ту је и школа. Црква је у Мионици, гробље у средини села, на брду Плочи. Преслава Бели Петак.

   Одговори

3. 22. април 2013. у 23:05

   Милодан

   Порекло становништва варошице Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

   Положај варошице.
   -Варошица Мионица је на обема обалама реке Рибнице, а усред атара села Мионице, на путу Ваљево-Горњи Милановац. За данас је варошица друмско насеље. Куће су поред пута, ретка је кућа наслоњена једна на другу, као по варошима, већ су већином издвојене било имањима појединих сељака, било празним плацевима појединих грађана. У Мионици је главна улица окружни пут, а споредних улица нема, осим ако се не би узели сељачки путеви, који силазе у варошицу са неколико страна.
   Воду за пиће варошица добива из бунара, која свака кућа и свака јавна редња имају по својим дориштима. Већу потребу у води подмирује река.
   Оснивање варошице.
   -Мионица је у средини Среза колубарског, округа ваљевског. Такав положај овог места створио је варошицу. Оснивање варошице везано је за грађење среске канцеларије и среских станова. Прво су се подигли срески станови и уз њих путничка механа, па су се после насељавали појединци као трговци и занатлије. Први оснивачи варошице били су сељаци трговци и занатлије из суседних села, који су силазили из села свом среском средишту.
   У Мионици има 48 приватних, среских и општинских кућа. Куће су саграђене или од слабог или тврдог материјала и мало их има, да се разликују од обичних кућа у селу Мионици. Код мионичких кућа увек су са лица дућани, а позади у дворишту су станови и друге зграде.
   Од ових 48 кућа има 29 дућана, 6 механа и кафана, једна индустријска радионица колица и вила, три магазе, а остало су канцеларије и приватни станови.
   Порекло становништва.
   -До 1. јануара 1895. године у варошици је било мало кућа и становништва, јер укидањем сеоских дућана и ово место је било доста напуштено, а тек од тада, када је краљевим указом овај део села проглашен за варошицзу, отпочело је његово нагло насељавање. Насељеници су већином трговци и занатлије, а земљорадника нема ниједног.
   Насељеници варошице дају се поделити у две групе, у насељенике од 1860-1895. године и насељенике од 1895. године па на овамо.
   У досељенике од 1860. године долазе:
   -Ружичић, досељен из Вртиглава као трговац, слави Ђурђиц.
   -Кевић, досељен из Бријежђа као трговац, слави Трифундан.
   -Деспотовић, досељен из Полома-округа ужичког, као обућар, слави Аранђеловдан.
   -Поповић, досељен као свештеник из Диваца, слави Ђурђиц.
   -Божић, досељен као трговац из Тврдића-округ ужички, славу Лучиндан.
   -Лазаревић, досељен као трговац из Косјерића-округ ужички, слави Јовањдан.
   -Обрадовић, досељен као механџија из Рогу-округ ужички, слави Стевањдан.
   -Милановић, досељен као опанчар из Јежевице-округ ужички, слави Јовањдан.
   -Миловановић, досељен из Санковића као општински чиновник, слави Ђурђевдан.
   -Урошевић, досељен из Бријежђа као учитељ, слави Ђурђевдан.
   -Николић, досељен из Миријева код Београда као трговац, слави Никољдан.
   -Поповић, досељен као трговац из Звезда-округа подрињског, слави Стевањдан
   -Ђурић, досељен као трговац из Каленића-округа ужичког, слави Ђурђевдан.
   -Марковић, досељен из Робаја као ковач, слави Ђурђевдан.
   -Крстић, досељен из Црне Траве, округа врањског, као индустријалац, слави Св. Димитрија.
   -Илић, досељен као трговац из Ступчевића-округа ужичког, слави Ђурђевдан.
   -Лекић, досељен из Ђурђевца као ковач, слави Лучиндан.
   -Филиповићи (две куће), досељени из Засеља-округа ужичког као опанчари, славе Лазаревдан.
   -Велчић, досељен из Ваљева као столар, слави Ђурђевдан.
   -Новаковић, досељен из села Мионице као опанчар, слави Јовањдан.
   Најновији досељеници:
   -Марковић, досељен из Кучина у Полимљу као бравар, слави Никољдан.
   -Лазаревић, досељен из Засеља-округ ужички као опанчар и род је Филиповића, слави Лазаревдан.
   -Јаковљевић, досељен као бачвар из Новог у Босни, слави Јовањдан.
   -Софронијевић, досељен као опанчар из Дрлаче-округа подрињског, слави Стевањдан.
   -Драгићевић, досељен из Бријежђа као ковач, слави Алимпијевдан.
   -Јаношевић, досељен из Команица као слуга, слави Св. Димитрија.
   -Мићић, досељен из Црнице-округ ужички као трговац, слави Михољдан.
   -Ракић, досељен из Овчине као трговац, слави Никољддан.
   -Дабић, досељен из Бухара-округ ужички као трговац, слави Никољдан.
   -Продановић, досељен као трговац из Вигошта код Ариља, слави Ђурђевдан.
   -Миливојевић, досељен као трговац из Дрлаче и род Софронијевићу опанчару, слави Стевањдан.
   -Жиловићи, досељени из Чајетине од Старог Влаха као механџије, славе Лучиндан.
   -Радовановић доселио се као пекар из Врачевића, слави Ђурђевдан.
   -Ковачевићи, досељени као трговци из Горњег Лајковца, има их две куће, славе Ђурђевдан.
   -Васић, досељен из Драксина-округ ужички као трговац, слави Никољдан.
   -Марковић, досељен из неког села у прилепској кази у Маћедонији као терзија, слави Св. Димитрија.
   -Бошковић је из села Мионица, доселио се као опанчар, слави Аранђеловдан.
   -Витезовић, досељен из Субјела као трговац, слави Ђурђевдан.
   -Стојановић, досељен из Велике Дренове-округ крушевачки као поткивач, слави Никољдан.
   -Гојковић, досељен из Сјеништа-округ ужички као сарач, слави Ђурђевдан.
   -Петровић, досељен из Табановића, села ове области као опанчар, слави Јовањдан.
   -Дојчиновић, досељен из Ваљева као бојаџија, слави Јовањдан.
   -Миловановић, доселио се као пекар из Бријежђа, слави Ђурђевдан.
   -Трифуновић, доселио се из села Мионица као обућар, слави Трифундан.
   -Обрадовић, доселио се из Санковића као ковач, слави Никољдан.
   -Ерчић, доселио се из села Мионица као трговац, слави Петровдан.
   -Симић, доселио се као столар из Вртиглава, слави Ђурђевдан.
   -Поповић, доселио се као свештеник из Диваца, слави Ђурђиц (ово је поновљено, оп. Милодан).
   У варошици Мионица у 48 кућа обитава више од 48 породица осим чиновништва, које овде није ни напоменуто.
   -Занимање становништва.
   -У варошици сваки се занима својим послом. Ни један једини из овог места не бави се земљорадњом или ма каквим било другим земљоделским послом. Занатлије се искључиво баве својим занатима, а трговци куповином и продајом разноврсних сировина уз продају разноврсне мануфактурне и бакалске робе. У овом месту од 1895. године постоји велика радионица за прераду дрвета, која систематски напредује. Од дрвета, који се сеча на Маљену, израђују се виле, лопате, колица и роба се растура по целој Србији. Сировине, са којима се највише занимају овдашњи трговци су: суве шљиве, шишарка, вуна, кожа и храна.
   Појединости о варошици.
   -Варошица Мионица је саставни део мионичке општине, она има свог нарочитог кмета који расправља варошке послове. Судница, црква и школа са три одељења је у овом месту. Не пише ништа за преславу, оп. Милодан.

   Одговори

4. 24. април 2013. у 00:23

   Милодан

   Порекло становништва Села Мионица, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

   Положај села.

   -Мионица (село) је на обема обалама Рибнице. Сеоске куће су на коси, која је развође Топлице и Рибнице и на другој коси, која је развође Лепенице и Рибнице. Куће су по плећима косе и спуштају се рибничкој равни, јер се греда врло благо спушта Рибници, докле је стрмо Лепеници.
   У селу је врло мало извора, што их је, они су поред река и по ливадама, те се народ не може служити њима, с тога се помажу бунарима, барама и водом извора и река. Реке овог села су: Рибница и Лепеница, а са косе силази једна јаруга Рибници и њом слива кишна вода.

   Земље и шуме.

   -Мионичке земље долазе у ред најроднијих земаља у срезу колубарском. За све има добре земље и све на њој успева, што год сељак засејава. Лепеничке ливаде су на гласу због добре траве и добре паше за говеда. Имања око Лепенице или су зову Лепеница, а ближе Кључу и Јелав.
   Шуме у селу нема. Што има мало шумског краја до Топлице, приватни су забрани, који се одржавју. Испод Паштрића и Толића, до Рибнице, је поље Лубенин, по коме се највише очувало шуме по појединим њивама, те бар није велика оскудица у огреву. На десној страни Рибнице, први потес до реке је Комесија, а изнад пута Лађевац, по коме опет има помало шуме.
   Заједница сеоска Маџарско Гробље, место у средини села, изнад Драгићевића кућа. Тешићи имају неке своје заједнице у потоку и јаругама до Кључа и Толића, а Гајићи на вису до Вртиглава.

   Тип села.

   -Село Мионица лежи готово сва на коси изнад Лепенице, и од почетка па до краја села, куће су поређане једна до друге, раздвојене већим или мањим воћњацима. Растојање међу кућама је како где; у врху села има између кућа и по 60 метара, а у средини села и при крају нема ни 20 метара; а ово се растојање сваким даном смањује, пошто се деобом не излази са старог места, већ се већином остаје на истом месту. У овом селу нема џемата, мада преко Рибнице има кућа а и по равници има их на више места.
   У Селу Мионици су: Ђурђевићи, Живковићи, Тешићи, Ерчићи, Креманци, Кандићи, Грујићи, Петровићи, Миловановићи, Петковићи, Глушчевићи, Вучковићи, Гаврићи, Ковачевићи, Драгићевићи, Станићи, Маријићи, Чарапићи, Пајићи, Милијићи (Јанковићи), Перићи, Ракићи, Гајићи, Ћосићи, Драгојевићи и Банковићи.
   Од већих задруга у селу су: Драгићевићи, Станићи, Пајићи и Ковачевићи.

   Подаци о селу.

   -Према списку села ваљевске епархије из 1735. године Мионица (Хан) имала је 15 домова. Село Мионица је по харачким тефтерима из 1818. године имала 38 домова са 51 породицом и 113 харачких лица.
   Према попису*:
   -1866. године – 64 дома и 429 становника.
   -1874. године – 65 домова и 406 становника.
   -1884. године – 90 домова и 583 становника.
   -1890. године – 116 домова и 729 становника.
   -1895. године – 119 домова и 810 становника.
   -1900. године – 118 домова и 878 становника.
   *У свим новијим пописима овог села са селом Мионицом спијена је и варошица, те с тога је се број домова и број становника овог села знатно повећавао, јер се варошица, и раније и данас, знатно насељавала.
   Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 12,59 а процентни 2,48%.

   Име селу.

   -По народном предању, у доба кнеза Лазара, ово село се звало Тувари. Па кад је кнез Лазар једном приликом долазио у село и био особито угошћен и примљен од ондашње властелинке овог села, која је била богата и пред тим временом остала удовица и у исто доба била права сиротињска мајка, није му се, вели предање, допало име селу већ прозове Мали Срем. Ово име је дотле остало, докле се нису све старе породице иселиле, па се на ово место населио неки Живко из ужичке Мионице те он дао име селу Мионица и тако и до данас остало.
   Ову причу о имену села у целини је записао М. Ђ. Милићевић и унео у своју књигу “Кнежевина Србија”. Пре доласка Живковог у Мионица се звала и Хан и Доња Рибница. У турско доба, кад је кроз село пролазио главни пут, који је спајао колубарску са моравском долином, на месту где је садашња среска канцеларија, постојао је лепо уређен путнички хан, по коме се тај део села звао Ханом. И данас старији људи из свих горњих села зову ово место, где је среска канцеларија, Хан, а тако зову и онај крај где је стара црквина и оне куће око ње. Кад се подигла нова црква у овом селу, није подигнута на стааром темељу, већ је подигнута над Рибницом и преко пута старог хана, те се од тада прозове прво црква, затим и село Доња Рибница. Старији мушки и женски свет брдских и планинских колубарских села и данас не може да се навикне на име Мионица, већ говори Хан или Доња Рибница.

   Старине у селу.

   1. На левој обали Рибнице, на неколико десетина метара испод садашње среске куће, у близини Гајића кућа, налазе се и данас зидине од некакве старе цркве коју су Турци по народном предању порушили уз Кочину Крајину.
   2. Цела јужна страна села, испод Паштрића, зове се Лубенин, и некад и данас велико поље на левој обали реке Рибнице. Пред народни устанак 1804. године, као и за време устанка, поље је било зборно место, на коме су се састајали колубарски кметови и већали о народним пословима. И данас је поље зборно место ваљевске колубарске војске.

   Порекло становништва и оснивање сеела.

   -Сељаци држе да је њихово село старо, али ипак нема много старих породица. Све старе породице овог села иселиле су се и прешле у Посаво-Тамнаву* или Срем.
   *Маса сеоских породица у селима Звезду и Прову у Посаво-Тамнави и прекосавском Грабовцу је од Мионице.
   -Ђурђевићи, једина од старих породица, за коју се не зна од куда се и када се доселила, има их 4 куће и славе Јовањдан.
   -Живковићи и Тешићи (Ракићи): најстарији досељеник, већ поменути Живко, је дошао у готово пусто место, па му је дао име свога села. Живко се, по предању, спустио у првим аустријским ратовима и од њега су настале ове породице. Славе Јовањдан а има својих потомака исељених као и чиновника и трговаца.
   -Гајићи: Врло стара породица, досеељени из Г. Колашина. Они су пре Живка дошли у ове крајеве, потом се одселили па вратили, славе Никољдан.
   -Ковачевићи, Драгићевићи и Станићи, предак се доселио као ковач из Босне-Тузла у почетку 18. века. Од Ковачевића су настали Драгићевићи и Станићи и славе Никољдан.
   -Милијићи (Јанковићи), предак се доселио почетком 18. века из Босне-Вишеграда, славе Трифундан.
   -Ђосићи, Перићи и Драгојевићи, досељени из Бјелопавлића у Црној Гори, од племена Пипера у другој половини 18. века због неродице и глади, славе Аранђеловдан.
   -Кандићи-1, досељени из Кремана у Старом Влаху уз Кочину Крајину, славе Ђуређвдан.
   -Ерчићи, досељени из Дробњака у Црној Гори уз Кочину Крајину, славе Петровдан.
   -Маријићи су се доселили из Криве Реке у Старом Влаху, не каже се када, славе Св. Јована Милостивог, 12 новембра по старом календару.
   -Креманци, доселили се из Кремана у Старом Влаху, после Првог устанка, дошли на имање Кандића, славе Никољдан.
   -Грујићи, досељени из Бачевца у области на имање Кандића, славе Јовањдан.
   -Кандић-2, доселио се после 1870. године из Бошњановића, слави Ђурђевдан, призетио се у Кандиће и узео презиме.
   -Глушчевић, уз Бабинску Разуру у којој је суделовао, Камена Гора у Полимљу, Ђурђевдан, дошао као слуга.
   -Вучковић, уз Бабинску Разуру у којој је суделовао, Југово у Полимљу, Никољдан.
   -Гаврић, доселио се из Дегурића у области из исте фамилије, слави Никољдан.
   -Пајићи, предак се доселио као мајстор из Полошнице у округу ужичком, слави Аранђеловдан.
   -Чарапић, из Ракара, слави Ђурђевддан, призетио се у Маријиће.
   -Петровићи, Миловановићи и Петковићи су из суседног Бријежђа, сишли после деобе у селу на своја ранија имања, Петровићи и Миловановићи славе Алимпијевдан а Петковићи Ђурђевдан.
   -Ракићи су из Суводања од тамошњих Ракића, дошли на купљено имање у Милијићима, славе Лучиндан.
   -Банковић, свештеник је из Груже (Корићани), на имању Петковића, слави Ђурђиц.
   У Селу Мионица је 76 кућа и 21-дна породица.

   Занимање становништва.

   Мионичани се занимају поглавито земљорадњом и сточарством. Занатима се не одају због оближње варошице, а не селе се никуда, нити пак куда иду у аргаштину.

   Појединости о селу.

   -Село Мионица је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница, црква и школа су у варошици. Гробље је заједничко и поред старе цркве. Село нема заједничке преславе.

   Одговори

5. 26. април 2013. у 23:42

   Милодан

   Порекло становништва села Мратишић, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

   Положај села.
   -Мратишић је на подножју маљенских огранака, поред села Пријездића. Село лежи по крајевима планинске корутине, чије је земљишта доста равно, а сеоске куће су већином по странама оних брегова, који затварају ову удољину. На северној страни села су: Тусто Брдо, Косово, Јабучје и Борак, висови су голи и од кречњака, испуњени силним вртачама разноликог правца, положаја и облика. На јужној је страни, одмах над сеоским кућама, маљенска Чубрица, која пошумљена посве стрмо уздиже се изнад села. На источној страни диже се Растова и одваја село од Буковца и Крчмара. Са западне стране језерска котлина отворена је и улази у суседно село Пријездић.
   Испод Растова пружа се на север слепа долина Приорача и она је на међи овог села и Буковца, а испод ње простире се велика долина од вртача, познатих под именом Шатков До, назван по Шатку из породице Милаковића. Испод ове долине спушта се на север од Пријездића други до, познат под именом Пиљев До, који је исто тако слепа долина.
   Извора у селу је опште мало. На северној страни села, по висовима и по долинама нема нигде ниједног извора. У средини села, испод Грбовића кућа, налази се велико Мратишанско Врело, које избија врло јако и окреће одмах испод извора један витао и гради Мратишанску Реку, која, чим уђе у жабарско Ждрело, отпочне се звати Жабарска Река, а мало после тога Лепеница. Са овог Врела цело село носи воду, а на реци поји се стока и са ње се односи знатна количина воде за пиће.
   Шатков и Пиљев До служи се и језерима и барама, којих има доста у том крају. Више Бјелушевића кућа, у падини Чубрице, у једној литичастој стени, има један до метар и по широк и неприступачан отвор, из кога, кад се по Чубрици топе снегови или кад тамо падају јаке кише, истиче огромна количина воде, што траје само кратко време. Вода овог извора или пећинског отвора пада са висине од 15 метара и отиче поширим коритом у Реку. Извор се зове нарочитим именом Туроња.
   Земље и шуме.
   -Мратишанске земље можемо по природи земљишта поделити на речне и земље Шатковог Дола. Речне су земље терцијерне старости, таложне и наносне земље, богате хумусом, добро овлажене и особито подесне за сваки усев, као и за ливаде. Земље Шатовог Дола су кречуше, суве, посне, врло плитког дна, подесне за стрмна жита и воћњаке. По Чубрици је врло мало зиратне земље.
   Што има шуме је на јужној страни Чубрице, а на доњој страни села је има посве мало. Шума је од лиснатог дрвета и има је довољно за грађу и огрев, те се не мора прикупљивати. У новије време отпочело је пошумљавање Ждрела, оног места до Жабара, где река отпочиње улазити у своју клисурасту долину.
   Све шуме и испусти по Чубрици су породичне заједнице. Свака знатнија и старија породица има овакве заједнице, које заједнички употребљава. Такве заједнице су: Грбовићи, Вулетићи, Бјелушевићи и Милаковићи. Сеоске су заједнице у шуми на Јабучју, Косову и нешто на Чубрици. Шатковог Дола су заједнице око Ждрела и испод Пријездића, према Жабарима.
   Тип села.
   -Мратишић је село разбијеног типа. Подељен је самом реком на два дела: јужни до планине, Горњи Крај и северни Шатков До. Горњи је Крај испод планине и према Пријездићу, груписан у три џемата, где је у сваком по једна породица. Шатков До је сав растурен, где се ретко могу видети 3-4 куће заједно, отуда што је новије насеље. Куће у џематима су близу, и скоро су спојени и измешани.
   У Горњем Крају су: Бјелеуши, Грбовићи и Вулетићи. У Шатковом су Долу: Бошковићи, Милаковићи, Јовановићи, Вукосављевићи, Солгићи и Вишњићи.
   У Мратишићу нема великих задруга, као једина повећа задруга била би Грбовића од 29 чељади.
   Подаци о селу.
   -Мратишић према харачким тефтерима из 1818. године имао је 12 домова са 18 породица и 47 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 24 дома и 187 становника.
   -1874. године – 26 домова и 206 становника.
   -1890. године – 39 домова и 310 становника.
   -1895. године – 42 дома и 315 становника
   -1900. године – 50 домова и 335 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,29 а процентни 1,76%.
   Име селу.
   -Мада је село Мратишић последњих десетина 18. века и првих десетина прошлог столећа играло знатну улогу у новијој историји наших народа, јер је дало велики број знаменитих људи из своје средине, ипак нико не уме да каже одкуда је име селу.
   Порекло становништва и оснивање села.
   -Сви старији људи из села и суседних села држе, да је ово село постало као заселак суседног села Пријездића и према томе је, по њиховом схватању, млађе насеље. Старих породица, за које се не би знало, одакле су се и када доселиле, у овом селу нема.
   -Милаковићи и Бошковићи: Најстарија породица овог села је Милаковића, досељена је пред крај 18. века (а бих рекао седамнаестог, оп Милодан) из Будимље у Старом Влаху од братства Милаковића. Милаковића кућа је много замрло, а доста их се и иселило из села; данас се зову Милаковићи и Бошковићи, славе Ђурђевдан.
   -Вулетићи, доселили се у почетку 18. века (тако пише) из села Превиша у Дробњацима од братства Томића, Они су се населили до Пријездића и славе Ђурђевдан. Вулетића породица има у Лнчанику у Посавини.
   -Грбовићи*: После Вулетића доселио се кнез Грбо из Никшићке Жупе, од братства Радуловића из места Драговољића. Грбо је био кнез са турским бератом, па је накако одмах и овде постао бератски кнез и кнез ваљевске Колубаре. Од Грба су данашњи Грбовићи, славе Лучиндан.
   *Грбови потомци су знамените војводе и кнежеви Првог устанка. Никола, Лука и протојереј округа ваљевског Стева Грбовић, затим, Милован и Радован, синови Николини и Лука син Милованов. Ови Грбовићи учествовали су у свим ратовима за ослобођење, тамо су испрозебли, израњавани, дошли кући и код куће помрли. Сахрањени су или и у свом сеоском гробљу, где им и данас постоје споменици, или код цркве крчмарске, коју су подигли за свог живота и били јој највећи приложници. Протојереј Стеван умро је 1802. године и његову гробницу узидао је у црквени темељ његов синовац, знаменити војвода Милован Грбовић, кад је цркву проширивао**.
   **Кнез Милован, проширујући цркву у Крчмару, сетио се својих заслужних предака, сахрањених код исте цркве, па подижући цркву на њиховим гробовима, поставио је вечити споменик, који ће трајати све докле име нашег народа постоји. Том приликом, прича чича Јовица из Голупца, сетио се и самог себе, па је и себи, предвиђајући скору смрт, спремио гробницу у истој цркви. Незахвални потомци, као и још незахвалнији представници слободне Србије, за коју је шест Грбовића своју крв пролило и сваје животе дало, нису нашли за потребно да га сахране, где је желео, него су га сахранили изван цркве, да му вода посе 25 година избацује кости на површину и да му поповски представници руше и последњи траг оно мало злехудог споменика, да не боде династијске очи. И тако кнезу Миловану, витезу од Ужица, Видина, Београда, Чучуга и Мишара данас се не зна ни где му је гроб, прича љутито чича Јовица из Голупца а огорчено пише Љуба Павловић.
   -Бјелеуши, досељени пред Кочину Крајину из Бјелеуше у Старом Влаху, камо су опет дошли из Дробњака под презименом Бранковићи, славе Ђурђиц.
   -Јовановићи из Шатковог дола су из Робаја од породице Драгојевића, славе Ђурђевдан.
   -Вукосављевићи су се доселили око 1850. године из Маоча у Полимљу, славе Никољдан.
   -Солгићи су из Штиткова у Старом Влаху, предак се доселио као слуга уз Бабинску Разуру, славе Никољдан.
   -Вишњићи су из Точи у Полимљу, предак се доселио као слуга уз Бабинску Разуру, славе Никољдан.
   У Мратишићу је 50 кућа од 8 породица.
   Занимање становништва.
   -Мратишанци се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељани ове области. Главна занимања су земљорадња и воћарство. Воћарству се особито пажња поклања и нема ниједног села у околини, да има бољи избор у врстама разноликог воћа, него што је овде и у Пријездићу. Стоке држе доста, а нарочито оваца, Земља име даје довољно средстава за живот, према чему сељаци овог села долазе у ред имућнијих сељака ове области. Нигде се не селе, али и ако многи знају по какав занат, искључиво га раде по селу и најближој околини.
   Појединости о селу.
   -Мратишић је саставни део Крчмарске општине у Срезу колубарском. Судница је у Буковцу, школа и црква у Крчмару. Гробље је заједничко и у средини села, у близини Врела. Село преславља Спасовдан.

   Одговори

6. 29. април 2013. у 00:12

   Милодан

   Порекло становништва села Наномир, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

   Положај села.

   -Наномир је на северној страни од Доњег Мушића, са леве стране пута Мионица-Боговађа. Земљиште овог села је неравно и посве стрмовито. Брегови нису високи, плећати су, али су им стране врло стрме. Сеоске куће су по плећима ових брегоа. Најзанатнија узвишења у селу су: Кременице до Доњег Мушића, Костојевац до Врачевића и Подводнице у средини села.
   Извора у селу има доста, народ се служи изворском водом и водом речице Наномирице, која извире под Костојевцем и постаје од три јака извора. Ова речица једина је текућа вода у селу и она је у почетку богата водом, докле тече кроз сеоске шуме, али чим изађе из села, нестаје јој воде и тече сувим коритом кроз Доњи Мушић и утиче у Топлицу при њеном излазу из марковачког ждрела.

   Земље и шуме.

   -Зиратне су земље даље од кућа по бреговина и њиховим падинама, као и низ реку Наномирицу. Земље су смолне, по плећима брда песковите, врло родне, а око речице има добрих ливада. Уопште је земље зиратне мало, с тога што је цело село пошумљено.
   У селу има доста шуме. Шуме су од лиснатог дрвета. Сав Костојевац је под шумом, само не крупном већ ситном. Костојевац је раније био под таквом великом шумом, да га већ 1827. године Јоаким Вујић, пролазећи кроз њега, назива планином. По целом селу има шуме на сваком крају у толикој мери да су готово 2/3 села пошумљено а само 1/3 зиратне земље. Заједничка сеоска шума је Грдановица до Вироваца, а заједниче шуме на Подводницама, Кременици и до Стрмова.

   Тип села.

   -Наномир је мало село разбијеног типа. Сеоске су куће груписане у 4 групе. У свакој групи има по неколико врло блиских кућа међусобно удаљених по 200-400 метара. Ови џемати су распоређени око извора на плећима костојевићких брегова и зову се: Кесеровићи, Ђапићи и Цигански Крајеви.
   У Кесеровићима су: Милентијевићи, Ковечавићи, Илићи и Нинковићи а Ђапића су: Милановићи, Васиљевићи, Јовановићи, Матићи и Радовановићи.
   У селу нема задруга.

   Подаци о селу.

   -Наномир је 1818. године био спојен са Доњим Мушићем а већ 1822. године јавља се као засебно насеље.
   По харачким тефтерима из 1822. године у селу је било 11 кућа са 12 породица и 31-ном харачком личности.
   Према попису:
   -1866. године – 14 домова и 91 становник.
   -1874. године – 19 домова и 96 становника.
   -1884. године – 21 дом и 113 становника.
   -1890. године – 31 дом и 180 становника.
   -1895. године – 25 домова и 156 становника.
   -1900. године – 33 дома и 220 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,29 а процентни 3,17%.

   Име селу.

   -Име селу дошло је од речице Наномирице. Имена џемата су породични називи.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Наномир је ново село, раније је био заселак Доњег Мушића, некадашње Топлице. Наномир је до 1820. године био у вези са старим селом и тек тада се одвојио као засебно насеље. Заједницу овог села са Горњим и Доњим Мушићем можемо видети на појединим имањима, које Мушичани од старине имају по овом селу.
   -Ђапићи, Милановићи и Нинковићи: Прва породица, која је основала село били су Ђапићи чије је презиме заостало до данас као џематско име, досељени су у првом аустријском рату из Никшићке Жупе од исте породице, од које су и голупски Вулетићи. Ђапићи се зову још и Милановићи и Нинковићи, сви славе Лучиндан. У Нинковиће се призетио један Ужичанин из Годечеве и изгубио и славу и презиме.
   -Кесери, Милентијевићи, Ковачевићи и Илићи: После другог аустријског рата сишли су Кесери из Голупца, села ове области, од тамошњих Кесера (Максимовића) и неки се овде задржали а неки спустили у Тамнаву. Кесери су: Милентијевићи, Ковачевићи и Илићи, славе Ђурђевдан.
   -Васиљевићи су се доселили у Првом устанку из Мрчића, у округу ужичком, славе Ђурђиц, њихов предак је дошао као слуга.
   -Јовановићи су из Кадијине (Кадине) Луке од тамошњих Мишковића, прешли после Другог устанка на готова имања, славе Аранђеловдан.
   -Матићи, скорашњи досељеник из Команица, села ове области, дошли на купљено имање, славе Св. Димитрија.
   -Радовановићи су скорашњи досељеници из Вироваца у околини, призетио се у Кесере, слави Ђурђиц.
   У Наномиру је, без Цигана-Рома, 23 куће и 7 породица.

   Занимање становништва.

   -Наномирци се занимају земљорадњом и осталим привредним пословима, којима и суседни сељаци. Не иду нигде изван села а нерадо изучавају занате и њима одају.

   Појединости о селу.

   -Наномир је саставни део Доњо-топличке општине у Срезу Колубарском. Судница и школа је у Доњој Топлици, црква у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и у средини села. Преслава је Први дан Духова.

   Цигани-Роми.

   -Цигани овог села подељени су у два дела, први су на Предводницама, а други на Костојевцу; први поред пута Боговађа-Мионица, а други на окружном путу Словац-Горњи Милановац. На Подводницама су 4 куће стално настањених са кућама, какве се налазе и код суседних сељака, са окућницама нешто мало мањим, него што их имају сељаци. На Костојевцу је 6, опет, стално настањених, али са кућама примитивним, више налик на черге и кљетарице, него на праве куће. Први су занатлије, ковачи и свирачи, а други су само земљоделци, који раде себи и другима, а ретко који се бави и свирачином. Сви су православне вере, први славе Никољдан а други Св. Петку; први су досељени у турско доба из Мораве, а други пре 10 година из мачванске Беле Реке.

   Одговори

7. 30. април 2013. у 22:28

   Милодан

   Порекло становништва села Осеченица, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

   Положај села.

   -Осеченица је на северном подножју планине Маљена између Бријежђа и Крчмара. Земљиште овог села је висораван или планина. Висораван је кречњачка, пуна вртача и долина, које су или каменитог дна или заднивене црвеницом. У вртачама задржава се и вода, и то су сеоска језера. Планински крај је у Маљену у увалама између појединих брда, Висораван је ограђен брдима: Локвом, Кривим Странама, Радичевцем, Очком и Јездинцем, а са западне стране отворена је и везана за Голупско Поље. У планини су главнији висови: Орловац, Стражара, Вис и др.
   Извора је у планинском крају доста, а главнији извори су: Сиге и Сушица у Суботићима. На целој висоравни, која је пола села има само четири извора: Ивановац и Угљешевац у Вујићима, Бунар у Рашевићима и Пјетловац, по дну села до Бријежђа. Из Маљена између јужног дела Крчмара тече Манастирица испод цркве састаје се са Крчмарском Реком, одакле као Манастирица иде на исток кроз село. Обале Манастирице су прави крш, долина је пуна наноса и готово ниједне подесне лучице нема. На Висоравни, испод Радичевца, извире речица Сушица и тече на север до Рашевића, па кад прими воду од Бунара, не пресушује и тако тече до свог понора под висом Дебелим Цером изнад Толића. Сељаци с висоравни поред изворске воде служе се језерском и барском водом, као и водом са својих бунара, које копају по њивама у виду цестерни.

   Земље и шуме.

   -Најлепше су зиратне земље до Голупца, а ту су најбоље и ливаде и зиратнице. Земље су сувише посне, суве, кречног и плитког дна, с тога се морају чешће натирати, па да буду родне. Суботићи имају добрих земаља око крчмарске цркве и при ставама река, а то су најродније земље овог села, које се не морају много нагнојавати, јер рађају добро и на њима успевају сви усеви. По висоравни у Бунчевици су особито добри сувати, а најлепши су на Маљену по Стражари и Краљевом Столу. Најлепше ливеде ово села су Калуђерске баре на Маљену, где готово сваки сељак има своје закосе и уз њих забране и испусте.
   По висоравни је врло мало шуме, а готово се може рећи да је и нема. Бунчевица, која је до скоро била под шумом, Криве Стране и Локва су голи кршеви и својим стењем засуше и оно мало земље, што је имало вредности. Што има шуме, то је у планини. По селу је шума лиснатог дрвета, а око бара и даље су четинарске шуме. Маљен, осим закоса и по Стражари растурених појединачних њива, сав је сеоска заједница и цело село на њега полаже право и њиме се користи. На висоравни Кршеви: Бунчевица, Криве Стране и Локва су опет сеоска заједница, где појединачних заједница нема, мада по неке породице полажжу некакво заједничко право на поједине крајеве у планини.

   Тип села.

   -Осеченица је село разбијеног типа. Манастирица је поделила село на два дела, на кречњачку висораван и планину. У планини је џемат Суботића, а на висоравни су џемати Рашевићи, Богдановићи, Вујићи и Томићи. Џемати су раздалеко један од другога тако од Суботића до најближих Богдановића има више од два километра, а од Богдановића до Рашевића нема ни 50 метара, готово су помешани. Куће по џематима су врло близу и оне су по странама брда, по странама вртача или каквих долова.
   У Суботићима су: Суботићи, Станковићи и Богданићи. У Богдановићима су Богдановићи. У Рашевићима: Рашевићи, Петровићи, Баштићи и Миливојевићи. У Вујићима: Матијевићи (Вујићи), Живановићи, Пејићи, Рулићи, Јешићи, Митрићи, Сандићи (Војиновићи) и Радовићи. У Томићима су: Томићи, Јелићи, Војиновићи и Антићи.
   У селу има неколико омањих здаруга, али број чељади у тим задругама не прелази 20 душа. Повеће задруге су: Вујића (две), Петровића, Богдановића, Томића и Баштића.

   Подаци о селу.

   -Према списку села ваљевске епархије из 1735. године Осеченица је имала 13 домова. Осеченица је по харачким тефтерима из 1818. године имала 36 домова са 47 породица и 89 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 73 дома и 601 становника.
   -1874. године – 91 дом и 691 становника.
   -1884. године – 102 дома и 833 становника.
   -1890. године – 124 дома и 883 становника.
   -1895. године – 133 дома и 902 становника.
   -1900. године – 139 домова и 954 становника.

   Име селу.

   -За име села везана је ова народна прича. Прича се да кад је куга пролазила кроз село, све “исјекла” и покосила и да људи, кад су дошли после ње у ово место, нашли, све што је било живо, “одсјечено”, те отуда и назвали село “Осјеченица”, па се и данас тако зове.
   Имена џемата су презименска, од ррезимена данашњих породица.

   Старине у селу.

   1. На вису Локви, изнад Манастирице за време 2. аустријског рата или како сељаци кажу “рата принца Јевђенија”, био је шанац (шарампов) и једна мала караула, у којој је била нека војничка посада са задатком да чува границу, јер је село тада било на граници Србије.
   2. Кад је Србија за време аустријског провизоријума била подељена на 18 војничких округа, онда је село постало седиште хајдучких компанија за онај крај ваљевског округа, гдеје стално седео старешина хајдучких чета и с тога се звало и варошицом.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Осеченица има велику прошлост. И она се налази у списку села округа ваљевског из 1737. године под готово истоветним називом са данашњим именом. У селу нема старих породица, за које се не би знало да су досељене. За време аустријске окупације у селу су биле свега 4 породице и за њих се држи да су основале село, Војиновићи, Пејићи, Вујићи и Рашевићи.
   -Рашевићи, Јелићи и Антићи: Најстарија породица овог села, која је нашла овде још и старих породица, које су Турци доцније протерали у Тамнаву, јесу Војиновићи, пореклом из некаквог Војина, једног од оних Команичана (Комана), који се овде зауставио и стално населио. Војиновићи су и Јелићи и Антићи, славе Св. Димитрија.
   -Вујићи, Живановићи, Рулићи, Митрићи и Јешићи: После Војина доселили су се баш пред 2. аустријски рат два рођена брата Вуја и Пеја, који су у сродству са Никићима и Лучићима у Буковцу и Грбовићима у Мратишићу. Од Вује су Вујићи а од Пеје свега једна кућа, и онда, па и данас никад више од једне мушке главе у кући. Пеја је на 50 година после свог доласка због немања више мушких потомака довео из Жупе два своја синовца Живана и Јелесија (прозваног Рула), те су Живановићи потомци Живанови а Рулови: Рулићи, Митрићи и Јешићи. Сви се данас у селу зову Вијићи и Живановићи и славе Лучиндан.
   -Богдановићи, Рашевићи, Баштићи, Станковићи: Баш у исто доба, кад је Пеја, у споразуму са Грбовићима, довео своје синовце, доселили су се из Дробњака из села Мљетичка три брата: Богдан, Раде и Башта са свима својим породицама и по одобрењу Грбовића населили су се у селу до Бријежђа и око Бунара. Од Богдана су Богдановићи, од Рада (Раше) Рашевићи , а од Баште Баштићи. Кад су се били већ наместили и кад су чули, да им је заостали брат Станко умро, онда после 5 година доведу и његову породицу и населе је преко реке у планини, то су данашњи Станковићи. Богдановићи и Рашевићи славе Јовањдан, Баштићи славе Ђурђиц, због тога што има је казала врачара да промене славу, па ће им се држати мушка деца, јер су им се дуго времена слабо држала мушка деца. За Станковиће се не каже коју славу славе.
   -Суботићи: У Кочиној Крајини, баш пред рат, поп Драгоје Симовић из Крчмара, насели на црквеном имању Шћепана и Ризну са три сина, досељене из Дробњака, од Косорића. Поп Драгоје, немајући мушког потомства, уда своју јединицу кћер за Бранка, првог сина Шћепановог и као мираз дао му сву црквену имовину са уредном тапијом и преносом код ондашњих турских власти, те тако и црква крчмарска није данас на крчмарском већ осечанском атару. Шћепанови су потомци Суботићи, којих у селу под овим општим презименом има 29 кућа, славе Ђурђевдан.
   -Богданић, уз Бабинску Разуру из Кучина у Полимљу, славе Ђурђевдан.
   -Радовић се доселио из Маоча, не каже се када, и призетио у Вујиће, слави Лучиндан.
   -Сандићи су од Војиновића, прозват по баби, чијој је кћери дошао у кућу, а призетио се у Вујиће, не каже се када, слави Лучиндан а своју славу напустио.
   -Томићи су досељени из Бијеле Река у Старом Влаху, кад је поп Леонтеје населио Шћепана и Ризну, њихов предак се населио у крај села, на имање које му је село дало на Јездинцу до Робаја, славе Никољдан.
   У Осеченици је 136 кућа од 7 породица.

   Занимање становништва.

   -Осечанци се занимају свима привредним пословима, којим и суседни сељаци у области. Главна су занимања земљорадња, воћарство, продаја и прерада грађе. У овом селу постоји вештачка стружница, с тога су сељаци обучени у овом послу и раде га изван свога села. Но како је земља сувише посна, већи део становништва се изељава или појединци још раније шаљу своју децу на занате, у трговину и државвну службу, па их после и не враћају.

   Појединсти у селу.

   -Осеченица је саставни део Бријежђанске општине у Срезу колубарском. Судница је у Бријежђу, а школа и црква у Крчмару. Гробље је подељено по џематима, а тако исто и преслава.

   Одговори

8. 1. мај 2013. у 23:09

   Милодан

   Порекло становништва села Паштрићи (данас Паштрић), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

   Положај села.

   Паштрићи су на обема обалама Рибнице, баш при њеном изласку из клисуре. Куће са леве стране реке су по плећима појединих висова и падинама, што се спуштају реци, а куће са десне стране реке су уз Каони Поток, поред самог потока са једне и са друге стране, па све до извора његовог. Брда су сва од секундарног кречњака, а равница до Мионице је од терцијерних шљункова. Село има равнице и брда, али како су брда висока, стрма, без пута, и ово село је једно од брдских села ваљевске Колубаре. Главнија су узвишења: Рујева Стијена, Црепан са леве стране реке, Влахово, Кременица и Брдо са десне стране.
   Извора има доста. Најглавнији су: Стублина, Изворац, Школска Чесма и Соколина, јако врело које избија у кориту саме реке. Поред реке, која тече у правцу северном кроз непроходан теснац, једина је текућица Каони Поток, који долази са истока од Бољковца, сеоског виса изнад Попадића. Каони је Поток кратак, пун извораца, ретко пресушан и на плави сеоске куће, с тога што му је пад мали и што тече већином кроз сеоска имања.

   Земље и шуме.

   -Паштрићске земеље деле се на рибничке и брдске. Рибничке земље су у равници испод села, до Мионице. То су нансоне земље, песковите и сухе, али су при томе родне. Цео овај крај, везан за мионички Лубенин, зове се Сухо Поље. Овде су углавном и сеоске ливаде и пашњаци, мада су боље уз Каони Поток, који јаче наводњава своје њиве од реке Рибнице. Уз Рибницу, уколико тече кроз ово село, осим црквених и школских лука код цркве, нема нигде ни једног јединог више палучка. Брдске земље су у вртачама, доста родне, особито кад се чешће натиру. Највише је ових земаља у Рујевој Стијени, Брду и Кременици, куда су вртаче великих димензија и заднивене.
   Паштрићи су пошумљени. Цео јужни крај села је у шуми, које има доста за сваковрсну употребу. Највећи део шума је својина цркве у Риббници, а то је скоро половина села по простору. Шумски крајеви зову се: Гајеви, Подрумине и Прњавор. Уз Рибницу су голе стене, испуњене окапинама, чукама и платнима, пешерима и пећинама разноврсних облика и димензија, над којима се подижу црквене шуме. Испод црквених Гајева и село има своје Гајеве, који су необично очувани и везани за толићске и бријежђанске Гајеве. Поједини крајеви села имају своје заједнице по разним висовима, којима се сами служе, мада су у општтинске књиге унете као сеоске заједнице.

   Тип села.

   -Паштрићи су село разбијеног типа. Село је издељено на џемате. Куће су по џематима, удаљене једна од друге од 20 до 100 метара, а џемати од 50 метара до километар. Главнији џемати су: Прњавор око цркве, Црепани и Речани.
   У Прњавоеу су Костићи, у Црепанима: Степановићи, Симовићи, Матијевићи, Павловићи (Савићи), Ристовићи и Палавестрићи. У Речанима: Петровићи, Рогићи, Живковићи, Мијаиловићи, Мићановићи, Јојићи, Петровићи-2, и Рудићи.
   У Паштрићима има доста задруга, мада данас нису тако велике, као што су некада биле. Веће задруге су: Степановићи, Матијевићи, Ристовићи (две куће) и Павловићи.

   Подаци о селу.

   -Паштрићи су према харачким тефтерима из 1818. године имали 26 домова са 32 породице и 77 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 42 дома и 289 становника.
   -1874. године – 44 дома и 326 становника.
   -1884. године – 51 дом и 348 становника.
   -1890. године – 56 домова и 389 становника.
   -1895. године – 55 домова и 399 становника.
   -1900. године – 63 дом и 438 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,09 а процентни 1,33%.

   Име селу.

   -За име селу везана су ова два народна тумачења:
   1. Једни држе да је име селу донела прва породица досељена из Паштровића у Далмацији, па је од имена Паштровићи дошло скраћено име Паштрићи.
   2. Други држе да је име селу дошло од села Паштрића, које се налази и скадарској кази, на реци Дриму и да га је донела најстарија породица у селу, која се доселила из тога места.
   Имена џемата су по месту насељења. Прњавор је име, што је насеље на земљишту старог манастира. Црепани што су на вису Црепани, за који се држи да је на њему грађана цигла и цреп а име Речани што је поред потока и реке Рибнице.

   Старине у селу.

   -Од сеоских старина на првом месту вреди поменути цркву Рибницу на реци Рибници, под брдом Влаховом. Црква је у клисури, пред рибничком пећином на десној обали реке. Старе цркве нема, она је порушена пре 15 година, и уместо ње подигнута је једна мала дрвена капелица. Ова црква је била раније и у турско доба општежитељни манастир, а као такву помиње је у 1827. години Јоаким Вујић. Црква и данас има своје велико имање, и на њеном земљишту околна села су подигла лепу зграду за основну школу. Никаквих других знаменитости нема ова црква, осим што је код ње, са леве стране олтара, сахрањен кнез Рака Тешић, највећи ктитор ове цркве. Црква је неколико пута паљена и оправљана, а последњи пут је поправљена 1820. године. И њу су Турци спалили 1788. године, кад су биле попаљене и друге манастирске и световне црквеу округу ваљевском.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -У селу постоји предање да је старо село било на Црепану, где је углавном и данас најстарији део села, а тврди се да је село у два пута због турског напада на манастир пљачкано и растурено. По народном предању, а у вези ове забелешке, кад је први пут грађена црква (1518. године), село је растурено пред крај 16. века а основано после 100 година, пред крај 17. века.
   -Палавстрићи: Прва породица, која се населила у селу, јесу данашњи Палавестрићи, досељени пред крај 17. века са неколико сродних и несродних породица из Старе Србије, из околине Скадра, по њиховом причању, из села Паштрића. кад је Махмуд-паша Бушатлија запалио цркву, тада је и село попалио и његове породице разјурио, од којих се једина вратила Палавестрића, а ддруге се одселиле у Срем и београдску нахију. Палавестрићи славе Никољдан.
   -Матијевићи, предак се дослеио из Чајетине у Старом Влаху уз Кочину Крајину, слави Лучиндан.
   -Живковићи (и Петровићи) су дошли из Бранежнице код Чајетине у Старом Влаху, такође уз Кочину Крајину, насељени први у Каоном Потоку, славе Ђурђевдан.
   -Симовићи и Степановићи: У Првом устанку сишли су из Годљева два брата, Симо и Степан као радници и довели своје породице. Од Симе су Симовићи, а од Степана Степановићи, славе Јовањдан.
   -Ристовићи су досељени из Оаста од породице Папића у Команицама, не каже се када, славе Лазаревдан.
   -Павловићи (Савићи) доселили су се из Парамуна-округа ужичког, не каже се када, славе Ђурђиц. Предак им је дошао као слуга и призетио се у Палавестриће.
   -Гагићи су досељени из Стапара-округ ужички, не каже се када, славе Јовањдан. Гаврило (Гага) доселио се као мајстор, па је после превео и породицу.
   -Јојићи су из Куча у Црној Гори, славе Никољдан.
   Новији досељеници су:
   -Мијаиловићи, доселио се око 1870 године из Попадића од тамошњих Мијатовића, славе Јовањдан.
   -Мићановићи су из Клинаца, мати га довела а очух га усинио на своје имање, славе Ђурђевдан.
   -Петровићи 2 су из Шеврљуга-округ ужички, предак дошао као слуга, па се призетио у Живковиће, славе Мратиндан.
   -Рудићи су из Бријежђа од породице Удовичића, дошао жени на имање, славе Алимпијевдан.
   -Костићи: У Прњавору су 7 кућа Костића, које је игуман Софроније Поповић 1809. године довео из свог мета, из Џурова у Поломљу и овде населио. Насељени су на црквеном земљишту и код њих нису још пречишћени појмови о својини, јер и данас духовне власти полажу право својине на земљишта, на којима су им имања, куће и окућнице. Они су усред шуме изнад Пећине, а две су куће скоро прешли на десну обалу реке и настаниле се у другом делу црквеног забрана. Костићи славе Никољдан.
   У Паштрићима је данас 59 кућа од 13 породица.

   Занимање становништва.

   -Паштрићани се занимају земљорадњом и воћарством. За гајење стоке немају тако подесних услова као сељани доњих колубарских села, али држе доста ситне стоке, свиње, козе и овце. Занате ретко уче, али се још ређе селе из свог села.

   Појединсоти о селу.

   -Паштрић је саставни део Мионичке општине у Срезу колубарском. Судница је у варошици Мионица, а школа и црква у селу, у Рибници. Гробље је подељено по крајевима. Село нема заједничке преславе.

   Одговори

9. 2. мај 2013. у 21:18

   Милодан

   Порекло становништва села Планиница, општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

   Положај села.

   -Планиница је на тромеђи ваљевског, ужичког и рудничког округа, на косама и косанницама планина Маљена и Сувобора и на обема обалама Планиничке реке или Паклешнице. Земљиште је планинско и брдовито. Сеоске куће су по увалама маљенских и сувоборских коса или по плећима нижих косаница. Сеоских кућа нема по долинама речица и потока. Брегови и брда су каменити, њихове падине кршевите и врло стрмените и врло тешке за саобраћај. Горњи маљенски висови као и сувоборски, састављени су од серпетинских стена, а доњи су од секундарног кречњака с типским вртачама.
   Извора има у изобиљу. Сваки крај села има свој извор, а готово свака кућа, као и по суседном Горњем Лајковцу, има испред своје куће по чесму, којом се служи за свакодневну домаћу потребу. Извори су непресушни и граде поточиће, који силазе реци Паклешници, која иде кроз средину села од истока на запад и дели село на два подједнака дела. Граница села на тромеђи зове се Риор а највиши вис на њему Граб испод кога извире врло јака река под под истим именом и улива се у Чемерницу, притоку Западне Мораве.

   Земље и шуме.

   -Земљом је село врло оскудно. Зиратна земља је по плећима брда до Горњег Лајковца и Струганика, али тако мало, да је свака кућа принуђена силазити у равнија колубарска и љишка села и тамо тражити земље за рад. Земље су кречне или силикатне, прве посне, суве и неродне, ако се редовно не натиру, а друге опет песковите, плитког дна, наводњене и добре за сувате и испусте. Прве су земље једино и зирате, а друга косе и пасу. Најлепше су ливаде по Риору, Грабу и Орловцу, средњем делу Маљена.
   Планиница је типско шумско село. Маљенске шуме су четинарске, а сувоборске од лиснатог дрвета и заузимају випше од 2/3 села. По планинама и по падинама појединих брда, старије породице имају својих џематских и породичних заједница, које заједнички пасу, секу или дају под закуп за жиропашу. Сеоске су заједнице по Сувобору до Баха и Маљену до Грњеег Лајковца.

   Тип села.

   -Планиница је особити пример старовлашког села. Куће су по џематима и сваки џемат представља по једну или више породица. Џемати су удаљени један од другог од 150 до 500 метара, а куће 20 до 150 метара. Главнији су џемати: Орловчари, Кобасице, Лозањци и Ибрани.
   У Орловчарима су: Маринковићи, Јанковићи и Петковићи. У Кобасицама су: Топаловићи, Милинковићи, Ускоковићи, Поповићи и Матићи. Лозањци су Мијаиловићи. Ибрани су: Ћировићи, Божовићи, Петровићи, Антонијевићи, Јешићи и Пановићи.
   У селу је доста развијен задружни живот. Највећа је задруга Ћировића а осредње су: Јанковићи, Ћировићи, Божовићи и Ускоковићи.

   Подаци о селу.
   -Планиница по харачким тефтерима из 1818. године имла је 15 домова са 27 породица и 64 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 45 домова и 422 становника.
   -1874. године – 53 дома и 446 становника.
   -1884. године – 65 домова и 520 становника.
   -1890. године – 70 домова и 544 становника.
   -1895. године – 75 домова и 544 становника.
   -1900. године – 76 домова и 546 становника.
   Годишњи прираштаја становништва је од 1866. године 2,96 а процентни 0,64%. где је стално већи број женских него мушких становника.

   Име селу.

   -За име селу народ држи да је дошло што је село планинско и што је некада било мало, далеко мање него данас.

   Старине у селу.

   1. По Грабу и оном крају Риора, који је нагнут Западној Морави, одавно су вађене бакарне руде. По тим местима и данас се налазе остаци старог рударства: зидине некадашњих грађевина, стари поткопи, шлакње (топионичке згуре) и некадашњи рударски алат. И у новије доба у неколико пута отпочињано је на истом месту вађање бакарних и хромових руда, па је напуштено.
   2. У доба аустријксе окупације ових крајева Планиница је била погранично место и имала своју караулу, у којој је седела хајдучка посада. Та караула је била на Грабу, у близини данашњих рудника. Kод Langera село је записано Blaniniza са 6 хајдучких кућа и 5 часова далеко од Ваљева.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Планиница има своју велику прошлост. Иако се већ зна да је постојала у почетку 17. столећа, њена старост је већа. Породице овог села, иако све досељене, много су старије него аустријска окупација. Село је основала породица Кобасица, чије се име очувало као џематско. Кобасице зову друкчије и Ибранима и досељени су из Старе Србије, из околине Пећи са реке Ибра још у почетку 17. столећа. По причању старијих доселиле су се две породице и прва се населила у Потоку, а друга на Брду до Струганика.
   -Кобасице и Ибрани су: Маринковићи, Јанковићи, Петковићи, Матићи, Ћировићи, Божовићи, Петровићи, Антонијевићи и Јешићи, и сви славе Велику Госпојину.
   -Ускоковићи су пореклом из Штитова у Старом Влаху, а доселили су се после аустријске окупације, пре Кочине Крајине, славе Никољдан. Има их у Старом Влаху Бијелој Реци и Мочиоцима и Ужицу.
   -Лазањци-Мијаиловићи, дослелили се уз Кочину Крајину из рудничког села Лозња, славе Савиндан.
   -Поповићи, дослелили се у Првом устанку из Језера у Дробњацима, предак им је био свештеник, славе Ђурђевдан.
   -Милинковићи су скорашњи досељеници из Врбова у Полимљу, славе Св. Пророка Јеремију.
   -Топаловићи, досељени уз Кочину Крајину од пожешког Глумча, славе Цара Константина и Царицу Јелену.
   -Пановићи су пореклом из Дренове у Плимљу у време Бабинске Разуре и призетио се у Кобасице, славе Велику Госпојини.
   У Планиници је 74 кућа од 7 породица.

   Занимање становништва.
   -Планиничани се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством. Земљорадња доноси слаб принос, па им није могуће подмирити редовне потребе, с тога су сви сељаци принуђени силазити у равнија села и тамо узимати земље под закуп или куповати и на њима засејавати поједине усеве, неби ли се тако нашло што им је потребно за исхрану. Стоке, нарочито ситније, држе доста, лети је држе по маљенским и сувобирским суватима, зими код куће, а с пролећа изгоне у доња села. Нешто рђава земља, нешто немање потребне земље за усеве и испашу стоке, нагони сељаке на стално исељавање у доња села, што нарочито бива после деоба у селу, кад се увек по једна или две породице стално исељавају на своја раније прибављена имања по доњим селима. Отуда Планиничана има у сваком селу у долини Љига, који редовно привлачи и оне који су заостали у селу. Планиничани се занимају и сечењем грађе, коју продају у месту или одгоне на тргове у Ваљево и друга места по Шумадији. Занате радо изучавају и готово сваки зна по који занат, који ради не само у селу, него и по околини. Планиничани у материјалном погледу знатно су измакли, имућнији су од суседних сељака, те им стање не допушта да се удаљују из села као надничари и занатлије.

   Појединости о селу.

   -Планиница је саставни део Планиничке општине у Срезу колубарском. Судница је у селу код механе, а школе и црква у Рибници. Гробље мје издељено по крајевима. Село преславља Спасовдан.
   У Планиници, на путу Ваљево-Чачак, познат под именом “сувоборски пут”, под самим Сувобором, има механа, која је својина једног од Ћировића.

   Одговори

10. 3. мај 2013. у 21:28

    Милодан

    Порекло становништва села Попоадићи (данас Попадић), општина Мионица. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник Републике Србије и САНУ.

    Положај села.

    -Попадић је на левој обали реке Топлице, при њеном извору, земљиште је неравно, па ипак није ни право брдско, иако је од секундарног кречњака са вртачама. Сеоске куће су по падинама појединих врло стрменитих брегова и спуштају се и у долине самих потока. Знатније узвишице су: Говеђе Брдо, Падине, Бољковац, Стрменац и Каменитовац.
    Извора има доста. Обично су извори у долинама појединих потока, мали су и почешће пресушују. Најглавнији су сеоски извори Велики Извор и Стублина, али поред извора има и бунара. Од текућих вода су: Топлица, која постаје по дну овог села из неколико извора, познатих под именом Врујци; Герић којим се продужава Топлица и долази са истока од Гуњице; Копљаница, која долази са југа из Струганика и не пресушује; Падински поток и Бољевачки Поток, сеоски потоци, оба утичу у Копљаницу и с њом заједно у Герић

    Земље и шуме.

    -Сеоске земље су или брдске или равне. Брдске су земље посне, песковите или кречне и суве по вртачама и долинама; прве су одличне виноградске земље, а друге су добре за стрмне усеве. Разне су земље око Топлице и наносне, па су врло добре и за ораницу и за косаницу. Најбоље су земље у потесу званом Пљискавице.
    Шуме има мало. Што има је приватна својина појединаца у забранима по Говеђем Брду и Падинама. Сеоске су заједнице Каменарнице до Паштрића и Рибнице, где се ретко које дрво задржало, и добре су за сеоске испусте.

    Тип села.

    -Попадић је село разбијеног типа. Сеоске су куће у џематима. Џемати су у долинама потока прибијени под стране сеоских брда. Џематксе су куће растурене и средње растојање између појединих кућа је 60 метара, што чини да се у селу не виде џемати, већ поступно прелазе једни у други.
    У Попадичима су: Томашевићи (Јовићи), Томићи, Крџићи, Бојићи, Пауновићи, Глигоријевићи, Мијаиловићи, Мартиновићи, Јевтићи, Крстићи, Арсенијевићи, Павловићи, Тришићи, Милинковићи, Ненадовићи, Обрадовићи, Шушковићи, Милосављевићи, Радивојевићи, Васиљевићи, Дикићи, Јоксимовићи, Рогоњићи, Чолићи, Савићи, Остојићи, Маџаревићи, Антонијевићи и Срећковићи.
    У селу има доста задруга. Највећа задруга је Мијаиловића са преко 40 душа, а мање су Радивојевића, Јевтића, Пауновића и др.

    Подаци о селу.

    -Попадић је према храчким тефтерима из 1818. године имао 37 домова са 50 породица и 122 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 54 дома и 462 становника.
    -1874. године – 56 домова са 465 становника.
    -1884. године – 67 домова и 559 становника.
    -1890. године – 79 домова и 646 становника.
    -1895. године – 90 домова и 669 срановника.
    -1900. године – 92 дома и 692 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,50 а процентни 1,17%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу, непознато је.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -По причању старијих људи Попадић је старо село. Село су основале породице:
    -Крстићи и Тришићи (Милинковићи, Ненадовићи, Радивојевићи, Васиљевићи, Савићи, Антонијевићи и Маџаревићи). За обе породице не зна се да су досељене, већ се сматрају као старинци. Крстића је данас једна кућа, а некад их је било врло много и њихове куће су биле у средини села по Падинама, где је и данас најстарији део села. Крстићи славе Лучиндан. Тришићи су поред Крстића од старине, али како их има доста кућа, то су се по времену и удаљавали са свога места и попремештали у друге крајеве села. Тришићима су сродни: Милинковићи, Ненадовићи, Радивојевићи, Васиљевићи, Савићи, Антонијевићи и Маџаревићи (назвати по претку што је ратовао 1848 потиву Маџара), има их 25 кућа и сви славе Јовањдан.
    -Киселице (Мијаиловићи, Пауновићи, Глигоријевићи и Мартиновићи) су по времену насељења најстарији, који су од берковачких Киселица и прво досељени у Берковце, па после прешли у Попадић. Киселице су: Мијаиловићи, Пауновићи, Глигоријевићи и Мартиновићи, сви славе Јовањдан.
    -Крстићи, Јевтићи, Бајићи и Крџићи. Уз Кочину Крајину доселила су се из Дробњака у Црној Гори два брата, један се призетио у Крстиће и примио њихову славу, а други се населио у селу поред Киселица; од првог су Јевтићи и славе Лучиндан, а од другога су Бајићи и Крџићи и славе Ђурђевдан.
    -Томићи, доселили се уз Кочину Крајину из Чајетине у Старом Влаху, населили се на Крстића имање, славе Лучиндан.
    -Шушковићи, Обрадовићи, Милосављевићи и Јоксимовићи, уз Кочину Крајину избегла је из Црне Горе од братства Мартинића породица од четири брата и населили се у Попадићу под именом Шушковићи, којима су потомци: Обрадовићи, Милосављевићи и Јоксимовићи, славе Св. Петку.
    -Остојићи, доселили су се у Првом устанку из Осата од исте породице од којих су команички Папићи и паштрићски Ристовићи, славе Лазаревдан. Предак име се доселио као мајстор.
    -Томашевићи су из Рајковића од тамошњих Томашевића, и предак се призетио у Крстиће и примио њихову славу, Св. Луку-Лучиндан.
    -Дикићи су из Годечева-округа ужичког, не каже се када, предак се доселио као мајстор, славе Никољдан.
    -Чолићи досењени, не каже се када, из Севојна-округа ужичког, славе Никољдан.
    Новији досељеници:
    -Рогоњићи, отац им се доселио из Парамуна-округа ужичког, славе Јовањдан.
    -Арсенијевићи су од Удовичића из Бријежђа, дошао жени на имање, славе Алимпијевдан.
    -Павловићи су из Богданице-округа ужичког, доселио се као мајсор, ушао жену у кућу, славе Никољдан.
    -Срећковићи су из ужичке Мионице, доселио се и купио имање, славе Никољдан.
    У Попадићу има 92 куће од 14 породица.

    Занмање становништва.

    -Попадићани се занимају земљорадњом, воћарством и виноградарством. Земља је необично богата и подмирује све животне потребе, а тако исто имају довољно хране за стоку, коју не држе у већој мери. Воћњаци се гаје као и свуда, али виногради овог села по месту и начину обделавања давали су, докле су рађали, најбоље вино у округу ваљевском. И данас су Падине, Бољковац и све стране села које су, као и село, нагнуте на исток све под виноградима.
    Попадичани изучавају лако занате, одају се трговини, те с тога у овом селу, на горњо-милановачком путу, имају појединци магазе и дућане, у којима раде коларски и ковачки занат или се баве сталном трговином. Нигде се не селе из села.

    Појединости о селу.

    -Попадићи су у саставу Горњо-топличке општине у Срезу колубарском. Судница у школа је у Горњој Топлици, а црква у Рибници. Гробље је издељено а село нема заједничке преславе.

    Одговори