Госпић и околна села (Лика)

8. јун 2012.

коментара: 24

Алексиница, Барлете, Билај, Брезик, Брушане, Будак, Бужим, Ваганац, Велика Плана, Велики Житник, Врановине, Вребац, Госпић, Дебело Брдо I, Дебело Брдо II, Дивосело, Доње Пазариште, Дреновац Радучки, Жабица, Завође, Калиновача, Канижа Госпићка, Кланац, Крушчица, Крушковац, Кукљић, Лички Читлук, Лички Рибник, Лички Осик, Лички Нови, Мала Плана, Медак, Могорић, Мушалук, Новосело Билајско, Новосело Трновачко, Орнице, Острвица, Отеш, Павловац Вребачки, Почитељ, Подастрана, Подоштра, Поповача Пазаришка, Растока, Ризвануша, Смиљан, Смиљанско Поље, Трновац, Широка Кула.

 

Коментари (24)

Одговорите

24 коментара

  1. vojislav ananić

    Списак српских жртава рата на подручју општине Госпић у времену август-децембар 1991.

    ПОСТАВИО ЂОРЂЕ ПРАЖИЋ • 21. ОКТОБАР 2016.

    Ђорђе Пражић

    1.БАЧИЋ НИКОЛА (в), 2. БАЈИЋ МАНЕ 1925, 3.БАЊЕГЛАВ Милоша ТОДОР 1950, 4. БАРАЋ Илије ДАНИЦА 21.03.1923, 5. БАРАЋ Миће РАДОВАН рођ. 01.06.1951, 6. БАСАРИЋ Јове ДУШАН 18.10.1945 (в), 7. БАСАРИЋ Ђуре ДУШАН 25.04.1930 (в), 8. БЕГИЋ АНКИЦА, 9. БЈЕГОВИЋ Јована ЂУРАЂ 14.07.1931, 10. БОГИЋ Милоша ЈОВО 1935, 11. БОГИЋ Илије ЈОВО 1946, 12. БОГИЋ РАДЕ, 13. БОЖОВИЋ Милене ЂОРЂЕ 16.09.1954. (в), 14. БУЉ Јове ДАНЕ 17.02.1937, 15. БУНЧИЋ СЛАВКО 1947, 16. БУРСАЋ АНИЦА 1920, 17. ЦИЦОВИЋ Бранка ЈОВО 07.07.1949. (в), 18. ЧУБЕЛИЋ Анте МИЛЕ 1941, 19. ЧУБРИЛО Николе БОГДАН 1927, 20. ЋОПИЋ ПАЈО 1935, 21. ДЕЛИЋ Ђуре МИЛАН 15.02.1955 (в), 22. ДИКЛИЋ
    Ђуре РАДМИЛА 04.08.1946, 23. ДИМИЋ Николе МИЛКА 18.11.1937, 24. ДОБРОТА Вује ЂУРО 1942, 25. ДРАГАНИЋ БРАНКО 1948, 26. ДРАГАНИЋ МИЛКА 1912, 27. ЂАКОВИЋ Милоша ДРАГАН 08.08.1950 (в), 28. ЂУКИЋ ЂОКО 1957, 29. ЂУКИЋ Марка МАРИЈА 1939, 30. ЂУКИЋ САВА, 31. ГАЈИЋ Илије НИКОЛА 15.08.1933, 32. ГАЛОВИЋ Јове МИЛЕ 24.08.1948 (в), 33. ГРУЈИЧИЋ Ђуре МИЛЕ 1922, 34. ГВОЗДИЋ Душка БОШКО 07.01.1941 (в), 35. ХИНИЋ Стеве ГОЈКО 06.05.1949, 36. ИГРИЋ НЕДЕЉКО 1951, 37. ИВАНЧЕВИЋ БРАНКО, 38. ИВАНИШЕВИЋ МИЛАН, 39. ИВАНИШЕВИЋ Раде НИКОЛА 31.03.1955, 40. ЈАНКОВИЋ МИЛИЦА, 41. ЈАНКОВИЋ СТЕВО, 42. ЈЕЛИЋ СТАНКО 1938, 43. ЈЕЛИНИЋ Васе ВАСО 16.11.1940, 44. ЈЕРКОВИЋ Јање ТОМО, 31.08.1917, 45. ЈОВИЧЕВИЋ МИЛУН 1960 (в), 46. КАЛАЊ Дане ЂОРЂЕ 06.05.1940, 47.
    КАЛАЊ Богдана МИРЈАНА 14.08.1946, 48. КАЛИНИЋ ПЕРИЦА 1915, 49. КЉАЈИЋ Петра СИМО 13.06.1933, 50. КОРДИЋ МИЛОРАД 1940, 51. КОРИЦА Дмитра МИЛОШ 14.10.1941 (в), 52. КОРИЦА Миланко ДАНЕ 08.08.1943, 53. КОВАЧ Луке БРАНКО 16.04.1943 (в), 54. КОВАЧЕВИЋ МИЛАН, 55. КРАЈНОВИЋ Душана МИЛИЦА 1928, 56. КРАЈНОВИЋ НЕЂО 1961, 57. КРАЈНОВИЋ Миле СИМО 1924, 58. КУПРЕШАНИН Петра МИЛАН 15.03.1958. (в), 59. КУЗМАНОВИЋ БРАНКО 1938, 60. МАЉКОВИЋ Стојана КОСОВКА 1913, 61. МАЉКОВИЋ Нове МИЛАН 14.04.1957 (в), 62. МАНДИЋ Ђукана МОМЧИЛО 1933, 63. МАРИЋ Бранка БОРИСЛАВ 12.03.1945, 64. МАШИЋ
    НИКОЛА 1926, 65. МАШИЋ РАДОВАН 04.11.1902, 66. МАШИЋ СОКА 1926, 67. МАТИЋ Станка ПАЈО 1910, 68. МАЗИЊАНИН Душана ЉУБАН 28.04.1957 (в), 69. МИЛАНКОВИЋ СТЕВО, 70. МИШЧЕВИЋ Карла МАРИЈА 27.04.1939, 71.МИШЧЕВИЋ Петра НИКОЛА 27.09.1941, 72. МРКИЋ Петра ЖЕЉКО 1962, 73. НАРАНЧИЋ Ђуре ДАНЕ 18.12.1961. (в), 74. ОБРАДОВИЋ Стевана ИСО 1907, 75. ОРЕЉ Милана ЖЕЉКО 24.06.1968. (в), 76. ОРЛОВИЋЛуке МИЛОШ 1940, 77. ОСТОЈИЋ МИОДРАГ (в), 78. ПАНТЕЛИЋ Петра АНЂЕЛКА, 19.11.1941, 79. ПАНТЕЛИЋ Богдана МИЛАН 30.11.1934, 80. ПАНТЕЛИЋ Милана МИРЈАНА 15.10.1963, 81. ПАЊЕВИЋ ЉУБИЦА 1916, 82. ПАВЛИЦА Јанка ЂУРО 1933, 83. ПАВЛИЦА Ђуре ЈАНКО 03.09.1933, 84. ПАВЛИЦА МИЛОРАД, 85. ПАВЛИЦА НАДА, 86. ПАВЛИЦА НИКОЛА, 87. ПАВЛИЦА СОКА 1935, 88. ПАВЛИЦА МИЛАН 28.07.1961, 89.
    ПАВЛОВИЋ МИЛАН, 90. ПАВЛОВИЋ Славка МИЛКА 1939, 91. ПЕЈНОВИЋ Вргаша ЛУКИЦА 1911, 92. ПЕЈНОВИЋ Стипе МИЋО 21.08.1950, 93. ПЕЈНОВИЋ МИЛАН 1920, 94. ПЕШУТ Николе ИЛИЈА (в), 95. ПЕТРОВИЋ Војислава ЖЕЉКО 27.04.1967 (в), 96. ПЛЕЋАШ Николе МИЛАН 1946. (в), 97. ПЛЕЋАШ Саве МИЛОШ 23.091944. (в), 98. ПЛЕЋАШ Милана НИКОЛА 28.10.1960. (в), 99. ПЛЕЋАШ Душана ЖЕЉКО 28.10.1960. (в), 100. ПОЧУЧА МИЛКА 1915, 101. ПОТКОЊАК Дане БОЈА 1921, 102. ПОТКОЊАК Ђуре МИЛИЦА 1950, 103. РАДАКОВИЋ Васо ДУШАН 1926, 104. РАДИЋ Раде ПАНТЕЛИЈА 09.03.1930, 105. РАДМАНОВИЋ Николе БОГДАН 1939, 106. РАДМАНОВИЋ Петра ГОЈКО 05.05.1942, 107. РАДМАНОВИЋ Милана МИЛИЦА 01.10.1950, 108. РАДМАНОВИЋ Исе МИЛИЦА 08.08.1951, 109. РАДОВИЋ АНКА 1934, 110. РАДОВИЋ Јове ДРАГАН 20.08.1932, 111. РАДОВИЋ Владе РАДЕ 08.08.1969 (в), 112. РАДУЛОВИЋ ВАЈА 1920, 113. РАЈЧЕВИЋ Ђуре БОГДАН 29.11.1948 (в), 114. РАЈЧЕВИЋ Николе МИЛОШ 1948, 115. РАКИЋ Николе ДРАГАН 08.02.1960, 116. РАКИЋ Блажа ЛУЦА
    04.01.1943, 117. РАКИЋ Буде МАНЕ 27.10.1933, 118. РАКИЋ Мане МИЛОВАН 01.05.1962, 119. РАКИЋ Мане РАДМИЛА 1967, 120. РЕПАЦ Пане НИКОЛА 1951. (в), 121. СЕРДАР Стојана МИРОСЛАВ 23.11.1958. (в), 122. СЕРДАР Миле НИКОЛА 21.03.1903. 123. СИМИЋ Новице НЕБОЈША 31.08.1967. (в), 124. СИМИЋ ЗОРАН (в), 125. СМИЉАНИЋ Драгана МИЛАН 27.04.1947, 126. СМИЉАНИЋ Драгана СТАНКО 03.12.1938, 127. СТАНИЋ Васе МАРИЈА 19.11.1932, 128. СТАНИЋ Јове РАДМИЛА 1939, 129. СТАНКОВИЋ Јована ЈОВАН 01.10.1930. (в), 126. СТОЈАНОВИЋ Миће НИКОЛА 19.12.1927, 131. СВИЛАР Стеве МИЛАН 03.08.1949, 132. СВИЛАР
    Иле ПЕТАР 1947, 133. ШТУЛИЋ Илије БРАНКО 22.06.1937, 134. ШУПУТ БОГДАН 07.01.1937, 135. ТОМИЧИЋ Марка БОЖИДАР 07.10.1953, 136. ТРЕШЊИЋ Миле НЕБОЈША 01.09.1954, 137. ТРИФУНОВИЋ ЉУБИЦА 1941, 138. УЗЕЛАЦ Милана ЂУРО 09.07.1926, 139. УЗЕЛАЦ МИЛАН 1937, 140. ВИТАС Драгана ДУШАН 13.10.1953. (в), 141. ВИТАС Милана МИЛОШ 28.01.1952. (в), 142. ВОЈВОДИЋ Милана НИКОЛА 06.11.1964. (в), 143. ВРАНЕШ Душана БОРКА 1926, 144. ВРАНЕШ Николе ДУШАНКА
    02.01.1939, 145. ВРАНЕШ Саве МИЛАН 07.02. 1947, 146. ВРАНЕШ Милана НАДА 23.11.1949, 147. ВРАНИЋ Миланка РАСТИСЛАВ 18.01.1957. (в), 148. ВУЈИНОВИЋ Богдана СОКА 1911, 149. ВУЈНОВИЋ Паје АНКА 14.11.1935, 150. ВУЈНОВИЋ Ђуре БОГДАН 01.11.1969. (в), 151. ВУЈНОВИЋ Ђуре ЂУРО 25.09.1934, 152. ВУЈНОВИЋ Николе ИЛИЈА 06.04.1917, 153. ВУЈНОВИЋ Луке ИСО 28.02.1928, 154. ВУЈНОВИЋ Луке ЈОВО 1935, 155. ВУЈНОВИЋ Јанка МИЛОШ 1931, 156. ВУКМИРОВИЋ Стеве ИЛИЈА 07.07.1947. (в), 157. ВУКОТА Марка ГОРАН 20.07.1971 (в), 158. ВУЊАК Стеве БОЈА 05.01.1954, 159. ВУЊАК МИЛАН 1922, 160. ВУЊАК Милана НЕБОЈША 21.11.1948, 161. ЖАКУЛА МИЛАН, 162. ЖАКУЛА СМИЉА,
    НАПОМЕНА:
    Уз жртву је дато време рођења а ознака (в) уз жртву значи припадност војној формацији.
    ПРЕГЛЕД ЖРТАВА:
    – Цивилне жртве………………………..…… 127
    – Припадници војних формација …………….35
    – УКУПНО………………………………….. 162
    – Мушких……………………………………. 124
    – Женских…………………………………… 38

    Списак према Билтену 1995-2015 бр.175, ДИЦ Веритас, Београд, 04.08 2015. израдио: Ђорђе Пражић

    Одабрао: Војислав Ананић

  2. vojislav ananić

    ЛИКА И ЖИВОТ СРБА НА ЊЕНОМ ПРОСТОРУ

    Географско историјско подручје Лике налази се између Сењског била, Велике и Мале капеле, бихачке котлине, Зрмање и Велебита. Раније је тај простор био познат као Личко-крбавска жупанија. Она је била установљена развојачењем Војне крајине /1881./ и обухватала је котареве /срезове/ госпићки, перушићки, оточки, брињски, коренички, удбински, доњелапачки и грачачки. Оваква административно територијална подела Лике у основи је важила до образовања југословенске државе, а 1955. године је преиначена у општине и то у госпићку, оточку, кореничку, горњолапачку и грачачку. Сецесијом Хрватске од Југославије у Лици је поново образована жупанија.
    Рељеф личког тла карактеристичан је по планинским масивима и венцима између којих су се образовала крашка поља, као што су личко, гацко и крбавско. Осим њих позната су и многа мања поља.
    Клима је у Лици оштра – континентална са веома кратким вегетационим периодима. Лета су топла и кратка, а просечна температура ваздуха износи 8,6 степени.
    Површина Лике износи 5.569 km2. Њезино тло је недовољно плодно да би се са њега могло убрати онолико плодова колико је потребно бројним породицама. То је упућивало многе људе да одлазе ван земље тражећи хлеба по европским и прекоморским земљама, посебно у Америци.
    Када се чује реч Лика, понекад се мисли да се ради о планинском, кршевитом и изузетно пасивном крају. Донекле је тако, али не сме се заборавити да лички предели обилују и природним лепотама какве човек само пожелети може.
    Личке шуме пуне су корисног растиња као што су буква, оморика, бор, јасен, јавор и друго техничко и огревно дрвеће. Осим тога, у шумама се срећу многе врсте дивљачи, међу којом су познати лички медведи, вуци, лисице, јазавци, куне, зечеви и др. Језера, реке и потоци обилују пастрмком и чине рај за спортске риболовце. Осим река које теку по пољима, често се срећу извори хладне воде. На ливадама и пропланцима расте бујна трава, пружајући добре услове за гајење стоке, посебно говеда и оваца. Личка јагњетина је изврсног квалитета и свуда тражена.
    На свему овоме био је саткан живот личких Срба. У таквом амбијенту они су одрастали рвећи се са свим оним што је живот доносио. Са оним што су имали, ти су људи били задовољни и свој завичај у грудима осећали и носили. Живећи на шкртој земљи и пролазећи кроз многа искушења од доласка на њу, ти су људи попримали посебна обележја. Постали су цењени као вредни људи, чврстог карактера, добри другови, гостољубиви, осећајни и духовити и по храбрости на далеко познати.

    Насељавање Срба

    Српска популација у Лици спомиње се крајем XIV века, а учесталије и масовније јавља се нешто касније. Услед турског продирања на запад и северозапад сеобе Срба се интензивирају. Узроци њихових сеоба и досељавања у Лику и Аустрију били су терор јаничара, затим крџелијских хорди, неуспеле побуне, избегавање давања данка у крви и сл.
    Да им приграбљене земље не би остајале пусте, Турци су у њих доводили Србе /рају/ са циљем да им оснажују границу и плодно земљиште обрађују за потребе војске. Већину народа кога су покретали на сеобе и насељавали чинило је динарско становништво, посебно Рашани – народ српске средњовековне државе. И владари западних земаља су такође на разне начине подстицали српско становништво на сеобе. Ово ради унапређења сопствене безбедности и лакшег одупирања турском надирању. Познато је да се за време владавине Матије Корвина у Угарску доселило много Срба, од којих се један део упутио и у Лику, населивши се на подручја Оточца и Бриња.
    Далеко од своје матице, Срби су у XVI веку попуњавали просторе које је хрватско и мађарско становништво напуштало бежећи испред Турака.
    После битке на Мохачком пољу 1520. године, Турци настављају експанзију и 1527. заузимају Лику и Крбаву. Центар завојевачке активности они успостављају на Удбини, а још пре заузимања Лике и Крбаве 1522. године упадају у Подгорје, Лику, Крбаву, Гацку долину, Модруш и Винодол. Пустоше ова подручја, али не подижу утврђења и не успо- стављају свој поредак. Подручје око Оточца, Сења и Бриња, на коме су се већ одомаћили Срби, остало је под управом Хабзбурговаца, а осталим деловима Лике и Крбаве овладали су Турци. Између се налазила „ничија земља” у коју су се ради пљачке и одвођења народа залетале обе зараћене стране.
    Досељене и пребегле Србе Аустријанци насељавају у пограничне пределе, да би им бранили царевину од Турака. И Турци су после 1551. године у освојени део Лике почели насељавати своје поданике, међу којима и српску рају, ангажујући је у помоћним јединицама као мартолозе, акинџије и сл. Тако су се Срби под Турцима нашли у додиру са Србима које су Аустријанци већ били укључили у свој одбрамбени систем, у Крајину.
    Из разлога што су оскудевали у људству неопходном за одбрану земље, Аустријанцима су били потребни Срби познати као храбри ратници и јефтини за издржавање. Зато Двор подстиче њихово пребегавање и сеобе са турског на аустријско крајишко подручје. Чак их и силом доводе на своју страну и у већини насељавају уз пролазе, кланце и друга стратешка места, како би се ефикасније одупирали турским најездама. Тако је део Крајине под Хабзбурговцима насељаван бројним скупинама српског народа, који је до тада као раја живео у турској царевини. Када су Турци већ били протерани из Лике, најбројније српске скупине населиле су се по рубовим Личког поља. После одласка Турака и успостављања границе на Уни осећали су се сношљивији односи између Беча и Цариграда, па Аустријанцима Срби нису били толико потребни, па чак ни пожељни.

    ЛИКА ПОД ТУРЦИМА

    У надирању ка северозападу Европе, Турци су 1467. године упали у Крбаву, а 1469. и 1484. године стизали и до Крањске. Жесток сукоб са њима одиграо се 1493. на Крбавском пољу, недалеко од Удбине. У њему је до ногу потучена хрватска феудална војска.
    У тим и другим походима Турци су вршили незапамћене злочине: палили су села, пљачкали и уништавали имовину, убијали народ и одводили га у робље.
    Лика и Крбава коначно су пале под турску власт 1527. године. Ибрахим паша тада утврђује Удбину, уводи управу и одатле предузима освајачке походе. Убрзо ставља под своју управу насеља Мрсињ, Пишаћ, Бунић, Комић, Радуч, Ловинац, Могорић, Грачац, Рибник, Нови, Перушић, Косињ и даље до мора. Ови и други крајеви Лике и Крбаве остали су под Турцима све до 1689. године, дакле пуне 162 године.
    У предтурско време у Лици и Крбави живело је искључиво католичко становништво. У турским налетима оно се разбежало, делом побијено или одведено у робље, тако да су освојена подручја остајала пуста. Турци су најпре настањивали утврђене градове и из њих вршили власт, а око њих насељавали муслимане из Босне. Убрзо на тај простор доводе и насељавају своје поданике Србе /Влахе/, у намери да им обрађују земљу и од прихода издржавају војску. Њих користе и за разне помоћне службе војног и полувојног карактера.
    Насељавање Срба у турски део Лике и Крбаве које је почело око 1550. године, узнемиравало је бечки Двор. Он за то издаје наређење да се они протерају из Лике. Уследиле су војне акције. Заробљене Србе у почетку су упућивали као робље на галије, а касније их убијали. Али пошто нису имали довољно снаге одустали су од даљих акција.
    У турском делу Лике и Крбаве у то време није живело католичко становништво, већ само муслиманско и српско. Насељавање католика уследило је после 1689. године, након протеривања Турака са освојених простора.

    ПРЕБЕГАВАЊЕ СРБА У АУСТРИЈУ

    Показало се да је живот Срба као турске раје у основи био паћенички, без обзира на „влашке повластице” које им је османлијска власт додељивала у намери да их задржи у послушности и покорности.
    Међутим, када су Турци почели смањивати или укидати дате повластице, избијала су незадовољства, непослушности, па чак и побуне. Људи су били у недоумици шта да чине да би се ослободили османлијског зулума. Решење су налазили у пребегавању на аустријску страну, у хришћанску државу и тиме борби за ослобођење. Први споразум о пребегавању уследио је 1579. године када су се Срби турски граничари приклонили Аустрији за борбу против исламске Турске. Свакој сеоби Срба претходили су дуги преговори и утврђивани детаљи, јер Срби нису желели да дођу под власт хрватско-угарске властеле, која је у оно време окрутно поступала са кметовима. Тражили су власништво над земљом У замену за службу у аустријској, односно крајишкој војсци. Дуго су се гањали са властелом, док цар Рудолф II није 1607. године одлучио да досељени Срби имају право да несметано уживају насељену земљу. Пребегавање је почело појединачно, породично али и групно. До њега је долазило самоиницијативно, а најчешће у договору са крајишким војним органима. Пребегле Србе као искусне ратнике Аустријанци су радо примали и укључивали их у крајишке формације. Одвођење Срба вршили су и силом. Примери указују како је крајишка војска палила српске /влашке/ куће, пљачкала имовину и убијала људе који су се противили да пођу са њом. Типичан је пример крајишког команданта Херберштајна који је 1685. године упао са војском у Лику. Наводно, спалио је око 4000 српских /влашких/ кућа, одвео на хиљаде грла стоке, као и њене власнике. Спаљивао је све што је могло да гори, са уверењем да је то најсигурнији начин за навођење српског становништва на сеобе у хабзбуршку Аустрију. У исто време је на сличан начин из Лике и Крбаве одведено 1.687 српских породица у северну Далмацију.
    Гранични појас између аустријске и турске царевине протезао се углавном између Коренице и Оточца. На том простору само се кријући могло нешто посејати, пожњети или укосити. У ту „ничију земљу” редовно су се залетали и турски и аустријски граничари, пљачкали и одводили на рад. Своје упаде Турци су сматрали четовањем, а не ратом, јер се по њиховом схватању ратом сматрала чињеница када у нападу учествује више од 5000 војника.

    ЗАДЊЕ НАСЕЉАВАЊЕ ЛИКЕ СРБИМА

    За време турске владавине у Лици и Крбави доминирало је муслиманско и српско становништво. Хрватског, односно католичког у то време тамо није било. Оно се, као што је већ речено, разбежало, доста га је побијено и одведено у робље.
    Када је за време великог Бечког рата дошло до турског узмицања, ратна дејства захватила су, поред осталих и турска подручја Лике, Крбаве и северне Далмације. У ратном вртлогу страдало је и становништво. Оно се разбежало на све стране или је расељено. Аустријски и млетачки крајишници упадали су у Лику и одводили српски народ на подручја под својом контролом. На напуштено земљиште вршено је поновно насељавање народа и то на тај начин што се избегло српско становништво враћало на ранија огњишта или је насељавано на земљу коју им је додељивала крајишка управа. Само мањи део породица остајао је на ранијим стаништима под крајишком управом. Српско становништво које је привремено било смештено у избегличке логоре око Оточца и Бриња већим делом се вратило на стара огњишта и населило се у Вребац, Комић, Мутилић, Пећане, Бунић, Дебело брдо, Шаламунић, Крбавицу и Козјан.
    Део Срба које су Морлаци 1685. године били одвели у северну Далмацију такође се вратио и населио у пределе Зрмање, Попине, Мазина и Грачаца. А знатан део српских породица које су прешле из Босне у Лику, посебно од Купреса, Грахова и Кнежпоља населиле су се у Широку Кулу, Кореницу, Мекињар и Вребац. Породице које су Морлаци били сместили на подручју Книна, Обровца и Буковице, тек после 1689. године коначно су се населиле у Почитељ, Медак и Радуч. У ова села доселила се и струја која је била смештена у већ поменутим крајишким логорима око Оточца и Бриња. У Брувно су доселиле неке српске породице из Дивосела и околине Госпића, а у Широку Кулу 40 фамилија из Косиња. Сеобама које смо навели завршено је насељавање Лике и Крбаве које и данас траје.
    За време борби око протеривања Турака из Лике муслиманско становништво бежало је у турску Босну. Већи део се повлачио са војском, а мањи је остао на огњиштима и касније примио католичку веру.
    Враћање на ранија огњишта и додатно насељавање Лике и Крбаве трајало је више од 10 година. Према неким подацима у Лици су 1696. године живеле 553 породице, од којих 300 српских. Пет година касније број се повећао на 1630, међу којима 1120 српских. Када је насељавање завршено, 1712. године обављен је попис становништва и имовине Личко-крбавске жупаније. У 35 евидентираних насеља живело је 26.500 чељади: међу њима 20.500 Срба и 6.000 Хрвата, Крањаца и Буњеваца. А према попису обављеном 1900. године Жупанија је имала 209.341 становника о чијој структури је дат посебан преглед.
    У Лици је 1971. годинеживело 105.331 Срба или 19,8 на квадратном километру. Данас у Лици готово нема те популације јер су је Хрвати 1995. године протерали са вековног огњишта.

    ВЕРСКИ ПРИТИСАК

    Чим су ступили на тло хабзбуршке царевине, Срби Лике и Крбаве били су изложени притисцима римске католичке цркве ради превођења у католичку веру. Мисионари ове цркве примењивали су метод унијаћења са римском црквом, тј. да Срби православне вере задрже своје верске обреде, али да папу признају за свог верског поглавара. На овом прозелитском послу нарочито се истакла Сењска бискупија и њени мисионари су успели да све Србе на свом подручју преведу у католичку веру. Овоме је допринео и факат што досељени Срби нису имали својих свештеника и цркава који би се могли супроставити прозелитизму.
    Унијаћење Срба мисионари су често и силом обављали и на том послу уско сарађивали са државним органима.
    Из разлога што у Лици пре протеривања Турака и већ поменутог насељавања Срба није било Хрвата, то је крајишка управа у координацији са клером у Лици од доведених Буњеваца из приморја, Крањаца, покатоличених муслимана и поунијаћених Срба образовала хрватску нацију.
    У подвелебитској зони Лике најснажније је била укорењена нетрпељивост и мржња Хрвата према Србима и православљу у целини. Она се испољавала још од првих дана по њиховом ступању на крајишку земљу. Не треба заборавити да је из овог краја поникао клерофашистички идеолог Анте Старчевић, а са Гацког поља аустријски генерал Стјепан Саркотић, један од првих организатора усташке организације, а у Првом светском рату комадант 42. хрватске вражије дивизије, чији су војници починили нечувене злочине над народом у Србији 1914. године.
    Захваљујући политици Ратног савета у Грацу и Дворског у Бечу односи између крајишника двеју вероисповести били су донекле подношљиви јер царске институције нису подносиле немире и нереде, већ тражили послушност и покорност својих поданика. Али, хрватски бан и Сабор у Загребу упорно су настојали да досељени Срби буду њима потчињени, да им плаћају порез и сносе јавне терете, да цркви плаћају десетину и сл. Беч, међутим, није уважавао захтеве властеле, већ се консеквентно држао статуса граничара као војника-сељака независно од властеле и банске управе.
    Пажљивом анализом услова живота Срба у хабзбуршкој монархији стиче се недвосмислено уверење да је он у основио био тежак и бременит многим опасностима. Сигнали за тешкоће потицали су од католичке цркве и хрватско-угарске елите, највише уз благослов Беча. Услед тога, изложени разним притисцима и могло би се мирне душе рећи терору власти, многи Срби поданици Монархије губили су осећај према њој као домовини, што их је мотивисало да се за време рата опредељују за добровољце ради пружања помоћи матици Србији.

    ИЗВОР: Душан Узелац – Срби Лике као добровољци у Првом светском рату-солунски добровољци

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  3. vojislav ananić

    ЈУГОСЛОВЕНСКА ДОБРОВОЉАЧКА ДИВИЗИЈА

    Почетком јануара 1918. године, од добровољаца и већ преформиране Вардарске дивизије у чијем саставу је већ било доста добровољаца, формирана је Југословенска добровољачка дивизија. У састав ове Дивизије ушла су два пука из Прве српске добровољачке дивизије /фор- миране у Русији/ а људство 2. бригаде ове Дивизије придодато је у Солуну 1. југословенској и 2. вардарској бригади.
    Дивизија је бројила око 20.000 људи, од којих 80% добровољаца, међу којима и добар део Личана. Била је опремљена најсавременијим наоружањем и способна за извршавање најсложенијих борбених задатака. Југословенској добровољачкој дивизији, у саставу 2. армије Војводе Степе, поверен је задатак да са Тимочком дивизијом изврши главни удар приликом пробоја Солунског фронта. Као што је познато, пробој је почео 15. септембра 1918. године у 5,30 часова после артиљеријске припреме из 580 топова, а око 14,30 часова у дејство је ступила и Југословенска добровољачка дивизија. Фронталним нападом на бугарску 3. дивизију она је пробила фронт и сутрадан до 16 часова заузела Козјак и Козјачки камен, а наредног дана и Гвоздена врата. Гонећи Бугаре, Дивизија је продрла у долину Вардара и за три дана проширила продор у ширини од 20 и дубини од 12 км. Овим продором Дивизија је отпочела гоњење непријатеља. У току пробоја фронта водиле су се крваве борбе и за планину Сокол. Врх ове планине освојили су са источне стране добровољци 2. пука 1. југословенске бригаде. На освајању овог врха жестоко су се тукли и Личани. Ево како је добровољац Дмитар Поткоњак – Дмицо, из Орница код Дивосела, описао заузимање те планине, којој су они дали име Соколац: „Када смо извршили пробој, свуда се чуло где Бугари вичу: ‘Нема више војна. Ми смо пред собом имали зелену Добропољску долину, пуну кратера од наше артиљерије. Али Бугари су још држали Сокол, купасто брдо, које је делило границу фронта 1. и наше 2. армије. Најпре су напад покушали Французи /колонијалци-Сенегалци/, али безуспешно. Добровољци нашег 2. пука смењују Французе и грабе према врху Соколца. Свуда се проламало громогласно ‘ура а’-а’ и за кратко време Бугари су се предавали у плен. После нашег жестоког јуриша Бугари су викали: ‘Предавам се братко’ а често су говорили ‘Аз сем Југословен’ или ‘Аз сем Македонац’ и сл. Ја сам као добровољац лежао у рову испод Соколца. Приметио сам да наш аероплан извиђа бугарске положаје. Када смо избили на врх Соколца, пред нама се лепо видела српска отаџбина. Али, Бугара је још било на утврђеним чукама. Тек у свануће 16. септембра смо заузели неке утврђене чуке. На сваку чуку смо жестоко јуришали. Само се чуо зов нашег командира чете капетана Смиљанића ‘За мном јунаци!’ Сви смо имали једну мисао – што пре освојити Соколац. На више места су нас Бугари чекали на бајонет. Тада је био прави покољ. Избисмо на врх Соколца и један добровољац викну: ‘Тамо је српска отаџбина’. Освајамо село Витајево и Фочиште и јуришамо незадрживо даље. Све даље и све брже. Неодољиво нас је вукао мукли зов напаћене Србије. Тако смо освојили Соколац, део утврђеног бугарског ‘Борисовог града’. Али морало се даље у долину Вардара. Отуда нас чекају и Немци, а не само Бугари. Већ се причало да Бугари траже примирје”. После заузимања Соколца, Дивизија је већ 21. септембра стигла у долину Вардара, а до 29. септембра заузела Штип, Кочане, Царево Село и избила на бугарску границу, у намери да крене на Софију. Образовање Југословенске добровољачке дивизије пропратиле су тадашње „Српске новине” овим речима: „Од добровољаца из Аустроугарске монархије образована је у саставу српске војске нова јединица ‘Југословенска дивизија’. Још од почетка Светског рата бориле су се хиљаде добровољаца за слободу у редовима српске и савезничких војски. Њихове јединице на Добруџи задивиле су свет својом храброшћу. Њихова је жеља и воља да се ослободе аустроугарског јарма и сједине са мајком Србијом у једну независну и демократску државу”. А када је пробијен Солунски фронт и настављено гоњење аустро-угарских, бугарских и немачких снага, „Српске новине” настављају: „Велики је значај Југословенске дивизије. Она је истурена на најтежим местима фронта према Соколцу и Добром пољу и да са тих најтежих положаја пробије Солунски фронт и да се за пар дана нађе на бугарској граници. После тога је цела бугарска армија код Куманова капитулирала и предала оружје 2. југословенском добровољачком пуку”. Лист затим наставља: „Много је добровољаца изгинуло, много знаних и незнаних. Како су се борили и радили тихо и нечујно, без рекламе, тако су тихо и нечујно гинули и умирали, одлазећи пред Милоша и Марка – до слободе”.

    ИЗВОР: Душан Узелац ”Срби Лике као добровољци у Првом светском рату”-солунски добровољци

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  4. vojislav ananić

    РАЗВОЈ ДОБРОВОЉАЧКОГ ПОКРЕТА

    (Молим да се ово прочита)

    Ако се анализира живот личких Срба кроз векове и онај који се одвијао у Аустроугарској царевини пре и у току Првог светског рата, показало би се да је он био особито тежак и паћенички. Многим Србима у Царевини није било лако. Они су преживљавали многа искушења и трауме, о којима је већ било речи у првом делу ове књиге. Али чврста свест о националној и верској припадности омогућавала је тим људима да стојички подносе све непријатности које им је живот под туђином доносио.
    Од свих недаћа, Србима Лике најтеже је пала решеност Аустроу-гарске да 1914. године нападне Србију и да их мобилише у рат против своје браће. Тај неразумни акт црножуте монархије побудио је снажан осећај Личана да уместо убијања помогну својој браћи у Србији. У том смислу добар део тих људи је на разне начине избегавао мобилизацију и пребегавао на србијанску страну. Људи су се на ратиштима предавали, да би се опредељивали у добровољце и тако оружје окретали против своје домовине.
    Као што је већ речено, међу заробљеним Аустроугарима у Церској и Колубарској бици нашао се знатан део Срба из личких крајева. Добар део тих људи спонтано је тражио да се укључи у добровољачке редове на страни Србије.
    Први Срби, бегунци и заробљеници из аустроугарске војске, који су се нашли у српским заробљеничким логорима, сами су тражили да као добровољци ратују на страни Србије. Њихову жељу пренео је министру војске комадант заробљеничке команде у Нишу ппуковник Радаковић, крајем септембра 1914. године. Радаковић је, између осталог, министру написао: „У овој команди има превелик број Срба који би хтели да се боре против Аустрије …. Био би велик грех оставити ове људе да чаме по шталама у нереду, јер они сами желе да подносе жртве нашем ослобођењу”. Након два дана Команда је послала министру списак од 70 Срба који су се јавили у добровољце и желе да приме српско оружје. Међу тим људима 26 је потицало из Лике.
    Осим Срба, дотадашњих противничких војника заробљених и пребеглих на српском ратишту, огроман број војника словенског порекла пао је у руско заробљеништво. И они су се масовно опредељивали за добровољце, образујући добровољачке јединице високог ранга.
    Добровољачком покрету углавном су се прикључивали и Срби, исељеници, из прекоморских држава, посебно Америке и Канаде. Свуда су међу њима предњачили Срби пореклом из Лике.

    Правни аспект окупљања добровољаца

    Решеност пребеглих и заробљених Срба да се боре у саставу србијанске војске стигла је и до српске Врховне команде и Владе. Са одушевљењем је заузет став да се на основу одредби Међународног ратног права бегунци и заробљеници могу као добровољци борити против своје бивше државе али под условом да потпишу писмене изјаве да од своје воље ступају у добровољце и ако положе заклетву краљу и отаџбини. Приликом потписивања изјаве сваком будућем добровољцу мора се саопштити да ће га Аустријанци, ако га ухвате, сигурно сматрати издајником царевине, за што је прописана најстрожа казна. У складу са ставом Врховне команде, 12. септембра 1915. године је Ђуро П. Станић, који је ноћу између 18. и 19. августа 1915. пребегао у Дринску дивизију, дао следећу изјаву о добровољном ступању у србијанску војску:
    „Ја доле потписани пристајем да ступим у редове српске војске као добровољац, по својој сопственој жељи и да у војсци останем до свршетка рата, без обзира на последице које би ме евентуално могле снаћи као бившег војника-фелдвебла аустроугарске војске и државе”. Следио је његов потпис: Ђуро П. Станић, из Ивакуше Срез Бриње, Лика. Изјаву су потписала два сведока: Лончар Петар из Шкалића и каплар Смиљанић Милан из Прокика, у Крагујевцу 12. септембра 1914. године.

    Прикупљање добровољаца

    У првим данима рата српска Влада није посвећивала озбиљнију пажњу организованом врбовању добровољаца. Посебно из оних земаља из којих су потицали заробљеници словенског порекла или лица која су бежала из домовине у Србију. Од оваквог става Влада је одустала 1915. и 1916. године, када су неупоредиво надмоћније аустроугарске, немачке и бугарске снаге успеле да окупирају српску територију, због чега је српска војска била приморана да се повуче преко Албаније на Крф, Видо и друге делове Грчке. У том ратном вртлогу, изложена тешким искушењма, српска Влада је позвала своју браћу са јужнословенског простора и других држава да као добровољци помогну Србији. У том циљу она је упутила своје изасланике да врбују добровољце за рат против Аустроугарске. Одзив добровољаца био је примеран код Срба поданика Аустроугарске и Срба који су били на раду или живели као исељеници у прекоморским земљама. Одзив Хрвата и Словенаца био је симболичан и више оријентисан у негативном правцу.
    Позиву српске Владе свесрдно су се одазивали Срби Личани. Они који су пребегли у Србију бивали су распоређивани у добровољачке одреде који су дејствовали по разним ратиштима и извршавали најтеже борбене задатке. А онај део Срба који су били заробљени на руском фронту масовно су се јављали у добровољачке јединице у Русији.

    Број и завичајна структура добровољаца

    Нема поузданијих података о броју и завичајној структури добровољаца. Оно што је овде приказано заснива се на непотпуним подацима, али се и из њих доста реално може сагледати суштина српског добровољачког покрета. Тако, према извештају српског министра војног, достављеног Влади 5. фебруара 1918. године, од укупно 21.116 добровољаца из Лике, Кордуна и Баније је 4.520 или 21,5%. У извештају од 23. септембра 1918. број добровољаца износио је 21.000. Од овог броја из Америке их је било 4.049, од чега /у оперативним јединицама/ из Лике, Кордуна и Баније 1.453 или 47,2%. Статистика је објавила податак да је укупан број добровољаца од 1914. до 1918. године износио 39.723, од кога броја из Лике, Кордуна, Баније и српске Далмације 8.000 или око 20%.

    ИЗВОРИ ЗА ПРИКУПЉАЊЕДОБРОВОЉАЦА

    Добровољци из Америке и Канаде

    Исељеничке колоније, посебно у Америци и нешто мање у Канади, представљале су праве резервоаре људства из којих су се могли прикупљати добровољци за помоћ Србији у судбоносним данима рата са Аустроугарском и њеним савезницима. Међу исељеницима и онима који су тамо одлазили ради зараде, па се опет враћали у завичај, налазио се значајан део Срба Личана. Њихова нова домовина углавном је била Америка. У њу су масовније одлазили крајем 19. и почетком 20. века. На исељавање и „печалбарење” те су људе наводили многи разлизи: првенствено материјални, затим социјални, политички и други. Као што је већ речено, Личани су укидањем Војне крајине и њеним стављањем под ограничену управу банске власти долазили у крајње незавидан положај. На слабљење њихове економске моћи у великој је мери утицало и распадање кућних задруга и уместо њих оснивање мањих породица са много деце на испарцелисаним кућним поседима. Излаз из тако неповољне ситуације, Личани су налазили одлажењем на рад и исељавањем у прекоморске земље. Америка је за њих значила обећану земљу и у њој су налазили нову домовину. Познато је да је у то време у Америку годишње одлазило 50 до 70 хиљада српске, хрватске и словеначке популације. Најгушће колоније словенског исељеништва настале су у источним државама у Њујорку, Пенсилванији, Западној Вирџинији, Охају, Минесоти и др. На ове америчке просторе највише је дошло Војвођана, Личана и Босанаца. Наши људи су у Америци обављали најтеже физичке послове, чак и теже од Црнаца.
    Након што су се наши људи свикли на америчком тлу, долазили до сталног посла, поседовали куће и станове, владали језиком, суделовали у комуникацијама и осталом што је живот доносио, избио је Први светски рат. Аустроугарска сила сручила се на малу, у претходним ратовима, напаћену и исцрпљену Србију. Срби Личани, посебно са америчког и канадског простора, међу првима су били спремни да као добровољци помогну својој браћи у Србији.
    За врбовање југословенских исељеника у добровољачке јединице, српска Влада је у Северној Америци именовала Милана Прибичевића /касније Срдана Гајића/ и у Јужној Америци Шпиру Познановића. „Југословенска народна одбрана” старала се о слању добровољаца, док је Југословенски, практично хрватски, одбор уместо ефективног рада на прикупљању добровољаца видљиво испољавао своје политичке ставове ради убирања поена које би касније користио при стварању будуће државе на развалинама црножуте монархије. Тај одбор није се никад искрено залагао за југословенство нити против Аустроугарске, нити за Србију већ првенствено против Италије и Лондонског уговора.
    Активности на прикупљању добровољаца интензивиране су 1916. године. Поред сакупљања новца и финансијских средстава код Француза, српска Врховна команда, Француска и Велика Британија потписале су 25. новембра 1916. године Конвенцију о прикупљању и транспортовању добровољаца из Америке, Аустралије и Новог Зеланда. Децембра исте године у Вашингтону је отворено Посланство Краљевине Србије на челу са Љ. Михаиловићем, са превасходним задатком окупљања и отпремања добровољаца на Солунски фронт.
    Акцију прикупљања добровољаца на америчком тлу политизовали су Хрвати и Словенци. Посебно у смислу што је католичка црква, вероватно по инструкцији Ватикана, водила пропаганду да ниједан Хрват ни Словенац не иде у добровољце. Исељеници Хрвати су тада масовно стајали у редовима за мобилизацију у аустријску војску. А када је Америка ушла у рат, ови су радије ступали у америчку војску него у југословенске добровољце.
    На одзив добровољаца у Америци негативно је утицала и аустроугарска пропаганда, која је стално ескалирала. Затим клер, трговци и други пословни људи који су на рачун добровољаца настојали да остварују уносан профит. И недовољно развијена свест о будућој заједничкој југословенској држави није ишла у прилог успешнијег окупљања добровољаца. Такође и необуздане полемике у гласилима о будућем уређењу заједничке државе, као и страх за судбину породица добровољаца у Аустроугарској у случају да централне силе добију рат.
    Не треба заборавити да се и Влада краља Николе, преко својих присталица у Америци, залагала да спречи одлазак Црногораца у српску војску. Она је, између осталог, тражила да француска Влада изврши притисак на Србију да не врбује црногорске поданике у своју војску.
    Но, без обзира на тешкоће које су настале око окупљања добровољаца, посебно око њиховог транспортовања до одредишта, из Америке је на Солунски фронт отишло 4.266 добровољаца. Огромну већину чинили су Срби, посебно потомци некадашњих крајишника, док је Хрвата било само 121, а Словенаца 36.
    У досадашњим истраживањима није се могло доћи до тачног броја добровољаца из Америке. Према др Богдану Лекићу он би могао да износи 4.000 до 5.866 људи. Он мисли да је најпоузданији податак од 5.673 који се помиње у Главном списку добровољаца пристиглих из Америке. Међутим, др Ђорђе Станић, позивајући се на хронолошки преглед Српске војне мисије о слању добровољаца, износи да је од 17. марта 1917. до 18. маја 1918. године из Америке на Солунски фронт послато 4.266 добровољаца. Овај податак Мисије обично се узима као званична цифра о добровољцима из Америке.
    Званична Америка била је крајем 1916. године толерисала окупљање добровољаца на својој територији, али без обавезе транспорта јер још није била у рату са Аустроугарском и Немачком. Таква ситуација налагала је успостављање транзитних логора, док је транспорт добровољаца за Бизерту вршен савезничким бродовима из Халифакса у Канади. Након тромесечне обуке у Бизерти, добровољци су сукцесивно упућивани на Солунски фронт. Објављивање рата Немачкој априла 1917. довело је до нормалног окупљања добровољаца у Америци и њиховог транспорта на одредишта.
    Према извештају српског министра војске, из Америке је на Солунском фронту било 4.049 добровољаца, од чега у оперативним јединицама 3.054. Из Лике, Кордуна и Баније било их је 1.423, БиХ 720, Војводине 353, Далмације 193, Славоније 194, Црне Горе 161 и Барање 10.
    Према извештају српске Врховне команде, од пробоја Солунског фронта до завршетка ратовања, у српској војсци се налазило 21.094 добровољца. Лика је дала 2.038, Бачка и Банат 5.189, Срем 2.141, БиХ 7.000, Црна Гора 219, Далмација 445, Хрватска и Славонија 3.887, Словенија 141 и Чешка 34 добровољца. А према извештају министра војске од 5.2.1918. године од укупно 21.116 добровољаца из Лике, Кордуна и Баније било је 4.520 добровољаца, из БиХ 6.333, Војводине 7.039, Славоније 1.238, Далмације 445, Црне Горе 219, Словеније 128 и Чешке 179 добровољаца. Добровољци из Америкеу Солуну 1918. године,

    Срби Медачке општине који су од 6.2.1917. до 30.10.1918. као добровољци отпутовали из Америке на Солунски фронт

    – Из Метка

    Блитва Раде Илија Брујић Јована Јосиф Вулетић Николе Исак Грбић Јанка Јован Драганић Дане Јово Загорац Митра Јово Загорац Илије Никола Јеловац Петра Миле Купрешанин Филипа Ђуро Купрешанин Николе Исо Купрешанин Миле Јован Љуштина Николе Петар Маодуш Игњатија Ђуро Маодуш Миле Никола Маодуш Миле Петар Маодуш Дане Ранко Маодуш Николе Стево Маодуш Ђуре Тодор Марунић Ђуре Васо Марунић Танасија Миле Михић Илије Ђурађ Михић Јована Стојан Оклобџија Ђукана Јово Оклобџија Луке Јово Потребић Николе Јово Потребић Николе Радосав Радошевић Јована Сава Травица Саве Дане Травица Дане Ђуро Травица Раде Јован Травица Јована Никола Трбојевић Ђуре Раде Узелац Николе Марко Узелац Миле Стеван Узелац Дане Стеван

    -Из Почитеља
    Басић Илије Милош Бобић Стојана Божо Бобић Јове Ђуро Бобић Миле Јанко Витас Стевана Дмитар Витас Исе Ђуро Витас Боже Јован Витас Николе Јово Витас Стевана Никола Витас Стојана Стево Дошен Ђуре Милан Иванчевић Јове Дане Иванчевић Миле Илија Иванчевић Миле Митар Иванчевић Дане Никола Иванчевић Јове Никола Љубојевић Саве Мирољуб

    -Из Врепца
    Басарић Михајла Јово Богдановић Косте Милан Богдановић Исе Миле Богдановић Танасија Стево Борић Јована Милош Граовац Луке Јанко Граовац Танасија Јово Граовац Тодора Милан Граовац Васе Никола Грубић Петра Миле Г рубић Петра Никола Доброта Милана Душан Доброта Исе Јован Доброта Миланка Лука Драгосавац Дмитра Божо Драгосавац Филипа Божо Љубојевић Петра Никола Миличевић Панте Јанко Његован Станка Ђуро Павлица Ђуре Богдан Павлица Јанка Јован Павлица Исе Јово Павлица Дане Мићо Павлица Филипа Марко Павлица Дмитра Никола Павлица Милентија Никола Павлица Дмитра Петар Поткоњак Миле Павле Прерад Дане Миле Рогић Томана Јово Рогић Ђуре Миле Узелац Милутина Танасија Узелац Дане Лазар Драгосавац Томе Дмитар Драгосавац Танасије Јово Драгосавац Петра Мићо Зороје Боже Милан Зороје Миће Митар Кораћ Петра Дмитар Кораћ Петра Сава Крајновић Боже Дмитар Крајновић Јована Симо Поповић Николе Милан Поповић Дане Митар Поповић Јове Дмитар Поповић Марка Симо Поповић Николе Саво Репац Илије Мане Мандарић Лазе Илија Мандарић Петра Исо Мандарић Ђуре Јово Мандарић Раде Марко Мандарић Петра Милан Мандарић Васе Мићо Мандарић Луке Никола Мандић Михајла Ђуро Мишчевић Марка Лука Мишчевић Танасија Стеван Наранчић Ђуре Душан Наранчић Николе Мане Новковић Симе Гаврило Новковић Васе Дмитар Новковић Миће Лука Новковић Танасија Тодор Његомир Исе Димитрије Његомир Алексе Јово Његомир Јована Лазо Његомир Танасија Мане Његомир Танасија Милан

    – Из Могорића
    Борић Илије Мило Борић Исе Ђуро Борић Јована Сава Бркић Дамјана Божо Бркић Јове Илија Вурдеља Николе Божидар Вурдеља Миле Дане Вучковић Митра Никола Ђаковић Раде Дако Ђаковић Лазе Ђуро Ђаковић Томе Јован Ђаковић Илије Никола Илић Раде Лазар Илић Миле Петар Његомир Трифуна Никола Пањевић Дмитра Никола Поповић Јове Дмитар Поповић Марка Ђуро Томаш Стевана Станко Ћурчић Исе Ђуро Ћурчић Марка Јово Ћурчић Марка Петар Угарак Дане Милан Угарак Исе Миле Стоисављевић Петра Никола Сунајко Марка Дмитар Сунајко Боже Миле Сунајко Дане Симо Томаш Алексе Ђурађ Угарак Дане Стево Узелац Дмитра Душан Цетина Јована Дмитар Црнокрак Михајла Мане Кљајић Тодора Стојан Корица Ђуре Благоје Корица Миле Благоје Корица Томе Васо Корица Јанка Дане Корица Павла Ђуро Корица Дмитра Јово Корица Дане Јово Корица Симе Јово Корица Миле Лука Корица Лазе Миле Корица Миле Никола Корица Васе Никола Корица Боже Стево Корица Стојана Стево Кравић Петра Дане Кравић Петра Станиша Кричковић Дане Андрија Кричковић Боже Спасо Крњајић Тодора Јово Маодуш Танасија Илија Милојевић Михајла Томо Пањковић Дмитра Ђуро

    – Из Радуча
    Врачар Шпире Марко Врачар Шпире Стеван Глумац Васе Никола Грубишић Дане Васо Дејановић Шпире Дане Калинић Јове Марко Калинић Петра Миле Коњевић Луке Исо Коњевић Николе Раде Коњевич Петра Стојан Дејановић Миле Дмитар Дејановић Дане Ђуро Радаковић Дамјана Дане Радаковић Андрије Ђуро Радаковић Марка Илија Радаковић Томе Миле Радаковић Јове Петар Радаковић Томе Сава Чанковић Миле Раде Џодан Миле Петар Дејановић Ваје Никола Дејановић Илије Симо Дејановић Петра Стојан Ђенковић Константина Стево Калинић Дане Илија Коњевић Павла Станко Левнајић Павла Миле Пејиновић Воје Јован Покрајац Танасија Милета Ђелић Марка Раде Чубрило Марка Петар Шобот Милутина Пајо

    Овај списак сведочи како је једна мала личка општина дала 210 добровољаца који су се из Америке упутили на Солунски фронт ради доприноса својој браћи при ослобођењу земље. Сви су они били на раду у Америци и кад су представници српске Владе у тој земљи почели да прикупљају добровољце, ови људи су се међу првима јавили да би отишли на солунско ратиште.
    Вредно је неколико речи казати о Личанину Душану Богдановићу, бившем професору госпићке гимназије, активном прегаоцу на окупљању добровољаца у Америци. Наиме, Душана је Милан Прибичевић, шеф српске Мисије за окупљање добровољаца у Америци, ангажовао као свог заменика да му помаже на том патриотском задатку. Душан је свој посао обављао са пуно жара и љубави, нарочито међу својим земљацималичким исељеницима. Свуда је био до- бро примљен, што је у великој мери до- принело да се међу добровољцима из Америке највише нашло Личана.
    По завршетку рата, Душан је помагао многим добровољцима у остваривању њихових добровољачких права у Војводини. У њега су људи имали велико поверење јер је радио савесно и поштено. Радећи у Министарству за аграрну реформу, Душан је постао врсан познавалац прописа о добровољцима, као и оних који се односе на аграрну реформу и колонизацију. И он је као добровољац био добио земљу у Панчевачком риту, али се, нажалост, није успео на њу населити. Због помагања Народноосло- бодилачког покрета, Немци су Душана стрељали 7. септембра 1944. године међу последњим логорашима са Бањице. Душан је постхумано одликован Орденом заслуге за народ са златном звездом, а једна од београдских улица носи име Душана Богдановића.

    Добровољци из Аустралије и Новог Зеланда

    Иако српска Влада није организовано деловала у окупљању добровољаца, у Аустралији се пријавило више десетина наших исељеника у добровољце. На Солунски фронт, септембра 1917. године, стигло је 80 добровољаца, а у октобру још 77 из Аустралије и Новог Зеланда и сви су били придодати Шумадиској дивизији. Скоро сви су били Срби из Далмације.

    Добровољци из Француске

    Пошто је у Француској, посебно на острву Корзици, било више стотина интернираних, посебно из Босне и Херцеговине, српска Влада је тражила од француске Владе да се организује њихово допремање као добровољаца на Солунски фронт. Захваљујући активности проте Димитрија Митровића у добровољце се јавило око 400 људи и они су били спремни за пут. Међутим, француски Министар војске је 25. фебруара 1918. године акцију проте Митровића обуставио и није дозволио њихов одлазак у српску војску. Али, француска Влада је 2. новембра 1916. године одобрила Србији кредит од 2 милина франака која је сума била од нарочитог значаја за рад на организовању и упућивању добровољаца.

    Добровољци из Италије

    Према проценама, у Италији је било око 50.000 Југословена, аустроугарских држављана, који су били пали у италијанско заробљеништво. Уз Србију биле су Русија и Француска за то да се и међу заробљеницима у Италији окупљају добровољци. Италијанска Влада била је енергично против, изговарајући се да се заробљеници не могу користити за рат против своје државе, да би Аустроугарска могла да врши репресалије над њеним заробљеницима и слично. У ствари, италијански став базирао се на већ испољеном противљењу због дела Нишке декларације о стварању државе Срба, Хрвата и Словенаца и претензија према Далмацији.
    Преко 6.000 заробљеника, понајвише Срба, било је поднело молбе да се ослободе заробљеништва ради укључивања у српску војску као добровољаца. Српска Влада је очекивала да ће Италијани благонаклоно третирати њихове намере, на који начин би се могло сакупити више хиљада добровољаца. Тим пре што је Србија Италији, у време повлачења на Јадранску обалу, предала својих 25.000 аустроугарских заробљеника, међу којима и знатан број Срба, Хрвата и Словенаца. Ни интервенције Русије и Француске нису омекшале став Италије да се помогне Србији. И српска Влада је више пута молила да Италијани пусте бар три до четири хиљаде заробљеника који желе да се јаве у добровољце. И регент Александар је крајем новембра 1917. године на савезничкој конференцији у Паризу поднео меморандум, а француски генерал Фош ноту Риму у којој је захтевао да се заробљеници упуте Србији ради ојачања заједничког фронта. На крају је Италија омекшала свој став и прихватила да се заробљеници, и то само српске националности, могу упућивати појединачно и у мањим групама. У међувремену је пристала да их ослобађа по осам дневно, на који је начин у српску војску стигло само 260 добровољаца од 25.000 пријављених. А по писању др Опачића „прва група од 410 добровољаца из Италије стигла је у Солун у првој половини октобра, када је пут ка победи већ био отворен”.
    Крајем новембра 1918. године у италијанском заробљеништву било је 212 официра који су, такође, изразили жељу да се боре на страни Србије. А тек по пропасти Аустроугарске, у новембру и децембру 1918. године вратило се у земљу 235 официра и 80 војника. Међу њима је био и резервни аустроугарски потпоручник, каснији Павелићев кардинал, Алојзије Степинац. Свима њима био је признат статус добровољца.
    Не само што нису ослобађали заробљенике да иду у добровољце, Италијани су вршили пропаганду међу Хрватима, а посебно оним из Далмације, дајући отпуст из заробљеничких логора и 6 лира дневно сваком који одбије да иде у српску војску.

    ИЗВОР: Душан Узелац „Срби Лике као добровољци у Првом светском рату“ – солунски добровољци

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    • Тома Мандић

      Поштовани г. Ананићу желио бих само додати да прво спомињање Срба на подручју Лике и уопште подручју Србске крајине јесте оно забиљежено у франачкој хроници из IX вијека коју је оставио Ајнхард писар Карла Великог.
      Тамо се у опису побуне Људевита Посавског спомиње да је утекао “Србима, који држе велики дио Далмације” подразумијевајући под тим појмом шире подручје него што то данас чини, подударно са Римским појмом.
      У хроници се ни на једном мјесту не помињу Хрвати, што значи да их тада још није ни било тамо.

  5. vojislav ananić

    ДОБРОВОЉЦИ ИЗ РУСКИХ ЗАРОБЉЕНИЧКИХ ЛОГОРА

    У Русији су постојале веома широке могућности за окупљање добровољаца, јер се у тој земљи после двогодишњег рата са Аустроугарима нашао велик број официра, подофицира и војника југословенског порекла који су пали у руско заробљеништво.
    Српски добровољачки покрет у Русији у прво време се одвијао спонтано, а касније организовано. Његовом развоју у основи су доприносили Срби, а Хрвати, Словенци и остали само симболично. Победе српске војске у Церској и Колубарској битци силно су обрадовале и окуражиле многе припаднике југословенских народа у заробљеничким логорима широм Русије и, нарочито код Срба, побуђивале жељу да иду у Србију и да се тамо боре за њено ослобођење. Путем писама, молби и на друге начине ти су људи успостављали везе са српским Посланством у Петрограду и војним институцијама Русије, изражавајући жељу да се као добровољци прикључе српској војсци. Њихове активности на том плану без сумње су значиле почетак српског добровољачког покрета у Русији.
    Како је време текло, укључивање заробљеничке популације у српски добровољачки покрет у Русији попримало је све веће размере и бивало све организованије у формирању добровољачких јединица вишег ранга.
    Ради поспешивања развоја добровољачког покрета у Русији било је неопходно што снажније присуство српске Владе и војске, па је у том циљу Влада у Нишу још јула 1915. године упутила своју мисију у Петроград. Мисија је имала задатак да у сарадњи са руском Владом и војском унапређује и поспешује окупљање добровољаца, формирање јединица и њихово упућивања на Солунски фронт. Људи из те Мисије успешно су обављали поверене задатке.

    ПОДРШКА И ПОМОЋ РУСКОГ ЦАРА СРБИЈИ

    На апел савезницима да јој помогну у одбрани од аустроугарске агресије прва се одазвала Русија. Она је Србији испоручила 120.000 пушака, 80.000 шињела, топовску и пушчану муницију и др. За одбрану Београда, Руси су послали јаку ескадру из састава Црноморске флоте са групом стручњака за минирање пловних путева, 3 торпедна чамца, 2 топа, мостовски и други материјал. Није изостала испорука ни обимне медицинске опреме.
    У акцијама за помоћ Србији нашао се и цар Николај II Романов. Као велики пријатељ Срба и Србије, цар је из личне апанаже издвојио значајне своте новца за опремање болница и друге потребе српске војске.
    Док су се делови српске војске повлачили преко Црне Горе и Албаније, цар Николај је 10. јануара 1916. године прихватио предлог српске Владе на Крфу за образовање добровољачких јединица у Русији и својом руком на документу написао: „Када Срби желе да се боре против Аустрије, ово им дозволити”. Тиме је цар дао зелено светло за организован рад на прикупљању добровољаца по заробљеничким логорима Сибира и целе Русије. Овом царском одлуком је омогућено да се Србима и осталим југословенским заробљеницима аустроугарске војске дозволи да се окупљају под командом официра српске војске, као њен саставни део, и да узимају удела у борби за стварање своје будуће заједничке државе. Цар је пружио значајну војну, финансијску и другу помоћ за борбу против црножуте монархије.

    Прве добровољачке јединице у Русији

    Још пре октобра 1915. године из Русије је стигло Дунавом у Србију 3.500 добровољаца. Ови добровољци су успели да се прикључе јединицама српске војске још пре њеног слома. Један део из тог одреда, у јачини од 257 људи, због уласка Бугарске у рат није успео да се Дунавом пребаци до Србије, него је враћен у Одесу. Уместо да те људе врате у заробљеничке логоре, Руси су их на интервенеију српског конзула у Одеси, одредили да као стражарска чета чувају магацине хране намењене српској војсци. Већ 24. јануара 1916. године, у Одеси је формирана нова чета добровољаца на челу са мајором Живојином Пејовићем. Ове добровољце сачињавали су Срби и само симболичан број припадника других југословенских народа, који су са Србима били пребегли или заробљени као аустроугарски војници.

    ОСНИВАЊЕ ПРВЕ СРПСКЕ ДОБРОВОЉАЧКЕ ДИВИЗИЈЕ

    У јануару 1916. године руска Влада је одобрила формирање добровољачког одреда у Одеси. Његово опремање и наоружавање сносио је одески Војни округ. И руски цар Николај II Романов, приликом обиласка овог Војног округа наложио је да се за издржавање и опремање добровољачког одреда из царске касе издвоји 80 милиона рубаља. Благодарећи овој помоћи прилив добровољаца у одред све више је растао, тако да је у марту 1916. године достигао 9904 добровољца, а већ наредног месеца у Одеси је формирана Прва српска добровољачка дивизија. Формирање ове Дивизије српска Врховна команда на Крфу била је поверила пуковнику /касније генералу/ Стевану Хаџићу и групи официра, који су по том задатку били са Крфа допутовали у Одесу.
    У извештају Врховној команди Хаџић је, осим података о окупљању добровољаца и току те акције у Русији, написао да међу добровољцима у формираној Дивизији највише има Босанаца, затим Банаћана и Бачвана и на трећем месту су Сремци са Славонцима и Личанима.
    Имајући у виду тадашње руске могућности, добровољци Дивизије наоружани застарелим Манлихеркама и митраљезима „Шварцлозе”, које су Руси заробили у борбама са Аустријанцима. Тим пушкама су недостајали шаржери, митраљезима штитови, док су се бајонети са муком углављивали у лежишта пушака. Модерније брзометке и митраљези „Максим” били су у наоружању противника Аустријанаца, Немаца и Бугара. Дивизија тада није располагала артиљеријом и коњицом што је, поред осталих слабости, условило огромне губитке у борбама са Бугарима у Добруџи.
    У редовима војника добровољаца ове Дивизије није било Хрвата и Словенаца, док их је међу официрима било више од половине састава. И после формирања Дивизије, многи Срби из руских заробљеничких логора и даље су писали писма, упућивали молбе и на друге начине изражавали жеље да се приме у српску војску, док то није био случај са Хрватима и Словенцима.
    За комаданта Прве српске добровољачке дивизије постављен је Стеван Хаџић. Он је својом наредбом 19, од 24. априла 1916. године, озваничио постојање Дивизије, а наредбом 219, од 17. јуна те године, образовао је Допунски батаљон, чији је задатак био да окупља, припрема и упућује добровољце у пукове који су се налазили у фазама формирања.
    Средином маја 1916. године смотру новоформиране Дивизије извршио је председник српске Владе Никола Пашић. Он је након смотре, поред осталог, известио Владу на Крфу да се у добровољачком одреду у Одеси окупило око 13.000 војника са 307 официра, међу којима је 5.080 из БиХ, 2.100 из Хрватске и Словеније и 5.000 из Војводине.
    Нешто касније Дивизију је посетио и руски генерал Алексеј Брусилов, а 25. маја 1916. руски цар Николај II Романов. Брусилов је похвалио сва три пука Дивизије, истичући да је срећан што види представнике храбре српске војске, најављујући да се ближи час победе над Аустроугарском.
    Као што је познато, 4 армије под командом генерала Брусилова извршиле су продор на југозападном фронту. Главни удар извршила је 8. руска армија и проби- ла Аустроугарски фронт у дубини од 100 и ширини 120 км и противнику нанела огромне губитке. То је био најтежи пораз у 1. светском рату, од кога се Аустроугари нису опоравили. Изгубили су преко 220.000 војника, од којих је велик број заробљеника, међу којима и више десетина хиљада Срба, будућих добровољаца у Русији.

    Слаб одзив Хрвата и Словенаца у добровољце

    Хрвати и Словенци само су се симболички јављали у добровољце. И то мало колико их се јављало правили су велике проблеме у јединицама. Њихово држање негативно се одражавало на цео добровољачки покрет у Русији и претило његовом разбијању. Карактеристичне су појаве да су заробљени Хрвати, па и они који су ступили у добровољачке јединице, претили Хрватима и Словенцима, па чак и Србима, да ако не напусте јединице, када се врате кући, неће затећи целе куће ни живе породице. Овако застрашујућа пропаганда негативно је деловала и на Србе, па су запажени и они који су се колебали да ли да ступају у добровољце. Било је и случајева да су неки Срби добровољци за време борби у Добруџи, када им је претило заробљавање, сами себи одузимали животе, мислећи да ће жртвујући себе сачувати породице. Осим пропагандног деловања, многи Хрвати одбијали су послушност својим командирима и напуштали јединице. У Дневнику Јелене Николајевне, Рускиње, болничарке Прве српске добровољачке дивизије, описана је проблематика напуштања добровољачког састава под утицајем хрватских и других агената провокатора. Јелена, између осталог, описује како су групе Хрвата, када је било саопштено да ће Дивизија кренути у Добруџу у рат са Бугарима, затражила напуштање јединица. Отворено су говорили да они немају ништа против Бугара и „нека Срби са њима расчисте међусобице”.

    Посета цара Првој српској добровољачкој дивизији

    Пре упућивања Прве српске добровољачке дивизије у борбу са Бугарима у Добруџи, њу су посетили председник српске Владе Никола Пашић, комадант групе руских армија генерал Брусилов и руски цар Николај II Романов. Царска посета била је од изузетног значаја за Дивизију и даље прикупљање добровољаца у Русији.
    Обилазећи јединице одеског гарнизона, цар је 12. маја 1916. године обавио и смотру сва три пука добровољачке дивизије. Испред сваког од пукова цар је застајао и добровољце поздрављао са „Помоз бог војници”.
    Завршавајући смотру, цар је са фамилијом пратио дефиле српских добровољачких пукова. Испред постројених јединица, без икакве пратње, он се добровољцима обратио речима: „Сретан сам што у вама видим део оне храбре српске војске чијој се храбрости дивио цео свет. Бићу још сретнији да по свршетку овог рата видим Србију велику и снажну”. И овом приликом треба рећи да је цар Николај гајио дубока осећања према Србији и њеним добровољцима. Његовом смрћу Србија и српски добровољци изгубили су верног пријатеља.
    Сутрадан је комадант Дивизије Хаџић одао признање добровољцима учесницима смотре и између осталог рекао: „Јунаци, вашим изврсним војничким држањем, ви сте на јучерашњој царској смотри и паради потпуно задовољили његово царско величанство цара свију Руса, за што вас је велики цар наградио личном благодарношћу и похвалио. Његов долазак међу наше редове доказ је и о неизмерној љубави и вери које он гаји према нама. Јунаци, дан доласка његовог императорског величанства међу нас, то је за нас историјски дан, који нека нам буде најсветлији завет за наша будућа дела….”.

    БОРБА ПРВЕ СРПСКЕ ДОБРОВОЉАЧКЕ ДИВИЗИЈЕ СА БУГАРИМА У ДОБРУЏИ

    На основу споразума са Румунијом о њеном уласку у рат на страни Антанте, Русија се била обавезала да ће с једним корпусом војника помоћи операције румунске војске и против Бугара у Добруџи. Уз изнуђену сагласност српске Владе и Врховне команде, Руси су тада у састав свога корпуса укључили и Прву српску добровољачку дивизију. Она је вршила борбена дејства у садејству са 61. руском дивизијом, којом је командовао недовољно искусан генерал Симански.
    Прва добровољачка дивизија је 29. јуна 1916. године пребачена жељезницом из Одесе до Ренија, на граници Румуније и Бесарабије. Марш је настављен Дунавом до Добруџе.
    У Ренију је августа 1916. Дивизија бројала 625 официра, 17.232 војника и 35 чиновника, а када је почела марш за Добруџу имала је 15.986 људи без Допунског батаљона. Дивизија у борбеном погледу није била комплетирана. За време борби испољавала се недовољна обученост људства, посебно на нивоу батаљона, и мањкавост у синхронизацији штабова. Наоружање и опрема бораца такође нису били на потребном нивоу: пушке „Манлихер” без саржера и магацина пуњене су једним метком, што је успоравало гађање у односу на брзометке са којима је располагао противник. И митраљези „Шварцлозе” нису били ефикасни као бугарски „Максими” итд. Дивизија је дејствовала без коњице и артиљерије.
    У саставу Дивизије борили су се многи Личани. Према прикупљеним подацима 67 их је пало на бојном пољу.
    Након искрцавања у селу Черна вода, пукови Дивизије су усиљеним маршем кренули ка Добричу. Они су од 3. до 5. септембра 1916. за три дана превалили пут од 80 км. Маршевало се и дању и ноћу по несносној жези. Успут није било воде, осим у сеоским бунарима који су били ретки, а вода неукусна за пиће.
    Први оружани сукоб са Бугарима доживео је 1. батаљон 1. пука код села Карасинан испред Добрича, а прве борбе развиле су се код села Карасинана близу Добрича. Борба са прекидима трајала је целог дана. Добровољци су задржавали и одбијали страховите нападе бугарске коњице и приморали је на одступање. Али, услед слабости и повлачења руских и румунских снага на крилима, и борци Дивизије морали су током ноћи да напусте своје положаје. У том боју са Бугарима Дивизија је положила испит јер је потукла Бугаре, а нарочито делове њиховог 35. и 36. пука. У тим борбама Бугари су имали око 2.400 људи избачених из строја, а добровољци 1.400. Показало се да су српски добровољци у свим борбама против бројно и оружано надмоћнијег непријатеља испољавали изванредну храброст. Сцене борби између бугарске коњице и добровољаца, који су голим рукама избацивали коњанике из седла, били су јединствен пример у историји ратовања оцењивала је руска штампа у оно време, закључујући да су битке српских добровољаца добијане више срцем и високим моралом него застарелим оружјем.
    У борбама код села Хардали-Текедереса између 31. августа и 1. септембра 1916. године бојеви су се одвијали слично као и код Карасинана. Тада су борци Дивизије разбили Бугаре, извршили пробој њихових линија заробивши при том 8 топова и 6 митраљеза. Уместо гоњења Бугара, поново је наређено повлачење добровољаца због неуспеха Румуна и Руса. Поновно и дуго ноћно повлачење након успешне борбе, дестимулативно је деловало на морал добровољаца. У тим борбама они су извукли из окружења 9. румунску дивизију и помогли у критичној ситуацији руску дивизију. Добровољци су у тим борбама имали преко 650 војника избачених из стрија. Дивизија се и надаље борила са Бугарима наносећи им тешке губитке, али трпећи и своје. Велике успехе Дивизија је постигла 6. септембра 1916. године када је практично сломљено офанзивно дејство бугарске 3. армије, која је дуго била прикована на истом положају. Благовременим повлачењем, Бугари су избегли разбијање своје Армије.
    Резимирајући борбе Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи, Радослав Т. Ристић у књизи Добруџинска епопеја, између осталог, пише да су Руси код Добрича напали Бугаре и да је после дводневних борби у борбу уведена тек приспела Српска добровољачка дивизија. Да су добровољци у незадрживим јуришима успели да разбију два бугар- ска пука и продрли више километара у дубину. То је принудило Бугаре да увођењем резерви крену у противнапад, кога су Срби такође одбили. Али, пошто су се Руси и Румуни повукли са крила и Дивизија је била принуђена на повлачење на своје полазне положаје. Даље се каже да је по извршеној попуни и прегруписавању снага противник прешао у напад, па су се нарочито на сектору Српске добровољачке дивизије развиле ванредно жестоке борбе и да су у њима одбијени напади двеју бугарских дивизија. Добровољци су прешли у општи проту напад у коме су се разбуктале веома тешке борбе. Међутим, услед надмоћности противника, руске, румунске и добровољачке снаге биле су принуђене да се повуку са бојишта.
    И поред успеха у тактичком погледу и Прва добровољачка дивизија, због лошег вођења јединица од стране генерала Симанског на оперативном плану и пораза неискусних румунских јединица, била је принуђена да напусти сектор операција и да се повуче у позадину. Она је, бесумње у свим борбама показивала изванредна ратничка својства.

    Губитци Дивизије у борбама у Добруџи

    Као што је већ речено, Прва српска добровољачка Дивизија у садејству са руским и румунским јединицама, водила је са Бугарима у Добруџи тешке и крваве борбе. У свим окршајима њезини борци испољавали су изузетну храброст и умешност и противнику наносили огромне губитке. Борци су јуришали „на бајонет”, са коња су голим рукама рушили бугарске коњанике и борбом прса у прса заустављали њихове нападе, јер ватром из спорометних пушака нису успевали да увек неутралишу бугарске брзометке. С обзиром на начин борбе следили су огромни губитци на обе зараћене стране. Постојало је опште уверење да је Прва српска добровољачка дивизија била страх и трепет за бугарску војску. Али, слаб учинак руских и посебно румунских јединица у Добруџи и на другим ратиштима, водили су њиховом општем поразу. Према извештају комаданта Дивизије Хаџића, Прва српска добровољачка дивизија кренула је на ратиште у Добруџи са 15.988 људи. У операцијама од 34 дана, вођеним од 7. септембра до 21. октобра 1916. године њезини губитци износили су 8.539 бораца. Погинуло је 713 војника и 42 официра, рањено 6.216 војника и 202 официра и нестало 1.321 лице. Рачунајући нестале и од болести умрле, губитци Дивизије износили су 53% укупног састава. Срба је погинуло 678 и нестало 1.123, Хрва- та 13 и нестало 19, Словенаца 3 и нестало 38 војника. Руске и румунске јединице имале су 70% губитака.
    Бугари су, према сопственим изворима, изгубили око 14.000 војника и старешина.
    По окончању борби у Добруџи, Прва српска добровољачка дивизија је почетком новембра 1916. повучена у Измаил ради одмора и попуне јединица. Ту је ушла у састав новоформираног Српског добровољачког корпуса, чији се штаб налазио у Одеси.

    Имена Срба Личана који су погинули у Добруџи

    Банда Драгић, Цвијановић Брдо, Бањанин Дамјан, Јошан Бастаја Миле, Брлог Батиница Стеван, Срб Богдановић Јанко, Богдановић Раде, Божић Ђуро, Вребац Будимир Ђуро, Зрмања Витас Стево, Почитељ Војновић Јанко, Мазин Војновић Илија, Мазин Вржина Гојко, Крчана Радаковић Дане, Могорић Радаковић Лазар, Брувно Радаковић Петар, Могорић Радаковић Раде, Радловац Радић Дмитар, Срб Радмановић Јанко, Острвица Радуловић Божо, Лапац Радусина Илија, Граб Рапајић Данило, Рапајић до Свилар Јован, Пећани Скакавац Ђуро, Бриње Станић Миливоје, Дивосело Сучевић Мане, Попина Тркуља Марко, Кик Узелац Марко, Црна власт Узелац Дане, Ондић Узелац Марко, Доњи Лапац Хелман Марко, Госпић Шашић Лазар, Госпић.

    Од Америке до Добруџе и Солунског фронта

    Потомци бораца Прве српске добровољачке дивизије памте надчовечанске напоре својих предака које су доживљавали тукући се са вероломним Бугарима за опстанак своје матице Србије.
    Овде ћемо се подсетити на путеве и доживљаје неколико личких добровољаца до ратишта у Добруџи и на Солунском фронту.
    Дане Олбина, свет је угледао у малом личком селу Крбавици 1881. године. Тај се дечак у 19. години отиснуо у обећану земљу, у потрази за послом и зарадом. Дане је остављао своју снагу по америчким пругама, челичанама, рудницима, да би стигао и до Аљаске, и након 7 година напорног рада опет се обрео у својој Крбавици. Једног дана 1914. године лупише жандари у село и донесоше Дани позив за мобилизацију. Обукоше га и одведоше у 79. оточки пук, у чијим јединицама пролази кроз крваве борбе по брдима Цера и обалама Колубаре. Осакаћен пук у тим борбама, Аустроугари пребацују на руски фронт, у Галицију. Козачка коњица свакодневно јуриша и улива страх у кости противнику. И Дане учествује у крвавим окршајима по мочварном терену Закавказја, а када Руси осуше ватру са свих страна, Дане искористи прилику и подиже руке. Рус викну „Серб, Серб”, а Дане дрхтавим гласом потврди „Србин”. Дану су ускоро одвели у заробљенички логор, негде испод Алтајског горја.
    Чим је чуо да се у Одеси окупљају добровољци, Дане преваљује пут до тог места и пријављује се у добровољце, стављајући шајкачу на главу. Распоређују га у Прву српску добровољачку дивизију, која се после опоравка од тешких борби у Добруџи спремала за пут на Солунски фронт. После дугог и напорног путовања жељезницом и морима, Дане стиже на Солунски фронт. Ту постаје добровољац у саставу Дринске дивизије, која је у пробоју Солунског фронта славу борбе проносила. Дане Олбина учествује у многим биткама и јуришима, да би свој ратни пут завршио у Загребу, који је војнике исцепаних цокула натмурена чела примао.

    Ђуро Витас (1888-1952). Ђурини преци су двадесетак година од протеривања Турака из дела Лике доспели на почитељско тло из предела Буковице у Млетачкој Далмацији. Они ту стигоше давне 1700. године и засноваше своје станиште око реке Лике, ближе Велебиту. Дванаест година касније врши се попис досељених Срба и додељују поседи онима који их од раније нису поседовали. У пописној листи слови име Вукадина Витаса са 14 парцела површине 414 ланаца. У кући су му записана 22 члана обитељи, од којих 16 жена и деце и 6 оних који су стасали за ношење оружја. Пошто је са презименом Витас у листи уписано само једно име, то није искључено да се ради о претку Ђуре Витаса, солунског добровољца. Да се подсетимо, у време тога крајишког пописа Почитељ је имао 40 кућа и 504 становника.
    Отац Стеван и мајка Пера донели су Ђуру на свет 1888. године. Он је растао и одрастао у малом селу Почитељу, а основну школу завршио је у Метку. Ђурине ноге су врло рано закорачиле америчко тло, а када је превалио двадесету годину враћа се кући и жени са мојом тетком Милицом Бобић, кћерком Кате и Данила Бобић, званом „Људина”.
    Поновни одлазак да копа руду у обећаној земљи није му се остварио. У Ђурину кућу стигао је позив за мобилизацију. У униформи црножуте монархије, Ђуро се ускоро обрео у Галицији, где су грмили топови, севале сабље и падале главе на све стране. Имајући на уму кога има за противника, Ђуро је ретко пуцао, а када то није могао избећи, цев пушке је окретао у земљу или ваздух. Цев му је била таква да се пред смотру оружја није морао знојити око њеног чишћења. Ђуро се није дуго батргао по рововима. Али када су армије генерала Брусилова кренуле у офанзиву и Ђурина компанија нашла се на удару козачке коњице. Руси пробише фронт и заробише на стотине хиљада аустроугарских војника и разместише их по логорима у сибирским тајгама.
    Ђуро је искористио повољан тренутак и предао се Русима. И њега су са осталим заробљеницима отпремили у заробљенички логор у Сибиру. Ђуро се у логору нашао са многим људима словенског порекла. Упознао се и са Србима из многих личких крајева, а тема разговора са њима је била како се ослободити заробљеништва и отићи у српску војску. Није се двоумио већ међу првима јавио се у добровољце. Распоредили су га у Прву српску добровољачку дивизију и у њеним редовима борио се против Бугара и Турака у Добруџи. Ђуро је с муком извукао живу главу када је бугарска коњица јуришала и топовима тукла по рововима Дивизије. Доживљавао је велика искушења на ратиштима чији су терени били у великој мери прекривени мртвим људским телима. По окончању добруџанске операције Ђуро у саставу своје дивизије жељезницом стиже у Архангелск и одатле наставља пут морем до Солуна. И на Солунском фронту у борбама са Бугарима, Аустроугарима и Немцима Ђуро успева да извуче главу и срећно се врати у свој Почитељ.
    Осим Соке и Босиљке, које су на свет дошле до 1915. године, сада се у Ђуриној кући редовно рађају деца: Јања, Милан и Душан у Почитељу, а Јелена и Данило у Руском селу, у Банату.
    Као српски добровољац, Ђуро Витас је добио земљу у Руском селу. Уз свесрдну помоћ свога таста Данила „људине” Бобића успео је да сагради кућу и почне нормалан живот. Ђурин брат Дмитар, звани „чојина” такође је био добровољац и прешао ратни пут сличан Ђурином. Чојини је било тешко да напусти Почитељ, па је добровољачку земљу уступио брату Ђури за његов део у Почитељу. Тако је Ђуро увећао свој посед и од њега солидно живео. Овај диван Личанин преминуо је 3. новембра 1952. године и сахрањен у Руском селу. Његова супруга Милица преминула је 30 година касније. Породица Ђуре Витаса свуда је била примљена, поштована и пријатеље стицала.
    Обрад Радочај. Кад је 1914. године почео Први светски рат, у кућу Обрада Радочаја, из села Крчане код Мутилића, дођоше жандари и потераше га у аустријску војску. Мобилисан, у униформи, Обрад се брзо нашао на истоку, њему непознатој земљи. Грмили су топови, севале сабље и падале главе. Обрад је био оптерећен мишљу како да се извуче из тог пакла.
    На ратишту у Галицији, Обрад је нашао брата од стрица, Стеву. Обојица су преживљавали ратне страхоте и недаће на пола делили. Размишљали су како да пребегну Русима, али се за то ретко указивала прилика. Тим више што су Хрвати у рововима мотрили на Србе и држали спреман метак за онога који би се усудио да бежи.
    Једног дана је козачка коњица као олуја налетела на њихову чету. Уплашени од козачких сабљи, Аустријанци су бежели на све стране и иза себе остављали оружје и другу опрему. Када се препад завршио, аустријски командир тражио је добровољце који би се вратили на поприште борби и покупили напуштену опрему. Обрад и Стево су се погледали и прихватили да то обаве. Када су се тамо нашли, склонили су се у кратер кога је направила граната и читајући оченаш пребегли Русима. Кад су браћа чули да се у Одеси окупљају добровољци и они се пријавише. Обрад се обраћао својим познаницима Хрватима да се и они упишу у добровољце. Уместо да прихвате, говорили су Обраду да више воле Фрању да пољубе у дупе него краља Петра у лице.
    Браћа Милошевићи. У личком селу Висућу, недалеко од Удбине, живела су четири брата и једна сестра. Презивали су се Милошевићи. На свет су их донели отац Раде и мајка Јека. Живели су у оскудици, јер посна личка земља није давала онолико плодова колико је могла да потроши седмочлана породица. Петар Милошевић је био најстарији, затим је на свет дошао Мане, па Михајло. О њима ћемо рећи онолико колико смо сазнали о њиховом мукотрпном животу.
    Петар је као дечак сањао о одласку у Америку, да би печалбарењем до крува дошао. Успео је да се домогне Чикага. На срећу његову нашао је посла и убрзо почео понешто од зараде да шаље родитељима у Висућ. Пошто се, како су Личани говорили, одомаћио у Чикагу, Петар је успео да к себи доведе млађег брата Ману. Трећег брата Михајла омео је рат да се прихвати печалбе у Америци. Судбина је хтела да се он нађе у другом свету, у Русији. Сурови рат је утицао на судбину браће Милошевића. У грудима Петра и Мане тињао је осећај да иду у помоћ браћи у Србији. У Америци се пријављују у добровољце и одлазе на Солунски фронт. Лавовски се туку са Бугарима по македонским брдима и камењарима. Људи су падали као снопље, али је Петар имао срећу у маси куршума који су се забадали око њега. Само један бугарски метак дохватио га је по боку, чему Петар није придавао никакву пажњу. Али брат Мане био је лошије среће. Њему је метак разнео вилицу. Повреда је била толико тешка да је сирома Мане једва преживео.
    Како се рат завршио и саниране задобијене ране, браћа су се вратила у своје село Висућ, а нешто касније настанили су се у банатском селу Ченеј, где им је додељена добровољачка земља. Али ово село је при повлачењу границе припало Румунији, па су се браћа Милошевићи, са оно мало пртљага, доселили у Руско село и закућили на Галији, где су се населили и остали Личани.
    Најмлађи брат Михајло није успео да избегне аустријску униформу, па је мобилисан и послан на руски фронт. Није подносио мирис барута ни униформу која му је била туђа. Убрзо се предао Русима. Као заробљеник радио је на спахијским имањима у Сибиру и чим је чуо да се у Одеси сакупљају добровољци за рат у Србији, Михајло напушта газду и прилази Првој српској добровољачкој дивизији. Учествује у тешким и крвавим борбама против Бугара у Добруџи. Ту бива тешко рањен и смештен на лечење у једну од руских болница. Са тешким ранама Михајло је пропустио многе лађе за Солунски фронт и тако остао у Русији. Судбина је хтела да упозна руску девојку и ускоро са њом оде пред матичара. Са њом је изродио децу и савио гнездо у тој великој и нама блиској земљи.
    Носталгија за Ликом и Висућем пратила је и Михајла. Неизлечен од задобијених рана жудио је за завичајем. Браћа су му јавила да је као добровољац добро дошао на земљу банатску. Али руске власти нису благонаклоно гледале на његове молбе за повратак. Чак су му правиле и сметње у намери да га задрже у Русији. На крају су се одобровољиле и Михајлу јавиле да се може вратити у Србију али без жене и деце. Од тада су контакти браће са Михајлом бивали све ређи и на крају престали. Нико жив није успео да сазна где је нестао тај добровољац Прве српске добровољачке дивизије.

    Захвалност комаданта Дивизије добровољцима

    Месец дана након окончања борби у Добруџи, комадант Дивизије Хаџић одао је признање преживелим добровољцима. Анализирајући борбена дејства Дивизије, он је похвалио борце говорећи како су у само једном налету потисли и разбили Другу бригаду софијске дивизије; како су 16. и 25. бугарски пукови бежали пред њима као поплашене овце, остављајући иза себе гомиле мртвих и рањених, као и осам топова и седам митраљеза; како су својом истрајношћу олакшали румунској дивизији, која је била у очајном стању, да се извуче….
    „И овим бојем, ви соколови добровољци показали сте како нашим савезницима, тако и противницима да сте јунаци првог реда и да у вама тече крв рекао је постројеним добровољцима њихов комадант Хаџић.
    За показану храброст на бојиштима Добруџе, борцима Прве српске добровољачке дивизије додељено је 2.500 одликовања, претежно руских у саставу чијих јединица се Дивизија борила.

    ИЗВОР: Душан Узелац „Срби Лике као добровољци у Првом светском рату“ солунски добровољци

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  6. vojislav ananić

    ФОРМИРАЊЕ ДРУГЕ ДИВИЗИЈЕ И ДОБРОВОЉАЧКОГ КОРПУСА

    Пошто се показало да се прилив добровољаца у Одеси константно повећавао, то је одлучено да се оснује још једна добровољачка дивизија, да би се са две дивизије и допунским батаљоном образовао Српски добровољачки корпус, који би већ у фебруару 1917. године био способан за борбена дејства. Али, прилив добровољаца почео се постепено смањивати, па да би се реализовало оснивање корпуса и његовог упућивања на ратиште, у Војном округу у Одеси одлучено је да се обави мобилизација југословенске популације која се налази у руским заробљеничким логорима. Иницијативу за мобилизацију дала је група официра Хрвата и Словенаца из друге добровољачке дивизије у формирању, уз подршку српског конзула Цемовића и чланова Југословенског одбора који су тада боравили у Русији. Сви су они рачунали да ће се мобилизацијом повећати број Хрвата и Словенаца у будућем корпусу.
    У време спровођења мобилизације, у Допунски батаљон је дневно стизало и по 1.000 људи, па је број мобилисаних будућих „добровољаца” нарастао на 20.000. Међу њима највише је било Хрвата /9.000/, затим
    Срба /7.000/ и Словенаца /4.000/. Пошто су мобилизацијом обухваћени и они заробљеници који нису желели да се боре као добровољци, долазило је до нежељених инцидената и отказиванаја послушности командном кадру, па су многи од њих поново враћени у заробљеничке логоре. Али, без обзира на све, мобилизација је успела, тако да је приведено крају образовање Друге српске добровољачке дивизије са 6.200 Срба, 3.144 Хрвата, 556 Словенаца, 193 Чеха и понешто из осталих југословенских националности. А у септембру 1916. године формиран је Српски добровољачки корпус са две дивизије и Допунским батаљоном са 30.242 војника и 822 официра.
    Указом врховног комаданта српске војске регента Александра, од 26. јула 1916. године озваничено је формирање српског добровољачког корпуса у Одеси, а за његовог комаданта Влада на Крфу поставила је генерала Михаила Живковића.
    Деструктивно деловање Хрвата и Словенаца
    Након пораза румунске војске крајем 1916. године и слабљења војне моћи Русије након Фебруарске револуције, поново је исход рата изгледао неизвесним. То је утицало да су неки добровољци, обузети страхом за судбину своју и својих породица у завичају, у случају да централне силе добију рат, напуштали своје јединице и враћали се у заробљеничке логоре. На осипање из Корпуса утицало је и нездраво стање у јединицама које је настајало као последица пропагандног деловања аустријских и италијанских агената, донекле и грубог односа појединих људи из командног кадра према добровољцима, полемике око устројства будуће заједничке државе и др.
    Имајући у виду ове и друге мотиве, Хрвати и Словенци, особито Хрвати, почињу да раде на разбијању Корпуса. Они су, између осталог, тражили засебне националне јединице и у њима свој командни кадар, да се Корпус преименује у ,југословенски”, да они не полажу заклетву српском краљу јер су је већ положили аустријском цару, да се добровољци искључиво користе за парадни улазак у „своје територије”, а не за борбе у Русији, Бугарској и на Солунском фронту и др.
    Након спровођења изјашњавања о остајању или напуштању Корпуса, дошло је до великог смањивања његовог људства, а нарочито у Другој српској добровољачкој дивизији. Из Корпуса је изашло 12.735 људи и то 7.352 Срба /највише из Војводине/, 3.782 Хрвата и 1.241 Сло- венац. Тако је бројно стање Корпуса, према др Ђорђу Станићу, са 44.581 у августу 1917. године пало на 21.480 људи. Постало је очигледно да су након изјашњавања у Корпусу остали истински добровољци. У њему је сада успостављено нормално стање које оликује војним структурама у ратним приликама. Упркос тако дубокој кризи насталој крајем 1916. и почетком 1917. године, Корпус је очувао своју целину тако да је у јуну 1917. године имао 21.251 војника.
    Према војним изворима, из Корпуса је на Солунски фронт стигла 21.000 његових људи. Међу њима је било само 179 Хрвата и 141 Словенац. Нема података о Србима Личанима који у саставу Корпуса стигоше на Солунски фронт. Извесно је, међутим, да је њихов удео био веома значајан, имајући у виду да их је много пало у руско заробљеништво, посебно оних који су се налазили у јединицама 15. загребачког корпуса, кога је Беч био пребацио на источни фронт.

    Пребацивање добровољаца на Солунски фронт

    Међу савезницима се полемисало да ли да се Српски добровољачки корпус упути на руски, румунски или Солунски фронт. Српска Влада и Врховна команда су 5. марта 1917. године одлучили да се он пошаље на Солунски фронт. Чим се ситуација у Корпусу нормализовала, прва група од 1.058 добровољаца упућена је преко Француске на Солунски фронт у априлу 1917. године. Затим су на Солунски фронт кренули штаб Корпуса и Друга добровољачка дивизија. Овај део Корпуса кренуо је из Одесе крајем августа 1917. преко Архангелска ка Солуну. У октобру је стигао у Енглеску, затим у Француску где је добровољцима додељена опрема и оружје. Из Француске је кренуо руским бродовима и у Солун стигао 7. децембра 1918. године.
    Штаб Прве српске добровољачке дивизије и његова 1. бригада су такође у новембру пребачени у Архангелск, а одатле путовали бродовима, да би у Солун стигли јануара 1918. године. Друга бригада ове Дивизије морала је да на пут крене преко Сибира, да би се у Дајрену, на Жутом мору, укрцала на енглеске бродове пловећи правцем Сингапур- Суец-Солун, у који је са 3.714 војника и 220 официра стигла 1. маја 1918. године. Као што се види, путовање је трајало 5 месеци.
    На Солунски фронт стигло је из Русије 12.500 добровољаца и они су били укључени у српску војску на солунском ратишту.
    Укуран број добровољаца ангажованих на страни Србије у Првом светском рату није установљен. Још увек се оперише са различитим подацима. По свој прилици највише би одговарао податак од 39.723 лица која су стекла добровољачки статус. Срба је било 38.538 или 97,7%, Хрвата /углавном из Далмације и Приморја/ 617 и Словенаца 349. На разним ратиштима изгинуло је око 20.000 /укључујући и пале у Добруџи/ или око 50% добровољачкога људства.
    У пробоју Солунског фронта 15. септембра 1918. године веома значајну улогу одиграла је Југословенска дивизија, која се борила у саставу Друге српске армије под командом војводе Степе Степановића.

    ИЗВОР: Душан Узелац „Срби Лике као добровољци у Првом светском рату“ – солунски добровољци

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  7. vojislav ananić

    ИМЕНА ДОБРОВОЉАЦА ИЗ ЛИКЕ КОЈИ СУ ПРИШЛИ СРПСКОЈ ВОЈСЦИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ОД 1914 до 1918. године

    Брезовац

    Медић Ђуре Илија
    Медић Дане Миле

    Бриње
    Бићанић Стевана Миле
    Рајачић Павла Јово

    Брлог
    Баклајић Миле Ђуро
    Бастаја Дане Миле
    Врзић Ђуре Манојло
    Вујичић Дамјана Давид
    Вујниновић Никола
    Вујниновић Миле Стеван
    Крунић Луке Душан

    Бротња
    Јелачић Илије Миле
    Паулић Вукајла Давид

    Брувно
    Ајдуковић Милоша Коста
    Баста Дмитра Павле
    Вујновић Петра Марко
    Вујновић Станише Никола
    Вујновић Стевана Тома
    Гутеша М. Данило
    Гутеша Николе Миле
    Гутеша Илије Дмитар
    Гутеша Михајла Никола
    Драгосавац Петра Стеван
    Илић Томе Симо
    Колунџија Петра Дане
    Крајновић Павла Дане
    Крајновић Давида Данило
    Шкорић Томе Мане
    Шкорић Дане Милан
    Лончаревић Милана Давид
    Љубобратовић Милете Петар
    Милеуснић Дане Петар
    Огризовић Раде Павле
    Орловић Михајла Мане
    Орловић Михајла Коста
    Рапајић Исе Тома
    Томић Исе Илија
    Паулић Лазо
    Крајновић Николе Павле
    Кривошија Дане
    Кртинић Дане Јован
    Личина Јована Никола
    Миљуш Дане Ђуро
    Обрадовић Манојла Ђуро
    Обрадовић Вида Марко
    Обрадовић Јована Миле
    Обрадовић Марка Никола
    Обрадовић Луке Никола
    Обрадовић Трифуна Никола
    Обрадовић Петар
    Обрадовић Саве Сава
    Омчикус Лазе Јован
    Плећаш Томе Петар
    Пупавац Јосипа Перо
    Радаковић Јована Дане
    Радаковић Дане Јован
    Радаковић Ђукана Јован
    Радаковић Луке Јован
    Радаковић Боже Јован
    Радаковић Јована Миле

    Бунић
    Бабић Николе Јово
    Бањеглав Раде Миладин
    Бањеглав Петра Петар
    Бањеглав Дане Спасе
    Божић Раде Ђуро
    Букмировић Раде Миле
    Букмировић Симе Миле
    Дмитрашиновић Милана Андрија
    Дмитрашиновић Арсе Димитрије
    Драгаш Дане Јован
    Драгаш Буде Никола
    Драгаш Данила Никола
    Ерор Петра Буде
    Ерор Дмитра Дане
    Ерор Стојана Данило
    Ерор Дмитра Јово
    Јеловац Андрије Дане
    Кнежевић Милашина Дане
    Кнежевић Петра Буде
    Кнежевић Михајла Јован
    Кнежевић Марка Стојан
    Кнежевић Раде Стеван
    Кнежевић Николе Стеван
    Ковачевић Косте Илија
    Маријанчевић Стевана Вајо
    Радаковић Миле Стево
    Ћук Андрије Димитрије
    Ћук Андрије Јован
    Ћук Андрије Никола
    Чабрило Раде Дане
    Чабрило Миле Јован
    Чабрило Давида Рафаило
    Маринковић Буде
    Мирић Стевана Никола
    Његован Дмитра Јово
    Његован Мије Дмитар
    Његован Исака Милан
    Његован Буде Петар
    Обрић Буде Драган
    Олбина Димитрија Милан
    Опсеница Максима Јован
    Пањковић Милана Јован
    Париповић Буде Милан
    Петрановић Филипа Спасе
    Пупавац Дане Ђуро
    Пупавац Милашина Стеван
    Ракић Миле Буде
    Свилар Тодора Никола
    Секиз Дане Васо
    Станковић-Ниле Никола
    Ћурчија Буде Никола
    Ћурчија Буде Сава
    Хрњак Буде Ђуро
    Хрњак Дане Јован
    Хрњак Буде Милан
    Хрњак Манише Никола
    Хрњак Милашина Стеван
    Хрњак Милашина Тодор
    Хрњак Филипа Тодор
    Хрњак Николе Шпиро
    Шевер Михајла Јован

    Ведашић

    Делић Петра Јован
    Делић Дмитра Илија
    Иванишевић Ивана Михајло

    Велика попина
    Бркљач Саве Андрија
    Бркљач Јандре Илија
    Бркљач Петра Илија
    Бркљач Саве Лазар
    Грубишић Николе Дане
    Грубишић Марка Милош
    Грубишић Илије Никола
    Грубишић Дане Петар
    Јованић Данила Миле
    Лабус Тодора Васиљ
    Лабус Стевана Дане
    Лабус Васе Ђуро
    Лабус Јандре Илија
    Лабус Ваје Јован
    Лабус Стевана Јован
    Лабус Ђорђа Јован
    Лабус Стевана Миле
    Лабус Јове Михајло
    Лабус Јандре Никола
    Лабус Ђурђа Јован
    Лабус Николе Стево
    Лукић Илија
    Лукић Илије Раде
    Лукић Петра Шпиро
    Марчетић Васе Јово
    Новаковић Раде Ђуро
    Новаковић Јована Илија
    Шербеџија Михајла Данило
    Шербеџија Димитрије
    Иванишевић Николе Петар
    Орлић Миле Васо
    Новаковић Николе Јован
    Новаковић Тодора Јован
    Новаковић Дане Лазо
    Новаковић Николе Миле
    Новаковић Петра Милош
    Новаковић Дане Никола
    Новаковић Петра Павле
    Новаковић Луке Сава
    Новаковић Саве Сава
    Новаковић Тодора Стојан
    Стојсављевић Јове Божо
    Стојсављевић Ђуке Дане
    Стојсављевић Дане Данило
    Стојсављевић Милоша Богдан
    Стојсављевић Ђуре Јово
    Стојсављевић Миле Јово
    Стојсављевић Ђурђа Миле
    Стојсављевић Симе Миле
    Стојсављевић Петра Милош
    Стојсављевић Ђурђа Никола
    Стојсављевић Саве Никола
    Стојсављевић Саве Никола
    Стојсављевић Николе Остоја
    Стојсављевић Луке Паја
    Стојсављевић Илије Петар
    Стојсављевић Милете Раде
    Стојсављевић Васе Стеван
    Сучевић Јаше Петар
    Шопа Михајла Димитрије

    Висућ
    Ковачевић Дане
    Ковачевић Петра Миле
    Кораћ Дане Мане
    Кораћ Милан
    Кораћ Мићо
    Кораћ Петра Никола
    Кораћ Дмитра Петар
    Кораћ Миле Петар
    Кораћ Миле Божо
    Кораћ Петра Ђуро
    Косановић Милоша Благоје

    Водотеч
    Буквић Мане Илија
    Буквић Стевана Петар

    Војводуша
    Стокућа Буде Трифун

    Врановача
    Косановић Јове Стеван
    Лека Јована Јово
    Врбица

    Маричић Павле

    Вребац
    Басарић Миланка Јово
    Басарић Мане
    Басарић Дане Стојан
    Басарић Јована Томо
    Шопа Марка Миле
    Шопа М. Стеван
    Марјановић Милан
    Милошевић Мане
    Милошевић Ђуре Петар
    Милошевић Петар
    Мрђа Василија Стево
    Орлић Илије Јанко
    Тепавац Стеван
    Тепавац Ђ- Петар
    Цвијетичанин Стојана Илија
    Цвијетичанин Стојана Миле
    Цвијетичанин Стојана Раде
    Станић Које Петар
    Миљановић Раде Никола
    Орлић Буде Јово
    Бобић Ђурђа Стојан
    Богдановић Алексе Алекса
    Богдановић Владимир
    Богдановић Симе Душан
    Богдановић Симе Лука
    Богдановић Исе Милан
    Богдановић Косте Милан
    Богдановић Никола
    Богдановић Алексе Петар
    Богдановић Михајла Раде
    Богдановић Танасија Стеван
    Божић Стевана Ђукан
    Божић Милош
    Борић Јована Милош
    Бурсаћ Михајло
    Граовац Танасије Васо
    Граовац Дане Ђуро
    Граовац Дмитра Ђуро
    Граовац Луке Илија
    Граовац Луке Јанко
    Граовац Танасије Јован
    Граовац Павла Лука
    Граовац Петра Мане
    Граовац Тодора Милан
    Граовац Милош
    Граовац Васе Никола
    Граовац Петра Никола
    Граовац Танасије Сава
    Грубић Петра Миле
    Грубић Петра Никола
    Доброта Милана Душан
    Доброта Исе Јован
    Доброта Миленка Лука
    Драгосавац Дмитра Божо
    Драгосавац Филипа Божо
    Драгосавац Томе Дмитар
    Драгосавац Јанко
    Драгосавац Танасије Јово
    Драгосавац Петра Миле
    Зороја Милана Дмитар
    Ковач Саво
    Коњевић Петра Дмитар
    Коњевић Петра Сава
    Кораћ Петра Дмитар
    Кораћ Петра Сава
    Кравић Боже Дмитар
    Кравић Боже Марко
    Кравић Томе Никола
    Кравић Петра Сава
    Кравић Јована Симо
    Крајновић Боже Дмитар
    Крајновић Марко
    Крајновић Миле
    Крајновић Никола
    Крајновић Сава
    Крајновић Јована Симо
    Кричковић Божо
    Мандарић Богдан
    Мандарић Мије Ђуро
    Мандарић Лазе Илија
    Мандарић Петра Исо
    Мандарић Јанко
    Мандарић Ђуре Јово
    Мандарић Раде Марко
    Мандарић Васе Милан
    Мандарић Дмитра Милан
    Мандарић Исака Милан
    Мандарић Петра Милан
    Мандарић Јована Миле
    Мандарић Михајло
    Мандарић Луке Никола
    Мандарић Симо
    Мандић Михајла Ђуро
    Мандић Јован
    Мандић Дмитра Милан
    Мишчевић Јово
    Мишчевић Марка Лука
    Мишчевић Танасије Стеван
    Наранчић Ђуре Душан
    Наранчић Николе Мане
    Новаковић Симе Гаврило
    Новковић Дане
    Новковић Васе Дмитар
    Новковић Кузман
    Новковић Миће Лука
    Новковић Николе Мане
    Новковић Петра Миле
    Новковић Танасија Милош
    Новковић Танасија Тодор
    Његомир Исе Димитрије
    Његомир Алексе Јован
    Његомир Јована Лазо
    Његомир Танасија Мане
    Његомир Танасија Милан
    Његомир Дмитра Милан
    Његомир Трифуна Никола
    Пањевић Јована Лука
    Пањевић Дмитра Никола
    Поповић Дане Димитрије
    Поповић Јове Дмитар
    Поповић Марка Ђуро
    Поповић Николе Милан
    Поповић Јове Петар
    Поповић Николе Саво
    Поповић Марка Симо
    Ракић Јована Исо
    Ракић Николе Милан
    Ракић Новак
    Ракић Сава
    Репац Илије Мане
    Рогић Николе Сава
    Стоисављевић Петра Никола
    Сунајко Новака Дмитар
    Сунајко Боже Миле
    Сунајко Дане Симо
    Суша Томе Вошко
    Томаш Димитрије
    Томаш Дмитар
    Томаш Алексе Ђурађ
    Томаш Геце Никола
    Томаш Стевана Станко
    Ћурчић Исака Ђуро
    Ћурчић Марка Јово
    Ћурчић Д. Јово
    Ћурчић Дмитра Мане
    Ћурчич Исака Мића
    Ћурчић Марка Петар
    Угарак Дане Милан
    Угарак Исе Миле
    Угарак Дане Стеван /мл/
    Угарак Дане Стеван
    Узелац Дмитра Душан
    Узелац Лазар
    Узелац Андрије Лука
    Узелац Андрије Милош
    Узелац Сава
    Цетина Васо
    Цетина Јована Дмитар
    Цетина Јанко
    Цетина Јанка Марко
    Црнокрак Исе Никола
    Црнокрак Исе Марко
    Црнокрак Михајла Мане
    ШакићДушан
    Шакић Душана Симо

    Врело /Грачац/
    Богуновић Симеуна Раде
    Будимир Милоја Марко
    Будимир Јована Симо
    Јарић Пантелије Никола
    Маричић Петар
    Марчетић Николе Илија

    Врело /Кореничко/
    Богуновић Саве Лука
    Вујновић Дамјана Јово
    Влатковић Раде Проко
    Глумац Миле Богдан
    Глумац Петра Ђукан
    Глумац Исе Илија
    Глумац Миле Милан
    Глумац Дане Стеван
    Грубић Миле Душан
    Грубић Илије Манојло
    Грубић Раде Станко
    Дмитрашиновић Станише Проко
    Врзићи /Брлог/
    Врзић Петра Мане

    Врховине
    Арамбашић Трифуна Илија
    Бајић Воје Михајло
    Богдановић Јандре Никола
    Гомирац Раде
    Пејновић Дане Арса
    Радић Војина Ђуро
    Радић Тодора Трифун
    Продановић Стевана Сава
    Старчевић Миле Петар
    Ћук Ћире Дане
    Ћук Илије Марко
    Шуица Тодора Максим
    Шуица Петра Тодор
    Дракулић Петра Илија
    Дракулић Стевана Милан
    Дракулић Вује Миле
    Дракулић Илије Петар
    Дракулић Стојана Проко
    Дракулић Раде Стојан
    Дракулић Боже Стојан
    Ћујић Стевана Марко
    Штета Буде Милан
    Шушиловић Јакова Ђуро
    Срдић Милана Ђуро
    Срдић Ђурђа Никола
    Срдић Стојана Стеван
    Срдић Дамјана Тодор
    Срдић Раде Тодор
    Узелац Ђуре Радивој

    Вучипоље
    Дробац Ђурђа Никола

    Геровац
    Мркић Николе Исаило

    Главаце
    Вуксан Дане Илија
    Дукић Буде Данило

    Горићи
    Алексић М. Васиљ
    Алексић Милете Миле

    Горња криваја
    Ћопић Николе Ђуро

    Глогово
    Јакшић Дмитра Бранко
    Јакшић Ђурђа Божо
    Јакшић Миле Јован
    Јакшић Јове Милан

    Госпић
    Богдановић Душан, проф.
    Богдановић Луке Ђоко

    Гостово поље
    Гостовић Марка Илија
    Гостовић Петра Илија

    Граб
    Дробац Саве Љубомир
    Дробац Стевана Раде
    Јелача Николе Јово
    Мијоковић Раде Богдан
    Мијоковић Божо

    Грабушић
    Вукобратовић Пантелије Лазар
    Вукобратовић Манише Милан
    Вукобратовић Ман. Милан
    Вукобратовић Васе Миле
    Вукобратовић Спасоје
    Вукобратовић Дане Симо

    Градина
    Дракулић Саве Јово Грачац
    Агбаба Симе Јанко
    Бабић Будисава Милан
    Брчин Луке Милан
    Брчин Гајдове Никола
    Брчин Васе Петар
    Гаћеша Миле Спасеније
    Дробац Марка Васо
    Дробац Луке Владимир
    Дукић Томе Петар
    Дукић Јове Тома
    Дучић Илије Божо
    Дучић Илије Ђуро
    Ђекић Дане Данило
    Ђекић Петра Ђуро
    Ђекић Лазе Обрад
    Радусина Томе Илија
    Радусина Илије Никола
    Станисављевић Васе Стеван
    Тојагић Лазе Лазар
    Делић Максима Јован
    Делић Николе Миле
    Делић Дане Стеван
    Делић Николе Стеван
    Ђукић Јована Раде
    Ћупурдија Јована Петар
    Шкорић Максима Миле
    Ђекић Јове Симо
    Контић Петра Милан
    Контић Миле Милош
    Кривокућа Аврама Миле
    Мандић Стеве Миле
    Мандић Илије Петар
    Пантелић Марка Марко
    Растовић Илије Марко
    Растовић Томе Стеван
    Растовић Вукашина Петар
    Станисављевић Симе Данило
    Станисављевић Милана Обрад
    Тинтор Николе Тома
    Трбојевић Илије Божо
    Трбојевић Илије Илија
    Трбојевић Јово
    Цветковић Јована Ђуро
    Цветковић Томо

    Дабар
    Бабић Петра Томо

    Дабашница
    Јованић Миле Јован
    Калинић Дане Илија
    Колунџија Павла Илија
    Мандић Раде Андрија
    Мандић Лазара Дане
    Мандић Тодора Јован
    Мандић Јована Никола

    Дебело брдо /Кореница/
    Батинић Милана Буде
    Божанић Јована Сава
    Вранеш Николе Дмитар
    Вранеш Николе Раде
    Марковић Ђуро
    Прица Илије Раде
    Пупавац Дане Исо
    Хинић Танасија Илија
    Хинић Ваје Јован
    Хинић Косте Милан

    Дебело брдо /Лапац/
    Шарац Јована Јован
    Шарац Луке Миле
    Цвијетковић Луке Димитрије
    Цвијетковић Луке Ђуро
    Чича Максима Лука
    Лужанић Милана Данило
    Новаковић Симе Марко
    Обрадовић Петра Јован
    Обрадовић Јована Стеван
    Петровић Аврама Андрија
    Чича Миле Јово
    Чича Николе Јово
    Хинић Ваје Милутин
    Хинић Милана Никола
    Хинић Ваје Петар
    Хинић Проке Петар
    Хинић Манојла Раде
    Хинић Ђуре Спасоје
    Шијан Николе Данило
    Шијан Јована Дмитар
    Шобот Илије Илија
    Шобот Илије Петар
    Шарац Јована Раде

    Дерингај
    Миљуш Филипа ТомоДивосело
    Басарић Исе Илија
    Басарић Јанкина
    Басарић Марко
    Басарић Ђурђа Миле
    Басарић Стеван
    Баста Миле
    Бјеговић Симе Гајо
    Бјеговић Јове Дмитар
    Бјеговић Николе Дмитар
    Бјеговић Стевана Дмитар
    Бјеговић Стевана Дмитар
    Бјеговић Исе Лука
    Бјеговић Манише Лука
    Бјеговић Дмитра Мића
    Бјеговић Стевана Никола
    Бјеговић Васе Стеван
    Бјеговић Манише Томо
    Букурица Илија
    Букурица Симе Јово
    Букурица Стојана Максим
    Вујновић Алексе Божо
    Вујновић Боже Дмитар
    Вујновић Јове Дмитар
    Вујновић Д. Исо Циндрушев
    Вујновић Исо Кардум
    Вујновић Чоје Јандре
    Вујновић Јове Кујица
    Вујновић Јована Марко
    Вујновић Илчев Милецко
    Вујновић Капурала Миле
    Вујновић Луке Миле
    Вујновић Јанка Пучан
    Драгаш Илија
    Драгаш Раме Јанко
    Драгаш Дмитра Лука
    Драгаш Миле Бојрудин
    Драгаш Миле Папанов
    Јерковић Ђуре Блејо
    Јерковић Николе Јанко
    Јерковић Николе Мићан
    Јовић Марка Исо
    Лучић Саве Мића
    Матић Дмитра Душан
    Матић Ђуро – Гаџура
    Матић Миле Душан
    Матић Перинов Илија
    Матић Дмитра Јово
    Матић Миле Јово
    Матић Луке Мићо
    Матић Перинов Никола
    Матић Симе Стево
    Обрадовић Милкана Бранко
    Обрадовић Стеве Бранко
    Обрадовић Дмитар
    Обрадовић Танасија Илија
    Обрадовић Д. Јанко
    Обрадовић Д. Јанко
    Обрадовић Јована Јанко
    Обрадовић Јована Јовица
    Обрадовић Јосо
    Обрадовић Дане Лука
    Обрадовић Милан-Митрела
    Обрадовић Дмитра Милан
    Обрадовић Панте Миле
    Обрадовић Илије Никола
    Обрадовић Павле Шљакин
    Обрадовић Луке Павле
    Обрадовић Дане Петар
    Обрадовић Милкана Светозар
    Плећаш Дмитра Васо
    Плећаш Љубана Варде
    Плећаш Стевана Јован
    Плећаш Дамјана Мане
    Плећаш Марко – Маркић
    Плећаш Дане Миле
    Плећаш Дане Миле – Сокачин
    Плећаш Павла Пајо
    Поткоњак Божо Бућан
    Поткоњак Стојана Ђуро
    Поткоњак Јово Парун
    Поткоњак Јово Чова
    Поткоњак Пајошев Милан
    Поткоњак Милан Цого
    Поткоњак Боје Миле
    Поткоњак Сава Ђоко
    Поткоњак Симо Боси
    Почуча Јове Ђурина
    Почуча Илија
    Почуча Исо
    Почуча Ђуре Јово
    Почуча Миле
    Почуча Данеге Мићап
    Почуча Вује Никола
    Почуча Дмитра Симо
    Почуча Боже Стево
    Почуча Дане Стево
    Почуча Данеге Стево
    Радаковић Дмитра Ђуро
    Радаковић Марка Мићо
    Радаковић Симо
    Рајчевчевић Саве Бобан
    Рајчевић Тривун – Триша
    Станић Богдан – Госо
    Станић Николе Ђуро
    Станић Николице Зарија
    Станић Васкана Јован
    Станић Јанка Миливој
    Станић Ђурђа Павао
    Станић Јокана Пајо
    Трешњић Симе Божо
    Трешњић Давида Јово
    Трешњић Вује Пеко
    Цвијановић Дмитар

    Днопоље
    Вигњевић Миле Милош
    Вигњевић Које Ђуро
    Драгичевић Милан
    Мрђа Давида Давид
    Мрђа Лазе Јово
    Мрђа Јована Милан
    Мрђа Никола
    Мрђа Николе Петар
    Мрђа Данила Раде
    Обрадовић Саве Јован
    Обрадовић Раде Којо
    Обрадовић Раде Лука
    Обрадовић Петра Миле
    Обрадовић Тодора Симо

    Добрица
    Батинић Аврама Миливој
    Батинић Мане Миливој

    Добросело
    Бајић Луке Милош
    Беслаћ Дане Лазо
    Беслаћ Илије Милан
    Војновић Јована Раде
    Кантар Дане Гавро
    Кантар Гавре Димитрије
    Кантар Илије Јово
    Кантар Ђурђа Марко
    Кантар Ђурђа Милан
    Кантар Николе Милан
    Кантар Дане Никола
    Кантар Стеве Никола
    Кантар Дане Раде
    Кантар Јове Раде
    Мандић ЂуроОпачић Саве Јован
    Петровић Стеве Сава
    Почуча Ђукана Андрија
    Почуча Ђуре Илија
    Почуча Дане Никола
    Почуча Стевана Петар
    Тишма Луке Илија
    Тишма Стеван
    Узелац Милоша Илија
    Узелац Петра Којо
    Узелац Илије Сава
    Узелац Илије Стојан
    Шашић Петра Миле
    Шашић Саве Сава
    Хајдуковић Арсена Никола
    Мандић Николе Јово
    Мандић Дане Милан
    Мандић Петра Миле
    Мандић Ђуре Никола
    Мандић Миле Никола
    Мандић Јандрије Раде
    Мандић Миле Сава
    Мандић Николе Симо
    Половина Новака Јован
    Половина Аћима Јово
    Половина Ђуре Милан
    Половина Мане Милан
    Штикавац Милоша Гавро
    Штикавац Гавре Јован
    Штикавац Николе Раде

    Дољани /Грачац/
    Дукић Петра Петар
    Дукић Ђуре Раде

    Дољани /Лапац/
    Драгичевић Илије Никола
    Крнета Јована Петар
    Мајсторовић Марка Илија
    Мајсторовић Дане Миле
    Мајсторовић Ђукана Миле
    Мајсторовић Марка Миле
    Мајсторовић Николе Петар
    Медић Милана Божо
    Медић Петра Дане
    Медић Николе Ђуро
    Медић Дане Илија
    Медић Ђурђа Исо
    Медић Стевана Лука
    Медић Ђурђа Миле
    Медић Николе Милош
    Медић Панте Милош
    Медић Јована Никола
    Медић Миле Никола
    Медић Јандрије Петар
    Медић Јована Петар
    Медић Јована Раде
    Медић Миле Сава

    Дољани /Оточац/
    Агбаба Милоша Бранко
    Агбаба Милића Петар
    Агбаба Васиља Стојан
    Грозданић Илије Данило
    Грозданић Николе Милан
    Јовић Петра Стојан
    Мандић Арсо
    Мандић Шпире Никола
    Медић Дане Стеван
    Миљуш Миле Марко
    Миљуш Миле Раде
    Михић Обрада Ђуро
    Михић Раде Данило
    Обрадовић Вида Јово
    Обрадовић Николе Милан
    Обрадовић Раде Миле
    Обрадовић Николе Петар
    Опачић Милана Ђуро
    Опачић Боже Илија
    Орељ Томе Данило
    Орељ Томе Никола
    Пајић Дане Давид
    Пајић Николе Петар
    Петровић Дане Јово
    Петровић Давида Никола
    Радаковић Миле Илија
    Радаковић Николе Јовица
    Радаковић Миле Раде
    Цвијановић Милана Душан
    Мандић Стевана Лука
    Наранчић Саве Арсо
    Наранчић Јове Миле
    Наранчић Луке Миле
    Наранчић Милете Стеван
    Наранчић Луке Стојан
    Наранчић Милете Стојан
    Огљеновић Алексе Милета
    Огњеновић Алексе Раде
    Пухар Петра Маниша

    Дољи лапац
    Бабић Петра Ђуро
    Балаћ Миле Дане
    Владетић Тодора Милан
    Владетић Миле Миле
    Влатковић Дане Миле
    Дивјак Милоша Илија
    Дивјак Михајла Миле
    Димић Миле Раде
    Дураковић Марка Давид
    Дураковић Марка Давид
    Дураковић Дане Миле
    Ђаковић Шпире Сава
    Ђукић Петра Андрија
    Зобеница Луке Никола
    Косановић Илије Васо
    Косановић Николе Ђуро
    Медић Стевана Ђуро
    Медић Лазе Илија
    Милеуснић Вује Јово
    Милошевић Николе Јово
    Милошевић Николе Миле
    Милошевић Д. Никола
    Обрадовић Милете Дане
    Обрадовић Јаидрије Милан
    Ружић Данила Миле
    Ћурчић Стојана Јован
    Узелац Јанко
    Обрадовић Илије Никола
    Опалић Саве Јован
    Петровић Дане Никола
    Поповић Милоша Илија
    Поповић Милоша Саво
    Радаковић Д. Милош
    Рашета Саве Андрија
    Рашета Давида Андрија
    Рашета Луке Божо
    Рашета Јандрије Гавро
    Рашета Луке Давид
    Рашета Николе Данило
    Рашета Илије Илија
    Рашета Николе Илија
    Рашета Раде Илија
    Рашета Лазе Јован
    Рашета Саве Лазар
    Рашета Илије Миле
    Рашета Луке Никола
    Рашета Стеве Никола
    Репац Павла Миле
    Седлам Марка Ђуро
    Стиеља Раде Марко
    Ковачевић Митра Која

    Горњи лапац
    Војводић Николе Ђуро

    Дренов кланац
    Лалић Марка Арсеније

    Зрмања
    Богдановић Милана Дмитар
    Богдановић Милоша Симо

    Бркић
    Јоксимовић Димитрије Пајо
    Будимир Дамјана Андрија
    Будимир Илије Ђурађ
    Будимир Дмитра Илија
    Дроњак Стевана Никола
    Дроњак Милете Пајо
    Илић Гене Симо
    Иванкуша

    Станић Марка Дане

    Јанча
    Стакић Саве Вујо

    Јасиковац
    Жакула Стојана Буде

    Јошан
    Бањанин Буде Јован
    Бањанин Данила Никола
    Бањанин Стевана Раде
    Беванда Томе Данило
    Бјелобрк Дмитра Миле
    Диклић Илије Гавро
    Диклић Михајла Ђуро
    Диклић Саве Илија
    Диклић Миле Раде
    Егић Буде Манојло
    Егић Мојсија Раде
    Јарић Ђорђа Јован
    Јокић Петра Јован
    Јокић Милоша Сава
    Контић Милан
    Крлић Петра Дане
    Лукић Ђуре Миле
    Лукић Јове Милош
    Осмокровић Петра Ђуро
    Пуача Томе Јован
    Станић Павла Ђуро
    Стакић Саве Миле
    Лончар Стојана Миле
    Мандић Миливоја Мане
    Радаковић Раде Илија
    Радаковић Илије Мане
    Радаковић Јована Петар
    Радека Николе Раде
    Саџак Данило
    Стајић Васе Гавро
    Цвијановић Манојла Василије
    Цвијановић Милана Јован

    Калебовац
    Кеча Николе Буде
    Лалић Трифуна Буде
    Лалић Обрада Ђуро
    Орлић Милана Коста
    Капела
    Вујичић Миће Јанко

    Кестеново
    Блануша Михајла Илија

    Кијани
    Брујић Тодора Марко
    Инђић Јове Петар
    Јелача Раде Данило
    Јелача Тодора Јово
    Јелача Дане Миле
    Јелача Николе Миле
    Јелача Павла Миле
    Јелача Данила Тодор
    Кесић Томе Јово
    Кесић Ђуре Петар
    Ковачевић Стевана Раде
    Кривокућа Миле Никола

    Кик
    Личина Дане Милан
    Петковић Милана Стево

    Клапавица
    Кртинић Дане Лазо
    Кртинић Дане Миле
    Тресиглавић Ђуре Стеван
    Ћујић Максима Милан
    Фундук Дане Стеван
    Ђерић Марка Данило
    Колунџија Дане Илија
    Познић Луке Гајо
    Совиљ Николе Ђуро
    Совиљ Петра Ђуро
    Совиљ Раде Илија
    Совиљ Павла Јово
    Совиљ Петар
    Сурла Тодора Дмитар
    Сурла Михајла Јово
    Сурла Дмитра Никола
    Сурла Михајла Стево
    Тркуља Дмитра Симо
    Кртинић Саве Марко

    Крбавица
    Борчић Јована Лазар
    Дозет Кузмена Илија
    Заклан Глише Дмитар
    Заклан Раде Ђуро
    Заклан Стевана Ђуро
    Заклан Глише Миле
    Лукић Симе Дане
    Лукић Петра Илија
    Мирић Дане Вајо
    Мирић Димитрије
    Мирић Буде Ђуро
    Мирић Милана Ђуро
    Мирић Димитрија Илија
    Мирић Стевана Тодор
    Обрић Милете Милан
    Олбина Дане
    Пањковић Исака Душан
    Пањковић Јакова Ђуро
    Пањковић Исака Илија
    Пањковић Стевана Никола

    Крстаче
    Обрадовић Михајла Васо

    Крузи
    Балаћ Дане Илија
    Балаћ Јован
    Балаћ Дане Стеван
    Биљетина Јове Стево

    Крчана
    Радочај Никола
    Радочај Обрад
    Париповић Раде Василије
    Париповић Дамјана Дмитар
    Петровић Димитрије
    Прибић Васо
    Прибић Јована Данило
    Прибић Тодора Димитрије
    Прибић Арсе Милан
    Прибић Манише Никола
    Прибић Николе Раде
    Прица Мојсија Вајо
    Прица Филипа Владимир
    Рапајић Петра Гено
    Рапајић Илије Дане
    Рапајић Вује Дмитар
    Рапајић Јована Ђуро
    Рапајић Михајла Ђуро
    Рапајић Стевана Јован
    Рапајић Стојана Јован
    Хрњак Илије Станко
    Ковачевић Дане Миле
    Ковачевић Раде Стојан
    Љубојевић Васе Миле
    Радочај М. Стево
    Радочај Н. Стево

    Крш
    Кокотовић Вује Илија
    Кокотовић Вује Петар
    Кордић Павла Симо
    Кордић Јована Стево
    Париповић Илије Миле
    Париповић Михајла Тодор

    Кум
    Грбић Стеваиа Ђуро

    Купирово
    Дамјановић Михајла Андрија
    Дамјановић Илија
    Дамјановић Данила Илија
    Дамјановић Дамјана Лука
    Дамјановић Милоша Никола
    Дамјановић Стевана Раде
    Дамјановић Михајла Ристо
    Дамјановић Илије Стеван

    Курјак
    Баста Станише Станко
    Ђукић Миле

    Липе
    Кекић Петра Илија

    Липово поље
    Баста Миладина Миле
    Глумац Ђуре Симо
    Глумац Петра Симо
    Кокотовић Стојана Дане
    Кокотовић Милана Дмитар
    Почуча Саве Раде
    Прибић Лазара Дамјан
    Радовић Николе Дане
    Радовић Ђуре Јово
    Репац Дмитра Буде
    Репац Дане Марко
    Грбић Милутина Павле
    Десница Илије Данило
    Десница Данила Лука
    Десница Луке Лука
    Десница Петра Петар
    Завишић Ђурђа Стеван
    Лукић Михајла Вид
    Лукић Василија Јово
    Петровић Пантелије Стеван
    Угрица Саве Стево
    Ђукић Јанка Симо
    Ђукић Спасоје
    Кекић Ђукана Милош
    Кокотовић Јандрије Љубомир
    Кокотовић Дамјана Миле
    Кокотовић Илије Мићо
    Узелац Миладина Дане
    Узелац Тодора Душан
    Шакић Миладина Мане

    Лички осик
    Јелић Илије Божо

    Ловинац
    Личина Стојана Станко
    Секулић Павла Иван

    Лучани
    Рајачић Миле Дане

    Љубовић
    Агбаба Стевана Божа
    Агбаба Милете Дане
    Агбаба Стевана Лика
    Агбаба Јована Мане

    • Petrović Milan

      Tokom Kolubarske bitke moj deda PETROVIĆ (Mile) JOVAN iz sela Omsica kod Gračaca prebegao je na stranu Srpske vojske i postao borac Dobrovoljačkog odreda vojvode Vuka. Prešao je Albaniju i, posle pogibije vojvode Vuka (Vojin Popović) kad se odred rasformirao, borio se na Solunskom frontu u sastavu Moravske divizije do kraja rata. Nosilac je Albanske spomenice i Medalje za hrabrost. Umro je u Liparu 1949. Dobrovoljac-borac, Uverenje br. 3070/31 od 21.6 1931. godine.

      • Jelena markovic

        Moj deda kekic djukana milos,rodjen 1894.god.u selu lipe,gospic,lika.dobrovoljac dosao iz ruskog zarobljenistva 1917.god u jugoslovensku diviziju.
        Odlikovan za hrabrost.
        Umro u liparu 1971.godine
        Dobrovoljac borac, uverenje br.16524/32 od 22.9.1932.godine

    • Mile Korać

      Na spiku
      1. Iz Dabra nije Babić Petra Tomo nego Bobić Petra Tomo.
      2. Iz Visuća nema Korać Dane Mile, 1981. Visuć, kućni broj 163.

  8. vojislav ananić

    II
    Мазин

    Бабић Илије Јован
    Бабић Проке Милан
    Бабић Манојла Миле
    Бабић Павла Петар
    Бабић Саве Раде
    Бабић Луке Сава
    Бабић Михајла Стеван
    Бабић Јована Стеван
    Бајић Петра Данило
    Бајић Милана Никола
    Бајић Николе Сава
    Зорић Ђуре Раде
    Илић Милана Илија
    Илић Раде Јово
    Илић Стевана Јово
    Илић Раде Милан
    Штакић Миле Ђуро
    Штакић Михајла Манојло
    Цигановић Јована Јово
    Тркуља Д. Мане
    Маљковић Раде Илија
    Агбаба Симе Миле
    Агбаба Стевана Стеваи
    Опалић Николе Сава
    Самарџија Илије Богдан
    Илић Јове Милан
    Илић Филипа Никола
    Војводић Милана Ђуро
    Војводић Павла Лука
    Војводић Илије Раде
    Војновић Миле Буде
    Војновић Дане
    Војновић Јанка Ђуро
    Војновић Јована Илија
    Војновић Марка Илија
    Војновић Милана Илија
    Војновић Петра Илија
    Војновић Симе Илија
    Војновић Лазе Јово
    Војновић Петра Лука
    Војновић Дане Марко
    Војновић Раде Милан
    Војновић Дане Никола
    Војновић Јована Никола
    Војновић Ђурђа Пера
    Војновић Дане Петар
    Војновић Јове Стеван
    Ковачевић Николе Арсеније

    Мала попина
    Ћук Шпире Михајло

    Мали церовац
    Осмокравић Петра Марко

    Медак
    Блитва Раде Илија
    Брујић Јована Јосип
    Врачар Шпире Јанко
    Врачар Шпире Стево
    Вулетић Ђорђа Дане
    Вулетић Ђукана Дане
    Вулетић Дмитра Ђукан
    Вулетић Мколе Исак
    Вулетић Милана Милан
    Грбић Јаика Јован
    Драганић Дане Јован
    Загорац Боже Димитрије
    Загорац Дмитра Јово
    Загорац Стевана Јово
    Загорац Илије Јово
    Загорац Илије Никола
    Јеловац Петра Миле
    Јовичић Ђорђа Ђуро
    Јурасовић Петра Миле
    Крњајић Тодора Будимир
    Купрешанин Филипа Ђуро
    Ковачевић Николе Илија
    Ковачевић Томе Милан
    Ковачевић Николе Миле
    Ковачевић Миле Никола
    Ковачевић Петра Никола
    Ковачевић Раде Стево
    Шкорић Раде Јован
    Купрешанин Николе Исо
    Купрешанин Михајла Јово
    Купрешанин Павла Јово
    Љуштина Николе Никола
    Љуштина Пере Никола
    Љуштина Николе Петар
    Маодуш Игњатија Ђуро
    Маодуш Танасија Илија
    Маодуш Ђукана Јаков
    Маодуш Дане Милош
    Маодуш Стевана Михајло
    Маодуш Миле Никола
    Маодуш Миле Петар
    Маодуш Дане Ранко
    Маодуш Николе Стеван
    Маодуш Ђукана Тодор
    Маргаретић Стојана Јанко
    Карић Луке Ђуро
    Марунић Ђуре Васо
    Марунић Танасија Исо
    Марунић Мане
    Марунић Танасија Миле
    Михић Илије Ђурађ
    Михић Дане Миле
    Михић Јована Стојан
    Оклобџија Ђукана Јово
    Оклобџија Луке Јово
    Оклобџија Јована Марко
    Оклобџија Павла Петар
    Оклобџија Максима Шпиро
    Орловић Које Стеван
    Петковић Марка Стеван
    Потребић Николе Јован
    Потребић Николе Радосав
    Радошевић Тодора Никола
    Радошевић Јове Сава

    Мекињар
    Бејаковић Симо
    Вранеш Марка Станко
    Тркуља Васе Ђуро

    Милошевац
    Обрадовић Обрада Милан

    Михаљевац
    Ђерић Дане Илија
    Ђерић Јована Миле
    Петричић Миле Војо

    Мишљеновац
    Опачић Вује Миле
    Опачић Луке Миле

    Млаква

    Бобић Михајла Василије
    Брујић Милана Василије
    Сурла Дане Петар
    Травица Саве Дане
    Травица Дане Ђуро
    Травица Раде Јово
    Травица Јована Никола
    Травица Станко
    Трбојевић Илије Даие
    Трбојевић Николе Ђуро
    Трбојевић Ђуре Раде
    Узелац Николе Марко
    Узелац Стевана Миле
    Узелац Николе Сава
    Узелац Дане Стеван
    Узелац Дмитра Стеван
    Узелац Миле Стеван
    Шакић Луке Гецо
    Шакић Тодора Дмитар
    Шакић Ђуре Никола
    Петровић Буде Милија
    Шорак Танасије Спасе
    Балић Јована Мане
    Варићак Симе Буде
    Варићак Николе Дане
    Варићак Миладина Илија
    Глумичић Јакова Милан
    Глумичић Ђуре Миле

    Могорић
    Бањеглав Никола
    Басарић Стојан
    Борак Милана Ђуро
    Борић Илије Милош
    Борић Јована Сава
    Борковић Милан
    Борковић Богдана Петар
    Бркић Дамјана Божо
    Бркић Јове Илија
    Вурдеља Николе Божидар
    Вурдеља Миле Данило
    Вучковић Дмитра Никола
    Ђаковић Раде Дамјан
    Ђаковић Лазе Ђуро
    Ђаковић Томе Јанко
    Ђаковић Томе Јован
    Ђаковић Дане Миле
    Ђаковић Илије Никола
    Ђаковић Николе Томо
    Илић Раде Лазар
    Илић Милана Петар
    Кљајић Тодора Стојан
    Корица Милана Благоје
    Корица Ђуре Благоје
    Корица Томе Васо
    Корица Јанка Дане
    Корица Павла Ђуро
    Корица Дане Јован
    Корица Димитрија Јован
    Корица Симе Јово
    Корица Стевана Јово
    Јаворина Обрада Мане
    Муњас Милете Илија
    Корица Симе Лука
    Корица Лазе Миле
    Корица Васе Никола
    Корица Миле Никола
    Корица Дане Сава
    Корица Боже Стеван
    Корица Стојана Стево
    Кравић Петра Дане
    Кравић Јове Дане
    Кравић Дамјана Јован
    Кравић Петра Стеван
    Кричковић Дане Андрија
    Кричковић Јована Миле
    Кричковић Тодора Јован
    Кричковић Боже Спасоје
    Крњајић Тодора Јово
    Маљковић Луке Станиша
    Маодуш Танасија Илија
    Милојевивић Дмитра Милош
    Милојевић Михајла Томо
    Обрадовић Стеве Бранко
    Пањковић Дмитра Ђуро
    Радаковић Миле Божо
    Радаковић Дамјана Божо
    Радаковић Николе Дане
    Радаковић Андрије Ђуро
    Радаковић Николе Ђуро
    Радаковић Марка Илија
    Радаковић Томе Миле
    Радаковић Боже Петар
    Радаковић Томе Сава
    Чанковић Дмитра Ђуро
    Чанковић Милана Раде

    Мутилић
    Бјелобаба Миле Богдан
    Бјелобаба Ј. Милан

    Надврело
    Богуновић Тодора Максим

    Небљуси
    Балаћ Дане Никола
    Бањанин Миле Илија
    Бубало Које Илија
    Бубало Гавре Лука
    Бубало Дане Лука
    Владетић Раде Ђуро
    Влатковић Ђуре Милан
    Делић Аврама Стево
    Кењало Раде Петар
    Кењало Ђурђа Проко
    Љубојевић Миле Илија
    Матић Илије Милан

    Нетака
    Бујић Николе Божо
    Бујић Јоветине Милош
    Бујић Данила Петар
    Бујић Ђурђа Сава
    Бујић Илије Симеон
    Бујић Марка Стеван
    Дубајић Ђурђа Ђуро

    Омсица
    Маричић Миле Драгослав
    Маричић Михајла Никола
    Чанковић Које Стеван
    Џодан Миле Петар
    Поповић Дане Милан
    Станић Милан
    Поповић Милоша Дане
    Поповић Јована Никола
    Поповић Које Петар
    Поповић Николе Раде
    Поповић Дане Раде
    Поповић Миле Радивој
    Поповић Милоша Стеван
    Почуча Вује Ненад
    Репац Мића
    Репац Луке Петар
    Чучак Ђурђа Никола
    Чучак Миле Симо
    Дубајић Раде Георгије
    Дубајић Илије Јован
    Јовановић Ђуре Милан
    Ожеговић Николе Симо
    Рађеновић Миле Милан
    Рађеновић Раде Ђуро
    Рађеновић Симе Лука
    Миљуш Миле Драган
    Петровић Лазе Ђуро
    Петровић Миле Јован
    Познић Јована Дане
    Познић Миле Дане
    Познић Дане Милан
    Познић Јована Никола
    Ондић
    Узелац Ђ. Ђукан
    Узелац Николе Мане
    Узелац Стојана Милан

    Орловац
    Познић Данила Павле
    Познић Јована Петар
    Тојагић Стевана Божо
    Ћалић Дане Миле
    Ћелић Петра Павле
    Узелац Милана Никола
    Узелац Стојана Петар
    Узелац Ћире Раде

    Осредак
    Бокан Јандрије Мане

    Осредци
    Зорић Ђорђа Манојло
    Зорић Ђорђа Стево
    Павковић Луке Аћим
    Павковић Павла Симо

    Острвица
    Димић Максима Божо
    Димић Васе Ђорђе
    Димић Драгана Јован
    Димић Ђуре Лука
    Димић Милана Марко
    Димић Васе Миле
    Димић Алексе Никола
    Димић Милоша Раде
    Димић Јована Тодор
    Зобеница Јована Дмитар
    Крањчевић Филипа Петар
    Половина Дане Божо

    Оточац
    Марић Васе Петар

    Павловац/Вребачки/
    Зороја Јована Јанко
    Зороја Луке Никола

    Пазариште /Катиновача/
    Мишчевић Никола

    Пакларић
    Павлица Ђуро
    Ћопић Милутина Јово
    Пејић Спиридона Гаврило
    Пејић Георгија Михајло
    Пејић Јована Стеван
    Половина Дане Ђуро
    Половина Максима Јанко
    Радмановић Николе Дмитар
    Радмановић Тодора Јанко
    Радмановић Марка Петар
    Судар Глише Исо
    Теслић Максима Јово
    Теслић Луке Лука
    Теслић Максима Миле
    Теслић Исе Никола
    Теслић Јанка Никола
    Теслић Николе Тома
    Зороја Боже Милан

    Паланка

    Бркић Мојсија Максим
    Пупавац Јосифа Васо

    Перушић
    Борчић Милоша Јово

    Петрово село /Личко/
    Бабић Јована Петар
    Бубало Симе Јован
    Главинић Раде Миле
    Главинић Раде Стојан

    Пећани
    Будисављевић Стевана Божо
    Будисављевић Илије Ђуро
    Будисављавић Петра Илија
    Будисављевић Данила Милан
    Будисављевић Дмитра Пајо
    Будисављевић Милана Стеван
    Дозет Илије Ђуро

    Плитвице
    Мирић Михајла Стеван

    Плитвичка језера
    Бига Михајла Исо

    Плоча
    Бањеглав Миле Марко
    Батинић Ђуре Илија
    Вукобрат Стевана Лука
    Драганић Мане Илија
    Драганић Данила Милан
    Драганић Миле Сава
    Жегарац Јована Никола
    Кљајић Милутина Миле
    Кљајић Лазе Шпиро
    Орловић Раде Миле
    Орловић Буде Петар
    Орловић Које Тодор

    Подградња
    Маричић Пере Стево

    Подком

    Ћук Трифуна Никола
    Ћук Дане Томо

    Подлапац
    Чорак Јована Раде

    Подлапача
    Вукчевић Николе Никола

    Подум
    Грубор Ђуре Петар
    Кангрга Петра Васо
    Кангрга Петра Никола

    Понор
    Кеча Стевана Вујо
    Почитељ
    Бобић Стојана Божо
    Бобић Јове Ђуро
    Бобић Миле
    Басић Илије Милош
    Басић Михајла Тодор
    Витас Илије Душан
    Витас Стевана Дмитар
    Витас Стевана Ђуро
    Витас Исе Ђуро
    Витас Боже Јован
    Витас Николе Јован
    Витас Максим
    Витас Петра Миле
    Витас Стевана Никола
    Витас Павле
    Витас Симо
    Витас Илије Стеван
    Витас Стојана Стево
    Вујновић Јована Марко
    Вуксан Марко
    Дошен Ђуре Милан
    Иванчевић Јована Дане
    Иванчевић Миле Дмитар
    Иванчевић Дане Илија
    Иванчевић Миле Илија
    Иванчевић Милана Илија
    Иванчевић Раде Лазар
    Иванчевић Милан
    Иванчевић Дане Миле
    Иванчевић Дане Никола
    Иванчевић Јована Никола
    Иванчевић Миле Петар
    Иванчевић Стеван
    Иванчевић Стојан
    Корица Боже Милан
    Ласковић Димитрије
    Ласковић Саве Илија
    Ласковић Стеван
    Љубојевић Марко
    Љубојевић Саве Милан
    Љубојевић Пере Никола
    Љубојевић Николе Паја
    Љубојевић Милана Петар
    Љубојевић Николе Стеван
    Миличевић Панте Јанко
    Мишчевић Миле Данило
    Мишчевић Панте Јанко
    Мишчевић Павла Манојло
    Његован Димитрије
    Његован Станка Ђуро
    Његован Миле Никола
    Обрадовић Димитрија Милан
    Павлица Ђуре Богдан
    Павлица Стевана Бранко
    Павлица Исе Јован
    Павлица Стевана Јован
    Павлица Јанка Јован
    Павлица Д. Милош
    Павлица Пилипа Мирко
    Павлица Николе Дмитар
    Павлица Милентије Никола
    Павлица Дмитра Петар
    Плећаш Јанка Павле
    Прерад Дане Миле
    Поткоњак Миле Павао
    Радошевић Саве Марко
    Рогић Ђорђа Богдан
    Рогић Томана Јово
    Рогић А.Јово
    Рогић Ђуре Милан
    Рогић Николе Стеван
    Узелац Дане Лазар
    Узелац Милутина Танасије
    Прибудић

    Новаковић Павла Ђуро

    Прилике
    Пупавац Мојсија Миле

    Прљево
    Петровић Спире Максим
    Шијан Раде Мило

    Прокике
    Кнежевић Дане Милан
    Рајачић Јосе Илија
    Рајачић Миле Петар

    Равна гора
    Чанковић Симе Миле

    Радуч
    Врачар Шпире Марко
    Врачар Шпире Стеван
    Вучковић Јове Ђуро
    Глумац Милете Јанко
    Глумац Васе Никола
    Грубишић Дане Васо
    Дејановић Миле Дмитар
    Дејановић Дане Ђуро
    Дејановић Миле
    Дејановић Воје Никола
    Дејановић Сава
    Дејановић Исе Симо
    Дејановић Павла Стево
    Калинић Дане Илија
    Калинић Јована Марко
    Шијан Петра Петар
    Хајдуковић Милана Никола
    Хољевац Томе Јуре
    Калинић Петра Миле
    Калинић Дмитра Раде
    Кењало Јована Стеван
    Коњевић Николе Дане
    Коњевић Луке Исо
    Коњевић Николе Раде
    Коњевић Павла Станко
    Коњевић Петра Стојан
    Левнајић Николе Лука
    Левнајић Павла Миле
    Левнајић Николе Сава
    Милекић Милана Данило
    Милекић Томе Сава
    Мишчевић Дане Јован
    Мркаило Петра Јован
    Пејновић Воје Јован
    Покрајац Н. Јанко
    Покрајац Танасије Миле
    Ћелић Марка Раде

    Рапајин до
    Галовић Михајла Алекса
    Рапајић Миле Ђуро

    Растичево
    Богуновић Дамјана Никола
    Богуновић Николе Никола
    Вјештица Андре Дмитар
    Вјештица Петра Јово
    Вјештица Ђуре Милан
    Вјештица Андре Стеван

    Ребић
    Тркуља Јована Мане

    Решетар
    Главинић Раде Илија
    Главинић Раде Петар
    Зубовић Ђурђа Милан
    Иванишевић Ђурђа Миле

    Рудопоље
    Бандић Миле Јован
    Даутовић Николе Никола
    Колунџић Филипа Стеван
    Кошутић Илије Јован
    Кошутић Давида Трифун
    Вукмировић Јанка Стеван
    Орлић Ђорђа Василије
    Пејновић Ђорђа Илија
    Пејновић Исе Никола
    Зорић Дамјана Гавро
    Зорић Обрада Лука
    Зорић Пане Милош
    Јелача Петра Миле
    Калезић Вид
    Калинић Давида Симо
    Лукић Николе Божо
    Лукић Милоша Стево
    Милеуснић Јанка Вујо
    Милеуснић Јове Јово
    Милојевић Илије Давид
    Миљуш Илије Стеван
    Новаковић Јанка Тодор
    Павковић Јована Ђуро
    Пиља Ђурђа Дмитар
    Пиља Раде Петар
    Пријић Данила Ђуро
    Пријић Марка Илија
    Пријић Ђурђа Михајло
    Пријић Симеона Михајло
    Пријић Јанка Никола
    Радак Михајла Драго
    Рађеновић Андрије Божо
    Рађеновић Дмитра Илија
    Рађеновић Милана Јово
    Рађеновић Ђурђа Михајло
    Рађеновић Стевана Никола
    Рађеновић Спасоја Раде
    Рађеновић Петра Спасеније
    Рајак Илије Јован
    Рајак Јована Михајло
    Растовић Давида Илија
    Растовић Милоша Миле
    Растовић Стевана Саво
    Растовић Илије Стеван
    Рашета Николе Милан
    Рашуо Јована Стеван

    Средња гора
    Грковић Станка др Милан

    Српско поље
    Огризовић Илије Дане

    Старо село
    Алексић Петар
    Вуксан Вује Милан
    Вуксан Илије Никола
    Диклић Милете Сава
    Дуганџија Раде Илија

    Студенци
    Глумичић Николе Миле
    Јаворина Дане Петар
    Петрић Милутина Пајо
    Петрић Милете Димитрије
    Петрић Милана Илија

    Суваја
    Добријевић Илија
    Дубајић Миле Дамјан
    Дубајић Ђурђа Лазар
    Рашуо Лазара Миле
    Рашуо Милоша Стеван
    Торбица Луке Никола
    Торбица Јована Раде
    Трбулин Симе Никола
    Цигановић Миле Илија
    Цигановић Николе Јован
    Цигановић Саве Милан
    Цигановић Георгија Стеван
    Шашић Стевана Божидар
    Шашић Милоша Илија
    Огризовић Илије Марко
    Дуганџија Цвије Миле
    Жунић Миће Раде
    Жунић Јанка Стојан
    Маријан Раде Сава
    Узелац Ђуре Радивој
    Петрић Дане Исо
    Петрић Тодора Мојсије
    Петрић Наума Никола
    Петрић Гаје Петар
    Дубајић Ђурђа Миле
    Дубајић Никола
    Дубајић Илије Симеон
    Ђукић Илије Ђуро
    Жутић Јована Милан
    Јелача Данила Давид
    Јованић Илије Андрија
    Јованић Миле Ђуро
    Јованић Стевана Петар
    Јованић Симе Раде
    Јованић Симе Томо
    Керкез Јована Никола
    Кеча Николе Раде
    Кеча Стеван
    Косић Јована Марко
    Косић Петра Спасоје
    Кртинић Симе Дане
    Кукић Николе Драган

    Тишковац
    Бурсаћ Луке Давид
    Грубор Томе Лазар
    Грубор Саве Милан
    Ђукић Марка Јован

    Толић
    Вејновић Петра Стојан

    Томингај
    Блануша Гаје Јован
    Блануша Петра Раде
    Блануша Раде Томо
    Брујић Ђурђа Дмитар
    Брујић Ђорђа Стеван
    Вучковић Јована Лазар
    Вучковић Јована Стеван
    Добрић Томе Дане
    Добрић Тоше Илија
    Дошен Дане
    Кукић Стевана Паја
    Медић Милоша Лаза
    Поповић Раде
    Пуача Трифуна Илија
    Пуача Николе Милан
    Пуача Луке Стеван
    Ћопић Петра Божо
    Ћопић Јована Ђуро
    Ћопић Милете Илија
    Ћопић Петра Илија
    Ћопић Ристе Јандрија
    Ћопић Милете Митар
    Ћопић Петра Никола
    Ћопић Симе Никола
    Ћопић Раде Спасоје
    Ћопић Саве Ђуро
    Чумић Марка Богдан
    Чумић Стевана Миле
    Драгосавац Дане Илија
    Драгосавац Ђуре Мане
    Дукић Јове Томо
    Ђукић Дане Томо
    Жутић Раде Лука
    Миловановић Петра Дане
    Миловановић Давида Душан
    Миловановић Јован
    Миловановић Јована Никола
    Опалић Богдан
    Самарџија Николе Никола
    Селаковић Раде Милан
    Селаковић Раде Стево
    Совиљ-Ерцеговић П. Никола

    Трновац
    Јањић Дане Милан
    Лукић Василија Драган

    Тужевић
    Божанић Филипа Мане
    Божанић Филипа Никола
    Божанић Раде Петар
    Вранеш Василија Алекса
    Вранеш Николе Мане

    Тук
    Дивнић Симе Милан
    Дивнић Вује Стеван

    Турјански
    Аралица Симе Јанко
    Иванчевић Мојсија Дамјан
    Наранчић Николе Буде

    Туровац
    Агбаба Томе Јово

    Ћојлук
    Допуђа Боже Дмитар
    Допуђа Које Марко
    Ћујић крчевина
    Борота Деспота Симо

    Удбина
    Радаковић Васе Петар Унавац
    Батиница Дамјана Симо

    Фркашић

    Ђерић Раде Дане
    Ђерић Исе Раде
    Ђерић Буде Сава
    Калембер Николе Милан
    Клашња Раде Стеван
    Коруга Вукана Илија

    Хомољац
    Крга Илије Јово
    Крга Илије Никола
    Крга Миће Петар

    Церовац
    Батиница Саве Раде

    Црна власт
    Богдановић Николе Бранко
    Божичковић Буде Дане
    Ивковић Дане Иван

    Читлук
    Вујновић Петра Милош
    Јанић Миле Божо
    Јанић Димитрија Дмитар
    Јанић Саве Јован
    Јанић Стевана Тодор
    Кравић Божо
    Кравић Дмитар
    Рајчевић Ђорђе
    Рајчевић Косте Јован

    Шаламунић
    Заклан Тодора Буде
    Његован Станка Ђуро

    Швица
    Грозданић С. др Симеон
    Иванчевић Петра Јово
    Иванчевић Раде Раде /Понори/

    Шегановац
    Калембер Проке Ђорђе
    Клашња Спасенија Раде
    Шупут Саве Дане

    Широка кула
    Вујновић Васе Миле
    Вукеља Стевана Миле
    Вукелић Стевана Петар
    Гагулић Илије Стеван
    Дејановић Данило
    Дејановић Исе Мане
    Дејановић Станише Миле
    Дејановић Јована Раде
    Димитривић Андрије Мане
    Димитровић Мане Милан
    Димитровић Ђуре Никола
    Жигић Лазе Дане
    Жигић Милана Исо
    Жигић Николе Марко
    Жигић М. Никола
    Жунић Петра Миле
    Жунић Наум
    Рајчевић Стевана Љубомир
    Рајчевић Саве Милош
    Његован Илија
    Опсеница Ђурађ
    Скенџић Рафаила Божо
    Цвитковић Стевана Никола
    Шупут Јована Данило
    Шупут Саве Стево
    Заставниковић Тодора Илија
    Заставниковић Милана Стеван
    Јелић Стевана Илија
    Јелић Лазе Јово
    Јелић Мане Никола
    Јелић Илије Петар
    Кнежевић Јована Ђуро
    Кнежевић Т. Трифун
    Ковач Дмитра Васа
    Ковач Ђурђа Максим
    Ковач Ђурђа Михајло
    Ковач Миле Петар
    Ковач Николе Петар
    Ковач Боже Сава
    Ковач Боже Станко
    Ковач Дане Станко
    Косановић Васе Дане
    Ловрић Лука
    Марић Илије Илија
    Милеуснић Исо
    Милеуснић Луке Миле
    Милеуснић Јове Миле
    Милеуснић Данила Мића
    Милеуснић Дмитра Никола
    Милеуснић Алексе Петар
    Милеуснић Николе Петар
    Милеуснић Дане Сава
    Милеуснић Дане Стеван
    Милисављевић Станка Душан
    Милисављевић Петра Илија
    Милисављевић Паје Мане
    Милисављевић Аћима Миле
    Милисављевић Стевана Никола
    Милисављевић Тодора Стеван
    Миљановић Илије Стеван
    Митровић Илије Пане
    Одановић Саве Лазар
    Одановић Тодора Петар
    Орешковић К. Иван
    Паскаш Јована Стеван
    Ракић Никодина Ђуро
    Ракић Раде Исо
    Ракић Стевана Исо
    Ракић Стевана Јово
    Ракић Стевана Лука
    Ракић Михајла Мане
    Ракић Петра Миле
    Ракић Раде Миле
    Ракић Станише Миле
    Ракић Стеве Миле
    Ракић Михајла Никола
    Ракић Луке Никола
    Ракић Дмитра Стеван
    Репац Исе Божо
    Репац Исе Ђуро
    Репац Симе Јово
    Репац Илије Мане
    Репац Јове Миле
    Сердар Миле Лука
    Сердар Ђуке Никола
    Сердар Миле Петар
    Сердар Ђуре Стаииша
    Сердар Илије Станко
    Сердар Танасија Стеван
    Сердар Миле Тодор
    Суџуковић Раде Илија
    Суџуковић Васе Милан
    СуџуковићТодора Михајло
    Умиљандић Стевана Раде
    Чанак Николе Миле
    Чанак Луке Никола
    Чанак Дмитра Петар
    Чанак Јована Стеван
    Чанак Саве Тодор
    Човић Раде Буде
    Човић Буде Дане
    Човић Саве Исо
    Човић Васе Јован
    Човић Андрије Мане
    Човић Буде Миле
    Човић Николе Миле
    Човић Васе Милош
    Човић Петра Никола
    Чубрић Боже Мане
    Чубрић Које Миле

    Шкалић
    Косовац Дмитра Буде
    Косовац Стеваиа Милан
    Лончар Марка Алекса

    Шкаре
    Божичковић Петра Милан
    Божичковић Стеван
    Вуњак В. Стеван
    Маријан Петра Дане
    Маријан Миле Лука

    Штикада
    Гаћеша Максима Миле
    Гаћеша Петар
    Глеђа Радивоја Васо
    Дрезгић Јове Дане
    Дрезгић Марка Данило
    Дрезгић Саве Јово
    Дрезгић Илије Никола
    Дрезгић Лазара Раде
    Дупор Николе Милош
    Ђекић Давида Данило
    Ђекић Милана Тодор
    Лончар Марка Дане
    Лончар Дмитра Милош
    Секиз Михајла Михајло
    Скенџић Милан
    Стојановић Раде Мане
    Стојановић Стевана Петар
    Жутић Обрада Никола
    Кривокућа Петра Душан
    Кривокућа Саве Миле
    Лончар Јована Ђуро
    Лончар Боже Љубомир
    Лукић Раде Илија
    Пањевић Луке Илија
    Пањевић Ђуре Тодор
    Суша Илије Никола
    Чича Дмитра Милан

    Као што се види, користећи податке из евиденције Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, настојали смо да ставимо на папир имена добровољаца из Лике по селима, са уверењем да их на овај начин њихови потомци најлакше могу идентификовати.
    Свесни смо да списак из више разлога није потпун. У првом реду што о појединим добровољцима, посебно страдалим у рату, није имао ко да да податке. Осим тога, што код појединих добровољаца има грешака у именима, и то из разлога што су доста често исписивана онако како су у пракси кориштена. На пример уместо званичног имена Томислав, понекад је уписивано Тома, уместо Милан – Миле, Јована – Јово, Данила – Дане итд. И у преписивању података поткрадале су се ситније грешке. Осим тога, у евиднцији су примећена и неуједначена имена насеља из којих су добровољци потицали јер су појединци пријављивали општину из које су дошли, неки своје село, а неки само заселак.
    Но, без обзира на ове и друге мањкавости, направљени списак добровољаца представља велику вредност, јер приказује имена храбрих, часних и честитих људи Лике који су, излажући се опасностима по живот, притицали у помоћ својој браћи Србима у најтежим данима њихове најновије историје.

    ИЗВОР: Душан Узелац „Срби Лике као добровољци у Првом светском рату“-солунски добровољци

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    • Тома Мандић

      Желио бих да укажем на грешку која се често понавља, а то је да се стара србска имена сматрају само надимцима насталим од хришћанских или црквених имена, понекад и обратно да се хришћанска имена сматрају скраћеним облицима народних.
      Не треба поистовјећивати сличност јер често та имена немају ништа заједничко. Црква је често стара народна имена приликом крштења прилагођавала звучно најсличнијем назовимо га црквеном имену.
      Тако се личко име Мане, које је уствари надимак од прастарог србског имена Маниша прилагодило црквеном Манојло или Мануило. Иако немају никакве повезаности по значењу.
      Има и обратних примјера као име Тома, кратког изговора, које није исто што и Томислав, јер долази од имена апостола Томе, док је Томислав србско народно име.
      Још једно карактеристично име Срба из Лике јесте Дане, оно јесте надимак од Данило, али име Данило није настало од библијског Даниел или Даниил. Оно је само преузето као најсличније од већ постојећих народних имена. Данило је име једног од мањих богова из словенског пантеона, бога који доноси зору, јутро, дан.
      Примјера има још, али нити је мјесто нити желим да скрећем са Вашег изванредног прилога о Личанима.

  9. vojislav ananić

    ТРЕТМАН ДОБРОВОЉАЦА ПО ЗАВРШЕТКУ РАТА

    Статус добровољаца

    Непуну годину дана по завршетку Првог светског рата српска Влада је пришла регулисању статуса добровољаца и њиховим правима поводом учешћа у ослободилачком рату на страни Србије. Први пут је то питање Влада регулисала уредбом од 18. децембра 1918. године и то тако што се добровољцем сматрао „сваки држављанин Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који је као редов или подофицир добровољно ступио у српску војску закључно са 18. новембром 1918. године и у њој остао до демобилизације или из ње отпуштен као неспособан”. Касније су доношени додатни прописи по овом питању, док је коначна дефиниција статуса дата Законом о добровољцима од 31. августа 1928. године и Правилником за извршење тога Закона. Овај Закон у само два своја члана стимулише статус добровољца и то тако што се „као добровољац сматра онај који је самовољно ступио у српску или црногорску војску до 5. новембра 1918. године и у њој остао до демобилизације, као и онај који је до рата 1912. године или у ратовима од 1912. године до 5. новембра 1918. године својевољно активним учешћем, скопчаним са пожртво- вањем, помагао остварење народног ослобођења и уједињена”.
    Својство добровољца признато је поменутим Правилником и оним добровољцима који нису стигли на ратиште до 5. новембра 1918. године али под условом да су до тог датума били унисани код званичних органа као добровољци. Познато је да су неки од добровољаца стигли између октобра и децембра 1918. године када је рат већ био завршен.
    Сва дотадашња уверења о статусу добровољаца била су усаглаше- на са одредбама овог Закона.

    Права добровољаца

    Ради поспешивања и стимулисања добровољачког покрета, српска Влада се определила за награђивање земљом оних добровољаца који је немају, или је имају недовољно, а баве се пољопривредом. Носила се мишљу да то учини кроз предстојећу аграрну реформу. Имајући у виду значај попуне српске војске за предстојећа дејства ради ослобођења земље, Влада 4. марта 1917. године доноси одлуку да се југословенским добровољцима који се боре у српској војсци, ако поседују својство борца, додели по 5 хектара обрадиве земље, а онима који су у својству небор- ца по 3 хектара. Право на земљу дато је и борцима добровољцима који су услед рањавања, тешких болести или од последица ратних напора постали неспособни за војну службу.
    Под борцима подразумевали су се они добровољци који су непосредно учествовали у борбама, а под неборцима они који су обављали разне послове за потребе војске и државе, а иису непосредно учествовали у борбама.
    Правилником за извршење Закона о добровољцима својство добровољца признато је и онима који од 5. новембра нису стигли на ратиште, али су били до тог датума уписани код званичног органа као добровољци.
    После уједињања југословенских народа у јединствену државу донети су и прописи о аграрној реформи и колонизацији. На добровољце примењивани су посебни прописи о поступку за утврђивања својства добровољца и права на земљу.

    Додела земље

    Земља је додељена добровољцима у Војводини, БиХ, Косову и Метохији, Македонији и јужној Србији.
    У Бачкој је земља додељена добровољцима у 63 села, примила је 10.341 породица, у Банату 7.501 породица у 19 села и у Срему 961 породица углавном из места из којих су добровољци потицали.
    У Босни и Херцеговини земљу је примио 2.921 добровољац, а у Македонији и јужној Србији 4.862.
    Према проф. др Николи Гаћеши /Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918-1941/ земљу је примило 27.059 добровољаца: у Бачкој 10.431, Банату 7.501, Срему 1.344, БиХ 2.921, Косову, Македонији и јужној Србији 4.862 добровољаца. Дакле, много мање него што је процењено да је било добровољаца. Разлика се јавља отуда што један део добровољаца није показао интерес за земљу, можда због тога што нису били земљорадници; што неки који су изгинули у борбама или помрли нису имали наследнике, а добар део је и оних који до 1941. године нису успели да се населе на додељене земље, посебно оне у Панчевачком риту.
    Добар део личких добровољаца је уместо земље узимао државне обвезнице, које је 1938. године издавало Министарство финансија. Оне су биле исплативе у износу од 4% годишње за време од 30 година, тј. од 1938. до 1968. године. Обвезнице је примила 141 добровољачка поро- дица. Оне су наплаћене делимично, јер многи добровољци нису успели доћи на ред да их наплате. За добровољце борце обвезница је гласила на 50.000, а за неборце на 30.000 динара.
    За разлику од добровољаца из Другог светског гата, којима су уз земљу додељиване куће, па и пољопривредне алатке, солунцима је додељивана само земља. Разлог је био у томе што је Србија у време рат- них дејстава била разорена и опу- стошена, па није било економских могућности да се добровољцима пружи још понешто уз додељену земљу.
    Краљ Александар је одао признање људству које се повлачило преко Албаније 1915-16. године и то на тај начин што је Указом од 6. новембра 1921. године одликовао Албанском споменицом 124.148 припадника оружаних снага и цивила. На аверсу Споменице је дво- Албанска споменица глави орао са ликом регента Александра уз натпис „Својим ратним друговима Александар”, а на реверсу „За верност отаџбини”.
    Добар део добровољаца Личана повлачио се са српском војском преко Албаније, па су и они постали носиоци Албанске споменице.

    ГРОБНИЦА-МАУЗОЛЕЈ НА ЗЕЈТИНЛИКУ

    У тешким борбама за време пробоја Солунског фронта обе зараћене стране трпеле су огромне губитке. Изгинули војници сахрањивани су по бојиштима, било појединачно или у заједничким гробницама.
    Још 1916. године грчке власти су основале гробље у месту Зејтинлик поред Солуна. У њему су сахрањивани српски и савезнички борци изгинули за време борби на Солунском фронту. Ту је била подигнута и војна болиица. На простору овог гробља подигнута је 1936. године гробница-мау- золеј и у њему су похрањене кости 8.500 српских бораца погинулих и умрлих за време Солунског фронта. Материјал за Маузолеј пренет је из Југославије, а мозаик св. Арханђела из манастира Манасије. Саграђен је у моравском стилу.
    На зиду Маузолеја исписани су следећи стихови Војислава Илића Млађег:
    Незнани путниче, кад случајио минеш
    Поред овог светог заједничког гроба,
    Знај, овде су нашли вечно уточиште
    Највећи јунаци данашњега доба!
    Родитељ је њихов: храбри српски народ,
    Горостас у светској историјској војни,
    Који је све стазе искушења прошо
    И чији су борци дивљења достојни,
    Падали од зрна, од глади и жеђи,
    Распињани на крст, на Голготе вису,
    Али чврсту веру у победу крајњу
    Никад, ни за часак, изгубили нису …

    На гробљу на Зејтинлику сахрањена је и госпођа Харлеј, Енглескиња, болничарка у српској војсци. Она је погинула у борбама око Битоља и њено тело су пренели српски војници и сахранили га на делу гробља на коме су сахрањивани изгинули енглески војници.

    ИЗВОР: Душан Узелац „Срби Лике као добровољци у Првом светском рату“-солунски добровољци

    Одабрао и приредио: Војислв Ананић

  10. vojislav ananić

    Дивосело, Читлук и Орнице – епопеја славних предака

    ПОСТАВИО ADMINISTRATOR1 • 20. МАЈА 2015.

    ПИШЕ: Миле Рајчевић

    Дивосело, Читлук и Орнице, три српска села у Лици, општина Госпић, налазе се у равници Личког поља. На сјеверу граниче селом Липе и Острвицом (заселак Кулица) у захвату ријеке Лике и жељезничког моста, југозападно од аутопута и жељезничке пруге Госпић – Медак – Книн – Сплит и пошумљених сјеверних падина планине Велебит.
    Сјеверозападно и западно граниче са хрватским селима: Жабицом, Личким Новим, Ризванушом, на истоку граниче са српским селом Почитељом (каштел, град, Почитељ се спомиње 1263.године као terra Pochytel, као власништво „личкога кнеза Петра“, који је припадао хрватском племену Могоровић, а насеље је постојало и прије 1263.године), са сјевероистока граничи хрватским селима Билајем и Рибником.
    Са јужне стране планина Велебит са својим највишим врховима (Височица 1619 м/в која доминира околином, један је од најљепших видиковаца Велебита, Вагански врх 1757 м/в) и други масиви Велебита затварају територију Дивосела, Читлука и Орница и спречавају продор и утјецај топлих морских вјетрова са Јадранског мора и медитеранаске климе, са сјеверне стране изложени су хладним сјеверним вјетровима и оштрим зимама са врло ниским температурама (некада и до -30 степени) и високим сњеговима. Љета су пуна сунчаних дана, са високим дневним температурама, дани топли и врући, ноћи врло хладне.
    Данас, 2015.године, када човјек дође у ова три села, има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало. Све је пусто, све рушевина до рушевине, куће и господарски објекти порушени, минирани и попаљени, гробља оскрнављена и порушена, историјски споменици порушени, нема трагова живота. Тамо гдје је привремено заустављен Павелић са усташком државом НДХ, наставио је Брозов генерал Фрањо Туђман и Неовисна држава Хрватска. Ова три српска села су потпуно уништена и етнички очишћена…
    Прије 2.свјетског рата, на попису становника 1931.године, Дивосело је бројило 2164 становника, 512 домаћинстава, Читлук 570 становника , 97 домаћинстава, Орнице 164 становника, 25 домаћинстава. Укупно у сва три села 2898 становника и 634 домаћинства.Број становника и домаћинстава од пописа 1931.године до рата 1941.године мијењао се и углавном повећавао. Било је породица које су имале више од десеторо дјеце.Важно је напоменути да су ова три села од насељавања чинила једну јединствену цјелину, исти народ, родбински и „кумовски“ повезани, иста парохија, исти обичаји, језик и култура.
    Насељавања у Дивосело, Читлук и Орнице нису била истовремена и групна, што је зависило од турских притисака, и од земљишта слободног за насељавање. Тешко је временски одредити када се које домаћинство доселило на овај простор, јер се то одигравало у изузетно тешким, историјским и временским условима. Поред аутохтоног становништва које је живјело на овим просторима, насељавања су се догађала у вријеме најезде Турака, када их је војна сила гонила са својих огњишта.
    О духовном животу овог народа има мало сачуване литературе из времена насељавања до данас, будући су црквени Протоколи и црквене књиге плански и систематски уништавани за вријеме 2.свјетског рата, као и послије рата.
    Данас, села Дивосело, Читлук и Орнице у Лици су потпуно пуста, све је уништено, попаљено и разорено, само је остао још понеки споменик у гробљима, који „свједочи“ о народу, који је вијековима живио на овим просторима. Поред тога што су ова села очишћена од Срба, уништено је и културно насљеђе, како би се избрисали докази и трагови о животу српског народа на овим просторима. Српски народ у овим крајевима имао је своју историју и културу, народ који је с поносом чувао своју традицију.
    Према записима Брајковића, Главинића и Лопашића Дивосело је у дотурско вријеме било насељено, имало своју цркву на мјесту које се звало Клиса (кота 588), вјероватно брвнару, која је касније пренесена на Драгашко Брдо у Дивоселу.
    „Године 1781, 29 априла, дођоше мајстори зидари зидати дивоселску цркву, храм Рождества Пресвете Богородице, и почеше зидати и озидаше; 28. јуна отидоше“. [1]
    Године 1919. саграђена је црква у селу Орнице посвећена Духовима – Силазак Светог Духа на апостоле. Цркву у Дивоселу и Орницама порушиле су хрватске усташе 1941.године. Остатке цркве у Дивоселу порушила је, нажалост, послијератна комунистичка власт. Важно је напоменути да је у своме постојању Дивосело ишколовало 14 свештеника.
    Свијетла тачка у овим селима била је основна школа у Дивоселу (отворена 1869.године) и Читлуку (отворена 1907. године). Основна школа у овим селима је за све вријеме постојања много учинила на образовању младих генерација, описменила младе људе ових села и дала им темељна знања за даљи наставак школовања. До 1869. године, многа дјеца из Дивосела и Читлука, дорасла за школу (нарочито мушка дјеца) похађала су основну школу у Госпићу (која датира из 1764. године), будући су ова села у непосредној близини Госпића. Захваљујући непосредној близини Госпића као већег центра са средњим школама: гимназијом и учитељском школом, грађанским школама, касније педагошком академијом, школовању омладине ових села у већим градовима Краљевине Југославије и иностранству у Дивосело, Читлук и Орнице, доносиле су се напредне идеје, које је народ и омладина ових села прихватала. Сви просвјетни радници, народни учитељи у овим селима били су лучоноше прогреса, носиоци напредних идеја, радили су активно на просвјећивању народа и унапређењу личких села. Они су оставили дубоки траг у историји ових села, образовали су младе генерације, које су се из ових села винуле у свијет науке широм свијета на понос својих коријена.

    Све културно – просвјетне активности у овим селима све до изградње културно – просвјетног дома у Дивоселу (Дом Краљевића Андреја 1931. године), одвијеле су се у школама.
    Ова три села имала су своје обичаје који су стари колико и народ. У Дивоселу, Читлуку и Орницама и широј околини по обичајима се живјело, женило и удавало, рађало, крстило и умирало. По обичајима су дјеца васпитавана, обичаји су се преносили са кољена на кољено.
    Сама близина Госпића као највећег мјеста у Лици са развијеним школством, школовање Дивосељана, Читлучана и Орничана на вишим и високим школама и војним академијама, допринијело је томе да је у ова три села спорт и физичка култура био на завидном нивоу. Посебан допринос развоју спорта и физичке културе дали су просвјетни радници ових села, ђаци и студенти који су схватили да се гесло „здрав дух у здравом тијелу“ може остварити једино кроз развој физичке културе народа.
    Школовање преко Привредника
    Преко Привредника су се школовала сиромашна, али талентована сељачка дјеца за разне занате и трговачке послове. Из ова три села ишколовало се 198 младих људи, занатлија свих профила, од тога из Дивосела 157, Читлука 34 и Орница 7. Ова школована младост враћала се у већа мјеста у Хрватској гдје је дала огроман допринос економском и интелектуалном развоју ових средина. У урбаним центрима, као што је био Госпић, носиоци развоја су били бројни трговци те разни обртници, управо они који су се обучени враћали у свој завичај, да му помогну да се извуче из „заосталости“. Ницали су нови привредни објекти, трговине и занатске радње, стварала се у Госпићу једна интелектуална елита, која је давала печат развоју овог краја, што је имало великог одраза на становништво ових села.
    Солунски добровољци Дивосела, Читлука и Орница
    Солунски добровољци Дивосела, Читлука и Орница, та плејада младих људи, расутих по свијету по рудницима, шумама и радилиштима Сјеверне и Јужне Америке, имала је своју отаџбину коју је у срцу носила и била спремна да се за њу бори у томе мутном времену свјетске катаклизме. Према до сада утврђеним подацима (прим. аутора) Дивосело је имало 132 добровољца на Солунском фронту, Читлук (лички) 18 и с. Орнице 5 добровољаца. Ова три села дала су 155 Солунских добровољаца, од којих су 23 са највишим одликовањима. Одликовања ових храбрих ратника, њихова храброст, јунаштво и свијетли примјер патриотизма, остаје као понос генерацијама Дивосељана, Читлучана и Орничана.
    Дивосело, Читлук и Орнице почетком 20. вијека
    Дивосело, Читлук и Орнице од самог насељавања чинили су једну цјелину, па им је и политички живот био одувијек заједнички. Тридесетих година 20. вијека ова села улазе у политички живот. Посебан тон томе политичком животу дале су млађе, школоване генерације Дивосела, Читлука и Орница, ђака госпићке класичне гимназије, учитељске школе, шегртских и других школа, студенти, учитељи, трговци и бројни чиновници запослени у Госпићу. Млади људи ових села, та нова интелигенција били су носиоци прогреса и напредних мисли, улазећи нагло у политички живот тридесетих година. Велики утјецај на младе људе ових села имала је госпићка гимназија и учитељска школа, посебно лијево оријентисани, истакнути професори, који су често и по казни премјештани у Госпић. Поред тога, било је доста професора који су досљедно проводили реакционарну политику режима.
    У Дивоселу је 1935. године основана партијска организација, која је до краја 1940. године имала 31 члана. Скојевска организација у Дивоселу формирана је 1936. године.
    Госпић је био административно – судски центар за читаву Лику. Био је и најјачи школски, културно – просвјетни, трговачки и комуникацијски центар.
    Тридесетих година у Госпићу се појављује усташка организација /клерофашистичка и терористичка организација, основана 1929.године/, која је имала велики утјецај на студенте и средњошколце Хрвате. У Госпићу су тада дјеловали адвокати Артуковић и Думанџић, који су држали ватрене говоре младим Хрватима, говоре пуне мржње према Србима, а Госпић им је био плодно тло. Усташки покрет у Хрватској је израз најшовинистичкијег дијела великохрватске политике.

    Уласком њемачких и талијанских трупа у Југославију, усташе у Загребу, под њиховим окриљем проглашавају НДХ 10. априла 1941. године. Усташе су одмах по оснивању НДХ почеле заводити страховладу, терор и злочине над српским народом Дивосела, Читлука и Орница, српским селима Лике. У свим српским селима одмах постављају своје повјеренике, људе усташке идеологије. У свако српско село, а нарочито у она села која су била „опасна по њихов режим“ постављали су посаде од 30 – 50 наоружаних усташа. Та посада називала се „усташки стан“.

    Усташки стан у Дивоселу – покољи у српским селима

    У Дивоселу је 7. 6.1941. године формиран усташки стан, смјештен у згради основне школе. Одмах су почела хапшења, одвођења и убиства угледнијих људи у селу: учитеља, свештеника, трговаца, ђака, студената… Хапсе их у кућама, на њивама, косце на ливадама, ђаке у школама, све с реда… Ко је ухапшен и доведен у усташки стан, тај се жив није вратио. За усташе у Госпићу ова три села била су опасна будући је у овим селима било доста средњошколске омладине, ђака, студената, напредних сељака и сеоске омаладине лијево оријентисане. Знале су госпићке усташе и за комунисте Дивосела, Читлука и Орница, који су им били велика опасност за њихов рад и опстанак усташког режима. У граду Госпићу хапсе све угледније Србе, међу њима 34 из Дивосела, Читлука и Орница. Већина их је одведена и ликвидирана у логору Јадовно, односно у госпићкој казнионици. Капитулацијом бивше југословенске војске пало је у њемачко-талијанско заробљеништво 65 младих људи из ова три села, који су углавном били на одслужењу војног рока, односно краљевој војсци. Преживјели из ових логора, који су се враћали 1946. године, враћали су се у своја пуста села, гдје нажалост, већина није пронашла своје породице.
    Усташка власт преко својих повјереника крстари селима, хапси готово све мушкарце од 16 година старости и даље, без обзира на имовно стање, друштвени положај и политичку опредјељеност. Присутна су бројна и масовна хапшења; формирање сабирних и концентрационих логора и губилишта као што су Госпић, Јадовно, Слано и Метајна на отоку Пагу, Јањча…
    Дивосело, Читлук, Орнице, Почитељ, Медак, Липе, Острвица, Широка Кула, Барлете, Вребац, Могорић, Плоча, Смиљан (српски дио) и остала српска села госпићког котара, усташка власт НДХ је подвргла тоталној ликвидацији, уништавању и етничком чишћењу.
    Српско село Липе, у непосредној близини Госпића, нападнуто је 1. августа 1941. године. Тога дана усташе су побиле преко 30 људи, махом жена и дјеце. Наредних дана убили су свакога кога су ухватили живог /српске породице Кекић и Рабатић/, ко би се појавио код куће или изашао из склоништа. Послије ових усташких оргија замро је сваки живот у овоме селу. Од 93 погинула у селу Липе, 52 их је заклано или убијено у селу 1. и 2.августа 1941.године на православни празник св. Илију. Од 93 погинулух, 29 су била дјеца.
    Српска села смиљанске општине нападнута су 2. августа 1941. године на св. Илију. Злочиначки усташки одред добио је задатак да ликвидира све српско становништво засеока: Заблате, Богданића, Смиљана, Смиљанског поља, Љутаче и Селишта. Ова звјерска акција усташа трајала је 4 – 5 дана и у њој су усташки злочинци убили 590 Срба, одраслих мушкараца, жена и дјеце. Ликвидације су вршене на најзвјерскији начин, од спаљивања у кућама до клања и убијања маљевима.
    Усташки терор ширио се муњевитом брзином. У Дивоселу је 2. августа 1941. године на збору мјештана донијета одлука да се диже устанак против усташке власти, да се изабере народна власт, да се нападне усташки стан у згради основне школе и да се изврши евакуација села. Овај састанак у Јанковом борику у Дивоселу био је „дио устаничког покрета, који је већ био захватио и друге крајеве Лике и Хрватске /углавном српска мјеста/. Према одлуци збора у Јанковом борику, народ Дивосела, Читлука и Орница евакуисан је из својих кућа у подножје Велебита: Дебелу главицу, увалу Крушковаче, Дренац, обронке Велебита изнад Великог и Малог Краја. Евакуација народа Дивосела, Читлука и Орница завршена је 3. августа 1941. године, па је Одбор за припрему устанка ужурбано радио на самим припремама за напад на усташки стан у школи.
    Напад на усташки стан у школи почео је 4. августа 1941. године у 2 сата послије поноћи. У овом нападу на усташки стан Дивосело је имало 3 погинула борца и 2 рањена.
    Паљење школе и уништење усташког стана, истјеривање усташа из Дивосела, народ у збјегу је примио са одушевљењем, али и са стрепњом што ће се даље догађати. Нападом на усташки стан у школи у Дивоселу, ова три села исписала су своју прву ратну страницу ослободилачке борбе у овом подвелебитском крају. Организатори устанка и сам народ у збјегу у Велебиту плашио се одмазде и репресалија усташке власти због напада на усташку посаду у школи.
    Стоји чињеница да је план ликвидације српског народа на овим просторима „скројен много раније“ него што су настали герилски одреди у овом крају. То је очито видљиво да је акција ликвидације и геноцида над српским народом проведена и на просторима гдје није било ниједног герилског одреда као што су општине Смиљан и Перушић.
    Покољ у Дивоселу

    У току ноћи 4/5. августа 1941. године усташе су под заштитом ноћи пребациле на Мали Аланак /Дивосело/ једну усташку бојну /без једне чете/, под заповједништвом Ивана Девчића – Пивца, која је имала задатак ликвидацију и уништење збјега у Крушковачама. Бојна је кренула са Аланка преко Дулибе у напад на збјег у Крушковачама. Једна сатнија /чета/, са којом су били одреди наоружаних цивила, кретала се преко Рибника и преко поља ка Читлуку. Чета је добила задатак да се споји са бојном, која се кретала са Аланка и споји обруч око Крушковача. Бојне су водили усташе, мјештани Аланка, комшије Дивосељана који су познавали ове терене и готово све своје комшије у збјегу. Већина усташа и цивила је била из сусједних хрватских села, тако да им је сваки кутак Велебита био познат, а ријетки преживјели из збјега су препознали своје дојучерашње комшије. До данас није никоме јасно што је то „натјерало“ дојучерашње комшије, са којима су се кумили, женили, ишли на славе, свадбе, косили ливаде, заједно сједили у школским клупама, да крену путем најтежег злочина према свом комшијском, српском народу…
    План окружења и уништења збјега у Крушковачама сачињен је у стожеру /штабу/ Личког здруга у Госпићу. Према сачињеном плану требало је опколити и окружити збјег до сванућа, у току ноћи, а сам напад и ликвидација збјега да почне у зору, у само свитање. Остала је тајна, није до краја истражено, /а нити је ко истраживао/, ко је био водич овим усташким бојнама, ко је довео кроз мрак и шуму ове крволоке, који су починили највећи злочин у једном дану у току 2. свјетског рата…
    Организатори устанка у Дивоселу нису очекивали нити предвиђали напад са Аланка. Претпоставка је била да ће усташе, уколико крену у напад, кренути пољем од Госпића преко Билаја и Рибника. Осматрачи са Дебеле главице јављали су да горе српска села у околици Госпића. Село Широка Кула било је сво у пламену, српска села у околици Госпића редом су паљена и уништавана. Видио се огроман пламен, као да небо гори. Нестајала су српска села једно за другим, нестајала су у пламену који се стравично оцртавао у тмурној и облачној ноћи 4/5 августа 1941. године. Према томе куда се појављивала ватра и пламен, могао се одредити правац кретања усташких хорди. Сматрајући да усташе неће нападати из правца Аланка, тај правац је био слабо контролисан и осматран.
    Народ је у логору углавном спавао. Ноћ је била тамна, падала је киша, пред зору је почела падати јаче, која је још више загорчала последње тренутке народа, чији су часови били на измаку, која је гасила ватре које су још увијек тињале.
    „Одједном плануше пушке, најприје мало подаље, а затим сасвим близу. Заштекташе и пушкомитраљези. Свјетлећи меци испараше ноћ. Наста пакао. Све се проломи. Навалила је цијела усташка бојна са Аланка на челу са злогласним Девчићем. Логором се проломи кукњава, плач и вриска дјеце, жена, вика људи, рика говеда, рзање коња, настаде прави пакао. Бијегом се спасавао само голи живот. Људи су трчали куда је ко знао и умио“.[2]
    У Крушковачама се чуо само јаук, вриска, кукњава, плач. Клање недужне дјеце, жена, стараца, сваког живог бића на кога су наишли. Клали су и убијали све пред собом од нерођеног дјетета у мајчиној утроби до „старачког штапа“. Клање и убијање недужног народа трајало је око један сат. Било је силовито. Усташе су међусобно говорили и командовали: „Не пуцајте, сами ћемо себе убијати. Кољите све одреда. Не остављајте никога“. Живе су натјеравали да легну потрбушке, а потом их кроз леђа пробадали бајонетама. Највише су настрадала мала дјеца са родитељима који нису остављали своју дјецу и старији народ. У овом усташком паклу заувијек су остале на Крушковачама читаве породице, родитељи и дјеца.
    У току читавог дана 5. августа 1941. године усташе су темељито претресале све шумарке око Крушковача. Поклали су све што су живо нашли. Несрећни људи у безумној паници бјежали су из овога пакла куд год је ко знао и могао, завлачили се у густо грмље, вододерине, брине, јарке, потоке, спасавао се голи живот…
    Усташка бојна која се кретала из Госпића преко Рибника ка Читлуку мало је временски закаснила, нису стигли на вријеме запосјести положаје и тако затворити круг око збјега, /нису била затворена „клијешта“ око збјега/, па је накратко остао слободан, незатворен, нетучен простор у правцу Почитеља. Један мањи дио људи успио је побјећи дохвативши се Велебита и пребацити у Почитељску дулибу.
    Стотине и стотине мртвих, читаве породице, потоци и локве крви, понеки још мало живи, недоклани, рањени, слика је Крушковача што су ови монструми учинили над својим комшијама Србима. Призор је био стравичан. На све стране су лежали мртви на хрпама као снопље. Леш до леша, гомиле лешева на сваком кораку, читаве породице лежале су заклане на хрпама, иживљавање на несрећном народу, оргијање усташа и претварање незапамћеног злочина у слављенички ритуал, вршење звјерстава плански и свјесно, слика је службене политике НДХ, слика је злочина за који послије рата нико није одговарао.
    Дивосело, Читлук и Орнице ушли су у историју као највећа стратишта и гробница српског народа 5. августа 1941. године. „Ни на једном стратишту у Лици, па ни једног датума у току 2. свјетског рата није пало толико жртава као у Дивоселу. И не само по броју жртава, него и бестијалности и злочиначкој страсти каквом је почињен“.[3]
    У времену од 5 – 10. августа 1941. године убијена су 763 Дивосељана, међу којима је било 384 дјеце од колијевке до 15. године старости, предшколске дјеце, ђака основне школе Дивосело, шегртских школа, ђака учитељске школе и гимназије. Здрав људски разум не може схватити, каква је то држава и власт, која је под маском да они само хапсе „комунисте и четнике“ клала, убијала, вјешала и спаљивала невину дјецу. То је био геноцид и етничко чишћење. Када су ријетки, преживјели Дивосељани, послије покоља у Крушковачама, „остатак незакланог народа“, почели да се враћају својим кућама, након стравичних лутања беспућима Велебита, да траже и проналазе своје рођене, наилазили су на спаљене куће и остатке спаљених људских костура, наилазили су на језиве призоре. Једини свједоци ових монструозних усташких злочина у Дивоселу били су остаци недогорјелих људских костура, нађених на згариштима попаљених кућа и господарских објеката.
    Према злочинима који су рађени над овим недужним народом, које су чиниле хрватске усташе 1941. године блиједе слике Дантеовог пакла.
    У логору Јадовно убијено је:

    – Мјештана Дивосела 85
    – Мјештана Читлука 11
    – Мјештана села Орнице 4

    У Мацолину јаму на Јанчи – Личко Лешће убијено је и бачено:

    – Мјештана Дивосела 7

    Спаљено живих људи:

    – Мјештана Дивосела 29
    – Мјештана Читлука 1
    Дивосељани убијени и бачени у Јарчју јаму на Аланку (Оланку) – Велебит:

    – Мјештани Дивосела 65

    Крашка јама Дупчан код Рибника:
    – Мјештани Дивосела 1

    Мјештани Дивосела,Читлика и Орница убијени у с. Шибуљина /Шибуљна/ – Подгорје 07. аугуста 1941. године и у логору Слано на отоку Пагу:

    – Мјештани Дивосела 78
    – Мјештани Читлука и Орница 17
    – Мјештани Дивосела убијени у логору Слано 1

    Мјештани Дивосела објешени у Госпићу 33
    Мјештани Читлука објешени у Госпићу 5
    Мјештани с. Липе објешени у Госпићу 7

    Погинули борци и официри Дивосела, Читлука и Орница:

    – Дивосело 138
    – Читлук 22
    – Орнице 12

    Сви они су испољили невиђен хероизам, без изузетка као борци, командири, односно команданти партизанских јединица. Они су се нашли у редовима великих борбених јединица, на ратиштима широм Југославије, од Дивосела, Козаре, Неретве, Сутјеске, Тјентишта, ослобађања Београда, Сремског фронта до Трста, слиједили су храбре, јуначке подвиге својих предака, јунака са Бобаре, Солунског фронта… Они нису стигли послати поруку, нити им је уписан епитаф: „Путниче, јави Дивосељанима… “.
    Сви они су хероји без изузетка.

    Погинули мјештани Дивосела, Читлука и Орница – жртве погрома усташке НДХ у времену од 1941 – 1945.године – цивили, жртве геноцида и етничког чишћења:

    – Дивосело 1155
    – Читлук и Орнице 148

    Мјештани Дивосела – жртве цивилне власти Дивосела 14
    Мјештани Читлука – жртве цивилне власти Читлука 5

    Укупно погинулих мјештана Дивосела, Читлука и Орница у времену од 1941 – 1945. године, бораца и цивила 1494.

    О трагедији ових села мало се писало у послијератним документима. Писало се углавном уопштено, писало се и говорило да је то „дјело“ фашистичких окупатора и њихових слугу, писало се по „наруџби“ службене политике, како би по томе с временом „пала патина“ времена. Само су ријетки интелектуалци Дивосела и Читлука оставили писане трагове о највећој трагедији овога народа од насељавања ових крајева. На подизаним, скромним споменицима писало се да су то жртве фашистичког терора, да су положили своје животе на олтар домовине за слободу, да су пали невини, писали су се уопштени стихови и цитати познатих пјесника, а да се није писало ко је извршио злочин и ко су злочинци. Ако се неко касније „усудио“ написати на приватном споменику да су злочин починиле хрватске усташе, тај је био касније означен као шовиниста и националиста. Ови злочини остаће заувијек тамне мрље у историји цивилизације човјечанства. Потомци Дивосељана, Читлучана и Орничана никада неће заборавити ове гнусне злочине, а да ли ће истина о овим злочинима остати у памћењу садашњих и будућих покољења, зависи од нас. Они треба да служе као опомена свакоме, за сва времена и не би смјели бити заборављени док је год људског рода.

    Дивосело је изњедрило два народна хероја: Наду Димић и Милу Почуча, и три генерала: Вујновић Богдана, Димић Вељка и Лончар Здравка.

    Носиоци партизанске Споменице 1941. године:

    – Дивосело 84
    – Читлук 13
    – Орнице 6

    Према државном попису становника 1931.године ова три села су имала како слиједи:
    – Дивосело 1931.год. 2164 становника 1948.год. 679 становника
    – Читлук 1931.год. 570 становника 1948.год. 344 становника
    – Орнице 1931.год. 164 становника 1948.год 96 становника

    Ово је наш дивоселски Јад Вашем, мјесто нашег највећег страдања…

    У ова три села погинуло је у 2. свјетском рату 1494 становника или 51,55% /Дивосело – погинулих 1307 мјештана или 60,30%, мјештана Читлука и Орница 187 или 25,47%/. Иза разарања у овом ратном паклу остала су само црна згаришта и остаци темеља некадашњих породичних домаћинстава /80 кућа је мртвим коцем затворено/. Преживјели Дивосељани, Читлучани и Орничани вратили су се послије четири године „војевања“ на своја огњишта. Огњишта више није било. Све је то било једно велико згариште. Неке породице су због туге за изгубљеном дјецом и страдалим породицама заувијек напустиле ова села и отишле у неповрат.
    Српски народ у Хрватској, који је „носио“ борбу против фашизма у 2. свјетском рату на просторима Републике Хрватске, који је комплетан ушао у 2. свјетски рат и претрпио огромне жртве, живио је у тоталној заблуди сматрајући да је 2. свјетски рат завршен 1945. године и да су својим масовним учешћем у НОБ-у, као антифашисти, увелико допринијели да Република Хрватска буде на страни побједника, антифашиста, иако је огромна већина Хрвата била на страни фашистичке политике све до капитулације Италије. Прећутано је да су Срби у Хрватској изнијели тај покрет уз огромне жртве, а Хрвати су се дјеломично укључивали када је и посљедњем њемачком генералу било јасно да губе рат.

    Дивосело, Читлук и Орнице деведесетих година 20. вијека

    Исту судбину доживио је српски народ ових села и 1991. године. Поруке хрватских политичара деведесетих година Србима у Хрватској (избацивање Срба као конститутивног народа из Устава Хрватске, злочини, минирање кућа, избацивање с посла…) биле су убојитије од оних које је слао поглавник Анте Павелић. Туђман је поруке антисрпства и националшовинизма, свога узора Анте Павелића, образлагао (вјероватно да би их српски народ лакше и боље разумио), на начин да је политика Анте Павелића „такођер израсла из вјековне тежње хрватског човјека за слободом и самосталношћу“. Туђман је августа 1991. године позвао Хрвате да буду спремни за рат, када је изјавио:
    „Српско питање у Хрватској бит ће ријешено тек онда, када број Срба сведемо на 3% у укупном пучанству. Ако дође до рата, ниједном Србину у Хрватској не гарантујем сигурност“.
    Српски народ у Хрватској, у устаничким крајевима питао се да ли су жртве у 1. и 2. свјетском рату биле узалудне. Посебно су се нашли у неприлици Срби у устаничким крајевима који су 1941. године доживјели геноцид и етничко чишћење.
    Хрватске војне формације су у времену од 1991. године до 1995. године поновиле исто оно што су чинили 1941.године. У Дивоселу, Читлуку и Орницама нема више народа, нема колијевке ни дјечјег плача, кућна огњишта зарасла у траву, све живо је или побијено или протјерано. У ова села више не стижу писма. Нити их ко шаље, нити их има ко да прими. Поштари више не долазе у ова села.
    Сви историјски и културни споменици су порушени, стамбени и господарски објекти, уништена инфраструктура. Када човјек дође у ова села, има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало, да је дошао у музеј геноцида на отвореном.
    Дивосело, Читлук и Орнице, три српска села општине Госпић етнички су очишћена 9. септембра 1993. године.
    Дана 9. септембра 1993. године Хрватска је изненада извршила агресију на српска, подвелебитска села јужно и југоисточно од Госпића: Дивосело, Читлук и Почитељ. Хрватска војска је у нападу на ова села убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционаре, спаљивала живе људе, пљачкала имовину, палила, минирала и рушила стамбене и господарске објекте. Потомци погинулих и убијених у Дивоселу, Читлуку и Почитељу су се поново суочили са насљедницима џелата њихових родитеља из 2. свјетског рата.
    „Акција хрватске војске имала је притом све карактеристике геноцида. Освојена села су спаљена са начелом операције „спржена земља“.[4] То је констатовао и командант Унпрофора, француски генерал Жан Кот ријечима: „Нисам нашао знака живота, ни људи ни животиња у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно“.
    У овој акцији хрватске војске погинуло је 30 мјештана Дивосела (2 тијела нису пронађена) и 12 мјештана Читлука (1 тијело није пронађено). Иако су ова села била под заштитом снага УН, може се констатовати да су они само констатовали чињенично стање, а обично су се повлачили са линије раздвајања дан раније. Српски народ, који су „штитили“, био је препуштен на милост и немилост усташким агресорима.

    У грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995. године погинуло је како слиједи:
    – Мјештани Дивосела 75
    – Мјештани Читлука 20

    Мјештани ових села погинули су у етничком чишћењу града Госпића, упадом диверзантских група и агресијом на Дивосело, Читлук, Орнице…
    Не пада снијег, да покрије бријег…

    Данас, у Дивоселу, Читлуку и Орницама нема народа. Само преко љета дође понека породица да обиђе гробља и осјети мирис родног огњишта, којег тамо више нема…
    Високо на небу, изнад Дивосела, Читлука и Орница виде се само слободарски орлови, који се вину високо у небо, у висине, гордо закликћу и нестану…
    Ништа више није, као што је било некада… Камо среће да потомци овог храброг народа не доживе страхоте рата и да рата никада не буде. Стоји истина да су се избјегли и прогнани из ових села у Србији осјећали слободно и сигурни. Слобода је ствар без цијене и изнад сваке вриједности. Носталгија за завичајем је увијек присутна. Млађе генерације су се потпуно интегрисале у Србији као и бројне породице у иностранству (преко 40 породица, гдје остају вјечито неукорјењени, сањајући снове на своме матерњем језику), а како вријеме пролази, носталгије је све мање. Вјетрови судбине разнијели су искре са порушених огњишта по читавом свијету.
    Вријеме лијечи сваку рану, реалност је пролазна, али се завичај и родно огњиште никада не заборавља. Да бисмо живјели у садашњости, морамо бити окренути ка будућности, прошлост одлази у историју која се не смије заборавити.

    Иста судбина задесила је и остала српска села Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Западне Славоније…

    /Подаци из књиге: Миле Рајчевић: Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању/
    Миле Рајчевић, проф.

    ЛИТЕРАТУРА, ИЗВОРИ:
    [1] Стари српски записи и натписи, Књига I, 1902.
    [2] Разговор аутора текста са преживјелим у покољу у Крушковачама.
    [3] Гојко Везмар: Усташко – окупаторски злочини у Лици 1941 – 1945.г, стр.170.
    [4] Мр Милисав Секулић: Книн је пао у Београду, стр. 78.