Običaji: Mokro i šišano kumstvo

18 komentara

1. 9. jun 2013. u 14:34

   Anonimno

   *** Biti prijatelj Bogu svom *** Duša,duh i telo,sve je Božje delo * Malo po malo,zbog sebe pre svega,ja jesam,oprostiti i osobi što rekla si,ili rekao si da nikada mogao,ili mogla oprostiti nebi;ovako nešto predivno je u očima Božjim * Nema ljubavi veće od ovog : ~ položiti život za prijatelja svog ~ * Nečije srce je slomljeno zbog sela mog,a možda je to samo bol moj * Ovaj proces nije loš,imajuci blagi podliv ispod oka svog,biti u verovanju,jeste od prijatelja savršenog * Ja učiniti malo mogu tog,podeliti s tobom Isusa svog,a iskanjem očekivati isceljenje,zaborav i oprost,makar osobi jednoj * Na oči gleda čovek,u srce gleda Bog ; uvek sam s tobom sine moj * Pored zdravlja,radosti i sreće,od srca svog,želim ti da ostaneš uspešno nenadvladiv(a) u poslu i životu svom * Voli vas na nebu Otac i Bog *

   Odgovori

2. 25. septembar 2016. u 16:34

   vojislav ananić

   «ŠTA PREDSTAVLJA KUMSTVO KOD SRBA»

   Kumstvo je veoma star običaj u našem narodu, a kum se izuzetno poštuje. Potiče iz davnih vremena, a proistekao je iz potrebe da se nađu poverljivi ljudi, prijatelji koji će uvek priteći u pomoć i u koji se ima bezgranično povrenje. Iz Svetog Pisma je poznat Sveti Jovan Krstitelj koji je čin Krštenja obavljao u reci i on se smatra zaštitnikom kumstva.
   Postoji nekoliko oblika kumstva: kršteno, venčano, šišano i kumstvo iz nevolje. Najviše se ceni kumstvo prilikom Krštenja, uz poseban ceremonijal u Crkvi i u kući. Kum po Krštenju je za vek vekova, nasleđuje se i po pravilu se takvo kumstvo nikada ne raskida.

   U nekim selima kumstvo se nasleđuje i prenosi sa kolena na koleno. Novije generacije neće znati pravu istinu ko je od predaka prvi sklopio kumstvo, samo je važno da se tradicija nastavi.

   Kum je ujedno i svedok pred Bogom i ljudima. On krsti ili venčava sve dok ga u tome ne nasledi sin i za sve to vreme on je kao rod rođeni. Kum se voli i poštuje kao najbliži rođak i spreman je da pomogne u rešavanju mnogih problema i nevolja, a poznat je i običaj da se kumu daje, sa velikim poverenjem, čitava kuća na čuvanje, ukoliko se mora otići na dug i dalek put.

   Nasledno kumstvo može da se zameni samo u slučaju kada mladenci nemaju decu ili kada kum umre.

   Kad se rodi dete koje sporo napreduje, kolevka se iznese pred kuću ili na raskršće i okrene se prema istoku, majka se sakrije, a ko prvi naiđe, okreće kolevku prema zapadu, makazama odseče pramen kose, izgovri ime i postaje “šišani”kum. Čim se izgovori ime, majka se klanja kumu i ovo drugo ime, odnosno ime koje je dao “šišani” kum, ostaje ravnopravno i nosi se do kraja života. U nekim krajevima kum je i mentor detetu koje krsti, tj. prati ga i usmerava kroz život.

   Kum je najpoštovanije ime: „Kad prođeš kraj kumove njive, pazi nemoj i prašinu sa tog mesta da poneseš, nego istresi obuću“.

   Odgovori

3. 13. decembar 2016. u 15:57

   vojislav ananić

   KVADRATURA KRUGA (13. 12.2016) – KUMSTVO

   https://www.youtube.com/watch?v=DRJBmUWlerA

   Odgovori

4. 18. februar 2017. u 12:14

   vojislav ananić

   STARI SVAT na srpskoj slavi

   http://srbi.ca/tag/svadba/

   Odgovori

   • 28. jun 2017. u 09:28

     vojislav ananić

     BANATSKA SVADBA

     Vreme lepo, Bože dragi, ta valda tako može da bude samo u Banatu. I to ne u bilo kom delu njegovom, nego baš tamo na sever, blizu granice sa Rumunijom. Kažu da je to nekad bilo sve u istoj državi, a posle nas podelili. Bilo kako bilo, i jedni i drugi se zdravo jako trude da sačuvaju svoje običaje, nošnju, igre i muziku. Al’ opet, ne može se živiti samo po starom. Tako i međ’ nji sve više prodire ovaj novi duh vremena.
     Sve do skora, sva seoska mladež navikla da se tako o prazniku nekom, okupi viš’ crkvene porte, pa se tamo gledaju, onako krišom, ispod oka, da i’ mama ili neko iz komšiluka ne otkrije. A selo banatsko k’o i svako. Proširi se vest, i ondak, eto ti belaja. Može ti mama il’ baba (otac) zabraniti da drugi put iziđeš. I šta ondak? Da ti pukne srce u tebeka, jer ne možeš da vidiš onog za kim srce žudi. Tako vreme bilo. Ako baba šta načuje, iju, ondak njenoj mami!
     Elem, stignu tako do pred portu lepa Čarna i njene drugarice Sara i Anka. A tamo, i momaka i devojaka sila Božja! I ne mo’š ti tu reći ko je lepše obučen. Na devojkama fine ‘aljine i plisirane suknje na falte. Ta, matere nji’ove bi i’ odenule samo tako i često bi im kupovale da očevi ni ne znaju. Za oto, nisu žalile para, jer je baš nji’ova morala biti najlepša. Isto tako i kod momaka. I na njima sve gospodska odela. Šešir malo nakrivljen u stranu, a na nogama one lakovane cipele, što samo škripućedu. Tako odeveni po najnovijoj svetskoj modi, šetkali bi k’o paunovi i merkali devojke. Panta gazda Aksin, samo što ne raširi rep, da pokaže svu svoju lepotu i bogatstvo. Odma’ uz njega, Krstan i Gruja, dva drugara njegova, isto tako nagizdani. Najpre kobajagi naprave koji krug po porti da bi se pokazali, ali i bacili oko na neku od pridošli’ devojaka.
     E, ondak, među nji’ dolazi ‘armunikaš Sredoje. Nekada je to bio gajdaš Pera, ali on siroma’ oč’o na onaj svet pa ga sad zamenjuje Sredoje. Čim zasvira ‘armunika, svi se brže bolje hvataju u kolo. Opleli svi sitno nožicama, a neka od oni’ slobodniji’ devojaka podvriskuje, pa se tako takmiče među sobom i nadigravaju.
     Već danima po selu kruži priča da će se Čarna udati za Pantu. Ta, ne mo’š ti od sela ništa sakriti. Ne prođe otad mnogo vremena, i puče glas da se Čarna verila za Pantu. To iznenadi sve, jer nisu čuli da je bila veridba. Sadeka, ne bi gazda Aksentije kao starinski domaćin, ni dozvolio da se deca uzmu a da sve ne bude po protokolu. Ima njega jedinca i ‘oće da mu napravi tak’u svadbu da se o njoj priča ne samo u selu, nego i u čitavoj okolini. Da se pamti i priča kad je gazda Aksa ženio svog naslednika. I tako, svašta zvocale seoske alapače. Kako to da niko nije čuo za veridbu?
     „Ta, ju, nije valda…“ poče odma’ seoska torokuša Ikonija. Nije trebala ni da završi ono što je ‘tela da kaže, a ostale njene druge nastaviše da šire vest dalje i da svaka još nešto pridodaje. I tako, pukla bruka bez razloga. A deca se sama verila. Hteo Panta da iznenadi svoga babu. Ionako mu je stalno govorio da mu je vreme za ženidbu, da u tako veliku i bogatu kuću treba više društva za rad, a hoće, kaže, da već bude i deda. Sve su mu komšije iako mnogo siromašnije, otkad već postale dede. Ta, nije on najgori čovek u selu niti se na Boga kamenjem bacao. Malo se, k’o, ljutio na svog derana što je tako uradio. Otkad je sveta i veka, znalo se da prvo ide veridba. Ovako, ispalo k’o da nije imao novaca da veridbu obavi. No, posle te male grdnje, bi mu ipak milo i već je počeo sa svojom Dostanom da razgovara o svadbi i o njenoj pripremi. Zna se, svadba mora da bude bogata, ta neće oni sad žaliti novaca za svog jedinca. A, mora se o njoj i pričati za duga vremena. Sreća zakucala i na njihova vrata!
     Dogovorili se prijarelj Aksentije i prijatelj Relja da svadba bude tamo već s početka jeseni i oni pozivači na svadbu se već dali na posao. Njih nekoliko s mladoženjine strane, lepo obučeni, s ruzmarinom za šeširom, nose okićenu čuturu sa koje vise peškiri što su ih dobili od onih kod kojih su već bili. Jedan od njih prebacio torbu s ponudama preko leđa i tako idu „šorom“ i pevaju:
     „Selom idu kićeni svatovi,
     selom idu te selo vesele,
     a najviše đuvegijinu majku.
     A kako je ne bi veselili,
     Kad joj vode prelepu devojku,
     Kad joj vode odmenu u radu“.
     Čim završe s otom pesmom, a oni odmah započinju novu:
     „Jesen stiže, dunjo moja, jesen rana!
     Od jeseni do jeseni,
     sve se selo već iženi.
     Od jeseni begaj k meni,
     Dunjo moja, ne varaj jarana“…
     Sredoje razvlači onu njegovu ‘armuniku i kad dođu u avliju onog koga treba da pozivaju, zasvira iz sve snage „Svatovac“, a ukućani se ustrčali pred njih da ih dočekaju. Domaćin ih poziva unutra da ih nečim počasti, a oni k’o odbijaju i kažu da su kod njega došli da on nazdravi. Krstan mu pruža onu šrenu čuturu i govori:
     „Pozdravio te gazda Aksentije. Ženi Pantu pa te poziva da mu dođeš ondak i ondak“.
     Domaćin se prekrsti pa otpije i sve briše brkove rukavom i daje čuturu svojoj sosi da je zakiti s peškirom. A o pojas mu samo landara onaj veliki ključ od podruma, da se vidi da je on gazda u tom domaćinstvu. A kada bude sinu predavao starešinstvo, daće mu i taj ključ.
     Pozivači žure dalje da stignu i kod ostalih čak u one druge šorove koji se nalaze na drugi kraj sela. Opet se na izlasku začuje Sredojina ‘armunika, a momci pevaju:
     „Magla pala, magla pala, hej!
     Biser rosa pokazala
     jorgovan, jorgovan.
     Odbi se grana od jorgovana,
     i naša moma od svoje majke.
     Vrati se momo, majka te zove,
     majka te zove, košulju daje“…
     E, isto tako je bilo i kod Relje Saboljeva, s otom razlikom, što tamo u svatove pozivaju Čarnine drugarice. Sara nosi onu ukrašenu čuturu, a Velinka i Despina torbicu. Istina, nemaju ‘armunikaša da ih prati, ali zato mladina drugarica Anka uzela gitaru u ruke pa tambura a devojke pevaju.
     „Kukuruzi već se beru…haj, haj!
     Kukuruzi već se beru,
     a šta radiš, moj dilberu?
     Šta čekaš, šta misliš,
     što se ne ženiš?
     Darove sam pripremila…haj, haj!
     Darove sam pripremila
     i ruzmarin rasadila…
     Šta čekaš, šta misliš,
     što me ne prosiš?“…
     Kad, opet, odu kod drugih da ih pozivaju u svadbu njihove drugarice Čarne, opet bruji gitara, al’ sadeka pevaju drugu pesmu:
     „Đuvegije, di ste da ste,
     ‘tela bi’ da znam, ‘tela bi da znam,
     na sve strane glase dajte:
     ‘Oću da s’ udam!
     I moja mi veli nana:
     nemoj ‘ćeri, gubit’ dana,
     već gledaj kome da te dam“…
     Sve su one vesele i samo se kikoću i zadirkuju one devojke na koje usput naiđu, da je vreme da se i kod njih peva o dilberu.
     Ala vreme leti! Sve se više bliži dan velike svadbe. Nema tu šta, obadve kuće gazdinske, i ne sme ništa da oku izmakne ni budućem svekru Aksentiju Stojinu, a ni tastu Relji Saboljevu. Kum će biti još iz starog kumstva, Bogdan Rajin, stari svat Miša Mikin, a dever, mladoženjin brat od strica Toša Stojin. Zna se odavnina da je kum glava svadbe i njegova se reč tu najvećma poštuje jer on brine o svemu dok ne preda mladu deveru. A starojkova se sluša da se sva kumova naređenja uvaže. Znači, kum je ovde zakonodavna, a starojko izvršna vlast. I deverov posao se zna, da se pobrine za venac i šlajer. Ta, ju, Bože, umalo da zboravimo i na ulogu onoga koga zovu žarač i koji ima najgori posao. Da svima na svadbi pokaže i glasno kaže ko je šta od svata doneo za poklon. Pa, de, da se tudeka neko osramoti pa da celo selo posle priča o njemu kako je cicija. Ta uloga žarača, pripala je Stevi Drotošu. Već ga svi poznaju da sve zna o svakom u selu, da je vešt da nekoga i osramoti, al’ sve to kao u šali da ispadne.
     Bogami, dan za danom, i dođe i poslednje momačko veče, kad se mladoženja rastaje od raspojasane mladosti i momkovanja. Svi pozvani momci dobro natežu iz onih fićoka i olbi, a Panta najvećma. Pevaju momci i kere se, a mladoženja malo peva, a malo mu dođe i da zaplače. Nikad više kao dosad. Cijuče ona struna na Pajinom ćemanetu, a Ćira samo duma u svoj begeš.
     Kod Relje Saboljeva još gore. Skupile se sve Čarnine drugarice da proslave njeno devojačko veče, ali su tu još i mati Dostana, strine, ujne, tetke i ko zna ko još od ženske rodbine. Neke udarile pa samo plaču što im Čarna sutra odlazi, ali su budućoj mladi ponajgore one ženturače od roda, koje, kao iskusne u svemu, sve klepeću Čarni kako da se ponaša kad u novi dom svoj uđe, kako pred ulazak u crkvu, kako na samom venčanju, kako da se što više svidi i đuvegiji i njegovima.
     Sutradan, odmah zorom, dok ni petao još nije kukuriknuo, gura Melanija laktom svoga gosu Aksentija da se diže iz kreveta. Došao i taj dan, da se već jedared obuče u paradno odelo koje je čuvao za taj dan. A i on se odmah digao i ustrčao. Te traži da mu donesu onu belu košulju, i veš, i čakšire, i reklu, i gospodske cipele, ali nigde da nađu šešir. Kao da je u zemlju propao. A on samo psuje onako banatski. Neko od dođoša čisto da napravi štimung, zapeva:
     „Blago nama evo našeg kuma“,
     ili
     „Nosi kuma gaćice na gumu“.
     U kući Relje Saboljeva svi se dali na posao, ali najvećma oko njega. A on viče na sav ženski rod u kući, kao da su mu one šta skrivile.
     „Pokazaću ja vama svima ko je gazda u ovoj kući, samo da se sve ovo svrši!“
     A tamo, u onoj prednjoj sobi, spuštene šalukatre na prozore jer lepu Čarnu oblače mati, tetka, strina, a to niko ne sme da gleda. To se zove „ubrađivanje nove mlade“. Pa im se jezici odrešili i samo klepeću i daju savete njihovoj Čarni. Da se dete tamo ne obruka. Usput i pevaju pesme:
     „Doleti beli cvetak iz vedra neba“,
     „Kad pođeš, Smiljo, u svetu crkvu“ i slične.
     Al’, eto ti, već se izdaleka čuje muzika, pesma i podvriskivanje. To mladoženjini dolaze po mladu. Pevaju pesmu
     „Prošetaj kume, tvoje je vreme,
     tvoje je vreme za polaženje.
     Diž’ se kume, diž’ se stari svate,
     vreme dođe valja putovati.
     Rano id’te, a rano i dođ’te,
     rano nama snaju dovedite.
     Nek donese Sunce u nedrima
     i Meseca u desnom rukavu“…
     Odmah za njom ide svatovac:
     “Svatovi uranili put izgubili.
     Devojka sreće i rukom maše:
     „Ovamo svati ja sam devojka.
     Njima govori:
     Ja sam devojka za vašeg momka,
     ovamo svati moji!
     Prstenovana, al’ nevenčana.
     Ovo su dvori moji,
     dvori matere baba moga.
     Ja sam devojka
     prstenovana
     a nevenčana.
     Još nije bio,
     prsten na ruci,
     venac na glavi.”
     Tek sad se svi ustrče Kapija je već odavno okićena i širom otvorena, na pendžerima upleteno cveće. Izlazi domaćin Relja sa svojom Dostanom tamo pred kapiju, da mile goste uvede unutra. Tu se cmaču, rukuju i pitaju za zdravlje, a Sredoje ‘armunikaš zapeva:
     „Aoj, Bogo, kazni moju priju,
     što mi pruža obraz, kod ustiju“…
     Kad konačno uđu u veliku sobu, deverko Toša traži snajku. Oni, šale radi, izvode nekog muškarca preobučenog u žensku odeću sa nekim kao šlajerom na glavi, a našminkali ga i narumenili da ga rođena žena ne bi poznala.
     Toša viče iz sveg glasa da to nije njegova snajka, već traži onu pravu. I, poče da je traži, gde su je sakrili. Kad otvori vrata susedne prostorije, tamo deveruše čuvaju uparađenu Čarnu, a on bi odmah da je izvede. Isprsi se mladin brat Joca da zaštiti svoju seju i kaže kako mlada mora da se otkupi. Tu se Toša odmah hvata za nabrekli šlajpik pa sve vadi one najsitnije novčanice. A svi viču da je to malo i da oni njihovu Čarnu ne daju za takvu siću. Raširi Toša malo više onaj šlajpik i isprsi se pošteno. ‘Armunikaš zapeva onu:
     „Izvedi, brale, seju za ruku“…
     A odmah zatim:
     „Lepu snašu izvedoše,
     svi je redom izljubiše,
     a meni je ne dadoše!
     Ej, tužan ja! Ej, siroma’ „…
     Čuju se i podvikivanja starijih žena:
     „Naša snaša k’o ikona lepa,
     Nije svaka ni ikona tak’a!
     Iju, ju, ju, ju, ju!“
     I tek ondak, Čarni prikače venac i nju preuze dever i sa njom polazi da sednu u kola i da idu sada njenoj drugoj kući. U stvari, neće odmah kući, nego najpre u crkvu. Ore se portom izmešani glasovi i pesma:
     „Met’la nogu na potegu,
     pa sve viče NEĆU,
     a na kuma namiguje
     da se kola kreću“…
     Kad tamo, puna porta naroda. Stariji ulaze, a ona deca ostadoše napolje da čekaju kuma. Napuni se crkva narodom i čim se Čarna pojavi, svi se okrenu da vide mladu. Ne mžeoš disati od onolika sveta i mirisa tamjana i sveća. Čarna malo pognula glavu kako i priliči smernoj devojci, a i neprijatno joj da su sve oči baš u nju uprte.
     Panta stao pred oltar, sa desne strane carskih dveri pa drži dve sveće ukrašene srpskom trobojkom. Iza njega kum Bogdan. Čarna i starojko su na levoj strani. Za vreme obručenja, dok su prilazili svešteniku, očepi malko Panta Čarninu cipelu, tek da pokaže ko će biti glavni ukući. Tu, odmah nasred crkve, na manjem stolu, bio čirak sa dve sveće, Evanđelje, dve krune, čaša s crnim vinom i marama. Kumovi uzimaju sveće, a pop Sreda mladencima vezuje ruke. Pođu oni onda oko stola, gospo’n popa ispred, mladenci onako s krunama na glavama i s vezanim rukama za njim, pa kumovi sa svećama. I tako tri puta a popa peva ono „na mnogaja leta“. Posle im odreši ruke i prinese im ustima čašu s vinom da malko srknu.
     Tek sad počnu da se tiskaju iz njih pogotovo devojke, jer koja uhvati venac, udaće se te godine. Pri izlasku iz crkve, zasviraju:
     „Kume, izgore ti kesa“…,
     a on sve baca one sitne metalne novce i dečurlija se gura da što više nakupi. Kažu da su to srećni novci.
     Čitava ta povorka od svatova kreće se ka mladinom novom domu, a tamo sve friško okrečeno, kapija ukrašena i širom otvorena. Čitavo dvorište popločano onom crvenom ciglom, što i priliči tako bogatoj paorskoj kući. Vode mladu, ali pre nego što će stupiti svojom nogom u dvorište, metli drveno korito do pola napunjenog vodom. Pružaju joj u ruke muško dete „nakonče“ da ga prenese. Pa joj dadnu neko rešeto da ga baci na krov kuće i tako je puste unutra.
     Onda ‘armunikaš Sredoje zasvira a svi ga prate:
     „Položi belo platno,
     premila svekrvo, Pantina majko,
     prostri platno da ti zlato šeta,
     nije zlato odavno poznato,
     već je zlato oskora postalo“…
     Odmah za njom nastave dalje:
     „Uđi, uđi, prelepa snajo
     desnom nogom u novu kuću.
     Što si tako tužna, nevesela?
     K’o da nemaš ni oca ni majke,
     k’o da nemaš brata ni sestricu.
     Baci brigu, baci tvoju tugu,
     pa razvedri to prelepo lice,
     te nam budi dobra i vesela.
     O’de imaš i oca i majku
     o’de imaš brata i sestricu“…
     U velikoj sobi, mladence smestili ispod ikone, a kuma do Pante, starojka do mlade. Dever je preko puta mladenaca, a onda ostali. Astali prepuni. A tamo, Bogo moj dragi, samo ptičijeg mleka što nema. Trešti muzika. Ima tu one prave malo jače ali bistre supe od mnogo fela živine, pa raznog pečenja, i vrućeg i hladnog. O kolačima da i ne divanimo. Ustrčali se oni što opslužuju goste, pa samo pitaju šta ko izvoli za piće pa im sipaju. Čuje se tako zdravo jako kako srču supu, valda čak i na sokak.
     Neko poče da lupa kašikom o tanjir i zove kuma da održi zdravicu. I on odma počne s onim:
     „Da Bog da, da se ovde okupimo i dogodine na krštenju“, a neko već diže uvis kolevku.
     Odmah za kumom, pozdravi svoje goste i stari domaćin kuće gazda Aksentije. Diže čašu i najpre nazdravi deci njihovoj a posle se zahvali svima što su došli na veselje.
     Mladenci otišli u onu gostinsku sobu da se slikaju s onima koji hoće da imaju uspomenu od njih.
     Tek, eto ti najednom Steve Drotoša koji namah poče uz šalu s prikazivanjem donetih darova. Bogami, znao i da osramoti one koji su tek neku sitnicu doneli. A oni čak tamo s one strane astala zdravo glasno viču da je to za nauk mladencima da štede, a ne zaoto što oni nemaju novaca za veći poklon.
     Dok se drugi još bore sa jelom i pićem, neki već ustaju i idu do mlade da je zovu na igru. E, to je moralo da se plati. I, kako su već čekali u red da dođu do mlade, već se vidilo da će Čarna sakupiti dosta novaca.
     A već u kasnu noć, mnogi počeli da se teturajući razilaze. I, opet se odnekuda pojavi Steva Drotoš koji hoće da podseti kuma da kaže svima da je došlo vreme da se raziđu i naređuje ‘armunikašu da svira onu:
     „Hajde, kume, skidaj vence,
     pa svedi mladence…
     Hajde, kume, sitni sati,
     a spava se i momku i mladi!“
     Na kraju, kad se svi počnu dizati, zasvira Sredoje „Rastanak“ pred vratima sobe gde su već otišli mladenci. Da i oni znaju šta im je raditi.
     Tamo, već u avliji, hoće kum da pokaže da je još uvek glavni, zakera da mu sve do avlijskih vrata ređaju stolicu po stolicu da ima gde da stane. Pa, tek zakorači, a vrati se na pređašnju stolicu. I furtom nešto traži da svi trče oko njega.
     Dođu konačno i do sokaka i kum siđe sa stolice. Krenu i on polako kući sa svojom vernom drugom Nevenkom. Završi se i to.

     Vojislav Ananić

     (Iz moje osme, poslednje knjige priča i zapisa „Poslednji ples“)

     Odgovori

5. 21. februar 2017. u 17:26

   vojislav ananić

   Kumstvo se ne odbija.
   http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/72294/evo-zasto-se-kumstvo-ne-odbija-kum-nije-dugme-greh-je-odbiti

   Odgovori

6. 21. februar 2017. u 17:29

   vojislav ananić

   Zašto mladoženja prenosi mladu preko praga?
   http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/93421/prenosenje-preko-praga

   Odgovori

7. 16. jun 2017. u 15:49

   vojislav ananić

   KUM, KUMSTVO – Reč kum je poznata svim slovenskim jezicima, a ustanova kumstva starija je od hrišćanstva. Crkva je prihvatila i sankcionisala ovu ustanovu. Ona je kod južnoslovenskih naroda nastala spajanjem narodnih paganskih elemenata i crkvenih obreda. Postoji kršteno, venčano i šišano kumstvo. Prvo je „mokro”, a druga dva su „suha”. Kršteno i venčano obavlja se po crkvenom ritualu, a šišano po narodnim običajima.
   Srednjovekovni srpski izvori sadrže malo podataka o hrišćanskoj ustanovi kumstva. Nema izričitih podataka o krštenom kumstvu. Doduše, Konstantin Porfirogenit svedoči da je bugarski vladar Simeon postao kum Gojnikovom sinu, članu najstarije srpske dinastije, koji je nosio hrišćansko ime Petar. Katakalon, vizantijski strateg u Dubrovniku, ponudio je knezu Stefanu Vojislavu da mu kumuje pri svetom krštenju sina. Kumstvo nije ostvareno jer su jedan drugom pripremali zamku. Vojislav se pokazao veštiji od stratega. I onim zamkama i mrežama kojima htede da ulovi, bi ulovljen, na sramotu Romeja, svedoči vizantijski pisac Kekavmen.
   Kraljica Jelena, majka kraljeva Dragutina i Milutina, izraz kum upotrebljava u širem, prenosnom smislu. Ona se dubrovačkom knezu Marinu Baduaru obraća kao sinu i kumu: Ljubovnomu mi sinu i kumu kraljevstva mi. Herceg Sgjepan Vukčić Kosača kumom naziva kneza Benka Gundulića. Herceg je aprila 1449. obavestio Dubrovačku opštinu da je primio sto osamnaest dukata koje je oporučio naš počteni kum knez Benko Gundulić.
   Avgusta 1434. vojvoda Radoslav Pavlović pisao je Dubrovčanima kao prijateljima i srčanijem kumovom. Njegov sin Ivaniš Pavlović nazivao je uglednike Dubrovačke opštine kumovima ili kumovima i srčanim prijateljima. Ovde nije reč o etikeciji, bez stvarne istorijske podloge. Dubrovački poslanici zaista su kumovali Ivanišu, sinu Radoslava Pavlovića. Opština je nastojala da se za deo Konavala koji joj je prodao vojvoda Radoslav Pavlović, zakune i njegov sin Ivaniš. To je Radoslav Pavlović odbijao jer je Ivaniš bio maloletan. Pregovori o prodaji drugog dela Konavala odužili su se i pretvorili u opasan rat, ali konačno izmirenje završeno je kumstvom koje između pripadnika različite vere nije moglo biti kršteno, nego šišano. Prema običaju, dubrovački poslanici su u pramen odsečene dečakove kose zavili trideset dukata.
   Kumstvo i pobratimstvo kao veštačko srodstvo igralo je značajnu ulogu u mirenju zbog krvi, odnosno krvne osvete. Od krvne osvete izuzimala se pogibija u ratu, o čemu svedoči ugovor cara Uroša sa Dubrovčanima, koji izričito naglašava da se za sva vremena opraštaju čtete, zlobe i krvi. Međutim, krvna osveta je privatna stvar koju nije sprečavao međudržavni ugovor ili sudska presuda. Tri godine po sklapanju mira, Ratko Plavčić, podanik kneginje Goislave, pomirio se sa dubrovačkim vlastelinom Matkom, sinom Vita Đorđića, te pred svedocima, Srbima i Dubrovčanima, izjavio da im oprašta ozlede i nedela i da ih smatra za kumove i braću. Decembra 1442. u okolini Dubrovnika zbog uboja i vražde, uz naknadu od sto perpera, izmirio se rod Baljenovića i Klokurića – utakmiše se i zgodiše i okumiše. Krvnina je iznosila trista perpera (sceniše 300 perpera) ali je za volju kumstva rodu Klokurića oprošteno dvesta perpera.
   „Prijateljstvo po zakletvi beše pod okriljem sv. Jovana, zaštitnika pobratimstva i kumstva” (Konstantin Jireček). Setite se, za ljubav sv. Jovana, da sam ja Vaš kum, ponizno se 1413. godine, ugarskoj kraljici Varvari, obraćao nekad moćni a tada progonjeni herceg Hrvoje.
   Vuk Karadžić piše da se kum „zove i onaj koji prvi put striže kosu djetetu; takovi kumovi bivaju i Turci našim ljudima, i naši ljudi Turcima (po Bosni):
   Oj Turčine za nevolju kume,
   Ne kumim te što ja kuma nemam”.
   Kumstvo za nevolju održalo se do XIX veka.
   Narodni pevači junake epskih pesama često vezuju kumstvom i pobratimstvom. Kum i ustanova kumstva okosnice su većeg broja narodnih poslovica.

   R. Mihaljčić

   IZVOR: LEKSIKON SRPSKOG SREDNJEG VEKA, priredili SIMA ĆIRKOVIĆ – RADE MIHALJČIĆ, Beograd, 1999.

   Odgovori

8. 27. decembar 2017. u 07:09

   Vojislav Ananić

   POBRATIMSTVO

   Prastara društvena pojava svojstvena mnogim narodima sveta. U užem smislu pobratimstvo spada u sistem srodstva, tačnije u tzv. duhovno ili veštačko srodstvo. Pandan pobratimstvu je posestrimstvo.
   Iz srednjeg veka nije nam poznat narodni naziv za pobratimstvo, već samo crkveni (zvanični), a to je bratotvorenije. Taj službeni naziv verovatno je neposredni prevod grčke reči aogkfolokco®. Đura Daničić uz reč bratotvorenije daje i latinski naziv tgahš sopbŠaggo. Izraz bratotvorenije u ranom srednjem veku mogao je da znači i obred prijema u monaštvo. Nazivi za učesnike u činu pobratimstva su pobrat i posestra, odnosno pobratim i posestrima, što znači polubrat i polusestra.
   Poreklo pobratimstva je sigurno u narodnim običajima. O oblicima i sadržajima pobratimstva, po narodnim običajima u srednjem veku, nemamo dovoljno pisanih izvora; znatno je više o onima koji su obavljani po crkvenom obredu.
   Pobratimstvo je pod zaštitom sv. Jovana Krstitelja, kako po crkvenim pravilima tako i po narodnom verovanju. Ono je već u VIII veku, a možda i ranije, imalo svoje određeno mesto u nizu obreda istočne hrišćanske crkve. Nepoznati pisci su sačinili posebne molitve za čin pobratimstva, čime su starom narodnom običaju dali novo hrišćansko obeležje. Crkvenu formu ovog obreda Srbi su u srednjem veku primili i ustanovili po uzoru na Grke.
   Hrišćanska crkva ima ambivalentan odnos prema pobratimstvu. Pored pozitivnog, ona je naporedo imala i negativan stav. Domentijan o njemu govori kao uzvišenom i bogougodnom činu zasnovanom na jevanđelju i direktno svedoči da je i sveti Sava imao takav odnos prema bratotvoreniju. Međutim, javlja se osuda i zabrana pobratimstva. Zbog mogućih zapleta u naslednim pravima, vizantijski građanski zakoni (Vasilike Lava Mudrog, XXXV, 13, 17) isključuju pobratime iz uzajamnih nasleđivanja.
   Pod uticajem tih zakona i crkveno-pravni zbornici (Nikifor Hartofilaks, XIII vek) odriču pobratimstvu svako pravno značenje. Sintagmat Matije Vlastara označava ga kao nezakonito delo; Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop iz XIII veka, kaže da je pobratimstvo „protivno prirodi i zakonu” i stoga „crkva ga ne priznaje”, a Konstantin Filozof ga kod ondašnjih Srba određuje kao jeres. Po njemu, činom bratimljenja propovedaju se dva božanstva, odnosno dva Hrista, dva sv. Jovana Krstitelja i dva krštenja. Uporište za negaciju pobratimstva on je nalazio u hrišćanskom učenju po kojem su samim činom krštenja svi hrišćani međusobno braća. Oštro je osuđivao i ritualno uzajamno pijenje i (ili) mešanje krvi pobratima, bilo da se radi o bratimljenju između hrišćana ili hrišćanina i Turčina, „kao što vidimo da se (to) i danas radi”. Smatrao je da takvima treba za pet godina uskratiti svetu pričest, da se podvrgnu postu i da godinu dana čine 170 poklona dnevno! Osuđivao je i običajnu egzogamiju pobratima i njihove uže rodbine, „jer sveta pravila kažu da je pobratimstvo ništavno”. To dvojstvo se ogleda i u kasnijim trebnicima (XVI-XVIII vek), koji su štampani (u Veneciji) sa i bez molitvi za čin pobratimstva.
   Učesnici u bratimljenju, pre svega su pojedinci istoga pola. Iz srednjeg veka nemamo pomena pobratimstva između osoba različitog pola, kao što je to poznato iz potonje etnografske građe. Bratimili su se obični ljudi iz naroda (najčešće iste ili različite vere i narodnosti), ali i iz najviših društvenih slojeva, pa i vladari. Treća lica u obredu bratimljenja su sveštenik ili vračara kao javni obredno-religijski delatnici, a zatim rodbina i prijatelji.
   Razlozi sklapanja pobratimstva se, prema istorijskoj i etnografskoj građi, mogu razvrstati u sledeće osnovne grupe: prijateljstvo i ljubav, društveno-ekonomske i političke potrebe, trenutna ili trajna nevolja, magijsko-religijske pobude, posledice snoviđenja.
   Razlozi za pobratimstvo iz prve dve grupe imaju potvrdu u pisanim istorijskim izvorima, a ostali poglavito u etnografskim. Pobratimstva iz društveno-ekonomskih i političkih razloga imaju najšire implikacije. Ona svojim obavezama mogu obuhvatiti bratstvo, pleme (naročito pri umiru krvne osvete) pa i narod (državu). Upravo takvo je bilo pobratimstvo između velikog srpskog župana Stefana i njegovog vazala bugarskog sevastokratora Dobromira Streza. Njihov politički i vojni savez bio je uperen protiv zajedničkog im protivnika bugarskog cara Borila od koga se Strez privremeno bio odmetnuo. Ubrzo se isti Strez odmetnuo i od velikoga župana kir Stefana (…) i zgazivši zapovest Božju i jevanđelsko bratotvorenje, uzdiže protiv njega veliku borbu… Stoga je Stefan zamolio i poslao u pomiriteljsku misiju svoga brata „jeromonaha kir Savu” da Strezu napomene sve ranije rečeno na svetom jevanđelju o bratotvorenju i o zaveštanju zakletve pred Bogom.
   Posledice pobratimstva su višestruke i trajne. One obavezuju na: uzajamnu ljubav, pažnju, pomoć pa i osvetu (krvnu), što se sve prenosi i na najbliže srodnike; egzogamiju među zbratimljenima i njihovim najbližim srodnicima; u srodničkim odnosima, pobratim ispunjava dužnosti pobrata; učvršćenje mira kao posledice poravnanja i izmirenja posle krvne osvete. Sva dosadašnja istoriografska i etnološka razmatranja o pobratimstvu i kumstvu isticala su njihovu funkciju jemstva: da se osigura mir i ne dođe do obnove neprijateljstava. Smatra se da je njihova funkcija složenija (a možda i prava, mada prikrivenija). Čin bratimljenja u obrednom mirenju je ispunjenje društvene kazne, jer su sudije dosudile da jedna ili obe zakrvljene strane uzajamno daju određeni broj kumstava i pobratimstava. Dakle, novi kumovi i pobratimi se ne biraju prema svojoj želji i naklonosti, što je inače običaj, već se oni nameću sudskom presudom. Kazna „plaćanja” socijalnim dobrima, kakva su pobratimstva i kumstva, ima funkciju supstitucije ubijenog živim ljudima u tome što će novi pobratimi i kumovi predstavljati pomoć i proširenje društvenih veza dotada sukobljenih strana.
   Obred bratimljenja je vrlo svečan; ako je u crkvi onda sliči sveštenodejstvu tajne braka. Mogao se obavljati i na kućnom ognjištu i pragu, na groblju kod neznanog groba, pod rodnim drvetom. Vreme obreda bratimljenja je nedelja, praznik, pre sunca, pre podne, dok su predmeti u obredu brojni i imaju karakter svetih stvari: jevanđelje (kuran), raspeće, krst, sveća, vino (kao zamena za krv). U (narodnom) obredu magijskog su karaktera: nadgrobni krst, bukagije (sa lancem za „otklapanje roba od groba”), venac, cveće, kapa, vino, šareno jaje. Prilikom ovog obreda sveštenik, odnosno vračara izgovara odgovarajuće molitve, magijske formule. U toku obreda vrše se određene radnje kao: kršćenje i celivanje svetih predmeta, uzajamno pijenje ili mešanje krvi radi simboličkog stvaranja „krvne veze”, ljubljenje, okretanje suncu, zajednički ručak.

   N. F. Pavković

   Izvor: LEKSIKON SRPSKOG SREDNJEG VEKA, Priredili. SIMA ĆIRKOVIĆ – RADE MIHALJČIĆ, Beograd 1999.

   Odgovori

9. 2. januar 2018. u 06:18

   Vojislav Ananić

   Svadbeni običaji

   Svadba je, zapravo, simbolična predstava propraćena mnogim običajima. Krajnji cilj svadbenih običaja jeste želja da se ovaj značajan događaj u životu što snažnije obeleži, da bi se što dublje urezao u sećanje, pa tako postala prekrasna i nezaboravna uspomena. Oduvek se kroz svadbu ispoljavala ogromna radost mladenaca, koji tim činom polažu temelje svoje porodice. U svadbi učestvuje celo selo, bilo kao svatovi, bilo kao znatiželjni posmatrači.
   U mestima Dunavske klisure i Poljadije u svadbi se prepliću dva elementa: to je nepobitna i očigledna stvarnost ispoljena u ženidbi ili udaji, odnosno u sklapanju braka između dveju osoba koje se vole; ali to je, jednovremeno, i alegorična predstava, scenski sastavljena od niza običaja vezanih za samu svadbu.
   Iako se mnoštvo tih običaja ispoljava sa izvesnim razlikama u raznim mestima Dunavske klisure i Poljadije, ipak svadba ima jedan zajednički elemenat (skelet), što opet omogućava da se opiše jedna klisurska i poljadijska svadba, ističući uzgred posebne elemente pojedinih mesta, jer ti posebni elementi neminovno postoje, budući da na označenom prostoru postoji četrnaest naselja (Leskovica, Prnjavor, Zlatica, Lugovet, Sokolovac, Bazjaš, Divič, Belobreška, Radimna, Srpska Požežena, Mačević, Stara Moldava, Ljupkova i Svinica). No treba istaći i činjenicu da su se svadbeni običaji menjali prema prilikama i uslovima života.
   Kako bi lakše opisali klisurske i poljadijske svadbene običaje mi ćemo ih izneti hronološkim redosledom. Tako imamo: običaje pre svadbe, svadbene običaje i običaje posle svadbe.
   Smatra se da je momak prispeo za ženidbu kada mu se pojave nausnice, a devojka kada joj se zaoble grudi. Za dečake i devojčice koji još nisu stigli do ovog perioda, u Klisuri i Poljadiji se govori da je muškarac “šiparac” a devojka “šiparica”.
   Ranije, a ponekad i sada, u Ljupkovi i Staroj Moldavi momci su se ženili i devojke udavale još u ranoj mladosti, sa petnaest ili šesnaest godina. U drugim mestima Dunavske klisure i Poljadije običaj je bio da se momci žene posle odsluženja vojnog roka, a danas to biva kada završe školovanje i zaposle se, a ponekad i mnogo kasnije.
   Nekada se tako rano udavalo i ženilo da se ne bi propustila neka dobra prilika koja se u međuvremenu pojavila, ili da bi u kuću došla još jedna radna snaga.
   Postoji običaj da se u kući sa više sinova ili kćeri strogo vodi računa o redosledu udaje ili ženidbe, pa su se prvo udavale ili ženio najstarija kći, odnosno sin, a onda redom po “starinstvu”. Za onoga koji je bio na redu kazivalo se “skočio je na policu”, a što je značilo da je sin ili kći na redu da se ženi ili udaje. Običaj je ponegde nestao, pa se danas često dešava da se pre venča mlađa sestra ili brat, ne obazirajući se na poštovanje tradicije.
   Budući da je u klisurskim i poljadijskim mestima jedna od najvećih roditeljskih briga da svoju decu udome, to jest ožene ili udaju, svadba je najveće veselje, slično veselju kada se rodi muško ili žensko dete. Svadba se oduvek smatra za najsretniji dan u životu roditelja, pogotovu kad je izbor po njihovoj volji.
   Kada mladići dostignu vrstu ženidbe, tada pođu po selima na seoske praznike u potrazi za budućom ženom. A nju treba izabrati. To se čini savršeno znalački. Prvo se raspita i ustanovi gde sve ima takvih praznika, vašara ili drugih kakvih svečanosti. To su najbolji povodi da se okupe devojke. Potom se raspitaju koje su sve devojke za udaju. A kada već ima koju ponudu, tada se raspituje kakva je “po oku, a kakva po skoku”, kakvog je zdravlja, kakvih je ruku, glave i jezika, kakvog je materijalnog stanja itd.
   U prošlosti je bio običaj da se o izboru devojke ili momka pretežno brinu roditelji, a ne momak i devojka, koji se obično nisu dobro ni poznavali. A to se dešavalo zato što je najvažnije bilo uzeti snaju ili momka iz “viđene” kuće, odnosno koja će snaja dobiti najviše “tala”. Događalo se nekada da se nagodba pokvari samo zbog nekoliko stotina leja ili komadića zemlje. Evo šta je o tome veoma slikovito ispričala baba Stana iz Ljupkove, koja je i sama nešto slično doživela:
   “Oćedu moji roditelji da me udaju, di ne volim. A ja baš nisam ’tela. Oću di ja volim!
   Vršemo mi kod Stozini, a dođe moj brala pa mi kaže: će te prosu. A ja opet: Jao, lele mene, ja neću za njega, ja ga ne volim!
   Dođem kući i ceo dan nisam ’tela da jem od tegobe i žalosti. Plači, pa plači. Neću za njega, ga ne volim: Oću za ovog đavola, jer je za svašta”.
   Dođe mi jedna verišoara pa mi kaže da se to pokvarilo, jer je došla baba Persa pa kazala tako: “Kuma Lenka, ako mi daš dve hiljade, ja ti uzmem Stanu”. A moja mati je pita: “zašto tebe treba dve hiljade leja?” – “Da ju kupim ruvo!” – “E pa mani te dve hiljade da obučem devojku i da je pravim mladu, pa ću da je udam na drugo mesto. A ti hoćeš da ju ja kupim ruvo! Sram te bilo!”
   Dođe opet verišoara pa mi kaže: “Svršilo se, ne udaješ se!” A ja opet: “Vala i neću!”
   E, on me uhvati jedno veče, a ja mu onda kažem “More neću za tebe, jer tvoji ištu dve hiljade!” A on mi kaže: “I ja neću da te uzmem, jer ti imaš da oreš dopodne! Tamo oreš dopodne a ja hoću kad idem da orem, da orem ceo dan!”
   Kad se oženio, ja mu kažem: “Oženio si se ?A on će: “oženio sam se!” – “A šta ti donela žena tala?”; Ne znam, slabo ima tala. Torbu ramenjaču i torbu prtnjaču! “nisi teo mene!? A ja te i ne volim!”
   Danas takvih udaja gotovo i da nema. Izbor je danas potpuno slobodan, ponekad čak i suprotan želji roditelja.
   Ako su roditelji bili protiv udaje ili ženidbe, a mladi to uporno žele, onda je bio čest slučaj da devojka krišom pobegne kod momka. Za takvu devojku kaže se da je “utekla” ili “pobegla” i nazivaju je “begunicom”. Nezadovoljni roditelji su na početku nepopustljivi, ali na kraju, kao po nekom ustaljenom običaju, prvo popusti mati, a zatim i otac, pa prime mladence. Inače, roditelji obično poštuju želju svoje dece, jer vrlo dobro znaju da je prisilan brak vrlo rđav i da u takvoj porodici često dolazi do razmirica i svađa.
   Za razliku od današnjih, na brzinu sklopljenih brakova, kada su roditelji stavljeni pred svršen čin, nekada su roditelji za svoju decu tražili priliku za udaju ili ženidbu, iako se mladi nisu dobro poznavali.
   Postojao je običaj, koji se i danas delimično očuvao, da se devojka još iz rane mladosti priprema za udaju. U tu svrhu za nju se pripravi sprema za udaju, koja se sastoji od posteljine, klečanih ćilimova, peškira, odeće, nameštaja, pa čak i novca. U novije vreme ta je sprema dopunjena šivaćom mašinom, električnim aparatima, pa čak i automobilom.
   Ranije se smatralo da su najbolje i najimućnije devojke bez braće, pa će one naslediti roditeljsku imovinu.
   Roditelji su dužni da za svadbu pripreme svinje i ovce koje će za tu priliku zaklati, kao i vino i rakiju, koja će se na svadbi služiti. Običaj je u mestima Dunavske klisure i Poljadije da, kad im se rodi sin ili kći, roditelji naspu vino i rakiju u burad i otvore ih i “načnu” na njihovoj svadbi.
   Ako se roditelji, čija će se deca venčati, dobro poznaju, oni sami odrede kada će doći u nagodbu, na sporazumevanje. Ako se pak ne poznaju, tada im pritekne u pomoć neka obdarena osoba, ponajčešće žena “provodadžija”, koja odlazi devojačkoj, odnosno momačkoj kući i hvali devojku i njenu kuću, odnosno momkovu.
   a) Gledanje kuće
   Običajima pre svadbenog veselja, neposredno posle proševine, pripada i gledanje momkove kuće. Nekoliko nedelja pre svadbe, mladini roditelji dolaze u momkovu kuću da bi na licu mesta proverili istinitost onog što im je ispričala provodadžija. Sve se tada dobro “šecuje” i procenjuje. Na gledanje kuće dolaze devojčini roditelji s nekim iz bliže rodbine ali bez provodadžije. Gledanje kuće je uobičajeno pogotovo u slučaju da je momak iz drugog mesta, bližeg ili daljeg. Tada mladini roditelji odlaze kod svog poznanika, ili rođaka (ako ga imaju u momkovom selu), pa se tamo prvo dobro raspitaju o svojim budućim prijateljima, o njegovom imovnom stanju, kakvi su kao ljudi, da li ima sloge u kući, da li su svađalice, kako žive sa svojim komšijama. Nekada su odlazili i na salaše, pa i na njive, kako bi ustanovili kakvi su oni zemljoradnici i “marvaši”. Devojčini roditelji pažljivo obavljaju ovaj posao, jer im je mnogo stalo da znaju u kakvu će kuću da daju svoju kćer, drugim rečima brine ih devojčina dalja sudbina. Iz sveg srca želja im je da devojka uđe u “dobru” kuću koja da ne odgovara samo devojci nego i njenim roditeljima.
   Ako je, pak, momak iz istog sela iz kojeg je i devojka, tada gledanje kuće postaje izlišno, ili se u najboljem slučaju vrši “formalno”, jer devojčini roditelji od ranije imaju dovoljno podataka o momkovoj kući i njegovim roditeljima.
   Dešavalo se, doduše retko, da se prilikom gledanja kuće, umešaju i nezvati “izveštači”, koji su bili u rđavim odnosima sa momkovim roditeljima, pa da o njima govore što je moguće lošije i kude nedužne ljude. Ako su mladini roditelji lakomisleni pa poveruju u zlonamerne “informacije”, dolazilo je do toga da su se vraćali kući neobavljena posla. A od svadbe i udaje ne ostade ni govora!
   Ako devojčin otac ne prihvati ponudu, on to, obično, ne iskazuje otvoreno, kako bi dalje živeo u dobrim odnosima sa momkovom porodicom, već pronađe kakav izgovor, te da devojka nije dorasla za udaju, te da još nije za to spremna itd. Ako, pak, prihvati ponudu, kaže da pristaje i nema ništa protiv jer je to “božja volja”.
   U momkovoj kući, mladine roditelje dočekuju kao prave goste i tako ih učašćuju. Pre ručka mladini roditelji s pratnjom, još pre ulaska u kuću, dobro otvore oči kako ne bi im nešto promaklo, u kuhinji, špajzu i na drugim mestima. Budući svekar vodi prijatelja i pokazuje mu štalu, obore sa svinjima i ovcama. Iz učtivosti, devojčini roditelji ispoljavaju zadovoljstvo i pohvalno se izjašnjavaju na sve ono što vide, iako, možda, nije im sve po ukusu. Nekad su odlazili i na njive da vide kakva im je letina, pogotovo su obraćali pažnju na njivu koja će kao tal devojački kasnije pripasti momku. Tu njivu naročito ispituju, čak uzimaju pregršt zemlje pa ga onako seljački zagledaju i “šecuju”.
   Ako ne dođe do nagodbe, devojčini roditelji ne ostaju na ručku koji je za njih pripremljen i odlaze kući. U većini klisurskih i poljadijskih sela kaže se da roditelji odlaze “na govor” to jest, na dogovore. Do dogovora dolazi samo onda kada su devojčini roditelji pristali na udaju svoje ćerke. Roditelji se pogađaju oko “tala” i svadbe. Prilikom gledanja kuće odredi se i datum proševine (prosidbe).
   Ako je sve u najboljem redu bilo obavljeno, tada momkov otac “kapariše” devojku, svoju buduću snaju, dajući joj izvesnu sumu novca, koji će mu se kasnije vratiti.
   Vrativši se svojoj kući, mladini roditelji do tančina pričaju svojoj ćerki i ukućanima šta su sve videli kod momka, pričaju pojedinosti o momku, šta su sve videli kod momka i šta su oni sve o njemu doznali. Sve to sa namerom da dobro obaveste svoju ćerku koja će se uskoro odseliti u tu kuću i živeti s tim čovekom.
   b) Proševina
   Po običaju proševina (prosidba) obavlja se u nedelju. U proševinu odlaze momkovi roditelji, najbliži rođaci, provodadžije i momak. Svi se oni skupa nazivaju “prosioci”. Nije pogodno da se u proševinu odlazi preko nedelje: subotom jer je poslednji dan u nedelji, a toga dana, po narodnom verovanju, ne treba nikakav posao počinjati, petkom jer je to postan dan, sredom jer je to sredine nedelje, pa se opet smatra kao nesretan dan.
   U devojčinoj kući prosioci su lepo dočekani kao pravi prijatelji. Kada se u sobi pojavi devojka udavača, prilazi joj momkov otac i daruje je jabukom. Nekada je takva jabuka bila zadenuta i dukatom. Devojka ljubi u ruku budućeg svekra i svekrvu, a zatim se ćuteći udaljuje ali i dalje ostaje u njihovoj okolini. Za to vreme nju iz potaje ispitivački posmatraju ne bi li pronašli kakvu manu kod mlade.. Tek posle izvesnog vremena odlazi u drugu sobu, obično onu njenu devojačku, u pratnji nekog njenog ukućana. Pojaviće se tek pri polasku momkovih roditelja da bi ih ispratila. A ako su se “stranke” i “udesile”, tada je buduća mlada darivala prosioce košuljama. U Mačeviću je običaj da svekar dobije peškir, a svekrva, pak, samo rukave od košulje. U ovom selu nemaju dokaze zašto se to tako radi. Ostaje kao zagonetka da li u takvom darivanju ima kakve simbolike ili je ono bio odraz lošeg materijalnog stanja.
   Momak koji je do tada stojao po strani i ćutao, u slučaju da mu se devojka dopada, tada ustaje sa svog mesta i prilazi devojci, odlazi njenoj sobi kako bi se “na samo” s njome dogovorio. U slučaju da mu se devojka ne dopada, momak bi i dalje ostao u društvu s ostalim prosiocima, ili je pak napuštao kuću i izlazio na sokak.
   Ako se momak i devojka ne poznaju “od pre”, što je bio redak slučaj, pa ako se radi i o prošlosti, tada momak prilazi devojci, rukuje se s njome i onda počinje svoju priču u kojoj obično “hvali” sebe i svoju kuću. A devojka sedi smireno i sluša i retko kada ga protivureči, iako u sebi možda ima i drugačije mišljenje. To mišljenje čuva u potaji za sebe i kazaće ga kada je budu pitali roditelji ako su se i oni dogovorili.
   Dok momak i devojka pričaju u devojačkoj sobi, dotle budući prijatelji i prije razgovaraju o svačemu, najčešće to biva o mladinom “talu”. Buduća prija obično govori o devojčinoj spremi: presvlakama, ruvu, jastucima, firangama, peškirima što ih je ona sa devojkom još od malena spremila za udaju, a prijatelj pak šta će devojci dati kao tal. To je obično koje parče zemlje (lanac ili njiva), sada još i nameštaj, bela tehnika, pa i automobil.
   Kada se dogovaranja završe, tada dolaze i mladenci pa se i oni naizmenično pitaju, da li su se i oni dogovorili, pa ako je sve proteklo u najboljem redu, donese se za sto rakija da se popije koja čaša u znak dobro obavljenog posla. Ako se taj posao ne završi pozitivnim dogovorom, tada će devojka vratiti jabuku i dukat a prosioci se vraćaju kući kao da se ništa značajnije nije ni dogodilo, pa se traži druga kakva prilika za udaju.
   Kao znak da je proševina uspela jeste i običaj da je devojka vezivala konjima za ular peškire, pošto su prosioci, obično kolima dolazili kod devojke mada bili i iz istog sela. Sve se ovo obično čini za komšije i druge seljane. Naravno da ljubopitstvo mnoge seljane izvodi na prozore ili pred kapiju.
   Naravno da se posle proševine nađu i takvi koji se nazivaju kudioci. U Klisuri su nekada vladala patrijarhalna shvatanja o ulozi mlade u jednoj kući. Neke od dužnosti koje je ona imala da obavlja i danas po nekim kućama obavlja. Mlada je bila dužna da svako veče izuva svekra, da brine o njegovoj obući, svako jutro prva je na nogama i stara se da svakom očisti obuću. Nekada je svekru i noge prala, što svakako nije činila momku.
   I baš zbog tih obaveza koje je trebala da ispunjuje buduća mlada bio je dobar povod za ogovaranja, pogotovo ako se radilo i o osobi koja nije baš volela da radi.
   Prilikom proševine strane se dogovore i kada će se obaviti prstenovanje (veridba). Budući da se prstenovanje obavlja u devojčinoj kući, tada se odredi i broj osoba iz momkove kuće koji će učestvovati u toj svečanosti.
   Vrativši se svojoj kući, momak odlazi kumu i javlja mu da je isprosio devojku i da će se uskoro oženiti i napraviti veselje.
   v) Veridba
   U zakazani dan, momak sa roditeljima, bližnjom rodbinom, provodadžijom (ako ga je imao), odlazi mladinoj kući da je prstenuje. Nekada se odlazilo kolima, a sada, u novije vreme, automobilom.
   Veridba se obavlja u kući devojčinih roditelja koji za ovu priliku pripremaju svečani ručak i sa svoje strane pozivaju u goste svoju najužu rodbinu. To isto čine i momkovi roditelji.
   Sve troškove prstenovanja snose devojčini roditelji, jer se ono obavlja u mladinoj kući. Neposredno pre ručka, budući svekar i svekrva darivaju buduću snaju haljinom, maramom i cipelama, a momak tom prilikom daje devojci verenički prsten, kao simbol uzajamne vernosti i materijalni znak obećanog braka. Devojka njih i ostale iz momkove pratnje dariva košuljama, maramama, a ponekad šalje dar i za ukućane koji nisu prisutni. Običaj je da ovaj dar primi svekrva. Prisutni darivaju mladu i sa nešto novca, a za uzvrat primaju klečanu torbu u kojoj su prethodno stavljene vunene čarape, košulja i na nekom čvrstom kartonu okačenih oko osam marama, od belog pargarskog platna, ukrašenih vezom. Te se marame tako postave da im se dobro vidi vez. Marame su obavijene crvenom ili plavom mašnicom, a na sredini uvezane su u čvor, u obliku ruže.
   Na veridbi se momak i devojka prvi put pred roditeljima sastaju i javno jedan drugom izjavljuju pristanak na budući brak.
   Pred sam polazak, isprošena devojka obavila bi kola tkanim platnom bele boje koja simbolizuje čednost i nevinost. Svekrvu dariva klečanom torbom i belim platnom obavijenim crvenom mašnom. Torbu svekrva drži na krilu sve do kuće. Posle prstenovanja prisutni uglas pevaju: “Da l’ sad znate da sam isprošena
   Isprošena i prstonošena.”
   Iako crkva i država nisu ustanovili dane u koje se vrši prstenovanje, ono se po ustaljenoj tradiciji, dosledno obavlja u nedelju. Na veridbi se uvek peva i igra. Tada se ugovara i datum svadbe. Raskidanje veridbe izaziva moralnu osudu okoline, niz neprijatnih situacija, sukob porodica, često sa tragičnim posledicama.
   g) Svadbene pripreme
   Odmah posle proševine, u momkovoj i mladinoj kući, počinju obimne pripreme za svadbu, jer je i datum već prethodno bio utvrđen. Tom prilikom je određen i broj svatova koji će doći po mladu, a i onih koji će od mladine rodbine doći kod momka.
   U Klisuri i Poljadiji je običaj da na svadbu dolaze samo oni koji dobiju pozivnicu. To su rodbina, susedi i najbolji prijatelji. I priprema za svadbu zavisi od broja pozvanih na svadbu.
   Neposredno posle veridbe, momak odlazi kod svog krštenog kuma da ga obavesti o datumu svadbe, kako bi ovaj imao vremena da se za tu svečanost što bolje pripremi. Tom prilikom traži i njegov pristanak da dođe na svadbu. Kada se dogodi da je kum već zašao u godine a i teško se kreće, on na svadbu šalje nekog svog bližeg, obično sina ili kćer. Događa se, doduše veoma retko, da se za svadbu traži drugi kum, ako kršteni kum iz nekih razloga odbija mladoženju.
   Glavni sudionici na svadbenom veselji su:
   – Starojko ili stari svat
   To je obično momkov zet ili teča. On sedi s leve strane od momka.
   On je bliža momkova rodbina ali mu je uloga u svadbenim običajima mala. On je prilikom venčanja drugi svedok.
   – Dever
   Ulogu devera obavlja momkov brat. On vodi mladu na venčanje. Ulogu devera može obavljati i brat od sestre, ili tetke, ili ujaka. Ali uvek to treba da bude neoženjen momak. Njegova je dužnost “velika” pošto čuva mladu za vreme svadbe.
   – Svekar
   Svekar jeste momkov otac. On ima ulogu domaćina, podstiče na veselje, nudi svatove pićem i jelom, počinje pesmu i šalu. Trudi se da sve bude u redu i svi da su zadovoljni.
   – Svekrva
   Svekrva je momkova mati. Ona se stara oko jela. Nudi svatove pićem i jelom. Često podvikuje i otpočinje kolo.
   – Kum
   Kum je prva i najvažnija osoba u svatovima. Ne kaže se uzalud: “Bog pa kum”. Kum na svadbi zapoveda i svi njega slušaju. Mesto mu je u sredini stola, “u čelo”.
   Po davnjašnim običajima, svaka kuća ima venčanog kuma, kome se na Bele poklade odlazi na praštanje. Njemu se tada ukazuje posebno poštovanje. Dužnost kumova jeste da venčaju mladence i da im potom krste decu novorođenu. On sedi s desne strane momka i mlade.
   – Kuma
   Ona sedi s desne strane od kuma. Uživa sve počasti kao i kum.
   – Prekumak
   To je osoba ili su to osobe koje povede venčani kum sa sobom na svadbeno veselje i koje sede u blizini kuma i kume.
   – Govorcije
   Na svadbi to su grupa momaka govorljivaca, oni na svadbi mnogo galame, zbivaju šale i “komendije”. Time zabavljaju kuma a i ostale svatove.
   – Žarač
   Poželjno je da žarač bude onaj koji ume da se lepo šali, po prirodi je veseljak, jer od njega u velikoj meri zavisi kakvo će raspoloženje da vlada na svadbi. Glavna je dužnost žarača da brine za “disciplinu” na svadbi i da, kada stigne vreme, što lepše “prikazuje darove”.
   Vlast i crkva nisu propisali dane u koje se vrši venčanje ili svadba. Oni se mogu obaviti bilo u koje vreme u godini. Crkva, međutim, propisuje u koje se dane ne može obavljati svadbeno veselje i ta se zabrana odnosi na dane postova, zadušne dane i sredu i petak kao posne dane. Ipak nema strogo poštovnje. Svadba se, ipak, prave po “narodnom kalendaru” poštujući maksimalno i crkvene propise. Tako, svadbe se čine, uglavnom, ujesen i zimi, kada se posvršavaju svi poljski poslovi i kada ima svakog berićeta. Međutim, strogo treba voditi računa da dan svadbe (nezavisno od venčanja) bude u vreme između mladog i punog meseca, da brak i potomstvo budu u stalnom rastu i usponu. Isto tako svadbe se prave početkom nedelje, uključujući i samu nedelju, a nikako petkom (i zbog posnog dana) i subotom – kada se sedmica završava.
   U četvrtak, četrnaest dana pre svadbe, obaveste se svi koji će na veselju učestvovati. U Klisuri i Poljadiji, svadba se poziva čuturom (a može i drugi kakav sud za nošenje tečnosti) smeštena i ukrašena u torbu okićenu cvećem. Čuturu nosi odabrani rođak koji poziva na svadbu.
   Onaj koji primi poziv, tri puta otpije iz čuture po gutljaj rakije (ili vina), prekrsti se i mladencima poželi srećno veselje i dug zajednički život, a potom dolije u čuturu od svoga pića onoliko koliko je popio. Čutura se pri tom “daruje” košuljom, peškirom ili čime drugim, tako da nosilac čuture do kraja nosi čitavo breme lepih stvari namenjeni mladencima. Po njihovom broju se zna otprilike i broj svatova. Slično se obaveštava i rodbina iz susednih sela. Nekada je momak tamo odlazio jašući na konju, a sada se to čini automobilom.
   I mladina porodica slično čini. Razlika je samo u tome što u svatove poziva mladin otac.
   Poslednjeg četvrtka pred svadbu, koja se po običaju uvek održava u nedelju, jer se onda ne radi, momak, zajedno sa najboljim prijateljem, ponovo ide kod zvanica. Isto tako postupa i mladin otac.
   Do nedavno je postojao običaj, a danas je to ređe, da tog istog dana momak sa deverom i svircima odu mladinoj kući po spremu. Sprema se u klisurskim i poljadijskim selima naziva mladino “ruvo”. Ono se odnosilo u momkovu kuću kolima, i to samo danju. Nekada je ruvo bilo: šifonjer (ili orman), šivaća mašina, nameštaj. Sve se to natovari na okićena kola ćilimima, šarenicama, klečanim torbama i raznoraznim peškirima.
   Na konju su o komote kačeni peškiri. Prolazak devojačkog ruva kroz selo pobuđuje veliki interes, posebno kod ženskog sveta, i dugo se potom priča kakav je bio.
   Treći put na svadbu poziva se u subotu, uoči svadbe. Ovoga puta pozivaju se samo momkovi svatovi. U povorci koja poziva na svadbu nalaze se momak, žarač, govordžija sa devojkama i mnogo dece. Na začelju povorke idu svirači i pevaju razne vesele pesme, pogotovo bećarce. Pomenimo da se u Staroj Moldavi i Ljupkovi poslednje subote ne poziva na svadbu.
   Povorka, sa velikom grajom i podvriskivanjem, ulazi u kuću zvanice. Žarač prilazi domaćinu, pozdravi ga, pruži mu čuturu da ispije i govori:
   “Spremite se i izvolite sutradan na veselje!”
   Domaćin prima čuturu i nazdravlja:
   “Da žive mladenci, da imaju sreće i zdravlja!”
   Pošto ispije iz čuture, dopuni je svojim pićem.
   Za to vreme domaćica, koja želi poći na svadbu, žaraču o štap okači džepnicu ili maramu, ponekad i povesmo kudelje ili bilo što drugo. Običaj je da se ništa ne okači, ako pozvani neće u svatove. Pri povratku momkovoj kući dobijene stvari se ponovo prebroje i tako se konačno dozna broj svatova. Danas je to mnogo jednostavnije: samo se rečima saopšti pristanak ili odbijanje.
   Dok žarač i domaćin “posluju”, dotle se govordžije šunjaju po dvorištu, ne bi li domaćinu “smakli” koju kokošku, koja će poslužiti da se poveća buka. Sve se to čini za dobro raspoloženje, jer “tako valja”.
   Kada se pozivanje svatova završi, čitava se povorka vrati momkovoj kući. Tu se večera, veseli, peva i igra do kasno u noć, a onda odlaze svojim kućama da bi se sutradan ponovo mogli naći na veselju.
   Širom Dunavske klisure i Poljadije običaj je da se u subotu, uoči svadbe, peče pečenje, prave se kolači, seče se testo za supu, kuća se ukrašava ćilimima i zelenim vencima. Pečenje peku zajednički, na određenom mestu, gde dođu i svirači. Kada je pečenje gotovo, na ražnjevima se odnosi u domaćinovu kuću.
   Imajući u vidu da je svadbeno veselje sa povećim brojem učesnika (u novije vreme redovno i preko 300 svatova), potrebno je da bude dobro organizovano. O tome se brinu određeni muškarci i žene, takođe svatovi. Tako na primer, deverova je dužnost da ide uz mladu i da se brine o njoj do venčanja. Starojko je starešina svadbe. Njega pitaju kako će se svadba odvijati, kuda će se ići i šta će se raditi. I žaračeva je uloga važna. Žarača u Ljupkovi nazivaju “stršala”, a u Mačeviću i Staroj Moldavi “govordžija”. U pomenutim selima nema govordžija na svadbi. Svadbene pripreme obavljaju se redovno tokom čitave prethodne nedelje, pogotovo počev od četvrtka.
   d) Svadbeni običaj
   Svatovi se okupe tek u nedelju ujutru, na dan svadbe. Kod domaćina prvi stižu žarač i govordžija. Posle njih dolaze i ostali svatovi. Čim se pojave na kapiji okićenoj vencima zimzelena, koji će se skinuti kada se potpuno osuše, pođu mu u susret osobe opasane keceljama i nude im rakiju i vino.
   U očekivanju ostalih gostiju, žarač sa govordžijama i mladoženjom, uz pratnju sviraca, odlazi po kuma i starojka.
   Kad kum ulazi u kuću domaćina, prisutni svatovi pevaju:
   “Blago nama, evo našeg kuma!
   Volim kuma, neg’ zlatnog goluba.
   Golub leti, la će odleteti,
   A s kumom ću vino rujno piti! ”
   Ovaj običaj je zabeležen u selu Sokolovcu. Zabeležio ju je i etnograf Aleksandar Stanojlović još 1938. godine.
   Sve svatove obavezno kite ruzmarinom i zimzelenom, koji se prikači na desnoj strani grudi. Peškirima i cvećem iskite se konji i kola u svadbenoj povorci.
   Kad stignu kum i starojko, svatovi zasednu za sto, služi se rakija i doručkuje. Običaj je da kum na svadbi dovede nekoliko osoba koji se nazivaju prekumci. Isto to čini i starojko. Te osobe su, obično, kumovi ili starojkovi bliži rođaci.
   I dok svatovi doručkuju, momak se priprema za polazak po mladu. Oblači svoje najlepše odelo, često specijalno kupljeno za tu priliku. Nekada su to bili: bela košulja od tkanog platna, crne čakšire i kapa “striganka”. Danas je mladoženjino odelo sasvim drugačije. Ponajčešće mladoženja ne stavlja kapu na glavu i za sve vreme svadbe je gologlov. Na grudi mu stave momački cvet, bele boje. Taj cvet se prikači na levi rever kaputa. Po tom cvetu momak se lako prepozna među svatovima.
   Kum naređuje kada će se poći po mladu. Ako je mlada bila iz drugog mesta, nekada se išlo okićenim ćilimima, a konji su imali na leđima zvekire.
   Interesantan je raspored svatova u kolima. U prvim kolima sede žarač sa govordžijama, u drugim su kum i mladoženja, u trećim starojko sa deverom, zatim slede ostali svatovi po srodstvu i starešinstvu. Svekar bi sedeo uvek u poslednjim kolima. Svirci su u kolima sa kumom. Ovakav raspored se još i danas poštuje u selima Klisure i Poljadije.
   Za poljadijska sela Aleksandar Stanojlović je zabeležio i ovaj običaj: “Pre polaska za mladu, mladoženja uzima oproštaj od svoje majke, jer ona ostaje u kući da dočeka mladu, a svatovi pevaju:
   Oproštaj ište od cvoje majke, od cvoje majke i cvoje rodbine. ”
   Kad svatovi kreću, kum uzima čašu s vinom a svatovi opet pevaju:
   “Kum vino pije u slavu Božiju,
   U slavu Božiju za srećna luta,
   Pomoz’ nam, Bože, i Božja Majka. ”
   Obrazovana povorka polako polazi po mladu uz veliku galamu, podvriskivanje i zviždanje, a često i uz pucnjavu lovačkih pušaka. Taj se običaj u potpunosti sačuvao i danas, jedino se izmenilo prevozno sredstvo, jer se sada po mladu odlazi automobilom i autobusom.
   Ako je mlada iz istog mesta, tada se po nju, u povorci, ide pešice. Ovoga puta redosled je izmenjen: prvi idu momak i jedna devojka (može biti njegova serstra, posestrima ili kakva rođaka). Sledi dever sa svojom devojkom, a potom kum i starojko sa svojim zvanicama, a za njima ostali svatovi. Na začelju kolone ide svekar sa govordžijama i sviračima. Žarač ide duž povorke napred-nazad. Oko svatova se utrpavaju žene koje hoće videti mladoženju pa oceniti njegovu lepotu i odeću.
   Pred polazak, devera obaviju belom ili, eventualno, plavom trakom platna, tako da mu, preko ramena prekrije grudi i veže se u obliku mašne na levoj strani pojasa.
   Od mnogih svadbenih običaja, veoma je dirljiv oproštaj momka od svoje majke pri polasku po mladu. Majka ljubi sina i suznih očiju govori mu:
   “Sine, pazi rano, da nas ne osramotiš”.
   Posle oproštaja, povorka polako kreće uz glavnu pesmu:
   “Mili kume, što si zadocnio?
   Je l’ ti nisu kola okovana,
   Il ’ tu nisu konji lotkovani?
   Vodu gaze, kolite ne kvase! ”
   U nekim selima Klisure ili Poljadije se peva i ovako:
   “Teraj kume logova preko toga korova, daleko je Mitrovica, di se kuva kiselica, daleko je Santomaš di se kuva paprikaš.
   Teraj, kume, riđu da nas ne obiđu!
   Ako nas obiđu,
   Prodaću tu riđu! ”

   Odgovori

10. 2. januar 2018. u 06:21

    Vojislav Ananić

    Nastavak o svadbenim običajima:

    Za sve vreme putovanja, razleže se pesma, podvikivanje, pucanje iz lovačkih pušaka i opšte veselje. Pevaju svatovske pesme, a posebno bećarac. Muzika trešti svom snagom. Ukoliko je galama veća i bučnija, utoliko je svadba veselija.
    Za to vreme u mladinoj kući užurbano se vrše poslednje pripreme, kako bi što lepše dočekali momkove svatove. Još od ranog jutra mlada obuče belu haljinu i obuje bele cipele sa visokom potpeticom. U prošlosti mlada je obuvala bele papuče. Preko haljine stavi joj se “šlajer” od providnog belog materijala. Šlajer mladi pokrije potiljak, a preko njega, na glavi, stavi se venac izrađen u obliku raznovrsnih cvetova. Venac u obliku krune stavi se na vrh glave. Mladi je, na levoj strani grudi prikačen beli cvet. Na ruke navlači tanke bele rukavice. U svim klisurskim i poljadijskim selima običaj je da tu odeću za mladu nabavlja dever.
    U Sokolovcu je zabeležen nešto drukčiji običaj. Naime, dok se ostali momkovi svatovi zabavljaju kod mladine kuće, dotle dever odnosi mladi šlajer s vencem. Mlada je obučena u belu svilu a na nogama ima svilene čarape sa belim cipelama. Kada je dever predao venac i šlajer, mlada mu tada vezuje oko pasa i ramena peškir. Nekad je dever nosio i trobojku. Dok mlada stavlja venac na glavu peva se pesma:
    “Doleteo beli venac iz vedra neba,
    pa pade lepoj… na ruse kose,
    ona ga rukom smeće, a on se nameće:
    – Ne smet me…, smetnut me nećeš.
    Dok se ostali svatovi časte, mladoženja sa deverom i govordžijama odlazi da “otkupi” mladu. Ali teško je da stignu do mlade, jer nju dobro čuvaju reduše. Pustiće ih tek kada za mladu isplate određenu svotu novca. Tom se prilikom često izvode razne šale, te momku i deveru pokazuju gde je, tobože, mlada neka starija žena ili lutka, one sa šlajerom i vencem.
    Cenkanje traje prilično dugo, dok se konačno ne sklopi kakav-takav ugovor. U tome glavnu reč vodi dever, jer je on određen da po svaku cenu “kupi” mladu. I onda, pre nego što prekorači prag, reduše nastaju da varjačom dotaknu momka, da bi se, kako se veruje, momak prilepio za mladu kao testo za varjaču. U Mačeviću i Ljupkovi momka nastoje udarati opiračom. Da bi sačuvali momka, prvo ulaze ostali momci i govordžije.
    Iz sobe mladu izvodi njen brat ili sestra, ponekad i neki drugi rođak, i predaje je deveru. Tada se peva pesma:
    “-Izvedi, brate, milu sestricu!
    Ja bih je izveo, al’ mi je žao.
    Kad ti je žao, što si je dao?
    Da sam ja znao, da je to žao, ja sestru ne bi dao!
    Lepu… izvedoše,
    Svi je redom poljubiše, a svircu je ne dadoše,
    Al ‘ je svirac mudar bio Za levču se uhvatio,
    U kola je uskočio pa je… poljubio”
    Najzad mlada izlazi sa deverom i odmah povede hitro kolo, dok svatovi gromko pevaju:
    “Odbi se biser grana od jorgovana,
    I lepa … od svoje majke,
    Od svoje majke i braće drage! ”
    Pre polaska na venčanje obavlja se “maramisalica”. Ovaj običaj je zabeležen u poljadijskim selima. Mladoženja i mlada daju svoje prstenje kumu koji ih vezuje u jednoj maramici a potom zavežljaj daje prvo mladoženji. Mladoženja baca zavežljaj sa prstenjem mladi a ona opet njemu. To se tako čini tri puta. Treći put momak prima zavežljaj i zadržava ga kod sebe, kao dokaz da je mlada pristala na udaju.
    Pre polaska na venčanje mlada se oprašta od svojih roditelja i rodbine. Svi je ljube i blagosiljaju, a onda ulazi u kolonu i polazi se na venčanje.
    e) Venčanje
    Venčanje se prvo obavlja u opštini. To je takozvani civilni brak. Svadbena povorka sa mladom i deverom na čelu ide kroz selo do opštinske zgrade.
    Pred polazak iz mladine kuće, budućem svekru okače oko vrata venac ljute paprike, da bi, kako se veruje, bio ljut kao paprika. Po tome se svekar i prepoznaje od ostalih svatova.
    U opštini, na venčanju, prisutni su mladenci, dever, kum i starojko. Mladence venčava knez pitajući ih da li u brak stupaju dobrovoljno. Na te reči oni daju potvrdne odgovore.
    Dok traje civilno venčanje, ostali svatovi ostanu pred zgradom opštine i vesele se, pevajući razne pesme, opkoljeni svetinom radoznalih koji čekaju izlazak mladenaca.
    Posle obavljenog venčanja, knez, koga je mlada darovala komadom belog platna ili košuljom, povede kolo u koje se svi hvataju.
    Iz opštinske zgrade odlazi se na venčanje u crkvu. Taj je običaj obavezan i za sve mladence u klisurskim i poljadijskim selima.
    Venčanje u crkvi obavlja se po tačno utrđenom obredu. Crkveno venčanje je popraćeno raznim šaljivim običajima. Tako se, za vreme venčanja, mladenci utrkuju ko će kome prvi nagaziti nogu. Jer, kako se veruje, onaj koji prvi nagazi nogu biće i “gazda” u kući. A nađu se i šaljivdžije koji zvone u crkvena zvona da mladencima ne budu gluva deca.
    Kum i starojko donose u crkvu prevez kojim sveštenik pokriva peškirom zavezane ruke mladenaca. Nekada j e to bio samo komad platna, a danas je to komad štofa ili svile, od koga će mlada sebi sašiti haljinu.
    Često Klisurci na račun mlade prave neukusne šale. Tako, pre venčanja, govore:
    “Lepa je, krasna je,
    svi glede u nju”.
    A posle venčanja:
    “Kakva je, takva je,
    Vadi oči s njom!”
    Za vreme crkvenog venčanja, glave mladenaca se pokrivaju čojom ili svilom. Na to se stavlja kruna s krstom.
    Iz crkve obrazuje se ponovo povorka svatova. Sada mlada sa mladoženjom ide na čelo povorke. Ispred njih idu dve devojčice koje nose u rukama po jednu veliku sveću uvezanu svilenom mašnom. Za mladencima sledi dever sa “fiferkom” (mladinom dobrom prijateljicom). Potom slede ostali svatovi po već utvrđenom redu: kum, starojko,najrođenija familija, a potom svi ostali svatovi. Čitava povorka svatova prolazi kroz selo na putu mladinoj kući. Gotovo iz svake kuće izađe neko i svatove nudi vinom ili rakijom. Istodobno poželi mnogo sreće mladencima. Uz svatove guraju se deca i podvikuju:
    “Izgorela kumu kesa!” ili samo “Kesa kume!” a on im baca sitan novac. Deca se grabe i otimaju da što više sakupe takvog novca, jer po narodnom verovanju takav novac donosi sreću. Novac bacaju i ostali svatovi, pogotovo starojko.
    U poljadijskim selima, na primer u Sokolovcu, postoji sledeći običaj kada se stigne do mladine kuće. Pred trpezarijom sede dve-tri snahe s činijom punom vode i zahtevaju da se u tu činiju ubaci koji novčić kao plata kuvaricama koje su pripremile ručak. Taj novac pak odlazi kod mlade.
    U Klisurskim selima, kada već zasednu za sto da ručaju, pojavi se neka starija žena zavijene ruke i svatovima plačućim glasom govori kao se pri kuvanju supe slučajno opekla, pa sad traži da joj oni “udele” koju paru kako bi mogla otići kod doktora da ruku izleči. Tek kad svatovi dadu pare, počinje svadbeni ručak u mladinoj kući.
    Posle ručka žarač prikazuje “čast” (poklone) sa mnogo šale i peckanja na račun darodavalaca. Pokloni su namenjeni, uglavnom, mladencima. U poljadijskim selima mladenci ne smeju da jedu, da se ne bi u braku svađali. U Sokolovcu ponekad jedu ali ne i supu, tobože, kako to narod veruje, da im deca ne budu slinava.
    Za vreme ručka ne ručaju mladini gosti. Njihova je dužnost da što bolje ugoste momkove svatove. Oni će to obaviti kad odu momkovi svatovi.
    Posle dva-tri sata sedenja i veselja, kum naredi da se svatovi podižu sa stolova i pođu momkovoj kući, gde treba stići pre mraka, kako bi znatiželjan svet mogao videti svatove, a pogotovo mladu.
    Veoma je dirljiv trenutak kad se mlada i svatovi opraštaju od domaćina i spremaju se za polazak. Odjekuje gromka pesma:
    “… braća pred konj’ ma stoje,
    Pred konj ‘ma stoje, u sunce glede.
    Lako, polako, o sunce jarko,
    Dok nam se seja oppocmu s rodom”
    I dok se mlada penje u kola, kraj kuma i devera, svatovi pevaju:
    “Da l’ te žao što se rastajemo,
    Rastajemo pa se sastajemo!
    Žao mi je i cpce me boli što ostavljam roditelje svoje, srce boli, hoće da izgori!
    Izgorela džigernca bela, da je crna ja bih već umrla Pruž’ te ruke da se rukujemo,
    Rukujemo, kući da idemo! ”
    Kada su kola već pri polasku, tada se peva ovaj svatovac:
    “Metla nogu na potegu la sve viče: neću! a na kuma namiguje da se kola kreću.
    Teraj, kume, riđu, da nas ne obiđu,
    Ako nas obiđu, pucaću ti riđu! ”
    Žarač sa govordžijama odlazi ranije da u svom selu ili kući blagovremeno najavi skorašnji dolazak svatova sa mladom.
    Prolazeći kroz selo, svatove ponovo nude rakijom i vinom poželevši im istovremeno i srećan brak sa puno dece.
    U poljadijskim selima (na primer u Sokolovcu) pre nego što se uđe u novu kuću, mlada s kumom obiđe triput dvorište i tek potom stane u blizini kućnog praga. U klisurskim selima nije zabeležen taj običaj, a za uzvrat zabeležen je običaj koji je i u svim poljadijskim i klisurskim selima da pri ulazu u momkovu kuću buduća svekrva pruža mladi sito sa pšenicom i kukuruzom, koje mlada razbacuje na sve strane oko sebe. Bacanjem žita i kukuruza simbolično se izražava želja da u kući uvek bude svega i svačega. Potom prazno sito mlada vraća svekrvi, a od jetrve ili snaje uzima malo muško dete od pola godine koje se zove “nakonče”. Ono je iz mladoženjine rodbine ili nekog suseda, pa ga diže uvis, iznad glave, i ljubi sa željom da i ona bude plodna. U Sokolovcu je zabeleženo da se neka smelija mlada upustila pa je poneku šaku pšenice bacila i u lice prisutnih, a oni joj tada odgovore: “Dobra je mlada!”. Podignuto dete mlada okreće triput za suncem.
    S kola mladu skida svekar, a svekrva već širi platno do sobe u koju će mlada ući. Gazeći po platnu mlada stiže do kućnog praga, a tada joj se dodaju dva hleba koje ona stavlja pod pazuh. U rukama držeći sveće i u bocama vino, stupa u nov dom. U Sokolovcu mlada je već pripasala kecelju koju, je poklonila svekrva. I u ovom činu ima puno simbolike. Naime, ovim se činom izražava želja da u kući bude “svetlosti” i blagostanja. U sobi mladu očekuju ukućani i rodbina s momkove strane. Mlada pozdravlja goste rečima: “Dobro veče, svetlo vam videlo” i stavlja hlebove, sveće i vino na sto. Potom ljubi u ruke kuma a i ostale starije osobe, a ovi je darivaju novcem.
    Dok je svekrva širila platno ispred mlade svatovi pevaju:
    “Raišri platno,… majko Raširi platno da šeta zlato.
    To nije zlato da gazi blato,
    Već je to zlato da ide na platno!
    Ovo je zlato nepoznato,
    Ovo je zlato iz tuđe zemlje.
    Raširi platno, nek šeta zlato! ”
    Na račun mlade svatovi ponekad pevaju i ovakve šaljive pesme:
    “ Čim u kuću uđe,
    Žarač k strani pođe,
    Pa okupi svekrvicu
    Oko kuće kukavicu.
    Ja sam nova mlada
    Sad je moja vlada!
    Svekar uzme motinicu,
    I natakne torbičicu,
    Pa on ide tada,
    Čak do vinograda.
    Mladoženja govori:
    – Đuti, ćuti, majko,
    I mene je išćutkala,
    Dva mi zuba isterala! ”
    Zatim se svatovi služe rakijom. Centralno mesto za stolovima imaju mladenci, kum, dever, starojko, a ostali svatovi sedaju po stepenu srodstva ili po starinstvu. Pevaju se razne pesme, a često i ova:
    “Selo cviće, stiglo veče,
    Mesečina meka,
    A veselje bujno teče,
    Ko golema reka.
    Po toj peci od miline
    Naše srce plovi,
    A tako je od starine
    U naših svatovi.
    Nisu svati umoreni
    Putom i dolinom,
    Već cvi redom iskićeni
    Rakijom i vinom! ”
    Pesmu je zabeležio Sokolovčanin Aleksandar Stanojlović. U istom selu je zabeležen i ovaj običaj. Naime, za kumov dar ide se muzikom i sa svatovima u kojima su mladoženja, govordžije a i druge zvanice. Pre toga je žarač zaustavio igru i naredio da se ode po kumove poklone. Zbog toga kum ulaže žalbu protiv žarača i traži da on bude kažnjen. Kum rado ispunjava želju kume, naređuje govordžijama da vežu žarača na kolečka, ili na branu, ili, pak, na valjku za žito i tako povozaju po dvorištu.
    Posle ove šale služi se večera za sve svatove. Naposletku, u neko doba noći, prikazuju se darovi ili, kako se to kaže, “čast”. Darove prikazuje žarač koji je odabran i po tome što je poznata šaljivdžija. On govori glasno i svaka mu je rečenica protkana šalama. Šali se na račun darodavaca. Često su takve šale i neslane, pa i uvredljive, te se poneko i naljuti. Ali sve se to brzo zaboravi u stilu “bolest ga našla šta mi je sve kazao!” i veselje se nastavlja. Tako se događa da žarač neki dar prikaže i ovako: “Debela tetka Milunka poklanja mladi jednu debelu oklagiju da njome mužu češa leđa, a momku daje kecelju da ne bi prljao odelo kad pere sudove. Gostima poklanja pečenu plovku, iz koje je izvadila sva jaja, jer su joj potrebna za sutrašnju supu. Tortu daje žaraču!”. Na takve reči tetka Milunka bi ciknula kao oparena, te da ona nije debela i da je tortu namenila mladencima a ne žaraču. Slično darivanje je zabeležio Aleksandar Stanojlović u Sokolovcu. Evo takvih prikazivanja: “Debela tetka Saveta poklanja mladi jedno fino ogledalce za farbanje budza, mladoženji lepu kecelju za čišćenje štala a gostima pečenu plovku, iz koje je prethodno izvadila jaja za sutrašnju kajganu. Tortu pak daruje svadbenom žaraču”. I opet bi usledilo nezadovoljstvo.
    Ponekad se igrom reči žarač slatko našali: “Strina Persa daje momku jedan rukav i leđa da načini košulju, a mladi jednu lepu opiraču (iako je to redovno jedna lepa marama) da poveže sudove!”
    Pri prikazivanju poklona darodavalaca postoji određen redosled. Prvo se prikazuju pokloni domaćina, a onda kuma, starojka i devera. Mnogo se šala i zgode na račun starojka i starosvatice ali se na te šale ne sme naljutiti nego sve to treba “dostojanstveno” pretrpeti. Po običaju, svi oni donose, osim bardaka vina, nešto novca, po jedno pečeno prase ili jagnje (ovcu) na ražnju. Posle mladoženjine rodbine, darivaju i ostali svatovi prisutni na svadbenom veselju.
    Ako se mladi ili nekoj drugoj osobi iz kuće daruje platno ili kakav drugi nesašiven materijal za haljinu, tada govordžije zahtevaju da to žarač ponovo izmeri. On to ponajčešće čini nezgrapno, pa materijal meri “na lakat”.
    Kada govordžije požele da se i njima nešto “udeli”, a to su obično piće ili torte, tada uglas poviču: “Kum Boga moli! Amin, svatovi!”
    Ako je žarač pričljiv, može da ovaj svadbeni trenutak pretvori u pravo veselje i oduševljenje. No, ima reduše koje znaju da nasamare i žarača, pa mu poklone ponešto i njemu uvijeno u stotinu hartija, a on se preznojava da do poklona dođe. A to obično biva po koja velika kost ili drugo što “neslano”. Poklon mora obavezno da pokaže svatovima, a onda nastanu opšti smeh i veselje.
    Posle prikazivanja darova, sledi mladina igra. Da bi se igralo s mladom, mora se prethodno platiti. Svaki igra dok se za igru ne javi neko drugi. Igra se, dok se ne izređaju gotovo svi gosti; često neki igraju i više puta.
    Za vreme svadbenog veselja izvode se i druge šale kako bi raspoloženje bilo što veselije. Tako kum se ne sme opiti, jer će ga nakresanog staviti pod korito, a ako se i opije, tada će ga kolicima odgurati svojoj kući. Međutim, to se veoma retko dešava. U nekim selima, na primer u Sokolovcu, na svadbu donose i “mrtvaca”, kojeg neka žena prigodnim tekstom oplakuje. Plače i zapeva, jer je umro pošto je mnogo mesa pojeo i previše pića popio. Kada “mrtvac” ustane, svi se smeju i vesele.
    U poljadijskim selima se izvode i ovakve šale: vađenje zuba, sedenje na dve stolice, ogledalo bez ogledala, ubijanje bika. Često ovakve šale znaju da budu i dovoljno bezobrazne, ali sve to u jednom sveopštem veselju prolazi malo opaženo.
    Posle prikazivanja časti, u Mačeviću se igra jedan ples koji meštani nazivaju “raca”. Igru počinje govordžija i peškirom poziva dve ženske osobe: jednoj poklanja peškir a drugu ljubi. Devojka sa peškirom bira druga dva muškarca, pa jednog ljubi a drugom poklanja peškir i igra se nastavlja.
    Slavlje i veselje traje do zore, kada kuma otprate do kuće sa muzikom. Ostali svatovi već su otišli, jer i sutradan valja doći na veselje.
    U Mačeviću i Staroj Moldavi postoji drugačiji običaj. Pred zoru, svi svatovi igraju i pevaju:
    “Aj, Nedo, Nedo, majčino medo.
    Da sam ja znala ne bih te dala”
    U toku svadbe, govordžije nastoje, što po pravilu i uspevaju, da mladi istrgnu cipelu s noge. Da bi je dobila natrag, dever mora da licitira cipelu te najzad mora i da isplati izvesnu sumu novca jer je bio neoprezan pri čuvanju mlade. Naravno da je sve to ipak samo jedna šala namenjena da izbaci svadbeno veselje iz umrtvljenosti.
    U Ljupkovi je zabeležen i jedan poseban običaj. Naime, posle prikazivanja časti, izlazi se na ulicu da bi se igralo. Naravno da se tako čini i u drugim selima. Ali u Ljupkovi, u toku igre, mladini roditelji daruju najbliže: kuma, starojka, devera, vojvodu i stržalu. Darove im obese oko vrata.
    Kada se naigraju na ulici, svatovi ulaze u kuću i služi im se “paprikaš” (jedna vrsta ljute čorbe).
    U Mačeviću i Staroj Moldavi postoji i običaj po kome jedan govordžija prevrne kožuh, za pojas okači klepetušu, uzme žarač (jedan podeblji štap) i nastoji da ukrade mladu, koju dobro čuvaju i brane ostali svatovi. Onda odlaze na obalu Dunava gde zapale vatru pa se svi svatovi nagarave, mažući se ugljevljem da bi se potom svi umili dunavskom vodom i tek potom odlaze svojim kućama.
    Svadba se nastavlja i drugog dana, posle podne. Ali sada jedino u momkovoj kući. Žarač, domaćin i govordžije sa svircima odlaze po kuma i starojka, a usput pozivaju i ostale na veselje. Tada dolaze i mladine zvanice, njena najbliža rodbina i prijateljice. U Klisuri se kaže da dolaze “u pode” (pravilno u pohode, ali se u narodnom govoru ovih krajeva ne čuje glas h). U Ljupkovi se mladini svatovi nazivaju “drzari”. U poljadijskim selima se kaže da dolazi mladina rodbina “u pogačare” (donosi pogaču). To je ujedno i prva poseta mladine rodbine u njenom novom domu. Nedelju dana kasnije posetiće mladoženja sa svojom nevestom svoga tasta i taštu. Nakon svadbe mlada nosi ćulu kao znak da je odsad žena.
    I drugog dana veselja igra se i slavi kao i prvog dana svadbe. Prilikom obdarivanja, mlada daruje sada kuma, starojka, devera i prekumke, a domaćin opet kuvarice i sve koji su na svadbi služili. Tako obdareni prošetaju ponovo kroz selo, zatim se vrate pa uz pesmu i igru provedu i ovu noć. U Ljupkovi svi svatovi skupa pri polasku odlaze na Dunav da se posle tolikog jela i pića malo osveže dunavskom vodom. Oni se tom prilikom međusobno polivaju, gurkaju u vodu. Iako su za sobom ostavili jednu neprespavanu noć, oni ipak deluju sveže, kao da tek sada počinje pravo veselje. Vraćaju se momkovoj kući gde ih “čeka” vruća rakija. Pali se kukuruzovina, načini se vatra i svatovi igraju kolo oko vatre. Najzad stiže čas kada se odlazi svojim kućama. Svadba je završena.
    U nekim mestima prirećuje se veselje i trećeg dana ali sada u manjem obimu, za stare osobe koje nisu mogle da izdrže pravu svadbu. Oni u tišini večeraju, zapevaju po koju pesmu, a ponekad i onako starački zaigraju, pa se vraćaju svojim kućama.
    đ) Klasifikacija klisurekih i poljadijskih svadbi
    Posle dosta detaljnog opisa jedne klisurske i poljadijske svadbe nameću se neki zaključci. Kako u Klisuri, tako i u Poljadiji, s pravom se konstatuje da svadbarski rituali i običaji imaju prelazan oblik s tradicionalnog na savremene modele. Vidno je, na primer, kako se gube patrijarhalna organizacija života, a i stara srpska agnatska porodica.
    Obrazac savremene svadbe je mnogo pojednostavljen i traje uglavnom samo jedan dan. Modele savremene svadbe prihvatio je najveći broj mladih u gradu. Ali i u okviru ovog modela povremeno se javljaju pojedini tradicionalni elementi koji su se pretežno zadržali na selu.
    Centralne ličnosti na svadbenom veselju su mlada i mladoženja. To je par koji postaje jezgro nove, samostalne porodice. To je istaknuto time što sede u čelu stola za ručkom i uopšte im se ukazuje posebna pažnja.
    U poljadijskoj i klisurskoj svadbi izraženJe prioritet muške strane u odnosu na žensku, jer je organizacija svadbe, angažovanje muzike, kupovina odeće i obuće za mladu prepušteno porodici mladoženje.
    Trošenje velike svote novca za svadbeno veselje i okupljanje velikog broja svatova ima funkciju isticanja statusa porodice u društvu. Naravno da je to novo, moderno shvatanje. U prošlosti se drukčije razmišljalo. Današnje shvatanje jeste posledica promene sistema vrednosti, odnosno prihvatanje sistema vrednosti potrošačkog društva.
    Proučavanjem svadbenih običaja Klisrusaca i Poljadijaca ustanovili smo postojanje nekoliko vrsta svadbi koje se mogu klasifikovati ovako:
    – Velika svadba. Na takvim svadbama učestvuje veliki broj svatova, često i čitavo selo. Dugo se pamte. O njima se priča i u susednim selima.
    – Svadba na dva mesta. Nekada je takvih svadbi bilo i najviše u klisurskim i poljadijskim selima. Svadba je istovremeno održavana i kod momka i kod mlade. Danas su na glasu zajedničke svadbe koje se održavaju u salama doma kulture ili po menzama.
    – Noćna svadba. Takve svadbe su priređivale siromašnije porodice. Održavale se u krugu najbližih rođaka i prijatelja. Trajala je samo jedno veče.
    ž) Običaj posle svadbe
    Posle svadbe običaj je da se mlada drukčije češlja. Osim toga, ni maramu više ne vezuje pod bradu, već pozadi, da bi se znalo da je nevesta. U Staroj Moldavi, Ljupkovi i Mačeviću neveste nose “ćule”.
    Uobičajeno je da prve nedelje posle svadbe mladenci, zajedno sa momkovim roditeljima, odlaze u posetu mladinim roditeljima.
    Poslednji običaj koji je, donekle, vezan za svadbu zove se “kolač”. Priređuje se posle svadbe, na neki crkveni praznik. Na kolač obavezno prisustvuju kum i starojko. Ostali dolaze nepozvani. Veselje je mnogo skromnije ali su običaji slični svadbenim. Nekada je siromašnija porodica umesto svadbe imala samo kolač.

    Izvor: BORISLAV Đ. KRSTIĆ, NARODNI ŽIVOT I OBIČAJI KLISURACA I POLJADIJACA, Temišvar, 2015.

    Odgovori