Обичаји: Мокро и шишано кумство

17. мај 2012.

коментара: 18

Кумство је прастари обичај који потиче из прехришћанског времена. У изворном значењу, кумством се улази у духовно сродство с неком породицом. Оно има вредност крвног сродства.

У народу постоје четири врсте кумства: мокро (крштено), венчано и шишано (оба суха), као и кумство у невољи. Древни обичај кумства је касније црква прихватила и дала му данашње обележје.

За кума, као и за крвне сроднике, постојала је забрана женидбе девојком истог племена. По народном схватању, кумство је светиња која је мистичним сродством везана за божанство. Веровало се да од кумства зависи породични и домаћи напредак. Кум се поштује као и родитељ. Он се први позива на свадбу. Без кума се не може обавити венчање младенаца ни крштење детета. Кумству, као духовном сродству, давана је предност над крвним. Говорило се: “Прече је духовно над крвним”.

МОКРО (крштено) и венчано кумство: чест је случај да венчани кум буде и крштени кум деци младенаца које је привенчао. Срећно кумство је по правилу дуготрајно и напушта се само у изузетним случајевима (због немања деце или њиховог раног умирања, ако се рађају само женска деца, али и онда ако су кумови просторно удаљени). Стара се кумства, по обичају, наслеђују и трају током више генерација. Дозвољено је да се стари кум замењује новим приликом женидбе, да би младенци имали потомство. Удовци не узимају старог кума за ново венчање, него траже новог. Преласком у другу веру, старо кумство се замењује новим. Уобичајено је да се и поред оправданог разлога тражи опроштај од кума који се напушта, да би се избегла кумова клетва. Кућа коју прокуне кум, нема среће ни напретка (“Кумова клетва је тешка”). За венчаног и крштеног кума се тражи честит човек који ужива углед у народу. Безразложно одбијање кумства је велики грех.

ШИШАНИМ (стриженим) кумством не стиче се сродство, али се појачава пријатељство. Уобичајено је да шишано кумство траје док су кум и кумче живи, а кад једно од њих умре, онда кумство престаје. Битно је за шишано кумство да се детету по договору узима кум по навршеној првој години. У заказано време, кум дође у кућу кумчета, узме га у крило, те му одрежу мало косе. Понекад се кумче, пре него му се одсече коса, дигне високо увис, са жељом да му толико порасту тело и коса. Део одрезане косе пада у суд с водом, у који кум убаци новчић, а други део се ставља кумчету под јастук ради заштите од урока. Од тада шишани кум постаје кумчету заштитник, спреман да за њега заложи и живот. После шишања кум се дарује и части.

КУМСТВА У НЕВОЉИ нису наследна. Верски кум са својим наследницима може бити само један, а пријатељских је могло бити више. У прекој потреби окумљивани су насилници и лупежи, да би се кумством од њих заштитило. И хајдуци су окумљивали своје јатаке, да би код њих нашли безбедније уточиште пред законом.

ИЗВОР: Јован Д. Панџић, књига „Острвица“, библиотека «Хронике села» , 255, Београд 2003. Прилог послао сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

 

Коментари (18)

Одговорите

18 коментара

  1. Anonimno

    *** Biti prijatelj Bogu svom *** Duša,duh i telo,sve je Božje delo * Malo po malo,zbog sebe pre svega,ja jesam,oprostiti i osobi što rekla si,ili rekao si da nikada mogao,ili mogla oprostiti nebi;ovako nešto predivno je u očima Božjim * Nema ljubavi veće od ovog : ~ položiti život za prijatelja svog ~ * Nečije srce je slomljeno zbog sela mog,a možda je to samo bol moj * Ovaj proces nije loš,imajuci blagi podliv ispod oka svog,biti u verovanju,jeste od prijatelja savršenog * Ja učiniti malo mogu tog,podeliti s tobom Isusa svog,a iskanjem očekivati isceljenje,zaborav i oprost,makar osobi jednoj * Na oči gleda čovek,u srce gleda Bog ; uvek sam s tobom sine moj * Pored zdravlja,radosti i sreće,od srca svog,želim ti da ostaneš uspešno nenadvladiv(a) u poslu i životu svom * Voli vas na nebu Otac i Bog *

  2. vojislav ananić

    «ШТА ПРЕДСТАВЉА КУМСТВО КОД СРБА»

    Кумство је веома стар обичај у нашем народу, а кум се изузетно поштује. Потиче из давних времена, а проистекао је из потребе да се нађу поверљиви људи, пријатељи који ће увек притећи у помоћ и у који се има безгранично поврење. Из Светог Писма је познат Свети Јован Крститељ који је чин Крштења обављао у реци и он се сматра заштитником кумства.
    Постоји неколико облика кумства: крштено, венчано, шишано и кумство из невоље. Највише се цени кумство приликом Крштења, уз посебан церемонијал у Цркви и у кући. Кум по Крштењу је за век векова, наслеђује се и по правилу се такво кумство никада не раскида.

    У неким селима кумство се наслеђује и преноси са колена на колено. Новије генерације неће знати праву истину ко је од предака први склопио кумство, само је важно да се традиција настави.

    Кум је уједно и сведок пред Богом и људима. Он крсти или венчава све док га у томе не наследи син и за све то време он је као род рођени. Кум се воли и поштује као најближи рођак и спреман је да помогне у решавању многих проблема и невоља, а познат је и обичај да се куму даје, са великим поверењем, читава кућа на чување, уколико се мора отићи на дуг и далек пут.

    Наследно кумство може да се замени само у случају када младенци немају децу или када кум умре.

    Кад се роди дете које споро напредује, колевка се изнесе пред кућу или на раскршће и окрене се према истоку, мајка се сакрије, а ко први наиђе, окреће колевку према западу, маказама одсече прамен косе, изговри име и постаје “шишани”кум. Чим се изговори име, мајка се клања куму и ово друго име, односно име које је дао “шишани” кум, остаје равноправно и носи се до краја живота. У неким крајевима кум је и ментор детету које крсти, тј. прати га и усмерава кроз живот.

    Кум је најпоштованије име: „Кад прођеш крај кумове њиве, пази немој и прашину са тог места да понесеш, него истреси обућу“.

  3. vojislav ananić

    КВАДРАТУРА КРУГА (13. 12.2016) – КУМСТВО

    https://www.youtube.com/watch?v=DRJBmUWlerA

  4. vojislav ananić

    СТАРИ СВАТ на српској слави

    http://srbi.ca/tag/svadba/

    • vojislav ananić

      БАНАТСКА СВАДБА

      Време лепо, Боже драги, та валда тако може да буде само у Банату. И то не у било ком делу његовом, него баш тамо на север, близу границе са Румунијом. Кажу да је то некад било све у истој држави, а после нас поделили. Било како било, и једни и други се здраво јако труде да сачувају своје обичаје, ношњу, игре и музику. Ал’ опет, не може се живити само по старом. Тако и међ’ њи све више продире овај нови дух времена.
      Све до скора, сва сеоска младеж навикла да се тако о празнику неком, окупи виш’ црквене порте, па се тамо гледају, онако кришом, испод ока, да и’ мама или неко из комшилука не открије. А село банатско к’о и свако. Прошири се вест, и ондак, ето ти белаја. Може ти мама ил’ баба (отац) забранити да други пут изиђеш. И шта ондак? Да ти пукне срце у тебека, јер не можеш да видиш оног за ким срце жуди. Тако време било. Ако баба шта начује, ију, ондак њеној мами!
      Елем, стигну тако до пред порту лепа Чарна и њене другарице Сара и Анка. А тамо, и момака и девојака сила Божја! И не мо’ш ти ту рећи ко је лепше обучен. На девојкама фине ‘аљине и плисиране сукње на фалте. Та, матере њи’ове би и’ оденуле само тако и често би им куповале да очеви ни не знају. За ото, нису жалиле пара, јер је баш њи’ова морала бити најлепша. Исто тако и код момака. И на њима све господска одела. Шешир мало накривљен у страну, а на ногама оне лаковане ципеле, што само шкрипућеду. Тако одевени по најновијој светској моди, шеткали би к’о паунови и меркали девојке. Панта газда Аксин, само што не рашири реп, да покаже сву своју лепоту и богатство. Одма’ уз њега, Крстан и Груја, два другара његова, исто тако нагиздани. Најпре кобајаги направе који круг по порти да би се показали, али и бацили око на неку од придошли’ девојака.
      Е, ондак, међу њи’ долази ‘армуникаш Средоје. Некада је то био гајдаш Пера, али он сирома’ оч’о на онај свет па га сад замењује Средоје. Чим засвира ‘армуника, сви се брже боље хватају у коло. Оплели сви ситно ножицама, а нека од они’ слободнији’ девојака подврискује, па се тако такмиче међу собом и надигравају.
      Већ данима по селу кружи прича да ће се Чарна удати за Панту. Та, не мо’ш ти од села ништа сакрити. Не прође отад много времена, и пуче глас да се Чарна верила за Панту. То изненади све, јер нису чули да је била веридба. Садека, не би газда Аксентије као старински домаћин, ни дозволио да се деца узму а да све не буде по протоколу. Има њега јединца и ‘оће да му направи так’у свадбу да се о њој прича не само у селу, него и у читавој околини. Да се памти и прича кад је газда Акса женио свог наследника. И тако, свашта звоцале сеоске алапаче. Како то да нико није чуо за веридбу?
      „Та, ју, није валда…“ поче одма’ сеоска торокуша Иконија. Није требала ни да заврши оно што је ‘тела да каже, а остале њене друге наставише да шире вест даље и да свака још нешто придодаје. И тако, пукла брука без разлога. А деца се сама верила. Хтео Панта да изненади свога бабу. Ионако му је стално говорио да му је време за женидбу, да у тако велику и богату кућу треба више друштва за рад, а хоће, каже, да већ буде и деда. Све су му комшије иако много сиромашније, откад већ постале деде. Та, није он најгори човек у селу нити се на Бога камењем бацао. Мало се, к’о, љутио на свог дерана што је тако урадио. Откад је света и века, знало се да прво иде веридба. Овако, испало к’о да није имао новаца да веридбу обави. Но, после те мале грдње, би му ипак мило и већ је почео са својом Достаном да разговара о свадби и о њеној припреми. Зна се, свадба мора да буде богата, та неће они сад жалити новаца за свог јединца. А, мора се о њој и причати за дуга времена. Срећа закуцала и на њихова врата!
      Договорили се пријарељ Аксентије и пријатељ Реља да свадба буде тамо већ с почетка јесени и они позивачи на свадбу се већ дали на посао. Њих неколико с младожењине стране, лепо обучени, с рузмарином за шеширом, носе окићену чутуру са које висе пешкири што су их добили од оних код којих су већ били. Један од њих пребацио торбу с понудама преко леђа и тако иду „шором“ и певају:
      „Селом иду кићени сватови,
      селом иду те село веселе,
      а највише ђувегијину мајку.
      А како је не би веселили,
      Кад јој воде прелепу девојку,
      Кад јој воде одмену у раду“.
      Чим заврше с отом песмом, а они одмах започињу нову:
      „Јесен стиже, дуњо моја, јесен рана!
      Од јесени до јесени,
      све се село већ ижени.
      Од јесени бегај к мени,
      Дуњо моја, не варај јарана“…
      Средоје развлачи ону његову ‘армунику и кад дођу у авлију оног кога треба да позивају, засвира из све снаге „Сватовац“, а укућани се устрчали пред њих да их дочекају. Домаћин их позива унутра да их нечим почасти, а они к’о одбијају и кажу да су код њега дошли да он наздрави. Крстан му пружа ону шрену чутуру и говори:
      „Поздравио те газда Аксентије. Жени Панту па те позива да му дођеш ондак и ондак“.
      Домаћин се прекрсти па отпије и све брише бркове рукавом и даје чутуру својој соси да је закити с пешкиром. А о појас му само ландара онај велики кључ од подрума, да се види да је он газда у том домаћинству. А када буде сину предавао старешинство, даће му и тај кључ.
      Позивачи журе даље да стигну и код осталих чак у оне друге шорове који се налазе на други крај села. Опет се на изласку зачује Средојина ‘армуника, а момци певају:
      „Магла пала, магла пала, хеј!
      Бисер роса показала
      јоргован, јоргован.
      Одби се грана од јоргована,
      и наша мома од своје мајке.
      Врати се момо, мајка те зове,
      мајка те зове, кошуљу даје“…
      Е, исто тако је било и код Реље Сабољева, с отом разликом, што тамо у сватове позивају Чарнине другарице. Сара носи ону украшену чутуру, а Велинка и Деспина торбицу. Истина, немају ‘армуникаша да их прати, али зато младина другарица Анка узела гитару у руке па тамбура а девојке певају.
      „Кукурузи већ се беру…хај, хај!
      Кукурузи већ се беру,
      а шта радиш, мој дилберу?
      Шта чекаш, шта мислиш,
      што се не жениш?
      Дарове сам припремила…хај, хај!
      Дарове сам припремила
      и рузмарин расадила…
      Шта чекаш, шта мислиш,
      што ме не просиш?“…
      Кад, опет, оду код других да их позивају у свадбу њихове другарице Чарне, опет бруји гитара, ал’ садека певају другу песму:
      „Ђувегије, ди сте да сте,
      ‘тела би’ да знам, ‘тела би да знам,
      на све стране гласе дајте:
      ‘Оћу да с’ удам!
      И моја ми вели нана:
      немој ‘ћери, губит’ дана,
      већ гледај коме да те дам“…
      Све су оне веселе и само се кикоћу и задиркују оне девојке на које успут наиђу, да је време да се и код њих пева о дилберу.
      Ала време лети! Све се више ближи дан велике свадбе. Нема ту шта, обадве куће газдинске, и не сме ништа да оку измакне ни будућем свекру Аксентију Стојину, а ни тасту Рељи Сабољеву. Кум ће бити још из старог кумства, Богдан Рајин, стари сват Миша Микин, а девер, младожењин брат од стрица Тоша Стојин. Зна се одавнина да је кум глава свадбе и његова се реч ту највећма поштује јер он брине о свему док не преда младу деверу. А старојкова се слуша да се сва кумова наређења уваже. Значи, кум је овде законодавна, а старојко извршна власт. И деверов посао се зна, да се побрине за венац и шлајер. Та, ју, Боже, умало да зборавимо и на улогу онога кога зову жарач и који има најгори посао. Да свима на свадби покаже и гласно каже ко је шта од свата донео за поклон. Па, де, да се тудека неко осрамоти па да цело село после прича о њему како је циција. Та улога жарача, припала је Стеви Дротошу. Већ га сви познају да све зна о сваком у селу, да је вешт да некога и осрамоти, ал’ све то као у шали да испадне.
      Богами, дан за даном, и дође и последње момачко вече, кад се младожења растаје од распојасане младости и момковања. Сви позвани момци добро натежу из оних фићока и олби, а Панта највећма. Певају момци и кере се, а младожења мало пева, а мало му дође и да заплаче. Никад више као досад. Цијуче она струна на Пајином ћеманету, а Ћира само дума у свој бегеш.
      Код Реље Сабољева још горе. Скупиле се све Чарнине другарице да прославе њено девојачко вече, али су ту још и мати Достана, стрине, ујне, тетке и ко зна ко још од женске родбине. Неке удариле па само плачу што им Чарна сутра одлази, али су будућој млади понајгоре оне жентураче од рода, које, као искусне у свему, све клепећу Чарни како да се понаша кад у нови дом свој уђе, како пред улазак у цркву, како на самом венчању, како да се што више свиди и ђувегији и његовима.
      Сутрадан, одмах зором, док ни петао још није кукурикнуо, гура Меланија лактом свога госу Аксентија да се диже из кревета. Дошао и тај дан, да се већ једаред обуче у парадно одело које је чувао за тај дан. А и он се одмах дигао и устрчао. Те тражи да му донесу ону белу кошуљу, и веш, и чакшире, и реклу, и господске ципеле, али нигде да нађу шешир. Као да је у земљу пропао. А он само псује онако банатски. Неко од дођоша чисто да направи штимунг, запева:
      „Благо нама ево нашег кума“,
      или
      „Носи кума гаћице на гуму“.
      У кући Реље Сабољева сви се дали на посао, али највећма око њега. А он виче на сав женски род у кући, као да су му оне шта скривиле.
      „Показаћу ја вама свима ко је газда у овој кући, само да се све ово сврши!“
      А тамо, у оној предњој соби, спуштене шалукатре на прозоре јер лепу Чарну облаче мати, тетка, стрина, а то нико не сме да гледа. То се зове „убрађивање нове младе“. Па им се језици одрешили и само клепећу и дају савете њиховој Чарни. Да се дете тамо не обрука. Успут и певају песме:
      „Долети бели цветак из ведра неба“,
      „Кад пођеш, Смиљо, у свету цркву“ и сличне.
      Ал’, ето ти, већ се издалека чује музика, песма и подврискивање. То младожењини долазе по младу. Певају песму
      „Прошетај куме, твоје је време,
      твоје је време за полажење.
      Диж’ се куме, диж’ се стари свате,
      време дође ваља путовати.
      Рано ид’те, а рано и дођ’те,
      рано нама снају доведите.
      Нек донесе Сунце у недрима
      и Месеца у десном рукаву“…
      Одмах за њом иде сватовац:
      “Сватови уранили пут изгубили.
      Девојка среће и руком маше:
      „Овамо свати ја сам девојка.
      Њима говори:
      Ја сам девојка за вашег момка,
      овамо свати моји!
      Прстенована, ал’ невенчана.
      Ово су двори моји,
      двори матере баба мога.
      Ја сам девојка
      прстенована
      а невенчана.
      Још није био,
      прстен на руци,
      венац на глави.”
      Тек сад се сви устрче Капија је већ одавно окићена и широм отворена, на пенџерима уплетено цвеће. Излази домаћин Реља са својом Достаном тамо пред капију, да миле госте уведе унутра. Ту се цмачу, рукују и питају за здравље, а Средоје ‘армуникаш запева:
      „Аој, Бого, казни моју прију,
      што ми пружа образ, код устију“…
      Кад коначно уђу у велику собу, деверко Тоша тражи снајку. Они, шале ради, изводе неког мушкарца преобученог у женску одећу са неким као шлајером на глави, а нашминкали га и наруменили да га рођена жена не би познала.
      Тоша виче из свег гласа да то није његова снајка, већ тражи ону праву. И, поче да је тражи, где су је сакрили. Кад отвори врата суседне просторије, тамо деверуше чувају упарађену Чарну, а он би одмах да је изведе. Испрси се младин брат Јоца да заштити своју сеју и каже како млада мора да се откупи. Ту се Тоша одмах хвата за набрекли шлајпик па све вади оне најситније новчанице. А сви вичу да је то мало и да они њихову Чарну не дају за такву сићу. Рашири Тоша мало више онај шлајпик и испрси се поштено. ‘Армуникаш запева ону:
      „Изведи, брале, сеју за руку“…
      А одмах затим:
      „Лепу снашу изведоше,
      сви је редом изљубише,
      а мени је не дадоше!
      Еј, тужан ја! Еј, сирома’ „…
      Чују се и подвикивања старијих жена:
      „Наша снаша к’о икона лепа,
      Није свака ни икона так’а!
      Ију, ју, ју, ју, ју!“
      И тек ондак, Чарни прикаче венац и њу преузе девер и са њом полази да седну у кола и да иду сада њеној другој кући. У ствари, неће одмах кући, него најпре у цркву. Оре се портом измешани гласови и песма:
      „Мет’ла ногу на потегу,
      па све виче НЕЋУ,
      а на кума намигује
      да се кола крећу“…
      Кад тамо, пуна порта народа. Старији улазе, а она деца остадоше напоље да чекају кума. Напуни се црква народом и чим се Чарна појави, сви се окрену да виде младу. Не мжеош дисати од онолика света и мириса тамјана и свећа. Чарна мало погнула главу како и приличи смерној девојци, а и непријатно јој да су све очи баш у њу упрте.
      Панта стaо пред олтар, са десне стране царских двери па држи две свеће украшене српском тробојком. Иза њега кум Богдан. Чарна и старојко су на левој страни. За време обручења, док су прилазили свештенику, очепи малко Панта Чарнину ципелу, тек да покаже ко ће бити главни укући. Ту, одмах насред цркве, на мањем столу, био чирак са две свеће, Еванђеље, две круне, чаша с црним вином и марама. Кумови узимају свеће, а поп Среда младенцима везује руке. Пођу они онда око стола, госпо’н попа испред, младенци онако с крунама на главама и с везаним рукама за њим, па кумови са свећама. И тако три пута а попа пева оно „на многаја лета“. После им одреши руке и принесе им устима чашу с вином да малко сркну.
      Тек сад почну да се тискају из њих поготово девојке, јер која ухвати венац, удаће се те године. При изласку из цркве, засвирају:
      „Куме, изгоре ти кеса“…,
      а он све баца оне ситне металне новце и дечурлија се гура да што више накупи. Кажу да су то срећни новци.
      Читава та поворка од сватова креће се ка младином новом дому, а тамо све фришко окречено, капија украшена и широм отворена. Читаво двориште поплочано оном црвеном циглом, што и приличи тако богатој паорској кући. Воде младу, али пре него што ће ступити својом ногом у двориште, метли дрвено корито до пола напуњеног водом. Пружају јој у руке мушко дете „наконче“ да га пренесе. Па јој дадну неко решето да га баци на кров куће и тако је пусте унутра.
      Онда ‘армуникаш Средоје засвира а сви га прате:
      „Положи бело платно,
      премила свекрво, Пантина мајко,
      простри платно да ти злато шета,
      није злато одавно познато,
      већ је злато оскора постало“…
      Одмах за њом наставе даље:
      „Уђи, уђи, прелепа снајо
      десном ногом у нову кућу.
      Што си тако тужна, невесела?
      К’о да немаш ни оца ни мајке,
      к’о да немаш брата ни сестрицу.
      Баци бригу, баци твоју тугу,
      па разведри то прелепо лице,
      те нам буди добра и весела.
      О’де имаш и оца и мајку
      о’де имаш брата и сестрицу“…
      У великој соби, младенце сместили испод иконе, а кума до Панте, старојка до младе. Девер је преко пута младенаца, а онда остали. Астали препуни. А тамо, Бого мој драги, само птичијег млека што нема. Трешти музика. Има ту оне праве мало јаче али бистре супе од много фела живине, па разног печења, и врућег и хладног. О колачима да и не диванимо. Устрчали се они што опслужују госте, па само питају шта ко изволи за пиће па им сипају. Чује се тако здраво јако како срчу супу, валда чак и на сокак.
      Неко поче да лупа кашиком о тањир и зове кума да одржи здравицу. И он одма почне с оним:
      „Да Бог да, да се овде окупимо и догодине на крштењу“, а неко већ диже увис колевку.
      Одмах за кумом, поздрави своје госте и стари домаћин куће газда Аксентије. Диже чашу и најпре наздрави деци њиховој а после се захвали свима што су дошли на весеље.
      Младенци отишли у ону гостинску собу да се сликају с онима који хоће да имају успомену од њих.
      Тек, ето ти наједном Стеве Дротоша који намах поче уз шалу с приказивањем донетих дарова. Богами, знао и да осрамоти оне који су тек неку ситницу донели. А они чак тамо с оне стране астала здраво гласно вичу да је то за наук младенцима да штеде, а не заото што они немају новаца за већи поклон.
      Док се други још боре са јелом и пићем, неки већ устају и иду до младе да је зову на игру. Е, то је морало да се плати. И, како су већ чекали у ред да дођу до младе, већ се видило да ће Чарна сакупити доста новаца.
      А већ у касну ноћ, многи почели да се тетурајући разилазе. И, опет се однекуда појави Стева Дротош који хоће да подсети кума да каже свима да је дошло време да се разиђу и наређује ‘армуникашу да свира ону:
      „Хајде, куме, скидај венце,
      па сведи младенце…
      Хајде, куме, ситни сати,
      а спава се и момку и млади!“
      На крају, кад се сви почну дизати, засвира Средоје „Растанак“ пред вратима собе где су већ отишли младенци. Да и они знају шта им је радити.
      Тамо, већ у авлији, хоће кум да покаже да је још увек главни, закера да му све до авлијских врата ређају столицу по столицу да има где да стане. Па, тек закорачи, а врати се на пређашњу столицу. И фуртом нешто тражи да сви трче око њега.
      Дођу коначно и до сокака и кум сиђе са столице. Крену и он полако кући са својом верном другом Невенком. Заврши се и то.

      Војислав Ананић

      (Из моје осме, последње књиге прича и записа „Последњи плес“)

  5. vojislav ananić

    Зашто младожења преноси младу преко прага?
    http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/93421/prenosenje-preko-praga

  6. vojislav ananić

    КУМ, КУМСТВО – Реч кум је позната свим словенским језицима, а установа кумства старија је од хришћанства. Црква је прихватила и санкционисала ову установу. Она је код јужнословенских народа настала спајањем народних паганских елемената и црквених обреда. Постоји крштено, венчано и шишано кумство. Прво је „мокро”, а друга два су „суха”. Крштено и венчано обавља се по црквеном ритуалу, а шишано по народним обичајима.
    Средњовековни српски извори садрже мало података о хришћанској установи кумства. Нема изричитих података о крштеном кумству. Додуше, Константин Порфирогенит сведочи да је бугарски владар Симеон постао кум Гојниковом сину, члану најстарије српске династије, који је носио хришћанско име Петар. Катакалон, византијски стратег у Дубровнику, понудио је кнезу Стефану Војиславу да му кумује при светом крштењу сина. Кумство није остварено јер су један другом припремали замку. Војислав се показао вештији од стратега. И оним замкама и мрежама којима хтеде да улови, би уловљен, на срамоту Ромеја, сведочи византијски писац Кекавмен.
    Краљица Јелена, мајка краљева Драгутина и Милутина, израз кум употребљава у ширем, преносном смислу. Она се дубровачком кнезу Марину Бадуару обраћа као сину и куму: Љубовному ми сину и куму краљевства ми. Херцег Сгјепан Вукчић Косача кумом назива кнеза Бенка Гундулића. Херцег је априла 1449. обавестио Дубровачку општину да је примио сто осамнаест дуката које је опоручио наш почтени кум кнез Бенко Гундулић.
    Августа 1434. војвода Радослав Павловић писао је Дубровчанима као пријатељима и срчанијем кумовом. Његов син Иваниш Павловић називао је угледнике Дубровачке општине кумовима или кумовима и срчаним пријатељима. Овде није реч о етикецији, без стварне историјске подлоге. Дубровачки посланици заиста су кумовали Иванишу, сину Радослава Павловића. Општина је настојала да се за део Конавала који јој је продао војвода Радослав Павловић, закуне и његов син Иваниш. То је Радослав Павловић одбијао јер је Иваниш био малолетан. Преговори о продаји другог дела Конавала одужили су се и претворили у опасан рат, али коначно измирење завршено је кумством које између припадника различите вере није могло бити крштено, него шишано. Према обичају, дубровачки посланици су у прамен одсечене дечакове косе завили тридесет дуката.
    Кумство и побратимство као вештачко сродство играло је значајну улогу у мирењу због крви, односно крвне освете. Од крвне освете изузимала се погибија у рату, о чему сведочи уговор цара Уроша са Дубровчанима, који изричито наглашава да се за сва времена опраштају чтете, злобе и крви. Међутим, крвна освета је приватна ствар коју није спречавао међудржавни уговор или судска пресуда. Три године по склапању мира, Ратко Плавчић, поданик кнегиње Гоиславе, помирио се са дубровачким властелином Матком, сином Вита Ђорђића, те пред сведоцима, Србима и Дубровчанима, изјавио да им опрашта озледе и недела и да их сматра за кумове и браћу. Децембра 1442. у околини Дубровника због убоја и вражде, уз накнаду од сто перпера, измирио се род Баљеновића и Клокурића – утакмише се и згодише и окумише. Крвнина је износила триста перпера (сценише 300 перпера) али је за вољу кумства роду Клокурића опроштено двеста перпера.
    „Пријатељство по заклетви беше под окриљем св. Јована, заштитника побратимства и кумства” (Константин Јиречек). Сетите се, за љубав св. Јована, да сам jа Ваш кум, понизно се 1413. године, угарској краљици Варвари, обраћао некад моћни а тада прогоњени херцег Хрвоје.
    Вук Караџић пише да се кум „зове и онај који први пут стриже косу дјетету; такови кумови бивају и Турци нашим људима, и наши људи Турцима (по Босни):
    Ој Турчине за невољу куме,
    Не кумим те што ја кума немам”.
    Кумство за невољу одржало се до XIX века.
    Народни певачи јунаке епских песама често везују кумством и побратимством. Кум и установа кумства окоснице су већег броја народних пословица.

    Р. Михаљчић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

  7. Војислав Ананић

    ПОБРАТИМСТВО

    Прастара друштвена појава својствена многим народима света. У ужем смислу побратимство спада у систем сродства, тачније у тзв. духовно или вештачко сродство. Пандан побратимству је посестримство.
    Из средњег века није нам познат народни назив за побратимство, већ само црквени (званични), а то је братотвореније. Тај службени назив вероватно је непосредни превод грчке речи аогкфолокцо®. Ђура Даничић уз реч братотвореније даје и латински назив tgahš sopbŠaggo. Израз братотвореније у раном средњем веку могао је да значи и обред пријема у монаштво. Називи за учеснике у чину побратимства су побрат и посестра, односно побратим и посестрима, што значи полубрат и полусестра.
    Порекло побратимства је сигурно у народним обичајима. О облицима и садржајима побратимства, по народним обичајима у средњем веку, немамо довољно писаних извора; знатно је више о онима који су обављани по црквеном обреду.
    Побратимство је под заштитом св. Јована Крститеља, како по црквеним правилима тако и по народном веровању. Оно је већ у VIII веку, а можда и раније, имало своје одређено место у низу обреда источне хришћанске цркве. Непознати писци су сачинили посебне молитве за чин побратимства, чиме су старом народном обичају дали ново хришћанско обележје. Црквену форму овог обреда Срби су у средњем веку примили и установили по узору на Грке.
    Хришћанска црква има амбивалентан однос према побратимству. Поред позитивног, она је напоредо имала и негативан став. Доментијан о њему говори као узвишеном и богоугодном чину заснованом на јеванђељу и директно сведочи да је и свети Сава имао такав однос према братотворенију. Међутим, јавља се осуда и забрана побратимства. Због могућих заплета у наследним правима, византијски грађански закони (Василике Лава Мудрог, XXXV, 13, 17) искључују побратиме из узајамних наслеђивања.
    Под утицајем тих закона и црквено-правни зборници (Никифор Хартофилакс, XIII век) одричу побратимству свако правно значење. Синтагмат Матије Властара означава га као незаконито дело; Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ из XIII века, каже да је побратимство „противно природи и закону” и стога „црква га не признаје”, а Константин Филозоф га код ондашњих Срба одређује као јерес. По њему, чином братимљења проповедају се два божанства, односно два Христа, два св. Јована Крститеља и два крштења. Упориште за негацију побратимства он је налазио у хришћанском учењу по којем су самим чином крштења сви хришћани међусобно браћа. Оштро је осуђивао и ритуално узајамно пијење и (или) мешање крви побратима, било да се ради о братимљењу између хришћана или хришћанина и Турчина, „као што видимо да се (то) и данас ради”. Сматрао је да таквима треба за пет година ускратити свету причест, да се подвргну посту и да годину дана чине 170 поклона дневно! Осуђивао је и обичајну егзогамију побратима и њихове уже родбине, „јер света правила кажу да је побратимство ништавно”. То двојство се огледа и у каснијим требницима (XVI-XVIII век), који су штампани (у Венецији) са и без молитви за чин побратимства.
    Учесници у братимљењу, пре свега су појединци истога пола. Из средњег века немамо помена побратимства између особа различитог пола, као што је то познато из потоње етнографске грађе. Братимили су се обични људи из народа (најчешће исте или различите вере и народности), али и из највиших друштвених слојева, па и владари. Трећа лица у обреду братимљења су свештеник или врачара као јавни обредно-религијски делатници, а затим родбина и пријатељи.
    Разлози склапања побратимства се, према историјској и етнографској грађи, могу разврстати у следеће основне групе: пријатељство и љубав, друштвено-економске и политичке потребе, тренутна или трајна невоља, магијско-религијске побуде, последице сновиђења.
    Разлози за побратимство из прве две групе имају потврду у писаним историјским изворима, а остали поглавито у етнографским. Побратимства из друштвено-економских и политичких разлога имају најшире импликације. Она својим обавезама могу обухватити братство, племе (нарочито при умиру крвне освете) па и народ (државу). Управо такво је било побратимство између великог српског жупана Стефана и његовог вазала бугарског севастократора Добромира Стреза. Њихов политички и војни савез био је уперен против заједничког им противника бугарског цара Борила од кога се Стрез привремено био одметнуо. Убрзо се исти Стрез одметнуо и од великога жупана кир Стефана (…) и згазивши заповест Божју и јеванђелско братотворење, уздиже против њега велику борбу… Стога је Стефан замолио и послао у помиритељску мисију свога брата „јеромонаха кир Саву” да Стрезу напомене све раније речено на светом јеванђељу о братотворењу и о завештању заклетве пред Богом.
    Последице побратимства су вишеструке и трајне. Оне обавезују на: узајамну љубав, пажњу, помоћ па и освету (крвну), што се све преноси и на најближе сроднике; егзогамију међу збратимљенима и њиховим најближим сродницима; у сродничким односима, побратим испуњава дужности побрата; учвршћење мира као последице поравнања и измирења после крвне освете. Сва досадашња историографска и етнолошка разматрања о побратимству и кумству истицала су њихову функцију јемства: да се осигура мир и не дође до обнове непријатељстава. Сматра се да је њихова функција сложенија (а можда и права, мада прикривенија). Чин братимљења у обредном мирењу је испуњење друштвене казне, јер су судије досудиле да једна или обе закрвљене стране узајамно дају одређени број кумстава и побратимстава. Дакле, нови кумови и побратими се не бирају према својој жељи и наклоности, што је иначе обичај, већ се они намећу судском пресудом. Казна „плаћања” социјалним добрима, каква су побратимства и кумства, има функцију супституције убијеног живим људима у томе што ће нови побратими и кумови представљати помоћ и проширење друштвених веза дотада сукобљених страна.
    Обред братимљења је врло свечан; ако је у цркви онда сличи свештенодејству тајне брака. Могао се обављати и на кућном огњишту и прагу, на гробљу код незнаног гроба, под родним дрветом. Време обреда братимљења је недеља, празник, пре сунца, пре подне, док су предмети у обреду бројни и имају карактер светих ствари: јеванђеље (куран), распеће, крст, свећа, вино (као замена за крв). У (народном) обреду магијског су карактера: надгробни крст, букагије (са ланцем за „отклапање роба од гроба”), венац, цвеће, капа, вино, шарено јаје. Приликом овог обреда свештеник, односно врачара изговара одговарајуће молитве, магијске формуле. У току обреда врше се одређене радње као: кршћење и целивање светих предмета, узајамно пијење или мешање крви ради симболичког стварања „крвне везе”, љубљење, окретање сунцу, заједнички ручак.

    Н. Ф. Павковић

    Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

  8. Војислав Ананић

    Свадбени обичаји

    Свадба је, заправо, симболична представа пропраћена многим обичајима. Крајњи циљ свадбених обичаја јесте жеља да се овај значајан догађај у животу што снажније обележи, да би се што дубље урезао у сећање, па тако постала прекрасна и незаборавна успомена. Одувек се кроз свадбу испољавала огромна радост младенаца, који тим чином полажу темеље своје породице. У свадби учествује цело село, било као сватови, било као знатижељни посматрачи.
    У местима Дунавске клисуре и Пољадије у свадби се преплићу два елемента: то је непобитна и очигледна стварност испољена у женидби или удаји, односно у склапању брака између двеју особа које се воле; али то је, једновремено, и алегорична представа, сценски састављена од низа обичаја везаних за саму свадбу.
    Иако се мноштво тих обичаја испољава са извесним разликама у разним местима Дунавске клисуре и Пољадије, ипак свадба има један заједнички елеменат (скелет), што опет омогућава да се опише једна клисурска и пољадијска свадба, истичући узгред посебне елементе појединих места, јер ти посебни елементи неминовно постоје, будући да на означеном простору постоји четрнаест насеља (Лесковица, Прњавор, Златица, Луговет, Соколовац, Базјаш, Дивич, Белобрешка, Радимна, Српска Пожежена, Мачевић, Стара Молдава, Љупкова и Свиница). Но треба истаћи и чињеницу да су се свадбени обичаји мењали према приликама и условима живота.
    Како би лакше описали клисурске и пољадијске свадбене обичаје ми ћемо их изнети хронолошким редоследом. Тако имамо: обичаје пре свадбе, свадбене обичаје и обичаје после свадбе.
    Сматра се да је момак приспео за женидбу када му се појаве науснице, а девојка када јој се заобле груди. За дечаке и девојчице који још нису стигли до овог периода, у Клисури и Пољадији се говори да је мушкарац “шипарац” а девојка “шипарица”.
    Раније, а понекад и сада, у Љупкови и Старој Молдави момци су се женили и девојке удавале још у раној младости, са петнаест или шеснаест година. У другим местима Дунавске клисуре и Пољадије обичај је био да се момци жене после одслужења војног рока, а данас то бива када заврше школовање и запосле се, а понекад и много касније.
    Некада се тако рано удавало и женило да се не би пропустила нека добра прилика која се у међувремену појавила, или да би у кућу дошла још једна радна снага.
    Постоји обичај да се у кући са више синова или кћери строго води рачуна о редоследу удаје или женидбе, па су се прво удавале или женио најстарија кћи, односно син, а онда редом по “старинству”. За онога који је био на реду казивало се “скочио је на полицу”, а што је значило да је син или кћи на реду да се жени или удаје. Обичај је понегде нестао, па се данас често дешава да се пре венча млађа сестра или брат, не обазирајући се на поштовање традиције.
    Будући да је у клисурским и пољадијским местима једна од највећих родитељских брига да своју децу удоме, то јест ожене или удају, свадба је највеће весеље, слично весељу када се роди мушко или женско дете. Свадба се одувек сматра за најсретнији дан у животу родитеља, поготову кад је избор по њиховој вољи.
    Када младићи достигну врсту женидбе, тада пођу по селима на сеоске празнике у потрази за будућом женом. А њу треба изабрати. То се чини савршено зналачки. Прво се распита и установи где све има таквих празника, вашара или других каквих свечаности. То су најбољи поводи да се окупе девојке. Потом се распитају које су све девојке за удају. А када већ има коју понуду, тада се распитује каква је “по оку, а каква по скоку”, каквог је здравља, каквих је руку, главе и језика, каквог је материјалног стања итд.
    У прошлости је био обичај да се о избору девојке или момка претежно брину родитељи, а не момак и девојка, који се обично нису добро ни познавали. А то се дешавало зато што је најважније било узети снају или момка из “виђене” куће, односно која ће снаја добити највише “тала”. Догађало се некада да се нагодба поквари само због неколико стотина леја или комадића земље. Ево шта је о томе веома сликовито испричала баба Стана из Љупкове, која је и сама нешто слично доживела:
    “Оћеду моји родитељи да ме удају, ди не волим. А ја баш нисам ’тела. Оћу ди ја волим!
    Вршемо ми код Стозини, а дође мој брала па ми каже: ће те просу. А ја опет: Јао, леле мене, ја нећу за њега, ја га не волим!
    Дођем кући и цео дан нисам ’тела да јем од тегобе и жалости. Плачи, па плачи. Нећу за њега, га не волим: Оћу за овог ђавола, јер је за свашта”.
    Дође ми једна веришоара па ми каже да се то покварило, јер је дошла баба Перса па казала тако: “Кума Ленка, ако ми даш две хиљаде, ја ти узмем Стану”. А моја мати је пита: “зашто тебе треба две хиљаде леја?” – “Да ју купим руво!” – “Е па мани те две хиљаде да обучем девојку и да је правим младу, па ћу да је удам на друго место. А ти хоћеш да ју ја купим руво! Срам те било!”
    Дође опет веришоара па ми каже: “Свршило се, не удајеш се!” А ја опет: “Вала и нећу!”
    Е, он ме ухвати једно вече, а ја му онда кажем “Море нећу за тебе, јер твоји ишту две хиљаде!” А он ми каже: “И ја нећу да те узмем, јер ти имаш да ореш доподне! Тамо ореш доподне а ја хоћу кад идем да орем, да орем цео дан!”
    Кад се оженио, ја му кажем: “Оженио си се ?А он ће: “оженио сам се!” – “А шта ти донела жена тала?”; Не знам, слабо има тала. Торбу рамењачу и торбу пртњачу! “ниси тео мене!? А ја те и не волим!”
    Данас таквих удаја готово и да нема. Избор је данас потпуно слободан, понекад чак и супротан жељи родитеља.
    Ако су родитељи били против удаје или женидбе, а млади то упорно желе, онда је био чест случај да девојка кришом побегне код момка. За такву девојку каже се да је “утекла” или “побегла” и називају је “бегуницом”. Незадовољни родитељи су на почетку непопустљиви, али на крају, као по неком устаљеном обичају, прво попусти мати, а затим и отац, па приме младенце. Иначе, родитељи обично поштују жељу своје деце, јер врло добро знају да је присилан брак врло рђав и да у таквој породици често долази до размирица и свађа.
    За разлику од данашњих, на брзину склопљених бракова, када су родитељи стављени пред свршен чин, некада су родитељи за своју децу тражили прилику за удају или женидбу, иако се млади нису добро познавали.
    Постојао је обичај, који се и данас делимично очувао, да се девојка још из ране младости припрема за удају. У ту сврху за њу се приправи спрема за удају, која се састоји од постељине, клечаних ћилимова, пешкира, одеће, намештаја, па чак и новца. У новије време та је спрема допуњена шиваћом машином, електричним апаратима, па чак и аутомобилом.
    Раније се сматрало да су најбоље и најимућније девојке без браће, па ће оне наследити родитељску имовину.
    Родитељи су дужни да за свадбу припреме свиње и овце које ће за ту прилику заклати, као и вино и ракију, која ће се на свадби служити. Обичај је у местима Дунавске клисуре и Пољадије да, кад им се роди син или кћи, родитељи наспу вино и ракију у бурад и отворе их и “начну” на њиховој свадби.
    Ако се родитељи, чија ће се деца венчати, добро познају, они сами одреде када ће доћи у нагодбу, на споразумевање. Ако се пак не познају, тада им притекне у помоћ нека обдарена особа, понајчешће жена “проводаџија”, која одлази девојачкој, односно момачкој кући и хвали девојку и њену кућу, односно момкову.
    а) Гледање куће
    Обичајима пре свадбеног весеља, непосредно после прошевине, припада и гледање момкове куће. Неколико недеља пре свадбе, младини родитељи долазе у момкову кућу да би на лицу места проверили истинитост оног што им је испричала проводаџија. Све се тада добро “шецује” и процењује. На гледање куће долазе девојчини родитељи с неким из ближе родбине али без проводаџије. Гледање куће је уобичајено поготово у случају да је момак из другог места, ближег или даљег. Тада младини родитељи одлазе код свог познаника, или рођака (ако га имају у момковом селу), па се тамо прво добро распитају о својим будућим пријатељима, о његовом имовном стању, какви су као људи, да ли има слоге у кући, да ли су свађалице, како живе са својим комшијама. Некада су одлазили и на салаше, па и на њиве, како би установили какви су они земљорадници и “марваши”. Девојчини родитељи пажљиво обављају овај посао, јер им је много стало да знају у какву ће кућу да дају своју кћер, другим речима брине их девојчина даља судбина. Из свег срца жеља им је да девојка уђе у “добру” кућу која да не одговара само девојци него и њеним родитељима.
    Ако је, пак, момак из истог села из којег је и девојка, тада гледање куће постаје излишно, или се у најбољем случају врши “формално”, јер девојчини родитељи од раније имају довољно података о момковој кући и његовим родитељима.
    Дешавало се, додуше ретко, да се приликом гледања куће, умешају и незвати “извештачи”, који су били у рђавим односима са момковим родитељима, па да о њима говоре што је могуће лошије и куде недужне људе. Ако су младини родитељи лакомислени па поверују у злонамерне “информације”, долазило је до тога да су се враћали кући необављена посла. А од свадбе и удаје не остаде ни говора!
    Ако девојчин отац не прихвати понуду, он то, обично, не исказује отворено, како би даље живео у добрим односима са момковом породицом, већ пронађе какав изговор, те да девојка није дорасла за удају, те да још није за то спремна итд. Ако, пак, прихвати понуду, каже да пристаје и нема ништа против јер је то “божја воља”.
    У момковој кући, младине родитеље дочекују као праве госте и тако их учашћују. Пре ручка младини родитељи с пратњом, још пре уласка у кућу, добро отворе очи како не би им нешто промакло, у кухињи, шпајзу и на другим местима. Будући свекар води пријатеља и показује му шталу, оборе са свињима и овцама. Из учтивости, девојчини родитељи испољавају задовољство и похвално се изјашњавају на све оно што виде, иако, можда, није им све по укусу. Некад су одлазили и на њиве да виде каква им је летина, поготово су обраћали пажњу на њиву која ће као тал девојачки касније припасти момку. Ту њиву нарочито испитују, чак узимају прегршт земље па га онако сељачки загледају и “шецују”.
    Ако не дође до нагодбе, девојчини родитељи не остају на ручку који је за њих припремљен и одлазе кући. У већини клисурских и пољадијских села каже се да родитељи одлазе “на говор” то јест, на договоре. До договора долази само онда када су девојчини родитељи пристали на удају своје ћерке. Родитељи се погађају око “тала” и свадбе. Приликом гледања куће одреди се и датум прошевине (просидбе).
    Ако је све у најбољем реду било обављено, тада момков отац “капарише” девојку, своју будућу снају, дајући јој извесну суму новца, који ће му се касније вратити.
    Вративши се својој кући, младини родитељи до танчина причају својој ћерки и укућанима шта су све видели код момка, причају појединости о момку, шта су све видели код момка и шта су они све о њему дознали. Све то са намером да добро обавесте своју ћерку која ће се ускоро одселити у ту кућу и живети с тим човеком.
    б) Прошевина
    По обичају прошевина (просидба) обавља се у недељу. У прошевину одлазе момкови родитељи, најближи рођаци, проводаџије и момак. Сви се они скупа називају “просиоци”. Није погодно да се у прошевину одлази преко недеље: суботом јер је последњи дан у недељи, а тога дана, по народном веровању, не треба никакав посао почињати, петком јер је то постан дан, средом јер је то средине недеље, па се опет сматра као несретан дан.
    У девојчиној кући просиоци су лепо дочекани као прави пријатељи. Када се у соби појави девојка удавача, прилази јој момков отац и дарује је јабуком. Некада је таква јабука била заденута и дукатом. Девојка љуби у руку будућег свекра и свекрву, а затим се ћутећи удаљује али и даље остаје у њиховој околини. За то време њу из потаје испитивачки посматрају не би ли пронашли какву ману код младе.. Тек после извесног времена одлази у другу собу, обично ону њену девојачку, у пратњи неког њеног укућана. Појавиће се тек при поласку момкових родитеља да би их испратила. А ако су се “странке” и “удесиле”, тада је будућа млада даривала просиоце кошуљама. У Мачевићу је обичај да свекар добије пешкир, а свекрва, пак, само рукаве од кошуље. У овом селу немају доказе зашто се то тако ради. Остаје као загонетка да ли у таквом даривању има какве симболике или је оно био одраз лошег материјалног стања.
    Момак који је до тада стојао по страни и ћутао, у случају да му се девојка допада, тада устаје са свог места и прилази девојци, одлази њеној соби како би се “на само” с њоме договорио. У случају да му се девојка не допада, момак би и даље остао у друштву с осталим просиоцима, или је пак напуштао кућу и излазио на сокак.
    Ако се момак и девојка не познају “од пре”, што је био редак случај, па ако се ради и о прошлости, тада момак прилази девојци, рукује се с њоме и онда почиње своју причу у којој обично “хвали” себе и своју кућу. А девојка седи смирено и слуша и ретко када га противуречи, иако у себи можда има и другачије мишљење. То мишљење чува у потаји за себе и казаће га када је буду питали родитељи ако су се и они договорили.
    Док момак и девојка причају у девојачкој соби, дотле будући пријатељи и прије разговарају о свачему, најчешће то бива о младином “талу”. Будућа прија обично говори о девојчиној спреми: пресвлакама, руву, јастуцима, фирангама, пешкирима што их је она са девојком још од малена спремила за удају, а пријатељ пак шта ће девојци дати као тал. То је обично које парче земље (ланац или њива), сада још и намештај, бела техника, па и аутомобил.
    Када се договарања заврше, тада долазе и младенци па се и они наизменично питају, да ли су се и они договорили, па ако је све протекло у најбољем реду, донесе се за сто ракија да се попије која чаша у знак добро обављеног посла. Ако се тај посао не заврши позитивним договором, тада ће девојка вратити јабуку и дукат а просиоци се враћају кући као да се ништа значајније није ни догодило, па се тражи друга каква прилика за удају.
    Као знак да је прошевина успела јесте и обичај да је девојка везивала коњима за улар пешкире, пошто су просиоци, обично колима долазили код девојке мада били и из истог села. Све се ово обично чини за комшије и друге сељане. Наравно да љубопитство многе сељане изводи на прозоре или пред капију.
    Наравно да се после прошевине нађу и такви који се називају кудиоци. У Клисури су некада владала патријархална схватања о улози младе у једној кући. Неке од дужности које је она имала да обавља и данас по неким кућама обавља. Млада је била дужна да свако вече изува свекра, да брине о његовој обући, свако јутро прва је на ногама и стара се да сваком очисти обућу. Некада је свекру и ноге прала, што свакако није чинила момку.
    И баш због тих обавеза које је требала да испуњује будућа млада био је добар повод за оговарања, поготово ако се радило и о особи која није баш волела да ради.
    Приликом прошевине стране се договоре и када ће се обавити прстеновање (веридба). Будући да се прстеновање обавља у девојчиној кући, тада се одреди и број особа из момкове куће који ће учествовати у тој свечаности.
    Вративши се својој кући, момак одлази куму и јавља му да је испросио девојку и да ће се ускоро оженити и направити весеље.
    в) Веридба
    У заказани дан, момак са родитељима, ближњом родбином, проводаџијом (ако га је имао), одлази младиној кући да је прстенује. Некада се одлазило колима, а сада, у новије време, аутомобилом.
    Веридба се обавља у кући девојчиних родитеља који за ову прилику припремају свечани ручак и са своје стране позивају у госте своју најужу родбину. То исто чине и момкови родитељи.
    Све трошкове прстеновања сносе девојчини родитељи, јер се оно обавља у младиној кући. Непосредно пре ручка, будући свекар и свекрва даривају будућу снају хаљином, марамом и ципелама, а момак том приликом даје девојци веренички прстен, као симбол узајамне верности и материјални знак обећаног брака. Девојка њих и остале из момкове пратње дарива кошуљама, марамама, а понекад шаље дар и за укућане који нису присутни. Обичај је да овај дар прими свекрва. Присутни даривају младу и са нешто новца, а за узврат примају клечану торбу у којој су претходно стављене вунене чарапе, кошуља и на неком чврстом картону окачених око осам марама, од белог паргарског платна, украшених везом. Те се мараме тако поставе да им се добро види вез. Мараме су обавијене црвеном или плавом машницом, а на средини увезане су у чвор, у облику руже.
    На веридби се момак и девојка први пут пред родитељима састају и јавно један другом изјављују пристанак на будући брак.
    Пред сам полазак, испрошена девојка обавила би кола тканим платном беле боје која симболизује чедност и невиност. Свекрву дарива клечаном торбом и белим платном обавијеним црвеном машном. Торбу свекрва држи на крилу све до куће. После прстеновања присутни углас певају: “Да л’ сад знате да сам испрошена
    Испрошена и прстоношена.”
    Иако црква и држава нису установили дане у које се врши прстеновање, оно се по устаљеној традицији, доследно обавља у недељу. На веридби се увек пева и игра. Тада се уговара и датум свадбе. Раскидање веридбе изазива моралну осуду околине, низ непријатних ситуација, сукоб породица, често са трагичним последицама.
    г) Свадбене припреме
    Одмах после прошевине, у момковој и младиној кући, почињу обимне припреме за свадбу, јер је и датум већ претходно био утврђен. Том приликом је одређен и број сватова који ће доћи по младу, а и оних који ће од младине родбине доћи код момка.
    У Клисури и Пољадији је обичај да на свадбу долазе само они који добију позивницу. То су родбина, суседи и најбољи пријатељи. И припрема за свадбу зависи од броја позваних на свадбу.
    Непосредно после веридбе, момак одлази код свог крштеног кума да га обавести о датуму свадбе, како би овај имао времена да се за ту свечаност што боље припреми. Том приликом тражи и његов пристанак да дође на свадбу. Када се догоди да је кум већ зашао у године а и тешко се креће, он на свадбу шаље неког свог ближег, обично сина или кћер. Догађа се, додуше веома ретко, да се за свадбу тражи други кум, ако крштени кум из неких разлога одбија младожењу.
    Главни судионици на свадбеном весељи су:
    – Старојко или стари сват
    То је обично момков зет или теча. Он седи с леве стране од момка.
    Он је ближа момкова родбина али му је улога у свадбеним обичајима мала. Он је приликом венчања други сведок.
    – Девер
    Улогу девера обавља момков брат. Он води младу на венчање. Улогу девера може обављати и брат од сестре, или тетке, или ујака. Али увек то треба да буде неожењен момак. Његова је дужност “велика” пошто чува младу за време свадбе.
    – Свекар
    Свекар јесте момков отац. Он има улогу домаћина, подстиче на весеље, нуди сватове пићем и јелом, почиње песму и шалу. Труди се да све буде у реду и сви да су задовољни.
    – Свекрва
    Свекрва је момкова мати. Она се стара око јела. Нуди сватове пићем и јелом. Често подвикује и отпочиње коло.
    – Кум
    Кум је прва и најважнија особа у сватовима. Не каже се узалуд: “Бог па кум”. Кум на свадби заповеда и сви њега слушају. Место му је у средини стола, “у чело”.
    По давњашним обичајима, свака кућа има венчаног кума, коме се на Беле покладе одлази на праштање. Њему се тада указује посебно поштовање. Дужност кумова јесте да венчају младенце и да им потом крсте децу новорођену. Он седи с десне стране момка и младе.
    – Кума
    Она седи с десне стране од кума. Ужива све почасти као и кум.
    – Прекумак
    То је особа или су то особе које поведе венчани кум са собом на свадбено весеље и које седе у близини кума и куме.
    – Говорције
    На свадби то су група момака говорљиваца, они на свадби много галаме, збивају шале и “комендије”. Тиме забављају кума а и остале сватове.
    – Жарач
    Пожељно је да жарач буде онај који уме да се лепо шали, по природи је весељак, јер од њега у великој мери зависи какво ће расположење да влада на свадби. Главна је дужност жарача да брине за “дисциплину” на свадби и да, када стигне време, што лепше “приказује дарове”.
    Власт и црква нису прописали дане у које се врши венчање или свадба. Они се могу обавити било у које време у години. Црква, међутим, прописује у које се дане не може обављати свадбено весеље и та се забрана односи на дане постова, задушне дане и среду и петак као посне дане. Ипак нема строго поштовње. Свадба се, ипак, праве по “народном календару” поштујући максимално и црквене прописе. Тако, свадбе се чине, углавном, ујесен и зими, када се посвршавају сви пољски послови и када има сваког берићета. Међутим, строго треба водити рачуна да дан свадбе (независно од венчања) буде у време између младог и пуног месеца, да брак и потомство буду у сталном расту и успону. Исто тако свадбе се праве почетком недеље, укључујући и саму недељу, а никако петком (и због посног дана) и суботом – када се седмица завршава.
    У четвртак, четрнаест дана пре свадбе, обавесте се сви који ће на весељу учествовати. У Клисури и Пољадији, свадба се позива чутуром (а може и други какав суд за ношење течности) смештена и украшена у торбу окићену цвећем. Чутуру носи одабрани рођак који позива на свадбу.
    Онај који прими позив, три пута отпије из чутуре по гутљај ракије (или вина), прекрсти се и младенцима пожели срећно весеље и дуг заједнички живот, а потом долије у чутуру од свога пића онолико колико је попио. Чутура се при том “дарује” кошуљом, пешкиром или чиме другим, тако да носилац чутуре до краја носи читаво бреме лепих ствари намењени младенцима. По њиховом броју се зна отприлике и број сватова. Слично се обавештава и родбина из суседних села. Некада је момак тамо одлазио јашући на коњу, а сада се то чини аутомобилом.
    И младина породица слично чини. Разлика је само у томе што у сватове позива младин отац.
    Последњег четвртка пред свадбу, која се по обичају увек одржава у недељу, јер се онда не ради, момак, заједно са најбољим пријатељем, поново иде код званица. Исто тако поступа и младин отац.
    До недавно је постојао обичај, а данас је то ређе, да тог истог дана момак са девером и свирцима оду младиној кући по спрему. Спрема се у клисурским и пољадијским селима назива младино “руво”. Оно се односило у момкову кућу колима, и то само дању. Некада је руво било: шифоњер (или орман), шиваћа машина, намештај. Све се то натовари на окићена кола ћилимима, шареницама, клечаним торбама и разноразним пешкирима.
    На коњу су о комоте качени пешкири. Пролазак девојачког рува кроз село побуђује велики интерес, посебно код женског света, и дуго се потом прича какав је био.
    Трећи пут на свадбу позива се у суботу, уочи свадбе. Овога пута позивају се само момкови сватови. У поворци која позива на свадбу налазе се момак, жарач, говорџија са девојкама и много деце. На зачељу поворке иду свирачи и певају разне веселе песме, поготово бећарце. Поменимо да се у Старој Молдави и Љупкови последње суботе не позива на свадбу.
    Поворка, са великом грајом и подврискивањем, улази у кућу званице. Жарач прилази домаћину, поздрави га, пружи му чутуру да испије и говори:
    “Спремите се и изволите сутрадан на весеље!”
    Домаћин прима чутуру и наздравља:
    “Да живе младенци, да имају среће и здравља!”
    Пошто испије из чутуре, допуни је својим пићем.
    За то време домаћица, која жели поћи на свадбу, жарачу о штап окачи џепницу или мараму, понекад и повесмо кудеље или било што друго. Обичај је да се ништа не окачи, ако позвани неће у сватове. При повратку момковој кући добијене ствари се поново преброје и тако се коначно дозна број сватова. Данас је то много једноставније: само се речима саопшти пристанак или одбијање.
    Док жарач и домаћин “послују”, дотле се говорџије шуњају по дворишту, не би ли домаћину “смакли” коју кокошку, која ће послужити да се повећа бука. Све се то чини за добро расположење, јер “тако ваља”.
    Када се позивање сватова заврши, читава се поворка врати момковој кући. Ту се вечера, весели, пева и игра до касно у ноћ, а онда одлазе својим кућама да би се сутрадан поново могли наћи на весељу.
    Широм Дунавске клисуре и Пољадије обичај је да се у суботу, уочи свадбе, пече печење, праве се колачи, сече се тесто за супу, кућа се украшава ћилимима и зеленим венцима. Печење пеку заједнички, на одређеном месту, где дођу и свирачи. Када је печење готово, на ражњевима се односи у домаћинову кућу.
    Имајући у виду да је свадбено весеље са повећим бројем учесника (у новије време редовно и преко 300 сватова), потребно је да буде добро организовано. О томе се брину одређени мушкарци и жене, такође сватови. Тако на пример, деверова је дужност да иде уз младу и да се брине о њој до венчања. Старојко је старешина свадбе. Њега питају како ће се свадба одвијати, куда ће се ићи и шта ће се радити. И жарачева је улога важна. Жарача у Љупкови називају “стршала”, а у Мачевићу и Старој Молдави “говорџија”. У поменутим селима нема говорџија на свадби. Свадбене припреме обављају се редовно током читаве претходне недеље, поготово почев од четвртка.
    д) Свадбени обичај
    Сватови се окупе тек у недељу ујутру, на дан свадбе. Код домаћина први стижу жарач и говорџија. После њих долазе и остали сватови. Чим се појаве на капији окићеној венцима зимзелена, који ће се скинути када се потпуно осуше, пођу му у сусрет особе опасане кецељама и нуде им ракију и вино.
    У очекивању осталих гостију, жарач са говорџијама и младожењом, уз пратњу свираца, одлази по кума и старојка.
    Кад кум улази у кућу домаћина, присутни сватови певају:
    “Благо нама, ево нашег кума!
    Волим кума, нег’ златног голуба.
    Голуб лети, ла ће одлетети,
    А с кумом ћу вино рујно пити! ”
    Овај обичај је забележен у селу Соколовцу. Забележио ју је и етнограф Александар Станојловић још 1938. године.
    Све сватове обавезно ките рузмарином и зимзеленом, који се прикачи на десној страни груди. Пешкирима и цвећем иските се коњи и кола у свадбеној поворци.
    Кад стигну кум и старојко, сватови заседну за сто, служи се ракија и доручкује. Обичај је да кум на свадби доведе неколико особа који се називају прекумци. Исто то чини и старојко. Те особе су, обично, кумови или старојкови ближи рођаци.
    И док сватови доручкују, момак се припрема за полазак по младу. Облачи своје најлепше одело, често специјално купљено за ту прилику. Некада су то били: бела кошуља од тканог платна, црне чакшире и капа “стриганка”. Данас је младожењино одело сасвим другачије. Понајчешће младожења не ставља капу на главу и за све време свадбе је гологлов. На груди му ставе момачки цвет, беле боје. Тај цвет се прикачи на леви ревер капута. По том цвету момак се лако препозна међу сватовима.
    Кум наређује када ће се поћи по младу. Ако је млада била из другог места, некада се ишло окићеним ћилимима, а коњи су имали на леђима звекире.
    Интересантан је распоред сватова у колима. У првим колима седе жарач са говорџијама, у другим су кум и младожења, у трећим старојко са девером, затим следе остали сватови по сродству и старешинству. Свекар би седео увек у последњим колима. Свирци су у колима са кумом. Овакав распоред се још и данас поштује у селима Клисуре и Пољадије.
    За пољадијска села Александар Станојловић је забележио и овај обичај: “Пре поласка за младу, младожења узима опроштај од своје мајке, јер она остаје у кући да дочека младу, а сватови певају:
    Опроштај иште од cвoje мајке, од cвoje мајке и cвoje родбине. ”
    Кад сватови крећу, кум узима чашу с вином а сватови опет певају:
    “Кум вино пије у славу Божију,
    У славу Божију за срећна лута,
    Помоз’ нам, Боже, и Божја Мајка. ”
    Образована поворка полако полази по младу уз велику галаму, подврискивање и звиждање, а често и уз пуцњаву ловачких пушака. Тај се обичај у потпуности сачувао и данас, једино се изменило превозно средство, јер се сада по младу одлази аутомобилом и аутобусом.
    Ако је млада из истог места, тада се по њу, у поворци, иде пешице. Овога пута редослед је измењен: први иду момак и једна девојка (може бити његова серстра, посестрима или каква рођака). Следи девер са својом девојком, а потом кум и старојко са својим званицама, а за њима остали сватови. На зачељу колоне иде свекар са говорџијама и свирачима. Жарач иде дуж поворке напред-назад. Око сватова се утрпавају жене које хоће видети младожењу па оценити његову лепоту и одећу.
    Пред полазак, девера обавију белом или, евентуално, плавом траком платна, тако да му, преко рамена прекрије груди и веже се у облику машне на левој страни појаса.
    Од многих свадбених обичаја, веома је дирљив опроштај момка од своје мајке при поласку по младу. Мајка љуби сина и сузних очију говори му:
    “Сине, пази рано, да нас не осрамотиш”.
    После опроштаја, поворка полако креће уз главну песму:
    “Мили куме, што си задоцнио?
    Је л’ ти нису кола окована,
    Ил ’ тu нису коњи лотковани?
    Воду газе, колите не квасе! ”
    У неким селима Клисуре или Пољадије се пева и овако:
    “Терај куме логова преко тога корова, далеко је Митровица, ди се кува киселица, далеко је Сантомаш ди се кува паприкаш.
    Терај, куме, риђу да нас не обиђу!
    Ако нас обиђу,
    Продаћу тu риђу! ”

  9. Војислав Ананић

    Наставак о свадбеним обичајима:

    За све време путовања, разлеже се песма, подвикивање, пуцање из ловачких пушака и опште весеље. Певају сватовске песме, а посебно бећарац. Музика трешти свом снагом. Уколико је галама већа и бучнија, утолико је свадба веселија.
    За то време у младиној кући ужурбано се врше последње припреме, како би што лепше дочекали момкове сватове. Још од раног јутра млада обуче белу хаљину и обује беле ципеле са високом потпетицом. У прошлости млада је обувала беле папуче. Преко хаљине стави јој се “шлајер” од провидног белог материјала. Шлајер млади покрије потиљак, а преко њега, на глави, стави се венац израђен у облику разноврсних цветова. Венац у облику круне стави се на врх главе. Млади је, на левој страни груди прикачен бели цвет. На руке навлачи танке беле рукавице. У свим клисурским и пољадијским селима обичај је да ту одећу за младу набавља девер.
    У Соколовцу је забележен нешто друкчији обичај. Наиме, док се остали момкови сватови забављају код младине куће, дотле девер односи млади шлајер с венцем. Млада је обучена у белу свилу а на ногама има свилене чарапе са белим ципелама. Када је девер предао венац и шлајер, млада му тада везује око паса и рамена пешкир. Некад је девер носио и тробојку. Док млада ставља венац на главу пева се песма:
    “Долетео бели венац из ведра неба,
    па паде лепој… на русе косе,
    она га руком смеће, а он се намеће:
    – Не смет ме…, сметнут ме нећеш.
    Док се остали сватови часте, младожења са девером и говорџијама одлази да “откупи” младу. Али тешко је да стигну до младе, јер њу добро чувају редуше. Пустиће их тек када за младу исплате одређену своту новца. Том се приликом често изводе разне шале, те момку и деверу показују где је, тобоже, млада нека старија жена или лутка, оне са шлајером и венцем.
    Ценкање траје прилично дуго, док се коначно не склопи какав-такав уговор. У томе главну реч води девер, јер је он одређен да по сваку цену “купи” младу. И онда, пре него што прекорачи праг, редуше настају да варјачом дотакну момка, да би се, како се верује, момак прилепио за младу као тесто за варјачу. У Мачевићу и Љупкови момка настоје ударати опирачом. Да би сачували момка, прво улазе остали момци и говорџије.
    Из собе младу изводи њен брат или сестра, понекад и неки други рођак, и предаје је деверу. Тада се пева песма:
    “-Изведи, брате, милу сестрицу!
    Ја бих је извео, ал’ ми је жао.
    Кад ти је жао, што си је дао?
    Да сам ја знао, дa је то жао, ја сестру не би дao!
    Лепу… изведоше,
    Сви је редом пољубише, а свирцу је не дадоше,
    Ал ‘ је свирац мудар био За левчу се ухватио,
    У кола је ускочио па је… пољубио”
    Најзад млада излази са девером и одмах поведе хитро коло, док сватови громко певају:
    “Одби се бисер грана од јоргована,
    И лепа … од своје мајке,
    Од своје мајке и браће драге! ”
    Пре поласка на венчање обавља се “марамисалица”. Овај обичај је забележен у пољадијским селима. Младожења и млада дају своје прстење куму који их везује у једној марамици а потом завежљај даје прво младожењи. Младожења баца завежљај са прстењем млади а она опет њему. То се тако чини три пута. Трећи пут момак прима завежљај и задржава га код себе, као доказ да је млада пристала на удају.
    Пре поласка на венчање млада се опрашта од својих родитеља и родбине. Сви је љубе и благосиљају, а онда улази у колону и полази се на венчање.
    е) Венчање
    Венчање се прво обавља у општини. То је такозвани цивилни брак. Свадбена поворка са младом и девером на челу иде кроз село до општинске зграде.
    Пред полазак из младине куће, будућем свекру окаче око врата венац љуте паприке, да би, како се верује, био љут као паприка. По томе се свекар и препознаје од осталих сватова.
    У општини, на венчању, присутни су младенци, девер, кум и старојко. Младенце венчава кнез питајући их да ли у брак ступају добровољно. На те речи они дају потврдне одговоре.
    Док траје цивилно венчање, остали сватови остану пред зградом општине и веселе се, певајући разне песме, опкољени светином радозналих који чекају излазак младенаца.
    После обављеног венчања, кнез, кога је млада даровала комадом белог платна или кошуљом, поведе коло у које се сви хватају.
    Из општинске зграде одлази се на венчање у цркву. Тај је обичај обавезан и за све младенце у клисурским и пољадијским селима.
    Венчање у цркви обавља се по тачно утрђеном обреду. Црквено венчање је попраћено разним шаљивим обичајима. Тако се, за време венчања, младенци утркују ко ће коме први нагазити ногу. Јер, како се верује, онај који први нагази ногу биће и “газда” у кући. А нађу се и шаљивџије који звоне у црквена звона да младенцима не буду глува деца.
    Кум и старојко доносе у цркву превез којим свештеник покрива пешкиром завезане руке младенаца. Некада ј е то био само комад платна, а данас је то комад штофа или свиле, од кога ће млада себи сашити хаљину.
    Често Клисурци на рачун младе праве неукусне шале. Тако, пре венчања, говоре:
    “Лепа је, красна је,
    сви гледе у њу”.
    А после венчања:
    “Каква је, таква је,
    Вади очи с њом!”
    За време црквеног венчања, главе младенаца се покривају чојом или свилом. На то се ставља круна с крстом.
    Из цркве образује се поново поворка сватова. Сада млада са младожењом иде на чело поворке. Испред њих иду две девојчице које носе у рукама по једну велику свећу увезану свиленом машном. За младенцима следи девер са “фиферком” (младином добром пријатељицом). Потом следе остали сватови по већ утврђеном реду: кум, старојко,најрођенија фамилија, а потом сви остали сватови. Читава поворка сватова пролази кроз село на путу младиној кући. Готово из сваке куће изађе неко и сватове нуди вином или ракијом. Истодобно пожели много среће младенцима. Уз сватове гурају се деца и подвикују:
    “Изгорела куму кеса!” или само “Кеса куме!” а он им баца ситан новац. Деца се грабе и отимају да што више сакупе таквог новца, јер по народном веровању такав новац доноси срећу. Новац бацају и остали сватови, поготово старојко.
    У пољадијским селима, на пример у Соколовцу, постоји следећи обичај када се стигне до младине куће. Пред трпезаријом седе две-три снахе с чинијом пуном воде и захтевају да се у ту чинију убаци који новчић као плата куварицама које су припремиле ручак. Тај новац пак одлази код младе.
    У Клисурским селима, када већ заседну за сто да ручају, појави се нека старија жена завијене руке и сватовима плачућим гласом говори као се при кувању супе случајно опекла, па сад тражи да јој они “уделе” коју пару како би могла отићи код доктора да руку излечи. Тек кад сватови даду паре, почиње свадбени ручак у младиној кући.
    После ручка жарач приказује “част” (поклоне) са много шале и пецкања на рачун дародавалаца. Поклони су намењени, углавном, младенцима. У пољадијским селима младенци не смеју да једу, да се не би у браку свађали. У Соколовцу понекад једу али не и супу, тобоже, како то народ верује, да им деца не буду слинава.
    За време ручка не ручају младини гости. Њихова је дужност да што боље угосте момкове сватове. Они ће то обавити кад оду момкови сватови.
    После два-три сата седења и весеља, кум нареди да се сватови подижу са столова и пођу момковој кући, где треба стићи пре мрака, како би знатижељан свет могао видети сватове, а поготово младу.
    Веома је дирљив тренутак кад се млада и сватови опраштају од домаћина и спремају се за полазак. Одјекује громка песма:
    “… браћа пред коњ’ ма стоје,
    Пред коњ ‘ма стоје, у сунце гледе.
    Лако, полако, о сунце јарко,
    Док нам се сеја oпpocmu с родом”
    И док се млада пење у кола, крај кума и девера, сватови певају:
    “Да л’ те жао што се растајемо,
    Растајемо пa се састајемо!
    Жао ми је и cpцe ме боли што остављам родитеље своје, срце боли, хоће да изгори!
    Изгорела џигернца бела, да је црна ја бих већ умрла Пруж’ те руке да се рукујемо,
    Рукујемо, кући да идемо! ”
    Када су кола већ при поласку, тада се пева овај сватовац:
    “Метла ногу на потегу ла све виче: нећу! а на кума намигује да се кола крећу.
    Терај, куме, риђу, да нас не обиђу,
    Ако нас обиђу, пуцаћу ти риђу! ”
    Жарач са говорџијама одлази раније да у свом селу или кући благовремено најави скорашњи долазак сватова са младом.
    Пролазећи кроз село, сватове поново нуде ракијом и вином пожелевши им истовремено и срећан брак са пуно деце.
    У пољадијским селима (на пример у Соколовцу) пре него што се уђе у нову кућу, млада с кумом обиђе трипут двориште и тек потом стане у близини кућног прага. У клисурским селима није забележен тај обичај, а за узврат забележен је обичај који је и у свим пољадијским и клисурским селима да при улазу у момкову кућу будућа свекрва пружа млади сито са пшеницом и кукурузом, које млада разбацује на све стране око себе. Бацањем жита и кукуруза симболично се изражава жеља да у кући увек буде свега и свачега. Потом празно сито млада враћа свекрви, а од јетрве или снаје узима мало мушко дете од пола године које се зове “наконче”. Оно је из младожењине родбине или неког суседа, па га диже увис, изнад главе, и љуби са жељом да и она буде плодна. У Соколовцу је забележено да се нека смелија млада упустила па је понеку шаку пшенице бацила и у лице присутних, а они јој тада одговоре: “Добра је млада!”. Подигнуто дете млада окреће трипут за сунцем.
    С кола младу скида свекар, а свекрва већ шири платно до собе у коју ће млада ући. Газећи по платну млада стиже до кућног прага, а тада јој се додају два хлеба које она ставља под пазух. У рукама држећи свеће и у боцама вино, ступа у нов дом. У Соколовцу млада је већ припасала кецељу коју, је поклонила свекрва. И у овом чину има пуно симболике. Наиме, овим се чином изражава жеља да у кући буде “светлости” и благостања. У соби младу очекују укућани и родбина с момкове стране. Млада поздравља госте речима: “Добро вече, светло вам видело” и ставља хлебове, свеће и вино на сто. Потом љуби у руке кума а и остале старије особе, а ови је даривају новцем.
    Док је свекрва ширила платно испред младе сватови певају:
    “Раишри платно,… мајко Рашири платно да шета злато.
    То није злато да гази блато,
    Већ је то злато да иде на платно!
    Oвo је злато непознато,
    Oвo је злато из туђе земље.
    Рашири платно, нек шета злато! ”
    На рачун младе сватови понекад певају и овакве шаљиве песме:
    “ Чим у кућу уђе,
    Жарач к страни пође,
    Па окупи свекрвицу
    Око куће кукавицу.
    Ја сам нова млада
    Сад је моја влада!
    Свекар узме мотиницу,
    И натакне торбичицу,
    Па он идe тада,
    Чак до винограда.
    Младожења говори:
    – Ђути, ћути, мајко,
    И мене је ишћуткала,
    Два ми зуба истерала! ”
    Затим се сватови служе ракијом. Централно место за столовима имају младенци, кум, девер, старојко, а остали сватови седају по степену сродства или по старинству. Певају се разне песме, а често и ова:
    “Село cвићe, стигло вече,
    Месечина мека,
    А весеље бујно тече,
    Ко голема река.
    По тој peци oд милине
    Наше срце плови,
    А тако је oд старине
    У наших сватови.
    Нису свати уморени
    Путом и долином,
    Већ cви редом искићени
    Ракијом и вином! ”
    Песму је забележио Соколовчанин Александар Станојловић. У истом селу је забележен и овај обичај. Наиме, за кумов дар иде се музиком и са сватовима у којима су младожења, говорџије а и друге званице. Пре тога је жарач зауставио игру и наредио да се оде по кумове поклоне. Због тога кум улаже жалбу против жарача и тражи да он буде кажњен. Кум радо испуњава жељу куме, наређује говорџијама да вежу жарача на колечка, или на брану, или, пак, на ваљку за жито и тако повозају по дворишту.
    После ове шале служи се вечера за све сватове. Напослетку, у неко доба ноћи, приказују се дарови или, како се то каже, “част”. Дарове приказује жарач који је одабран и по томе што је позната шаљивџија. Он говори гласно и свака му је реченица проткана шалама. Шали се на рачун дародаваца. Често су такве шале и неслане, па и увредљиве, те се понеко и наљути. Али све се то брзо заборави у стилу “болест га нашла шта ми је све казао!” и весеље се наставља. Тако се догађа да жарач неки дар прикаже и овако: “Дебела тетка Милунка поклања млади једну дебелу оклагију да њоме мужу чеша леђа, а момку даје кецељу да не би прљао одело кад пере судове. Гостима поклања печену пловку, из које је извадила сва јаја, јер су јој потребна за сутрашњу супу. Торту даје жарачу!”. На такве речи тетка Милунка би цикнула као опарена, те да она није дебела и да је торту наменила младенцима а не жарачу. Слично даривање је забележио Александар Станојловић у Соколовцу. Ево таквих приказивања: “Дебела тетка Савета поклања млади једно фино огледалце за фарбање будза, младожењи лепу кецељу за чишћење штала а гостима печену пловку, из које је претходно извадила јаја за сутрашњу кајгану. Торту пак дарује свадбеном жарачу”. И опет би уследило незадовољство.
    Понекад се игром речи жарач слатко нашали: “Стрина Перса даје момку један рукав и леђа да начини кошуљу, а млади једну лепу опирачу (иако је то редовно једна лепа марама) да повеже судове!”
    При приказивању поклона дародавалаца постоји одређен редослед. Прво се приказују поклони домаћина, а онда кума, старојка и девера. Много се шала и згоде на рачун старојка и старосватице али се на те шале не сме наљутити него све то треба “достојанствено” претрпети. По обичају, сви они доносе, осим бардака вина, нешто новца, по једно печено прасе или јагње (овцу) на ражњу. После младожењине родбине, даривају и остали сватови присутни на свадбеном весељу.
    Ако се млади или некој другој особи из куће дарује платно или какав други несашивен материјал за хаљину, тада говорџије захтевају да то жарач поново измери. Он то понајчешће чини незграпно, па материјал мери “на лакат”.
    Када говорџије пожеле да се и њима нешто “удели”, а то су обично пиће или торте, тада углас повичу: “Кум Бога моли! Амин, сватови!”
    Ако је жарач причљив, може да овај свадбени тренутак претвори у право весеље и одушевљење. Но, има редуше које знају да насамаре и жарача, па му поклоне понешто и њему увијено у стотину хартија, а он се презнојава да до поклона дође. А то обично бива по која велика кост или друго што “неслано”. Поклон мора обавезно да покаже сватовима, а онда настану општи смех и весеље.
    После приказивања дарова, следи младина игра. Да би се играло с младом, мора се претходно платити. Сваки игра док се за игру не јави неко други. Игра се, док се не изређају готово сви гости; често неки играју и више пута.
    За време свадбеног весеља изводе се и друге шале како би расположење било што веселије. Тако кум се не сме опити, јер ће га накресаног ставити под корито, а ако се и опије, тада ће га колицима одгурати својој кући. Међутим, то се веома ретко дешава. У неким селима, на пример у Соколовцу, на свадбу доносе и “мртваца”, којег нека жена пригодним текстом оплакује. Плаче и запева, јер је умро пошто је много меса појео и превише пића попио. Када “мртвац” устане, сви се смеју и веселе.
    У пољадијским селима се изводе и овакве шале: вађење зуба, седење на две столице, огледало без огледала, убијање бика. Често овакве шале знају да буду и довољно безобразне, али све то у једном свеопштем весељу пролази мало опажено.
    После приказивања части, у Мачевићу се игра један плес који мештани називају “раца”. Игру почиње говорџија и пешкиром позива две женске особе: једној поклања пешкир а другу љуби. Девојка са пешкиром бира друга два мушкарца, па једног љуби а другом поклања пешкир и игра се наставља.
    Славље и весеље траје до зоре, када кума отпрате до куће са музиком. Остали сватови већ су отишли, јер и сутрадан ваља доћи на весеље.
    У Мачевићу и Старој Молдави постоји другачији обичај. Пред зору, сви сватови играју и певају:
    “Ај, Недо, Недо, мајчино медо.
    Да сам ја знала не бих те дала”
    У току свадбе, говорџије настоје, што по правилу и успевају, да млади истргну ципелу с ноге. Да би је добила натраг, девер мора да лицитира ципелу те најзад мора и да исплати извесну суму новца јер је био неопрезан при чувању младе. Наравно да је све то ипак само једна шала намењена да избаци свадбено весеље из умртвљености.
    У Љупкови је забележен и један посебан обичај. Наиме, после приказивања части, излази се на улицу да би се играло. Наравно да се тако чини и у другим селима. Али у Љупкови, у току игре, младини родитељи дарују најближе: кума, старојка, девера, војводу и стржалу. Дарове им обесе око врата.
    Када се наиграју на улици, сватови улазе у кућу и служи им се “паприкаш” (једна врста љуте чорбе).
    У Мачевићу и Старој Молдави постоји и обичај по коме један говорџија преврне кожух, за појас окачи клепетушу, узме жарач (један подебљи штап) и настоји да украде младу, коју добро чувају и бране остали сватови. Онда одлазе на обалу Дунава где запале ватру па се сви сватови нагараве, мажући се угљевљем да би се потом сви умили дунавском водом и тек потом одлазе својим кућама.
    Свадба се наставља и другог дана, после подне. Али сада једино у момковој кући. Жарач, домаћин и говорџије са свирцима одлазе по кума и старојка, а успут позивају и остале на весеље. Тада долазе и младине званице, њена најближа родбина и пријатељице. У Клисури се каже да долазе “у поде” (правилно у походе, али се у народном говору ових крајева не чује глас х). У Љупкови се младини сватови називају “дрзари”. У пољадијским селима се каже да долази младина родбина “у погачаре” (доноси погачу). То је уједно и прва посета младине родбине у њеном новом дому. Недељу дана касније посетиће младожења са својом невестом свога таста и ташту. Након свадбе млада носи ћулу као знак да је одсад жена.
    И другог дана весеља игра се и слави као и првог дана свадбе. Приликом обдаривања, млада дарује сада кума, старојка, девера и прекумке, а домаћин опет куварице и све који су на свадби служили. Тако обдарени прошетају поново кроз село, затим се врате па уз песму и игру проведу и ову ноћ. У Љупкови сви сватови скупа при поласку одлазе на Дунав да се после толиког јела и пића мало освеже дунавском водом. Они се том приликом међусобно поливају, гуркају у воду. Иако су за собом оставили једну непреспавану ноћ, они ипак делују свеже, као да тек сада почиње право весеље. Враћају се момковој кући где их “чека” врућа ракија. Пали се кукурузовина, начини се ватра и сватови играју коло око ватре. Најзад стиже час када се одлази својим кућама. Свадба је завршена.
    У неким местима прирећује се весеље и трећег дана али сада у мањем обиму, за старе особе које нису могле да издрже праву свадбу. Они у тишини вечерају, запевају по коју песму, а понекад и онако старачки заиграју, па се враћају својим кућама.
    ђ) Класификација клисуреких и пољадијских свадби
    После доста детаљног описа једне клисурске и пољадијске свадбе намећу се неки закључци. Како у Клисури, тако и у Пољадији, с правом се констатује да свадбарски ритуали и обичаји имају прелазан облик с традиционалног на савремене моделе. Видно је, на пример, како се губе патријархална организација живота, а и стара српска агнатска породица.
    Образац савремене свадбе је много поједностављен и траје углавном само један дан. Моделе савремене свадбе прихватио је највећи број младих у граду. Али и у оквиру овог модела повремено се јављају поједини традиционални елементи који су се претежно задржали на селу.
    Централне личности на свадбеном весељу су млада и младожења. То је пар који постаје језгро нове, самосталне породице. То је истакнуто тиме што седе у челу стола за ручком и уопште им се указује посебна пажња.
    У пољадијској и клисурској свадби израженЈе приоритет мушке стране у односу на женску, јер је организација свадбе, ангажовање музике, куповина одеће и обуће за младу препуштено породици младожење.
    Трошење велике своте новца за свадбено весеље и окупљање великог броја сватова има функцију истицања статуса породице у друштву. Наравно да је то ново, модерно схватање. У прошлости се друкчије размишљало. Данашње схватање јесте последица промене система вредности, односно прихватање система вредности потрошачког друштва.
    Проучавањем свадбених обичаја Клисрусаца и Пољадијаца установили смо постојање неколико врста свадби које се могу класификовати овако:
    – Велика свадба. На таквим свадбама учествује велики број сватова, често и читаво село. Дуго се памте. О њима се прича и у суседним селима.
    – Свадба на два места. Некада је таквих свадби било и највише у клисурским и пољадијским селима. Свадба је истовремено одржавана и код момка и код младе. Данас су на гласу заједничке свадбе које се одржавају у салама дома културе или по мензама.
    – Ноћна свадба. Такве свадбе су приређивале сиромашније породице. Одржавале се у кругу најближих рођака и пријатеља. Трајала је само једно вече.
    ж) Обичај после свадбе
    После свадбе обичај је да се млада друкчије чешља. Осим тога, ни мараму више не везује под браду, већ позади, да би се знало да је невеста. У Старој Молдави, Љупкови и Мачевићу невесте носе “ћуле”.
    Уобичајено је да прве недеље после свадбе младенци, заједно са момковим родитељима, одлазе у посету младиним родитељима.
    Последњи обичај који је, донекле, везан за свадбу зове се “колач”. Приређује се после свадбе, на неки црквени празник. На колач обавезно присуствују кум и старојко. Остали долазе непозвани. Весеље је много скромније али су обичаји слични свадбеним. Некада је сиромашнија породица уместо свадбе имала само колач.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.