Где су Турци спалили мошти Светог Саве?

15. маја 2012.

коментара: 0

Већина Срба мисли да зна где је тачно место на којем су спаљене мошти првог српског просветитеља. Рећи ће: тачно тамо где је Светосавски храм. Нетачно! Па зар то није било на Врачару? Јесте, али где је тада био тај Врачар? На данашњем Ташмајдану, на месту где је данас “Последња шанса”!

Написао: Војин Пуљевић, 1961. године (на основу истраживања и записа Сретена Поповића)

Ако запитамо ма ког Београђанина: “На коме је месту спаљен Св. Сава?”, одговориће: “На Врачару, тамо где је Савиначка црква”. Иако тамо постоји Савиначка црква и цео онај крај назвали су Београђани Савинцем, није тачно да је на том месту спаљен први српски просветитељ. У народном предању, а и у неким турским записима, каже се да је спаљивање извршено на брду Врачару, а на доглед и Срба и Турака из вароши Београда. Спаљивање је извршено 1595. год, а тада се варош Београд није простирала даље од Варош-капије и Стамбол-капије, а Савинац је тада био далеко од последњих кућа Београда и није могао бити на догледу грађана. У то време, па чак и два и по века доцније, по данашњим Теразијама биле су локве бара, а на Тргу Димитрија Туцовића (Славија) биле су баре и трска где су Београђани ишли у лов.

Питање места спаљивања покренуо је и доказивао крајем 19. века, осамдесетих година, Сретен Поповић, учени и угледни Београђанин из села Вранића, правник по струци, школован на страни, који је заузимао видне положаје у држави, нарочито у доба Кнеза Милоша.

 Књиговезац Возаревић подиже Црвени крст на погрешном месту

По подацима које је Сретен Поповић прикупио, први српски просветитељ спаљен је на брду Врачару 29. априла 1595. год, а брдо Врачар је више данашњег Ташмајдана иза цркве Св. Марка.

Сретен Поповић одлучно одбија мишљење да је Св. Сава спаљен на месту где је сад Црвени крст. Глиша Возаревић, књиговезац и књигопродавац, који се занимао истраживањем места спаљивања, пре Сретена, нашао је тамо један дрвени крст, па мислећи да је то место подигао крст од црвеног камена. Но како је то место далеко било од ондашњег Београда и сам Возаревић увидео је своју грешку. После се дошло до друге једне заблуде: кад је Друштво Св. Саве хтело да подигне храм на месту спаљивања погрешно се оријентисало рачунајући да је то место ближе Београду неголи Црвени крст.

Сретен Поповић се не ослања само на предања, која је слушао од Слепог Лазе из Вранића, већ тражи и писане документе: помиње писање Богића о Врачару штампано у “Гласнику, Српског Ученог Друштва”. У томе напису Богић каже: “По томе излази да је Св. Сава спаљен на садашњем Таш-Мајдану, код гробља више палилулске цркве, али ми нико није знао досад доказати где је Чупина умка”.

И у Рајевићевој историји се каже да је тело спаљено на левој страни брега Чупине умке. И то је штампано у “Гласнику” 1886. и помиње се да је прах развејан 29. априла 1595. године.

Предање добијено од Слепог Лазе потпуно се слаже са писањем Богића и Рајића и може се сматрати тачним и веродостојним, јер од спаљивања па до писања ове двојице једва да је протекло око 250 година.

________________________________________

“Од олтара храма Светог Марка, одброј, на исток, седамдесет корака. Доћи ћеш до једног узвишења. Погледај одатле лево и десно! Видиш ли Београд, Саву и Дунав? Е, ту, на том видиковцу, спаљен је Свети Сава. Тај брежуљак зове се Чупина умка”. (Данас је на том месту кафана “Последња шанса”).

________________________________________

 Где је Чупина умка

Сретен Поповић, улажући даљи труд за трагањем, прибирао је колико писане документе, толико и народно предање од појединаца. Он је и проверавао та казивања. Тако му је Слепи Лаза казивао да се спалиште налази тамо где је гроб Топал Ђорђа Петровића. (Овај Топал Ђорђе је савременик оба наша устанка под Турцима, а гробље на Ташмајдану почело је да се ствара 1836. год.) Сретен је нашао поменути гроб па је упитао сина Топал Ђорђа, да му каже где му је отац сахрањен. И син је одговорио: “Отац ми је рекао: Баш тамо где је Св. Сава спаљен – ја ћу ту да легнем.”

Слепи Лаза је још приповедао да се на простору испред места где је Св. Сава спаљен створила насеобина названа Савина Мала. Но, после Лаудановог бомбардовања Београда са те стране мала је порушена, а становници пресељени у данашњу Савамалу, која се под Лауданом звала Рацка варош, а раније “Циганска”. Доцније, поновним освајањем Београда од стране Турака, на месту те мале испред спалишта подигнута је Баталџамија, коју су Срби у Првом и Другом устанку порушили и ту се створила Марвена пијаца. (Данас је ту парк и парламент).

По издању треће свеске својих путовања Сретен добија писмо из Беча од Јоце Стефановића, ритера од Вилова (Виловски старији), који му пише: “… што тумараш толико за местом где је спаљен Св. Сава? Па ето га онај врхунац у гробљу београдском где лежи Барјактаровић. То ће бити да је била “Чупина умка”, а Таш-Мајдан – ено га одмах до ње”.

Доцније му је Виловски још јавио, да је нашао на плану Лаудановом “да тај вршак београдске околине лежи, по плану из 1738. г, између борбених линија Лауданове и турске војске, јер се обе бориле за тај вршак”. Виловски каже да од Стамбол-капије до Чупине умке и гроба јунака Барјактаровића има највише 1400 корачаји.

Врачар, Топал џамија и старо гробље

Сретен, опет, обилази место и налази гробове Димитрија Ц. Барјактаровића и Цветка Петровића Барјактара, али о њима није знао ништа ближе да каже.

Сретен Поповић вели да му је син Топал Ђорђе казивао како му је отац Топал Ђорђе приповедао како је сазнао за место спаљивања Св. Саве:

За време Првог устанка Топал Ђорђе као војник шетао је у беспослици са војницима по Таш-Мајдану и тада му је неки старији човек, родом из Лисовића казивао место где је спалиште било и то по причању његових предака. На томе месту виђао се тада и неки огорели “патрљак”, који је ваљда побијен и спремљен за згариште.

Најпре треба размотрити шта је Врачар: брдо, брег, или “вршак” како га Виловски назива и докле се он простирао у времену кад је варош Београд била уоквирена опкопом од њених капија: Сава-капија, Варош-капија, Стамбол-капија и Видин-капија.

Сретенов отац Лазар такође је писмен човек, који је за собом оставио и неке списе-мемоаре из којих Сретен цитира ово: “Кад Кнез Милош 1815., и устаде против Турака онда и Павле Поповић и ја с њим заједно пређосмо из Немачке, где смо се у логору код Железника находили, и кад Кнез Милош учини мир са Марашлијом у Ћуприји и његова Ћехаја-бега са једним оделењем војске од 10-12 хиљада пропусти те на Врачар дође и смести се око Батал-џамије, онда одређени буду Павле Поповић и Паја Сретеновић из Лисовића да се од њих двојице редом на измену сваки пут код Ћехаја-бега на Врачару (дакле већ простор, око Батал-џамије је већ Врачар) по један находи, и мене (Лазара Поповића) определи као писара без измене да се једнако на Врачару находим.”

Нешто више о Врачару Сретен Поповић не говори и зато ћемо се мало више задржати на старом и новом појму о Врачару.

 Ташмајдан, турско губилиште

Ранијих времена (не рачунајући римско) па ни за време Лауданове владавине, Београд се није ширио даље од својих капија. Иако је Лаудан заузимао Београд долазећи са источне и јужне стране, он је чак растерао и Савину малу која је била испред спалишта Св. Саве. То место на Ташмајдану служило је и Турцима и Немцима као губилиште. Зато је ту погубљен капетан Чупа и спаљен Св. Сава и свакако многи други. Цариградски друм, полазећи из вароши кроз Стамбол-капију, ишао је преко данашњег Трга Републике, па Македонском и садашњом улицом Моше Пијаде (Дечанском) поред Батал-џамије и брега Врачар, па даље ка Болечу. За време Турака било је много Цигана скитача који су се бавили разним пословима и дозвољеним и недозвољеним и ишли су од места до места са својим породицама, колима и чергама. Турци су их нерадо пуштали у варош. Они су морали да се задрже на Врачару. Десна страна пута, идући од Београда била је равница, која се протезала до близу данашњег Цветног трга, до половине Београдске улице и до Каленића гумна (данас пијаца) Ту, крај пута на равници остављали су своја кола и черге Цигани који су се бавили ситним ковањем, прављењем корита, трговином коња, па и крађама због којих нису пуштани у варош.

На левој страни пута понамештале би се Циганке, да сачекују пролазнике, а и Београђани да са њима тргују старим оделима и живином, а најглавније им је било да свету радозналом за своју будућност врачају и претсказују судбине гледајући у длан, пасуљ, угљевље и карте. По томе је то место и прозвано Врачар.

Тек после првог и другог устанка, кад су капије београдске порушене Београд је почео да се шири и дошао је до Теразија, а у главном ширио се ка Врачару то јест по главном излазном путу Београда.

Циганске черге око првог тркалишта

То традиционално трговање и врачање са Циганкама одржавало се све до Балканског рата. Само што је тада већ била попуњена зградама и лева и десна страна Цариградског пута, која се звала Фишеклија, а врачаре су се помакле даље на простору где су сад Правни и Технички факултет. Тај се простор онда звао (пред Балкански рат) Тркалиште, јер је на томе простору Кнез Михаило приређивао прве трке у Београду. Стари Београђани се сећају како се обично суботом одлазило на Тркалиште за размену старог одела и рубља за живину коју су Циганке доносиле и уз пут и врачале радозналцима. Дакле, то је Врачар.

Доцније, кад је Београд заузео зградама Теразије, па и Трг Димитрија Туцовића (Славија), а касарне и болнице се подизале на западном делу Београда, име Врачар се проширило и чак подвојило на Источни и Западни Врачар, а онај прави Врачар на Ташмајдану припао је реону Палилуле због Палилулске цркве Св. Марка.

Књаз Милош подиже цркву Светог Марка

И још нешто о Врачару: Па кад су то знали савременици Милошеви, запитаће се неко, зашто Милош не подиже цркву Св. Сави, него Св. Марку. Ево зашто.

Лаудан, немачки војсковођа, населио је неке Немце на Видинском путу према Видин-капији, данашњој Палилули. То се село звало Карлсдорф. Кнез Милош, пак, раселио је Немце и довео Србе који су били у ранијој Рацкој вароши, доцнијој Савамали. Срета Поповић помиње у својим списима и неку цркву у Савамали, да је постојала. Али, ми знамо да је доскора постојао један камени крст на раскршћу према Крсмановићевој улици. То је негде био запис Савамалаца о Марковдану. Преласком у Палилулу, испод Ташмајдана, стари Марковданци подигли су више своје насеобине на брду крст да се окупљају о Марковдану и да се веселе.

1832. године ничу нови крајеви Београда и гробље на крају Бранкове улице и Зеленог венца је потпуно опкољено. Милош је један део Савамалаца преселио на Цариградски пут и то са десне стране, а брдо Врачар остаје пусто. Зашто се избегавало да се и ту подижу зграде? Милош ту пресељава гробље, ту где је запис Марковдана. Уз гробље се подиже и црква Св. Марка. Није могуће да он није знао где је Св. Сава спаљен. Али, да је подигао цркву Св. Саве, наљутио би и нове Палилулце, а и Турке што је још опасније, јер и Турци су знали и памтили и Св. Саву и његово спаљивање.

Гробови два Барјактаровића

Сретен Поповић каже да је видео гробове два Барјактаровића код места где је спаљен Св. Сава и ништа даље о њима. Ево допуне:

Још пре Првог српског устанка, с леве стране Стамбол-капије, иза шанца који опасује варош, била је кућа породице Барјактаровић. И данас на истом месту постоји кућа, модерног типа, а постоји и породица Барјактаровић у истој кући. За време устанка био је домаћин те куће Цветко Петковић Барјактар. За време и првог и другог устанка Цветко је био Барјактар, стекао је и титулу војводе. Цветко је рођен 1773., а умро 1839. године и сахрањен на гробљу крај Чупине умке. Он је имао три сина: Николу, Димитрија и Алексу. Убрзо за Цветком умро је и син Димитрије Ц. Барјактаровић и он је сахрањен крај оца. То су та два гроба која је видео Сретен Поповић.

Трећи син Алекса имао је сина Спасоја, који је био прокуриста. Спасоје је рођен 1870. а умро 1958. год. Од њега смо и добили ове податке. Чешће разговарајући са њим о старинама у Београду он је говорио:

“Како да се не зна тачно где је Св. Сава спаљен? Гледали су спаљивање и Срби и Турци и старији су људи причали млађима и показивали место. И мени су моји стари казивали, па то је било тако рећи испред наше куће, јер од наше куће па до тог места била је чистина без иједне зграде.”

Спасоје Барјактаровић је порушио стару породичну зграду и подигао нову и на њој узидао рељеф старе Стамбол-капије, тек да обележи место где је била Стамбол-капија.

1927. године у Београду је био конгрес византолога. Тим поводом стари прота цркве Св. Марка почивши Кузмановић је казивао:

“Једнога дана, пред вечерње, кад сам дошао у цркву испричао ми је црквењак ово:

Данас некако по ручку дођоше неки страни људи, од којих су неки говорили нашим језиком и, како не беше ниједног свештеника у то доба, то се они мени обратише са питањем да ли знам где је овде спаљен Св. Сава. Упутио сам их на Савинац. Онда ће један од њих рећи:

– Одброј 60-70 корачаји од олтара ваше цркве овако на исток. Учинио сам то и дођосмо до оног узвишења.

– Погледај одатле десно и лево – рекоше ми. Погледао сам.

– Видиш ли Београд, Саву и Дунав, опет они. Окретао сам се, видео и рекох:

– Видим!

– Е, ту је спаљен ваш Св. Сава, тај брежуљак је Чупина хумка. Рекоше и одоше.”

Да ли је тако било и ко је то био прота Кузмановић није могао знати.

________________________________________

Цариградски друм, од Стамбол капије пролазио је преко даншњег Трга Републике, па Македонском, и улицом Дечанском, поред велике Батал џамије ( ту је данас парк и парламент), идучи даље према Болечу. С леве стране пута постављали су Цигани своје черге, а Циганке су сачекивале пролазнике да им гатају – по томе је крај добио име Врачар. Данашњи Врачар био је пусто, забачено брдо, а данашњи Трг Димитрија Туцовића (Славија), био је непроходан и у време Књаза Милоша, а камоли у шеснаестом веку, кад је Свети Сава спаљен.

________________________________________

На Цариградском друму

На крају, може се закључити да није узалуд било трагање и “тумарање” Сретена Поповића о месту спалишта, нарочито кад се има у виду:

1) Да део Београда који се данас зове Врачар није постојао изграђен крајем шеснаестог века кад је спаљивање извршено;

2) Да је Синан паша то недело извршио на очиглед Београђана како би их застрашио;

3) Да је зато изабрао узвишено место и најближе вароши како би могли видети;

4) Да је дошао Цариградским путем (јер другог није било) – низ Мораву преко Смедерева, и да је морао наићи на Ташмајдан;

5) Да се по ратним плановима Лаудановим помиње брдо Врачар, као најузвишенија и најближа тачка периферије тадањег Београда;

6) Да се равница, која се протеже од брда Врачара па све до Каленића гумна, називало од вајкада па све до пре сто година, Врачарско поље;

7) Да се један део данашњег Источног Врачара и то пре подизања Савинца називао Енглезовац, а затим Макензијева улица по Енглезу Макензију који је подигао прве куће у данашњој улици Ратних војних инвалида;

8 ) Да је данашњи Трг Димитрија Туцовића још у Милошево доба био непроходан, а како ли је тек изгледао у шеснаестом веку.

 

ИЗВОР: Објављено у часопису „Српско наслеђе“, бр. 2 (фебруар 1998.).

 

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.