Većina Srba misli da zna gde je tačno mesto na kojem su spaljene mošti prvog srpskog prosvetitelja. Reći će: tačno tamo gde je Svetosavski hram. Netačno! Pa zar to nije bilo na Vračaru? Jeste, ali gde je tada bio taj Vračar? Na današnjem Tašmajdanu, na mestu gde je danas “Poslednja šansa”!
Napisao: Vojin Puljević, 1961. godine (na osnovu istraživanja i zapisa Sretena Popovića)
Ako zapitamo ma kog Beograđanina: “Na kome je mestu spaljen Sv. Sava?”, odgovoriće: “Na Vračaru, tamo gde je Savinačka crkva”. Iako tamo postoji Savinačka crkva i ceo onaj kraj nazvali su Beograđani Savincem, nije tačno da je na tom mestu spaljen prvi srpski prosvetitelj. U narodnom predanju, a i u nekim turskim zapisima, kaže se da je spaljivanje izvršeno na brdu Vračaru, a na dogled i Srba i Turaka iz varoši Beograda. Spaljivanje je izvršeno 1595. god, a tada se varoš Beograd nije prostirala dalje od Varoš-kapije i Stambol-kapije, a Savinac je tada bio daleko od poslednjih kuća Beograda i nije mogao biti na dogledu građana. U to vreme, pa čak i dva i po veka docnije, po današnjim Terazijama bile su lokve bara, a na Trgu Dimitrija Tucovića (Slavija) bile su bare i trska gde su Beograđani išli u lov.
Pitanje mesta spaljivanja pokrenuo je i dokazivao krajem 19. veka, osamdesetih godina, Sreten Popović, učeni i ugledni Beograđanin iz sela Vranića, pravnik po struci, školovan na strani, koji je zauzimao vidne položaje u državi, naročito u doba Kneza Miloša.
Knjigovezac Vozarević podiže Crveni krst na pogrešnom mestu
Po podacima koje je Sreten Popović prikupio, prvi srpski prosvetitelj spaljen je na brdu Vračaru 29. aprila 1595. god, a brdo Vračar je više današnjeg Tašmajdana iza crkve Sv. Marka.
Sreten Popović odlučno odbija mišljenje da je Sv. Sava spaljen na mestu gde je sad Crveni krst. Gliša Vozarević, knjigovezac i knjigoprodavac, koji se zanimao istraživanjem mesta spaljivanja, pre Sretena, našao je tamo jedan drveni krst, pa misleći da je to mesto podigao krst od crvenog kamena. No kako je to mesto daleko bilo od ondašnjeg Beograda i sam Vozarević uvideo je svoju grešku. Posle se došlo do druge jedne zablude: kad je Društvo Sv. Save htelo da podigne hram na mestu spaljivanja pogrešno se orijentisalo računajući da je to mesto bliže Beogradu negoli Crveni krst.
Sreten Popović se ne oslanja samo na predanja, koja je slušao od Slepog Laze iz Vranića, već traži i pisane dokumente: pominje pisanje Bogića o Vračaru štampano u “Glasniku, Srpskog Učenog Društva”. U tome napisu Bogić kaže: “Po tome izlazi da je Sv. Sava spaljen na sadašnjem Taš-Majdanu, kod groblja više palilulske crkve, ali mi niko nije znao dosad dokazati gde je Čupina umka”.
I u Rajevićevoj istoriji se kaže da je telo spaljeno na levoj strani brega Čupine umke. I to je štampano u “Glasniku” 1886. i pominje se da je prah razvejan 29. aprila 1595. godine.
Predanje dobijeno od Slepog Laze potpuno se slaže sa pisanjem Bogića i Rajića i može se smatrati tačnim i verodostojnim, jer od spaljivanja pa do pisanja ove dvojice jedva da je proteklo oko 250 godina.
________________________________________
“Od oltara hrama Svetog Marka, odbroj, na istok, sedamdeset koraka. Doći ćeš do jednog uzvišenja. Pogledaj odatle levo i desno! Vidiš li Beograd, Savu i Dunav? E, tu, na tom vidikovcu, spaljen je Sveti Sava. Taj brežuljak zove se Čupina umka”. (Danas je na tom mestu kafana “Poslednja šansa”).
________________________________________
Gde je Čupina umka
Sreten Popović, ulažući dalji trud za traganjem, pribirao je koliko pisane dokumente, toliko i narodno predanje od pojedinaca. On je i proveravao ta kazivanja. Tako mu je Slepi Laza kazivao da se spalište nalazi tamo gde je grob Topal Đorđa Petrovića. (Ovaj Topal Đorđe je savremenik oba naša ustanka pod Turcima, a groblje na Tašmajdanu počelo je da se stvara 1836. god.) Sreten je našao pomenuti grob pa je upitao sina Topal Đorđa, da mu kaže gde mu je otac sahranjen. I sin je odgovorio: “Otac mi je rekao: Baš tamo gde je Sv. Sava spaljen – ja ću tu da legnem.”
Slepi Laza je još pripovedao da se na prostoru ispred mesta gde je Sv. Sava spaljen stvorila naseobina nazvana Savina Mala. No, posle Laudanovog bombardovanja Beograda sa te strane mala je porušena, a stanovnici preseljeni u današnju Savamalu, koja se pod Laudanom zvala Racka varoš, a ranije “Ciganska”. Docnije, ponovnim osvajanjem Beograda od strane Turaka, na mestu te male ispred spališta podignuta je Bataldžamija, koju su Srbi u Prvom i Drugom ustanku porušili i tu se stvorila Marvena pijaca. (Danas je tu park i parlament).
Po izdanju treće sveske svojih putovanja Sreten dobija pismo iz Beča od Joce Stefanovića, ritera od Vilova (Vilovski stariji), koji mu piše: “… što tumaraš toliko za mestom gde je spaljen Sv. Sava? Pa eto ga onaj vrhunac u groblju beogradskom gde leži Barjaktarović. To će biti da je bila “Čupina umka”, a Taš-Majdan – eno ga odmah do nje”.
Docnije mu je Vilovski još javio, da je našao na planu Laudanovom “da taj vršak beogradske okoline leži, po planu iz 1738. g, između borbenih linija Laudanove i turske vojske, jer se obe borile za taj vršak”. Vilovski kaže da od Stambol-kapije do Čupine umke i groba junaka Barjaktarovića ima najviše 1400 koračaji.
Vračar, Topal džamija i staro groblje
Sreten, opet, obilazi mesto i nalazi grobove Dimitrija C. Barjaktarovića i Cvetka Petrovića Barjaktara, ali o njima nije znao ništa bliže da kaže.
Sreten Popović veli da mu je sin Topal Đorđe kazivao kako mu je otac Topal Đorđe pripovedao kako je saznao za mesto spaljivanja Sv. Save:
Za vreme Prvog ustanka Topal Đorđe kao vojnik šetao je u besposlici sa vojnicima po Taš-Majdanu i tada mu je neki stariji čovek, rodom iz Lisovića kazivao mesto gde je spalište bilo i to po pričanju njegovih predaka. Na tome mestu viđao se tada i neki ogoreli “patrljak”, koji je valjda pobijen i spremljen za zgarište.
Najpre treba razmotriti šta je Vračar: brdo, breg, ili “vršak” kako ga Vilovski naziva i dokle se on prostirao u vremenu kad je varoš Beograd bila uokvirena opkopom od njenih kapija: Sava-kapija, Varoš-kapija, Stambol-kapija i Vidin-kapija.
Sretenov otac Lazar takođe je pismen čovek, koji je za sobom ostavio i neke spise-memoare iz kojih Sreten citira ovo: “Kad Knez Miloš 1815., i ustade protiv Turaka onda i Pavle Popović i ja s njim zajedno pređosmo iz Nemačke, gde smo se u logoru kod Železnika nahodili, i kad Knez Miloš učini mir sa Marašlijom u Ćupriji i njegova Ćehaja-bega sa jednim odelenjem vojske od 10-12 hiljada propusti te na Vračar dođe i smesti se oko Batal-džamije, onda određeni budu Pavle Popović i Paja Sretenović iz Lisovića da se od njih dvojice redom na izmenu svaki put kod Ćehaja-bega na Vračaru (dakle već prostor, oko Batal-džamije je već Vračar) po jedan nahodi, i mene (Lazara Popovića) opredeli kao pisara bez izmene da se jednako na Vračaru nahodim.”
Nešto više o Vračaru Sreten Popović ne govori i zato ćemo se malo više zadržati na starom i novom pojmu o Vračaru.
Tašmajdan, tursko gubilište
Ranijih vremena (ne računajući rimsko) pa ni za vreme Laudanove vladavine, Beograd se nije širio dalje od svojih kapija. Iako je Laudan zauzimao Beograd dolazeći sa istočne i južne strane, on je čak rasterao i Savinu malu koja je bila ispred spališta Sv. Save. To mesto na Tašmajdanu služilo je i Turcima i Nemcima kao gubilište. Zato je tu pogubljen kapetan Čupa i spaljen Sv. Sava i svakako mnogi drugi. Carigradski drum, polazeći iz varoši kroz Stambol-kapiju, išao je preko današnjeg Trga Republike, pa Makedonskom i sadašnjom ulicom Moše Pijade (Dečanskom) pored Batal-džamije i brega Vračar, pa dalje ka Boleču. Za vreme Turaka bilo je mnogo Cigana skitača koji su se bavili raznim poslovima i dozvoljenim i nedozvoljenim i išli su od mesta do mesta sa svojim porodicama, kolima i čergama. Turci su ih nerado puštali u varoš. Oni su morali da se zadrže na Vračaru. Desna strana puta, idući od Beograda bila je ravnica, koja se protezala do blizu današnjeg Cvetnog trga, do polovine Beogradske ulice i do Kalenića gumna (danas pijaca) Tu, kraj puta na ravnici ostavljali su svoja kola i čerge Cigani koji su se bavili sitnim kovanjem, pravljenjem korita, trgovinom konja, pa i krađama zbog kojih nisu puštani u varoš.
Na levoj strani puta ponameštale bi se Ciganke, da sačekuju prolaznike, a i Beograđani da sa njima trguju starim odelima i živinom, a najglavnije im je bilo da svetu radoznalom za svoju budućnost vračaju i pretskazuju sudbine gledajući u dlan, pasulj, ugljevlje i karte. Po tome je to mesto i prozvano Vračar.
Tek posle prvog i drugog ustanka, kad su kapije beogradske porušene Beograd je počeo da se širi i došao je do Terazija, a u glavnom širio se ka Vračaru to jest po glavnom izlaznom putu Beograda.
Ciganske čerge oko prvog trkališta
To tradicionalno trgovanje i vračanje sa Cigankama održavalo se sve do Balkanskog rata. Samo što je tada već bila popunjena zgradama i leva i desna strana Carigradskog puta, koja se zvala Fišeklija, a vračare su se pomakle dalje na prostoru gde su sad Pravni i Tehnički fakultet. Taj se prostor onda zvao (pred Balkanski rat) Trkalište, jer je na tome prostoru Knez Mihailo priređivao prve trke u Beogradu. Stari Beograđani se sećaju kako se obično subotom odlazilo na Trkalište za razmenu starog odela i rublja za živinu koju su Ciganke donosile i uz put i vračale radoznalcima. Dakle, to je Vračar.
Docnije, kad je Beograd zauzeo zgradama Terazije, pa i Trg Dimitrija Tucovića (Slavija), a kasarne i bolnice se podizale na zapadnom delu Beograda, ime Vračar se proširilo i čak podvojilo na Istočni i Zapadni Vračar, a onaj pravi Vračar na Tašmajdanu pripao je reonu Palilule zbog Palilulske crkve Sv. Marka.
Knjaz Miloš podiže crkvu Svetog Marka
I još nešto o Vračaru: Pa kad su to znali savremenici Miloševi, zapitaće se neko, zašto Miloš ne podiže crkvu Sv. Savi, nego Sv. Marku. Evo zašto.
Laudan, nemački vojskovođa, naselio je neke Nemce na Vidinskom putu prema Vidin-kapiji, današnjoj Paliluli. To se selo zvalo Karlsdorf. Knez Miloš, pak, raselio je Nemce i doveo Srbe koji su bili u ranijoj Rackoj varoši, docnijoj Savamali. Sreta Popović pominje u svojim spisima i neku crkvu u Savamali, da je postojala. Ali, mi znamo da je doskora postojao jedan kameni krst na raskršću prema Krsmanovićevoj ulici. To je negde bio zapis Savamalaca o Markovdanu. Prelaskom u Palilulu, ispod Tašmajdana, stari Markovdanci podigli su više svoje naseobine na brdu krst da se okupljaju o Markovdanu i da se vesele.
1832. godine niču novi krajevi Beograda i groblje na kraju Brankove ulice i Zelenog venca je potpuno opkoljeno. Miloš je jedan deo Savamalaca preselio na Carigradski put i to sa desne strane, a brdo Vračar ostaje pusto. Zašto se izbegavalo da se i tu podižu zgrade? Miloš tu preseljava groblje, tu gde je zapis Markovdana. Uz groblje se podiže i crkva Sv. Marka. Nije moguće da on nije znao gde je Sv. Sava spaljen. Ali, da je podigao crkvu Sv. Save, naljutio bi i nove Palilulce, a i Turke što je još opasnije, jer i Turci su znali i pamtili i Sv. Savu i njegovo spaljivanje.
Grobovi dva Barjaktarovića
Sreten Popović kaže da je video grobove dva Barjaktarovića kod mesta gde je spaljen Sv. Sava i ništa dalje o njima. Evo dopune:
Još pre Prvog srpskog ustanka, s leve strane Stambol-kapije, iza šanca koji opasuje varoš, bila je kuća porodice Barjaktarović. I danas na istom mestu postoji kuća, modernog tipa, a postoji i porodica Barjaktarović u istoj kući. Za vreme ustanka bio je domaćin te kuće Cvetko Petković Barjaktar. Za vreme i prvog i drugog ustanka Cvetko je bio Barjaktar, stekao je i titulu vojvode. Cvetko je rođen 1773., a umro 1839. godine i sahranjen na groblju kraj Čupine umke. On je imao tri sina: Nikolu, Dimitrija i Aleksu. Ubrzo za Cvetkom umro je i sin Dimitrije C. Barjaktarović i on je sahranjen kraj oca. To su ta dva groba koja je video Sreten Popović.
Treći sin Aleksa imao je sina Spasoja, koji je bio prokurista. Spasoje je rođen 1870. a umro 1958. god. Od njega smo i dobili ove podatke. Češće razgovarajući sa njim o starinama u Beogradu on je govorio:
“Kako da se ne zna tačno gde je Sv. Sava spaljen? Gledali su spaljivanje i Srbi i Turci i stariji su ljudi pričali mlađima i pokazivali mesto. I meni su moji stari kazivali, pa to je bilo tako reći ispred naše kuće, jer od naše kuće pa do tog mesta bila je čistina bez ijedne zgrade.”
Spasoje Barjaktarović je porušio staru porodičnu zgradu i podigao novu i na njoj uzidao reljef stare Stambol-kapije, tek da obeleži mesto gde je bila Stambol-kapija.
1927. godine u Beogradu je bio kongres vizantologa. Tim povodom stari prota crkve Sv. Marka počivši Kuzmanović je kazivao:
“Jednoga dana, pred večernje, kad sam došao u crkvu ispričao mi je crkvenjak ovo:
Danas nekako po ručku dođoše neki strani ljudi, od kojih su neki govorili našim jezikom i, kako ne beše nijednog sveštenika u to doba, to se oni meni obratiše sa pitanjem da li znam gde je ovde spaljen Sv. Sava. Uputio sam ih na Savinac. Onda će jedan od njih reći:
– Odbroj 60-70 koračaji od oltara vaše crkve ovako na istok. Učinio sam to i dođosmo do onog uzvišenja.
– Pogledaj odatle desno i levo – rekoše mi. Pogledao sam.
– Vidiš li Beograd, Savu i Dunav, opet oni. Okretao sam se, video i rekoh:
– Vidim!
– E, tu je spaljen vaš Sv. Sava, taj brežuljak je Čupina humka. Rekoše i odoše.”
Da li je tako bilo i ko je to bio prota Kuzmanović nije mogao znati.
________________________________________
Carigradski drum, od Stambol kapije prolazio je preko danšnjeg Trga Republike, pa Makedonskom, i ulicom Dečanskom, pored velike Batal džamije ( tu je danas park i parlament), iduči dalje prema Boleču. S leve strane puta postavljali su Cigani svoje čerge, a Ciganke su sačekivale prolaznike da im gataju – po tome je kraj dobio ime Vračar. Današnji Vračar bio je pusto, zabačeno brdo, a današnji Trg Dimitrija Tucovića (Slavija), bio je neprohodan i u vreme Knjaza Miloša, a kamoli u šesnaestom veku, kad je Sveti Sava spaljen.
________________________________________
Na Carigradskom drumu
Na kraju, može se zaključiti da nije uzalud bilo traganje i “tumaranje” Sretena Popovića o mestu spališta, naročito kad se ima u vidu:
1) Da deo Beograda koji se danas zove Vračar nije postojao izgrađen krajem šesnaestog veka kad je spaljivanje izvršeno;
2) Da je Sinan paša to nedelo izvršio na očigled Beograđana kako bi ih zastrašio;
3) Da je zato izabrao uzvišeno mesto i najbliže varoši kako bi mogli videti;
4) Da je došao Carigradskim putem (jer drugog nije bilo) – niz Moravu preko Smedereva, i da je morao naići na Tašmajdan;
5) Da se po ratnim planovima Laudanovim pominje brdo Vračar, kao najuzvišenija i najbliža tačka periferije tadanjeg Beograda;
6) Da se ravnica, koja se proteže od brda Vračara pa sve do Kalenića gumna, nazivalo od vajkada pa sve do pre sto godina, Vračarsko polje;
7) Da se jedan deo današnjeg Istočnog Vračara i to pre podizanja Savinca nazivao Englezovac, a zatim Makenzijeva ulica po Englezu Makenziju koji je podigao prve kuće u današnjoj ulici Ratnih vojnih invalida;
8 ) Da je današnji Trg Dimitrija Tucovića još u Miloševo doba bio neprohodan, a kako li je tek izgledao u šesnaestom veku.
IZVOR: Objavljeno u časopisu „Srpsko nasleđe“, br. 2 (februar 1998.).
Komentari (0)