Презимена, село Крњеуша (Босански Петровац) Reviewed by Momizat on . Агбаба, Адамовић, Атлагић, Бјелић, Баста, Бркљач, Војиновић, Врањеш, Вулин, Грбић, Даљевић, Дрљача, Драгић, Драгосавац, Дринић, Дробац, Ђекић, Ђукић, Завиша, Зо Агбаба, Адамовић, Атлагић, Бјелић, Баста, Бркљач, Војиновић, Врањеш, Вулин, Грбић, Даљевић, Дрљача, Драгић, Драгосавац, Дринић, Дробац, Ђекић, Ђукић, Завиша, Зо Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Презимена, село Крњеуша (Босански Петровац)

Презимена, село Крњеуша (Босански Петровац)

Агбаба, Адамовић, Атлагић, Бјелић, Баста, Бркљач, Војиновић, Врањеш, Вулин, Грбић, Даљевић, Дрљача, Драгић, Драгосавац, Дринић, Дробац, Ђекић, Ђукић, Завиша, Зорић, Илић, Јевић, Јокић, Калембер, Кантар, Карановић, Качар, Керкез, Кнежевић, Ковачевић, Колунџија, Крчмар, Лабус, Латковић, Личина, Лончар, Мајсторовић, Мандић, Манојловић, Марјановић, Мијаковић, Милановић, Мирковић, Момчиловић, Мрђа, Новаковић, Обрадовић, Остојић, Пјевач, Петровић, Пилиповић, Плећаш, Познић, Половина, Предојевић, Рађеновић, Радаковић, Радишић, Репац, Сантрач, Совиљ, Ступар, Сурла, Ћеранић, Ћулибрк, Ћургуз, Чича, Шијан, Шкрбић

Нема се података, на основу којих би се могло говорити о првобитном оснивању села. Може се донекле говорити само о пореклу данашњег становништва. Сама села су врло стара, а данашње становништво није овде одавно. Најстарије породице тек ако су се пре 200 год. овамо населиле. Да су та села старија од досељеника види се данас по пашњацима и неким ливадама где се налазе трагови некадашњег обрађивања, а то су разори и јарци.

Предање не зна ништа о томе, да су та земљишта орана, откад је садашње становништво.

Доказ за старину села јесу и називи `селиште`. А овде три места носе тај назив и то у Крњеуши Велико и Мало Селиште и Ластвама Селиште, где је кућа Милић Качара. Према духу овдашњег језика селиште означава место, где је некад било село, а сад га нема, као што и колибиште означава место где је била колиба. Отуда су у данашњим селиштима некад била села. Та су села после опустела те добила назив селиште, док опет нису била насељена, ал им остао првобитни назив.

О досељеницима

Према свему, што поједине породице о свом пореклу причају, изгледа да су ови крајеви пре 200 год. били сасвим или делимично пусти, јер у то време ставља долазак најстаријих породица. А о њиховом доласку биле су им куће готово једине. Ако погледамо видећемо да тај рок пада тачно на крај Аустријског и Млетачког рата против Турака, завршено Карловачким миром (1699. год). Отад је прошло нешто више од 200 год. У то време морали су се крајеви са становништвом опустити или се бар посве проредити. Можда је тада због близине бојишта један део становништва прегажен, а други се можда склонио и одселио даље у унутрашњост.

Није искључено да је ту поред православаца живело и муслимана. Пошто се тада граница Аустрије, као хришћанске државе, примакла уз реку Уну, можда су се ови муслимани осетили нелагодно међу хришћанима, па се одселили у град међу чисте муслимане.

Тој тврдњи донекле иде у прилог трагови муслиманског гробља близу куће Милића Мрђе у Ластвама.

Како било да је било, чињеница је да су се ту доселиле најстарије од данашњих породица.

У почетку их је сигурно било више, али у оно време није било никакве сталности, то су се неке одселиле на другу страну. Главни узрок тој несталности била је промењива и обесна ћуд бегова као власника земље. Они су у свако доба могли без икаквог разлога отерати кмета. А пошто је било празих кућишта и сами кмети су пробирали и тражили боље кућиште па се тако и добре воље пресељавали. Спахије, на чију су земљу долазили, нису их терали већ су се радовали да им неко дође на земљу да не буде пуста. Каткад су сами бегови премамљивали кметове једне од других.

У процесу насељавања сачињава изразиту границу окупација Босне и Херцеговине од стране Аустро Угарске монархије. Дотле су се насељавале поједине породице напосамо, а одмах по окупацији населили су из оближњих крајева Лике повећи број породица. Што је доселило пре окупације, то по народном схватању спада међу староседеоце, а досељеници после окупације чине насељенике.

Карановићи станују у Великом Селишту (7 кућа), у Долу(1 кућа), у Чаршији (2 куће), у Крњеуши (6 кућа), у Рисовцу (4 куће). Сви, осим оних 6 кућа у Крњеуши, из једне су фамилије и кад су се пре 100 год доселили били су једна кућа. Старешина им је био поп Филип Карановић, који се доселио почетком 19. века најпре у Ведропоље, одатле се доселио на позив спахије најпре у Мало Селиште, а после у Велико Селиште. И они у Крњеуши вероватно су истог порекла, само су овамо дошли одвојено од оних као засебна породица. Сви славе Св. Ђурђа.

Грбићи су потекли од пок. Грбића, који се родио у Рачићу код Бихаћа. Овамо је дошао као ђак, оженио се од Карановића и иза смрти последњег свештеника од породице Карановић запопио се и служио овој парохији. Његова два сина су у заједници као једна кућа. Славе Срђевдан.

Радишићи станују у Малом Селишту (5 кућа), у Тарбучком Долу (3 куће) И Врањешком Долу (3 куће). Они крњеуски Радишићи населили су се из Дабашнице пре 200 год и то најпре у Велико Селиште после пређу у мало. Врановски Радишићи доселили су се пре 80 год. из Далмације. Најпре су неко време били у Раковици, где су сада Манојловићи.

На њиховом садашњем кућишту биле су неке Колунџије који ту јако осиромаше па одселе преко планине и тамо се убрзо опораве. Кад се Колунџије одселише спахије врате Радишиће на место њихово јер им горе било пространије и погодније за стоку. Тада су Радишићи били врло имућни и чобан им је на коњу за стоком ишао.

Вучковићи су се такође доселили са најстаријим породицама. Они су из Далмације, од Ревеника и Отона. Најпре населили њих тројицу браће на Бравско. Ту се забаве неких 20 год. Али им се на Бравску није свиђало због студени и дивљачности, те се двојица браца одселе у Крњеушу, а један остане и даље на Бравску. Од ове двојице протекли су сви данашњи Вучковићи. Сад их има у Тарбучком Долу (8 кућа), на Запољку (5 кућа), у Чаршији (2 куће), Рисовац 1 кућа. Сви Вучковићи славе Никољдан, сем једне куће Вучковића у Рисовцу која слави Ђурђевдан.

Зорићи потичу из Далмације, одакле су се једни населили најпре на Бобољуске, а отуда 50 год после овамо. Други су право из Далмације дошли овамо. Они као да су се доселили са најстаријим породицама пре 200 год. Сви Зорићи славе Ђурђевдан.

Обрадовићи су дошли овамо 1879. иза Окупације код Грачаца (у Лици). Има их у Тарбучком Долу 3 куће и у Рисовцу има 4 кућа, а дошли су из Дабашнице такође 1879 год. Сви славе св. Јована.

Ступари су се доселили на Скакавац као и друге најстарије фамилије пре 200 год. Одатле се преселе једни отприлике пре 100 год у Тарбучки До на кућиште неких Кукоља, који су се затрли од куге. Сад их има у Долу 6 кућа, на Запољку 2 куће и у Чаршији 2 куће. Други доселе овамо 70-80 год. са Скакавца у Ластве, у Мрђин До. Ових има сада 5 кућа и презивају се Јовићи.

Дринићи станују у Тарбучком Долу и има их 3 куће. Они морају потицати од Дринића из Врточа, где их има више. Не зна се како су и како овамо дошли. Свакако мора њихов долазак падати барем 80-100 год док се данас о томе не зна ништа. Славе св. Николу.

Латковић се родио у Вођеници, те је као сирома пришао Зорићу у Крњеуши пре устанка 1875 год. После је био у Зелновцу код бега момак, а кад су се тамо населили 1879. католици добију кућиште па се тамо стално насели. Слави Аранђеловдан.

Крчмари не знају ништа о свом пореклу, према томе морали би спадати међу најстарије породице. Живе на Запољку. Има их сада 9 кућа. Славе Св. Јована.

Војиновића има 2 куће на Запољку, а потичу из Мазина. Једна се породица доселила пре 40-50 год ради војничке дужности мушких чланова, а друга 1879. Славе Ђурђевдан.

Кнежевићи су старином са Цвјетића. Док су тамо били имали су на Хрњадима 1000 оваца. Једно време 7 год. није било никаквог снега те они већ престану косити сено пошто су овце целе године могле живети од паше. Али седме год удари зима и мећава и они све овце изгубе. Иза тога населе се Кнежевићи на Скакавац пре 100-200 год. Ту су били 30-40 год. а онда се најпре доселе на Рисовско брдо. И ту буду неко време па преселе отприлике 50-60 год. на Запољак где су и сада. Има их 5 кућа . Славе св. Јована.

Баста се доселио из Удбине 1879 год.

Алтагићи живе у две групе: једна на Запољку 2 куће и друга у Крењеуши 5 кућа. Они не знају ништа о својој даљој прошлости. Алтагића има још даље у Врточу 5-6 кућа те могуће да су ови и они истог порекла. Славе Ђурђевдан.

Лончари потичу од Удбине, а доселили су се 1879 год. Има их свега 3 куће, у Крњеуши 2 и на Салатима 1 кућа. Славе Ђурђевдан.

Сантрачи се сада налазе на три одређена места, у Крњеуши (3 куће), на Брду (7 кућа) и Под Гредом (7 кућа). Кућа им је била у Крњеуши где су сада Мандићи. У близини њиховој били су Миљуши који оданде некуда селе.

Ђукића има у Крњеуши (1 кућа) и у Рисовцу (4 куће). Крњеушки су родом из Вођенице, а Рисовачки су се доселили пре 100 год из Средње Горе. Крњеушки славе Арханђеловдан. А Рисовачки Св. Марка.

Мандићи станују у Крњеуши (2 куће) и у Рисовцу (3 куће). Потекли су из Грахова, одакле су се доселили пре око 70 год. Најпре су се сместили у Рисовцу, а око 1858. кад су Сантрачи кренули ка Крњеуши, преселе се Мандићи на њихово кућиште. Рисовачки Мандићи одселе се из Грахова најпре у Лијевце, али се отуда брзо врате у Унац. Ни ту не остану дуго него оду у Рисовац (где су Калембери). То је све било 3-4 год. После се одселе њих два брата у Доњи Рисовац, те се један насели на кућу Ђукића, а други на Бокића, односно Кресојино. Од ових Кресоја су двојица погинули у Рисовцу. Онда њихово празно кућиште заседну Мандићи. Славе Св. Николу.

Марјановић у Крњеушу дошао је из Марјановића Дола као приводак, а у кућу Сантрачеву, те се после овде и закућио. Марјановић у Рисовцу пореклом је из Смољане, одакле је дошао пре 70 год. Слави Св. Јована.

Момчиловићи (2 куће) доселили су се од Удбине (Лика) 1879. Славе Св. Ђурђа.

Новаковићи су пореклом од Зрмање (Лика). Отуда су се они доселили пре 200 год. И сад у Зрмањи на Попини има доста Новаковића, славе Арханђеловдан. У близини има још Новаковића, у Колунићу (30 кућа) И у Притоци (10 кућа). Ови су се одселили из Колунића. Овдашњи Новаковићи су се разбили у неколико група: У Крњеуши (6 кућа), на Брду 2 куће, у Малом Рисовцу две куће Новаковића са презименом Сукњевићи.

Они нису прави Новаковићи него Предојевићи. Пореклом из Рујишке, одатле је њихов предак побегао јер је убио Турцина те дошао у Новаковиће и најмио се код њих. Од Новаковића је примио он и његови потомци презиме и славу. Сви овдашњи Новковићи су пре 60 год живели у Крњеуши.

Пилиповићи су као Кнежевићи родом из Цвјетића те су прошли истим путем, којим и Костићи. Најприје су дошли на Скакавац, а одатле после неког времена у Рисовац. Ту приведу себи и Кнежевиће, којима су били ујаци. Одатле оду Кнежевићи на Брдо, где су се забавили 7 год, па онда оду на Запољак. Пилиповићи се преселе из Рисовца у Крњеушу на садашње кућиште. Сад су две куће, славе св. Алимпија.

Половине су се доселиле пре 60 год из Доброг Села из Лике. Узрок сеобе је бежање од војничке службе. Сад су две куће у Крњеуши једна у близини у Рисовцу. Славе Св. Јована.

Дробци су се доселили 1879 од Грачаца. Сместили су се у Грабовцу. Сад их има 2 куће. Славе Ђурђевдан.

Ћеранићи су такође дошли 1869. од Грачаца. У Грабовцу су њихове 2 куће, а у Сеовцу 2. Славе Ђурђевдан.

Милановићи су се сместили на Салатима. Доселили су се 1879. из Лапца. Има их 2 куће. Славе Арханђеловдан.

Колунџија се доселио 1879. из Добросела у Салати. Једна кућа, слави Св. Николу.

Бркљачи станују у Рисовцу на два места: У Малом Рисовцу (3 куће) и у Лузинама (5 кућа). Они су старином с Попине (Лика), одакле су 1815. утекла њих неколико брата из војништва те се населила најпре на Скакавцу. После се преселе у Мали Рисовац. Одатле се одселе негде 1875 у Лузине. Славе св. Јована.

Дрљаче су пореклом са Војевца, одатле су се преселили у Сувају и из Суваје 1856 у Рисовац. Сад су 3 њихове куће на Буковој Коси, а 2 у Гускарици. Славе Св. Трифуна.

Илићи станују на Буковој Коси. Има их 4 куће, не бројећи оне две куће Сантрача, што су приведене у Илиће и примиле њихово презиме. Они су пореклом из Суваје у Лици. Пре 80-90 год утекне им један Илић од војништва и настани се више Петровца. Ту умре, а жена му се уда у Крњеуши за једног Сантрача и приведе са собом синове, кад ови порастоше добише куће на Буковој Коси, а две у Гускавици. Славе Св. Трифуна.

Петровићи доселили су се 1879. из Дољани. Сад су их две куће. Славе Ђурђевдан.

Лабуси доселили око 1800. с Попине. Најпре су било више година у најму у Ластвама. После купи од једног Карановића кућиште у Рисовцу и тамо се ожени.

Рађеновићи су се доселили у Рисовац с Очијева, где их сада има неколико кућа. Но даљом старином они су из Срба (Лика). Доселили су се у Рисовац пре неких 80 год . Има их 4 куће. Славе Ђурђевдан.

Ћулибрци су по свој прилици из Гориње или другог села с ону страну планине. Могли су се овамо доселити пре неких 100 год. Има их у Рисовцу, у Гускарици 6 кућа и Ластвама 3 куће. Славе св. Јована.

Шијани су потекли старином из Прљева у Лици. Одатле утече један пре 100 год због војништва, те овамо дуже времена био у најму. Затим се окући у Брестовцу. Ту им једне године бег узме и закоље вола као хак од сена. Они се онда наљуте и напусте кућиште и одселе се у Колунић. Али тамо сасвим осиромаше, те се опет после 9 год врате у овај крај. Опет су служили у најму, док се не смејстише на садашње место. Има их 5 кућа. Славе Арханђеловдан.

Мирковић је доселио овамо из Колунића пре којих 40 година. Једна кућа, слави Никољдан.

Кантари су старином из Плавна у Далмацији. Њихов отац утекао је пре којих 50-60 година од војништва и населио се на Бравско. Уз устанак 1875. године повратио се натраг као бегунац испред турског насиља и умро у истој кући, где се и родио. Жена му се уда за Божу Новаковића у Крњеуши. Свега две куће, славе Св. Луку.

Драгосавац је доселио из Брувна 1879. Слави Св. Јована.

Мајсторовић је доселио из Дољана 1879. Слави Св. Јована.

Познићи су доселили из Брувна 1879. Има их сада 3 куће. Славе Св. Јована.

Агбабе доселили 1879. из Грачаца. Две куће; славе Св. Стевана Дечанског.

Остојићи доселили из Грачаца 1879. Једна кућа у Рисовцу, једна у Врановини. Славе Св. Николу.

Ћургуз Ђуро станује у Рисовцу као цестар. Родом из Вођенице. Слави Св. Николу.

Калембери доселили 1879. из Корјенице. Две куће; славе Св. Стевана Дечанског.

Чича доселио из Брувна 1879. Слави Св. Николу.

Бјелићи доселили 1879. из Корјенице. Свега их три куће. Славе Св. Јована.

Личине станују у Церовачама. Има их 4 куће. Доселили су 1879. из Дабашнице. Славе Св. Луку.

Завиша доселио пре 100-120 г. из Мазина. Испрва живео заједно са Драгићима, с којима је у сродству. После се настани на Лијепој Луци. Слави Св. Василија Великог.

Ђекићи доселили су из Грачаца 1879. Има их у Ластвама 3 куће и у Крњеуши једна. Славе Св. Стевана.

Мијаковић доселио 1879. на Шеховац из Грачаца. Слави Ђурђевдан.

Качари су се звали пре Ћулибрци па се по једном свом старом, који је био мајстор од каца прозвали Качари. Населили су се доста подавно и то, као и остали Ћулибрци, по свој прилици из Рујишке.

Даљевићи су далеком старином из Далмације, одакле су населили у Бјелај, а пре којих 60 година доселили овамо у Ластве. После је једна кућа иселила на Врановину у Капетанов До. Ни сад нема него две куће, једна у Ластвама, друга у Врановини. Славе Марковдан.

Манојловићи су доселили 1879. из Брувна. Има их 4 куће, у Ластвама једна, а у Врановини (Раковица) три. Славе Св. Николу.

Драгићи становали пре 60-70 година сви за Градином, а једна кућа била у Крњеуши као чардаклија уз бега. Земљиште око Куле било беличасто те су га обрађивали бегови, који су стајали у Кули. Кула је имала четири боја, два у зиду, а два одозго дрвена. У њој су стајали бегови као власници земље у целој околици, а уједно и као управна и службена власт за своје кметове. Ту су долазили кнезови на налог и прича казује, да је по седамдесет штапова кнезовских прислањало у авлији покрај куле. То би хтело рећи као да је 70 села са својим кнезовима било подложно бегу, који је у Кули седио. Биће свакако претерано. Али можда је у старије доба власништво ових бегова нашироко захватало, па се после удајом и давањем мираза све више сужавало. Кад је шестом деценију 19. века укинуто беглучење и заведена трећина напустили су ови бегови кулу и земљиште око ње дали за чифлуке Драгићима, који из Заграђа преселише овамо. Одакле су Драгићи старином, не знају ништа да кажу. Једино говоре, да су се пре звали Кецмани, па временом предјели име. То је вероватно, пошто им је исто крсно име св. Вартоломеј. Сада их има свега 14 кућа и то код Куле 7, за Градином 5 и на Врановини 2. Близу куле била су вешала те се оно место и сад тако зове.

Мрђе доселили су пре 80-90 година побегавши од војништва. Родом су из Днопоља (Лапац). Нису одмах на садашње место стали, него су променили прије тога још два места. Пре њих овде су били Деснице. Има их данас свега 3 куће. Славе Никољдан.

Совиљи су у Ластвама пореклом од Грачаца. Доселио пре 60-70 година бежећи од војничке службе. Славе Св. Николу.

Врањеш потекао од Врањеша из Врањешког Дола. Премакао се овамо због присилног беглучења. Неколико пута мењао кућишта. Слави Ђурђевдан.

Шкрбићи знају да нису одавно на овоме кућишту јер казују да су пре њих ту били Марјановићи. Али одакле управо потичу – не знају. Слуте, судећи по истом красном имену, да су потекли од Грбића, којих има доста у Суваји (Петровачкој). Према томе би могли и они бити из Суваје. Славе Ђурђевдан.

Вулини су по причању доселили овамо пре 100-120 година из Рашиновца. Одавде су неки у току времена одселили преко планине, а неки из Рашиновца у Змијање.

Ковачевићи старином су из Мазина, испод Кремена, где их и данас има веома много. Пре отприлике 150 година један Ковачевић, који је имао петорицу браће убије човека у Мазину па побегне у Босну и унајми се на Бравско. Кад му други брат дорасте до војништва побегне и он овоме брату на Бравско. Ту се закуће и пожене. Жени једнога од њих било је име Јока, те се по њој сви њихови потомци прозову Јокићи. Једни су остали на Бравску до данас те се називају правим именом Ковачевићи, али има их под разним преведеним именима. Но други недуго иза доласка на Бравско крену се и доселе на Врановину (где су данас Јокићи). Сви су се они тада називали Јокићи. Садашњи Јокићи на Врановини приведени су правим Кокићима (Ковачевићима), на Врановину из Марјановића Дола. Звали су се Грбићи и славе Срђевдан. Они поприме презиме ових, међу које су приведени. После неког времена одселе сви Јокићи (Ковачевићи) из Врановине. Само остану на месту они приведени Грбићи, но под именом Јокића. Једни од Јокића Ковачевићи населе у Раковицу, где су и сада Ковачевићи,а други у Вођеницу, сместе се код својих рођака Ковачевића у Малину. Али они су им дошли под промењеним именом као Јокићи. Но ту на месту своје старине и под утицајем тамошњих рођака одбаце презиме Јокић и поприме опет старо Ковачевићи.

Ковачевића има у Раковици 7 кућа. Славе Никољдан.

Совиљи (Софиљи) доселили су се 1879. из Кијана код Грачаца и настанили се у Раковици. Има их сада 8 кућа. Славе Св. Николу.

Сурле доселили су се такође 1879 из Дабашнице, славе Лазареву Суботу. На месту где су Совиљи, Сурле и Херцег биле су муслиманско беговске куће.

Врањеши су се доселили у Раковицу одозго из Врањешког Дола и то као беговски момци. Сад их има у Раковици 3 куће, а у Врањешком Долу 5 кућа. Даљње порекло њихово се не зна. Биће да и они спадају у најстарије овдашње породице.

Јевићи су исто тако одавна на садашњим кућиђштима. Старина им се не зна. Пре 50-60 год било их је свега 2 куће, а данас их има 12. Од њих су још протекле од приводака по једна кућа у Рисовцу и Брестовцу. Славе Ђурђевдан.

Керкези не знају о својој старевини. Они су одавна на Врановини. Има их 12 кућа. Славе Ђурђевдан.

Јокићи (види Ковачевићи)

Плећаш доселио 1879. из Брувна. Слави Св. Јована

Радаковићи доселили 1879 из Брувна, три куце. Славе Никољдан

Мандић доселио из Добашнице 1879. Слави Никољдан.

Адамовићи потичу старином из Далмације. Доселили су се пре 200 год. У сеоби задржали су се неко време у Унцу где и сада има једна кућа Адамовића. Доселили су се овамо као две породице, које нису биле у блиском сродству. Један део њих као и потомци имају предјевак Лавоњићи. Са Врановине се одселила једна породица на Војевац, те их има и тамо пар кућа. Данас их има у Горњој Врановици 15 кућа. Славе Св. Јована.

Репац доселио из Куле код Госпића 1879. Слави Никољдан.

Пјевачи доселили 1879 из Читлука код Госпића. Двије куће, славе Никољдан.

Тих 76 породица буде данас у границама ове парохије. Некима од њих не може се одредити старост ни порекло. Или су веома старе или нису имале смисао за чување породицног предања. За приличан број породица предање говори да су досле пре 200 год и то из Далмације и Лике. Још већи је број породица које су се доселиле у време досељења оних последњих, пре 200 година па до окупације (1700-1878). Ово су били углавном војнички бегунци из оближњих места аустријских. Осим тога доселили су се и неке породице из оближњих села, које су протерали бегови или су се саме оставиле стара кућиста и пошла овамо на упражњена. Најмлађе становништво избило је овамо са окупацијом 1879. Ти су дошли одједанпут и то из оближњих места у Лици. Заузели су места где су пре били муслимани, као Лончари у Крњеуши где су пре биле три муслиманске куће, Софиљи, Сурле и Херцег у Раковици где је пре било 5 муслиманских кућа. И у Зелновцу су биле 2 муслиманске куће. На њихово место су дошли католици. Други су добили кућишта тако да су купили делове кућишта од староседиоца, пошто су ови имали врло пространа. Насељеници из 1879. су дошли овамо као врло богати људи, пошто су у Лици скупо продали своју земљу, а овамо су сасвим јефтино купили, само што су тамо били власници земље, а овамо су постали кметови земље. Осим тога свако од њих је довео нешто стоке. Само неколико старинске породице повратиле су се из Лике овамо као живље са нешто имања и стоке. Куће нису затекли ни они као ни новоседиоци, него су морали тада сви да направе најпре какву такву кућу па тек онда у друге послове да залазе. Те су прве куће биле понајвише од плота. Мало после замениле су их куће од чврстог материјала, а има и кућа од камена.

Рад и Привреда:

Становниство се занима као двема главним гранама привреде, тежаклуком и сточарством. Земљорадња сама не може да исхрани овдашњи свет, него се мора продавати део стоке и куповати жито. Сама привреда је на врло ниском степену. О напредном раду не може бити ни говора, за орање употребаљава се дрвени плуг и дрљача. Оре се на разоре са јарцима. Дубина орања 6-10 цм. Сије се из руке. Косидба се врши ручно. Коси се жито и трава осим пшенице, која се жање српом и везује у снопове. Врше се коњима, превија лопатом. У новије време употребљава се неколико трактора за чишћење жита. На њивама раде мушки али доста жена и деце, посебно у новије време, откад су многи мушки отишли радити у Америку и Немачку.

Осим земљорадње баве се неки посебно у Рисовцу и шумским радом као прављење здела, цепањем шимле, тесањем вешала. Има доста мајстора који раде са дрветом и то обичне тежачке послове као покривање кућа.

Жене обављају посао и то већим делом зими. Оне сију конопље, чувају је, киселе, набијају, гребу, преду, варе. Преду и вуну те праве чарапе, рукавице и маје.

 

ИЗВОР: Петар Рађеновић, Српски етнографски зборник из 1925. године,   www.zavicajnoudruzenjepetrovac.com/index.php/krnjeusa

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top