Шантић

25. марта 2012.

коментара: 1

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    ШАНТИЋ (п,к,м). Шантићи (п) су позната мостарска породица. Сматра се да су доселили у Мостар из Црне Горе, због крвне освете или неких других разлога. У другој половини 19. вијека у Мостару се истицала трговачка кућа браће Риста и Миха Шантића. Ристо је отац пјесника Алексе Шантића (1868-1924). Алекса је, по завршетку основне школе у родном граду, похађао трговачку школу у Љубљани, али због њежног здравља одлази у Трст “и ту приватно учи код Људевита Вулићевића, писца етичких дјела”. Послије се посвећује књижевном раду и готово цио живот проводи у Мостару. Водио је трговачке књиге (“тефтере”) свога оца и “између сандука и џакова” почео да пише пјесме. Много се ангажовао у раду друштва “Гусле”. Био је предсједник »Гусала”, управљао је хором, пјевао и глумио. Са Ћоровићем и Дучићем уређивао је часопис Зору и обављао друге јавне функције. За њега је речено да је био »фанатичан пријатељ и племенит непријатељ”. Савременици га описују као високог, згодног и духовитог човјека. Његов стас је био “најљепше стабло у људској шуми”; цио Мостар би се за њим окретао када би прошао градом, а дјевојке су пјевале: Кујунџијо, тако ти заната! /Сакуј мени јунака од злата, /На прилику, Шантића Алексе… Алекса је у животу имао двије велике љубави: Анку Томлиновић, чланицу хора друштва “Гусле”, и Зорку Шолу. Ни једна од тих љубави није се завршила браком. Причало се да је био заљубљен и у Емину, ћерку имама Сефића, а Емина је Алекси била само инспирација за његову чувену пјесму. Осим Емине – пјесме коју је народ прихватио као своју, Алекса је оставио у насљеђе и низ пјесама трајне вриједности: Остајте овдје, Вече на шкољу, Ми знамо судбу, Претпразничко вече и друге. Несрећан у животу, а уз то и тешко болестан, умро је доста млад, 2. фебруара 1924. године у Мостару. Хроничари су забиљежили да су на пјесникову сахрану стигле бројне делегације из читаве Херцеговине. Људи су пјешачили и до 50 километара, “само да би видјели још једанпут свог пјесника и поклонили се његовој сјени”. Дописник београдског листа, у опширном извјештају са величанствене Шантићеве сахране, наводи и ово: “За све време док је поворка лагано обилазила Мостар, аероплани су кружили изнад ње и испраћали Шантића, као што су то дуж улица чиниле масе света, које су се тискале пред кућама и затвореним дућанима. Јер све су радње биле затворене, а народ, био он муслиман, православни или католик, звао се он Хрват или Србин, подједнако је тужио и оплакивао свог великана и песника. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као песника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин, који је при пролазу спровода, са минарета Церничке џамије, топлим гласом отпевао последњу молитву праштања”. Шантићи (к), у Доњем Црнчу и Дужицама (Широки Бријег). Ту су доселили из Черигаја. Даља старина им није позната. У Черигају их “данас више нема”. На подручју западне Херцеговине било их је у Драгичини у Бротњу гдје се 1743, помињу “под именом Станаревић”, а 1768. године под презименом Шантић. Дедијер их помиње само у Дужицама, гдје су око 1800. године дошли из Стона због сиромаштва. Славили су Никољдан (189:58,87: 59:352), Има их настањених и у Мостару. Шантићи (м) такође су настањени у Мостару.

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.