Цинцар

2 коментара

1. 6. новембар 2022. у 22:17

   ТЕРАКЛИЈА МИЛОШ

   Мој деда по мајци зове се Славко Цинцар,има 87 година.Рођен је као дете Леонтија (1906-1987) и Иконије (1909-1952) у селу Петловац у Барањи.Имао је брата Тихомира(1933-2004) и сестру Даницу Апостоловић (1929-2001).И са очеве стране сестру Наду и брата Јована.Оженио се 1963 године Ристаном и са њом добио моју маму Раду.Мама се удала за мог оца Обрада Тераклију 1992 године и родила мене.Дедина крсна слава је Св.Никола.

   Reply

   • 4. фебруар 2025. у 07:42

     Војислав

     Историја Цинцара је, за разлику од осталих народа, лишена чињеница о њиховим прапочецима. Данас је заиста тешко утврдити корене Цинцара. Како год да је Балкан, и када био уређен и подељен, Цинцари су увек остајали и раздвојени и подељени. Тако, овај веома занимљив и славан народ, чека на крају, судбина Хазара.
     Цинцари, или правилније Армани (од цинцарског назива Арм’њ), чнили су некада целину на југу Балкана, а најстарија насеља им се налазе на Пинду. То је вероватно прапостојбина свих Цинцара или Армана. У књизи „Власи и Куцовласи“ из 1909. Михаил Хрисоху тврди исто да су Цинцари староседеоци са Пинда и из Тесалије. У Грчкој их зову „Влахои“, одн. „Куцовласи“ и тамо их и данас највише има, негде око 100.000. Одатле су се почели нагло исељавати. Цинцари су, у ствари, романизовани Хелени, али је и та теза „на стакленим ногама“. Етногенеза Армана још ни до данас није у потпуности расветљена, чак не постоји ни нека већа сродност између њих и осталих балканских народа.
     Осим у Грчкој, цинцарска насеља се налазе још и у Македонији (где их има око 10.000, а по некима и много више (највише у Крушеву, Струги, Охриду, Битољу…). И, једино су у Македонији признати као мањина. Велики део Армана који данас живе у Србији, стигао је највише баш из Македоније. Назив Цинцар је у употреби нарочито у Србији (и синоним је за богате људе и тврдице), где се процењује да их има око 100.000. У Србију се насељавају од 18. века. Међу првима су стигли они након првог напада на Москопоље, па након другог и трећег, последњег уништења. Током национализације у СФРЈ, Армани су изгубили своје богатство. Иначе, Власи у источној Србији, не припадају Арманима. Крсна слава Цинцарског друштва „Луњина“ из Београда, је Свети Атанасије, 31. јануара. Главни центар тог хришћанског становништва, био је у Москопољу (Воскопоја) у данашњој Албанији, на надморској висини од 1300 до 1400 м. Данас је углавном без стално насељеног становништва. Место је било тешко приступачно, а тиме и сигурније за живот тако мале заједнице, поготово у време турских најезда. Није познато тачно кад је Москопоље настало. Неких остатака материјалне културе (топоними и гробља) има и из времена Римљана до 395. године, а и из доба Византије. Само насеље је издржало и таласе великих сеоба на Балканском полуострву. Москопоље је важило за цинцарски Јерусалим. Најстарије историјско помињање Москопоља, потиче из 13. века, а свој пуни процват доживљава крајем 17. и у 18. веку. Највећи развој Москопоља је био између 1750. 1769. године, када је у вароши живело 12.000 домаћинстава са око 50.000 становника. Одликовало се природним лепотама околног краја и здравим климатским условима за живот. Били су то људи сточари, трговачке кириџије са властитим караванима коња, печалбари. Куповали су жито, брашно, со, уље, тканине, сапун… по Охриду, Битољу, Елбасану, Берату, Драчу. И по томе, а и по врсним занатима, уживали су велики углед. Били су чувени ковачи, кујунџије, зидари, месари, хлебари, кожари. Враћајући се кућама са тих путовања, подизали су своју имовину, градили куће са неколико одељења, имали доста лепог намештаја и накита. Они нису били ратнички народ, па зато у њиховим кућама није било скоро никаквог оружја. Москопоље је постало је и седиште владике за бератски округ. У граду и околини, било је неколико цркава и манастира. Ту су се одржавали и чувени сабори. У њему је постојала грчка школа, а око 1730. и штампарија. Био је жижа културног живота Цинцара. Имали су дућане и ханове и у другим градовима, а Битољ је у то време био мање насеље од Москопоља. Благо речено, била је то веома уређена варош, са улицама сличним грчкомедитеранским. Имали су у оно време чак и водовод. Москопоље је први пут страдало 1769. године, када је било опљачкано, а неки становници су и поубијани. Многи су нашли спас у бекству, када их је иселило бар половина по Македонији, Србији, Босни, а неки су прешли на територију Аустрије, и задржали се у Земуну, Новом Саду, Славонском Броду. Друго разарање Москопоља је било 1788. године, а треће и дефинитивно страдање 1821. када је Али-паша Јанински у град упао са албанским одредима. Куће, трговине и хришћански храмови су порушени, многи поубијани или одведени као робље, поготово жене. Муслимански зулуми над хришћанима су били грозни. Преживели су потом отишли код својих сународника у друге крајеве. Тада је Москопоље углавном престало да живи. 1875. године, Москопоље је имало свега 150 сиромашних и малобројних породица. Било је то најзабаченије подручје Балканског полуострва, па су услови за живо ипосле окончања турске владавине, били веома неповољни.
     Цинцарски језик спада у најстарије неолатинске језике на Балкану. Најстарији документ који упућује на тај јетик као дериват латинског, потиче из 587. године. Реч је о једној реплици о бици византинске војске против Авара. Но, први потврђени натпис на једној икони на цинцарском језику, је онај из 1731. године. Овај језик у свом континуитету није имао своју државну организацију, па је након Турака, остао расцепљен у пет балканских земаља. Сматра се да данас цинцарским језиком говори око 500.000 људи. Прву граматику на цинцарском језику, Михаи Бојаџи је штампао 1813. у Бечу, пре Вукове граматике. Академик Матилда Караџиу Мариотеану, Цинцарка из Румуније, се бавила проучавањем цинцарског језика, а написала је и Речник. Многи познати политичари, културни радници и добротвори, били су баш из цинцарског народа. Међу њима се истичу: Никола Пашић, Лазар Пачу, Питу Гули, Рига од Фере, Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић, Георге Мурну, Браћа Манаки, Петре Прличко, Ташко Начић, Тома и Филота Фила, Александар Цинцар Марковић, Миша Анастасијевић, Михајло Бојаџи, Тоше Проески… Многи су давали стечени новац у добротворне сврхе и оставили држави и народу део иметка, градили цркве, реновирали школе. О томе сведоче многе њихове задужбине.
     Данас су потпуно асимиловани и једино што још упућује на њихово порекло су изворна презимена: Кики, Споа, Ока, Сина, Рошу… На крају, мора се још и то рећи да је од деведесетих година прошлога века њихова национална свест у порасту, а културна делатност доживљава своју ренесансу. И Савет Европе данас признаје Цинцаре као народ. Свакако да треба сачувати бар сећања старијих живих људи у вези са њиховом историјом, културом и језиком. Али, нажалост, многи Цинцари као да се стиде и олако се одричу свог славног и честитог порекла.
     (Текст је писан на основу научних радова Јована Ф. Трифуноског „Москопоље – уништена хришћанска варош у Албанији, из Зборника радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године; затим, Миле Раденковић „Цинцари – балкански Хазари“ 1. и 2. део; рада Српског цинцарског друштва „Луњина“ „Цинцарски језик“ и података са интернета „Срби и други народи на Балкану“.)
     Војислав Ананић

     Reply