Томановић

16. март 2012.

коментара: 1

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    ТОМАНОВИЋ (п). у Домашеву (Љубомир), Невесињу и Љубињу. Старином су из Ровина у Црној Гори. Славе Никољдан. О њима је сачувано интересантно предање: У Ровинама су живјела два брата Томановића – “Живко и Матош, синови Вукови. Живко је једном гонио из Приморја вино о Никољудне, па га сретну на Братошу два Пешикана, распоре мјешину и пролију вино. Скупи село по бццу вина и он прослави крсно име. Али, кад се враћао од цркве у Трњинама кући, опет запуцају на њ она два Пешикана; он се побије с њима и рани једнога, па се врати кући, закоље вола и омрси Никољдан, затим отпртља у Кривошије. И ту убије једног човјека па побјегне у Требиње, прими ислам и доби име Кариман. Он поче четовати и поби двадест и четири црногорске главе, док га не уби ускок Крсто Кресојевић на Баљцима”. У Љубиње су Томановићи доши “неде из Црне Горе” око 1830. године, а на Останом су из Зубаца, Требиње (59:144, 287). Томановићи су настањени и у Баљцима (Билећа). Старином су из Кобиљ Дола у Цуцама (Црна Гора). Славе Јовањдан. Од ових Томановића потиче народни херој Владо Томановић (1907-1943). Рођен у сиромашној херцеговачкој породици, Владо се много патио у дјетињству и младости. Сам се пробијао кроз свијет, подучавао ђаке да би нешто зарадио за живот и школовање. Завршио је гимназију у Сарајеву и правни факултет у Београду. Био је судија Окружног суда и државни тужилац у Суботици. Крајем 1941. године враћа се у родни крај, укључује у НОП и истиче у борбама. Ускоро постаје командант Јужнохерцеговачког партизанског одреда. У свакој тежој ситуацији био је у првој борбеној линији и давао лични примјер борцима. Погинуо је у јуну 1943. на Јаворку. Тада је био замјеник команданта 10. херцеговачке бригаде.

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.