15. marta 1824. –
Rođen je srpski pisac Branko Radičević, lirski pesnik mladosti, ljubavi i patriotskog zanosa. Kao oduševljeni pristalica jezičke reforme Vuka Karadžića, prvi je počeo da peva na narodnom jeziku i u duhu srpske narodne poezije. Pesničkim slobodama označio je prodor u novu epohu. Pesme su mu pune vedrine, vitalnosti, vragolanske žudnje i uživanja u prirodi, ali je u nekima predosetio i sopstvenu ranu smrt.
Školovao se u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Beču, gde je studirao prava i medicinu i ušao u najuži krug Karadžićevih pristalica i prijatelja. Najlepše dane mladosti proveo je u Sremskim Karlovcima, čije su lepote, posebno uzvišenje Stražilovo, bile njegova lirska inspiracija. U svojoj najpoznatijoj pesmi, “Đački rastanak”, opevao je Sremske Karlovce i đačke radosti, dubinu i misaonost iskazao je u pesmi “Tuga i opomena”, a u satiričnoj pesmi “Put” ismejao je protivnike Karadžićeve reforme.
Umro je u Beču 1853, a kasnije je sahranjen na Stražilovu.
Pesma Branka Radičevića:
OJ MORAVO
Oj Moravo, što bi bez Srbinja,
Što bi Srbinj bez srca junačka,
Što bi junak bez desnice ruke,
Što bi ruka bez te sablje britke,
Što bi sablja bez vešta kovača,
Što bi kovač bez tog tvrdog gvožđa,
Što bi gvožđe da g’ u brdu nije,
Što bi brdo da mu gore nije,
Što bi gora da nema drveta,
Što bi drvo da nema lišća,
Što bi lišće da mu tica nije,
Što bi tice da im pesme nema,
Što bi pesma da od srca nije,
Što bi srce da mladosti nije,
Što bi mladost da milosti nema,
Što bi milost da devojke nema,
Što devojka kad joj venac uzmu,
Što bi venac bez ljupkoga cveća,
Što bi cveće bez te rose sjajne,
Što bi rosa bez zorice bele,
Što l’ zorica bez brata sunašca,
Što bi sunce da mu neba nema,
Što ćeš pesmo, što ćeš srce moje,
Daleko je vedro nebo tvoje.
Komentari (0)