Poreklo prezimena Jovašević

8 komentara

1. 2. mart 2015. u 01:02

   Saša Jovašević

   O POREKLU JOVAŠA-JOVAŠEVIĆA
   U ZAPADNOJ SRBIJI

   Današnji Jovaševići (Jovaši) u Srbiji su južnoslavenskog porekla iz serboslavenskog plemena iz autohtone i inokosne porodice koja je svoju slobodnu baštinu dobila na teritoriji današnjeg sela Markovica u Dragačevu. Na svojoj baštini su se osim zemljodelstva ,bavili i poslovima glasonoše za potrebe starohrišćanskog manastira pod Orlovom.(manastir Koranje-Sveti Nikola, jedan iz sistema dragačevskih starohrišćanskih manastira koji su pripadala Gradačkoj eparhiji- Gradac na Jelici). Ono što je pov(j)esno nedvosmisleno, je da su imali slobodnu baštinu jer se ona kao takva popisuje i potvrđuje u kasnijim turskim defterima. Slobodnu baštinu su imale samo inokosne serpske porodice.(ostale su imale ograničenu baštinu). Pravo na tu baštinu su stekli pre dolaska na vlast Zavidinog sina Stracimira, za župana ovih predela i oblasti. Naime po smeni dotadašnjih dinastija (danas nazvanih Vlastimirovići i Vojisavljevići) koje su vladali južnoslavenskim predelima i oblastima (a time i narodom na toj teritoriji), dolaskom za župana, Stracimir je razbaštinio dotadašnje biskupsko sedište, Gradinu na Jelici kao i starohrišćanske manastire na područiju od današnjeg Rajca na Jelici do Ovčara. Jedan od tih manastira je i starohrišćanski manastir sa područija Markovice, u turskim defterima popisan kao manastir Sveti Nikola ili Koranje. Šest porodica sa teritorija razbaštinjenih manastira dodelio je na raspolaganje i službu novom episkopskom sedištu i novoustanovljenom manastiru Presvete Bogorodice-Moravski Gradac a sve u cilju stvaranje održivog razvoja novog episkopskog sedišta i trga, po ugledu na latinske manastire koji su istovremeno bili i sedišta trgovačkog života. Jedna od dodeljenih porodica je i porodica iz koje je potekao Jovaš. Preci Jovaševi bavili su se i u Markovici a kasnije i u selu Čačak, (u srezu Trnavskom, u Požeškoj nahiji), zemljodelstvom i ulardžiskim poslom. (razvojem trgovine glasonoše su postajali i ulardžije). Ovo drugo ukazuje da su bili osobe od velikog poverenja, jer samo takve osobe su imale dozvolu da slobodno putuju između oblasti i obavljaju poslove ugovaranja trgovine i ostalih poslova za karajdžije (kasnije nazvano kiri(j)džije) kao i prenosa poruka i sitnijih dragocenosti. Ovo je bilo od velike važnosti za novoustljanovljeni manastir i episkopsko sedište jer je osim prava da obavlja pazar, selo Čačak dobilo pravo i da obavlja panađur a samim tim i da se nametne kao trgovačko i duhovno sedište moravičkog kraja. Kasnije je manastir Svetog Ahilija u Arilju preuzeo mesto duhovnog sedišta moravičkog kraja. Sam Jovaš se kao član porodice prvi put pominje u turskom defteru sela Čačak iz 1528/29 godine. Napomenuću da je ta porodica u tom trenutku najbrojnija od dvanaest hrišćanskih domaćinstava u selu Čačak.
   Po tadašnjem običajnom pravu u Serba, baština je mogla da se da drugoj porodici na rad i obradu (ali nije mogla da se otuđi) i onda bi poreske obaveze iznosile ½ propisanih dažbina dok je drugu polovinu plaćao onaj ko obrađuje baštinu. Od tada do danas je zadržan pojam na pola ili u pola kada se zemlja daje drugome da je obrađuje. Baština nije mogla da se nikako otuđi jer je to neprikosnovena privatna svojina, već je moglo samo da se izgubi pravo na baštinu ako niko ne živi na njoj, ne obrađuje se, odnosno neplaća se propisano davanje (poreza). U tom slučaju lokalni knez je predlagao županu dodeljivanje baštine drugoj porodici ili sebi. Da se to ne bi dogodilo a iz potrebe opsluživanja sve većeg broja konja i hrane za njih, Jovaš se kao “radenik” vraća u Markovicu na svoju baštinu i u to doba, za te prilike razvija veliku proizvodnju žitarica, osniva mezulanu na mestu gde se ukršta Markovički put i Rtarski potok (markovički put je od Dljina, preko Lisica u Markovici išao preko današnje škole, ispod sadašnje ambulante,kroz Gaj do Rtarskog potoka i tu se odvajao desno za Tijanje i levo za Rtare-Zeoke) a Jovaško gumno (na mestu današnjeg školskog igrališta) je najveće na Jelici. Takođe su posedovali i vodenicu.
   Treba imati u vidu ta je to period zlatne srednjovekovne Srbije, kada je cvetala trgovina između Mletaka i Dubrovnika sa jedne strane i Ugara i osmanlijskog carstva sa druge strane a Srbi su se pronalazili kao posrednici u tom poslu i svemu što je proisticalo iz razvoja trgovine. (Obezbeđenje prevoznih sredstava-kola, konja i kara(j)džija, hrane za konje i ljude, smeštaj za ljude,robu i konje, zanatlija svih vrsta za opsluživanje trgovine i kara(j)džiskog posla.Kako je to bilo ozbiljno organizovano vidi se iz primera episkopskog sedišta manastira Mileševe. Sam manastir je bio mesto trgovine i prihvata dubrovačkih karavan-oni se nisu dalje kretali po Srbiji, već su robu preuzimali srpski posrednici. Kasnije je trgovina preseljena na novoustanovljeno pazarište (danas grad Prijepolje) a same konjske zaprege i zanatlije nisu smele da borave blizu robe zbog raznih i higijenskih razloga pa je njihovo mesto bivaka bilo prvo Pazarište a kasnije ondašnji i današnji Kolovrat-10 km od Prijepolja, gotovo 20 km od Mileševe). Takođe treba znati da tadašnji Serboslaveni nisu učestvovali u (prvoj 1389.) Kosovskoj bitci, u znak nezadovoljstva jer je moravski knez Lazar, zajedno sa bosanskim knezom Tvrdkom pogubio njihovog župana Nikolu (Altomanovića) i da su za to nagrađeni od sultana time što je čitavo područije kojima je prvo vladao župan Stracimir, kasnije župan Nikola, Stari Vlah u širem smislu, proglašeno carskim hasom i njime je direktno upravljao sultan, bez obzira da li se teritorijalno nalazio u Krajinskom (pograničnom), Smederevskom ili Novopazarskom sandžaku. Tako se čitav ovaj predeo sačuvao turskog zuluma sve do poraza Osmanlija pod Bečom.
   Jovaš je za svoga života razvio veliku, nazovimo je, “privrednu aktivnost” u Markovici, da su Turci sve stanovnike Markovice zvali i tada i kasnije Jovaši a sam atar sela Markovica u turske katastarske knjignje isto tako upisali, kao Jovaši. Porodična prezimena Srbija je dobila poslednja u Evropi. Ona su propisana Ukazom o prezimenima iz 1852 i zakonom o prezimenima iz 1853 kralja Aleksandra Karađorđevića. Po tom ukazu prezime se dobijalo prvo po, dalekom čuvenom predaku ( za koga se znalo da je nekada davno postojao ali ga niko nije lično poznavao), drugo po najstarijem zapamćenom predaku( za koga postoji živi potomak koji ga je poznavao), i treće po najstarijem živom predku. Svi koji su znali i izjasnili se da potiču od Jovaša upisani su kao Jovaševići. U Jovašima je bilo i drugih pordica koje su radili na Jovaškoj baštini ali nisu poticali od Jovaša i ti su se izjasnili po svojim predcima. Ostalo je zapisano da su od Jovaša proizišli i Bojovići, Jeremići i Vasiljevići. Jovaševići iz Preljine su direktni potomci Jovaša, odnosno Jovaševića iz Markovice. Iz Markovice su prebegli u „daleke čuvene ajdučke šume u Preljini“ posle incidenta koji se dogodio na Jovaškom gumnu. Naime spahijski poturica je došao po godišnji ušur od žitarica. Kako je godina bila rodna, posao još nije bio okončan i on je produžio ka Lisicama da obiđe tamnošnje derbendžije. Tamo se malo i zapijo i kada se vratio u Markovicu i zatekao i dalje radove na gumnu, kamdžijom je počeo da bije konje. Tu su ga Jovaši oborili na zemlju i najstariji potomak Jovašev ga je ubio. Potom je porodicu svog pokojnog brata natovario na konje i odveo u pećine u Klisuri u blizini Manti(manitog) vira i tu ih smestio a svoju porodicu natovario na kola i otišao u to doba, gore pomenute, „daleke ajdučke preljinske šume“. Od tog potomka Jovaša i njegove porodice su nastali Jovaševići u Preljini jer su sačuvali svest o svom poreklu i tako se na popisu izjasnili. Napomenuću da prema konjima, kao životinjama, Jovaši u Markovici imaju poseban odnos i dan danas postoje porodice koje u svom gazdinstvu drže konje. Sve ovo je bilo zapisano i sačuvano u Markovičkoj školi do 1941 kada su komunisti u svojim akcijama paljenja opštinskih arhiva (Markovica je bila opština do 1958) palili sve što im je došlo pod ruku. Čovek koji je pre rata radio u Markovičkoj školi i pričao mi o ovom događaju, sećao se da je pročitao i da se neko od Jovaša zvao Todor ali ko je on mogao da bude nije znao da mi pojasni. Todor je mogao da bude deda ili otac sinu koji je otišao u Preljinu i onome čija je porodica ostala u Markovici, ili pokojni sin čija je porodica ostala u Markovici ili pak jedan od prvih muških naslednika porodice koja je ostala u Markovici. Sam događaj se dogodio najverovatnije u periodu posle ponovnog turskog osvajanja Čačka 1739 i prvog srpskog ustanka 1804.(manje verovatno, između prvog i drugog srpskog ustanka, nikako posle). Kako je ubijeni bio poturica a ne Turčin, ubica bio nedostupan vlastima a prema izjavama ostalih koji su bili na gumnu ubica nije iz dela porodice koja je ostala u Markovici, Jovaši su se iz pećina Klisure vratili na svoju baštinu, stim da im je jedina kazna bila oduzimanje dela baštine koju su nastanjivali odbegli Jovaši. Na taj deo baštine Jovaša naseljeni su današnji Obrenovići u sokaku i na početku Karaule. Kako su se tadašnji Obrenovi(ći) bavili kara(j)džiskim poslom, prevozom robe, veoma je moguće da su se poznavali sa Jovašima ili su pak Jovaši mogli da izaberu koga će dovesti na svoju baštinu, jer je tadašnjoj, uostalom kao i svakoj vlasti pre svega stalo da se redovno izmiruje poreza i da su iz tog razloga baš oni naseljeni na taj deo baštine Jovaša. Da je tako nešto po sredi najrečitije govori da se i danas odnosi u Markovici izmeću Jovaševića i Obrenovića gaje do bratskih, do sredine prošlog veka veoma su bili česti brakovi izmeću tih porodica a kao još jedna potvrda je i to što su Jovaševići iz Markovice nakon dobijanja plodne moravske zemlje u čačanskoj kotlini na potezu današnji Gradski bedem, Gradski park , Pigova ulica, ulica Vojvode Stepe, kao miraz dali deo zemlje Obrenoviću koji je tu zemlju uneo kao akcije i postao jedan od tri vlasnika i akcionara kafane Belvi. U Markovici postoje gornji i donji Jovaši. Gornji Jovaši su naseljeni uz Karaulu i oni su direkti potomci Jovaša koji su ostali u Markovici. U donjim Jovašima postoje porodice koje se sa gornjim Jovašima tretiraju kao „bliski rod“ i deo porodica za koje se smatra da su „dalji rod“. Moguće je da su to neki od potomaka one porodice iz sela Čačak,( iz koje je potekao i Jovaš) koji su se posle Austriskog osvajanja Čačka 1718 vratili u Markovicu. Naime Austrijanci su po osvajanju popalili i porušili Čačak i on je nekoliko godina bio bez stanovništva, kao i 1790 za vreme Kočine krajine.
   U nastavku ću pokušati da razjasnim sve lažne crnogorske veze Jovaša iz Srbije i njihovo navodno crnogorsko poreklo iz Drobnjaka.
   Naime militantno nastrojen rimokatolički kler, kao deo ustrojstva Rimokatoličke crkve, u svojoj nameri da „izađe na istorijske granice Svetog Rimskog carstva“, na liniji Drač-Sofija-Varna, razvio je i podržava projekat koji po principu „toplo-hladno“ od današnjih političkih crnogoraca ili pravi „Crvene Hrvate“ ili ih prikazuje kao kao „veće Srbe od Srba“, odnosno „pravim Srbima“. I jedno i drugo je apsolutno pov(j)esno ne tačno. Slaveno serbi su samo jedno od dvadesetak južnoslavenskih plemena, koja su vremenom ili posrbljena ili pohrvaćena, zavisno od vremenskog perioda u kome se ta tadašnja „globalizacija“ odvijala. Nikola Laketa-Australija-Sve što ste predhodno napisali na ovom portalu o poreklu Jovaša NIJE TAČNO, odnosno je istorijska i svaka druga laž. Način na koji vi iznosite povesne činjenice ja nazivam crnogorčenje srpske istorije. Danas se takav način predočava u iskazu „ja sam istovremeno i Crnogorac i Srbin.“ Naš predak Jovaš popisan je kao stanovnik Čačka 1528/29. Znači Jovaš je stariji najmanje vek i po od prvog pomena reči “Crna Gora, crnogorski”. Takođe ,Slaveni-Slavenoserbi nisu sebi davali hrišćanska imena već isključivo slavenska (po novom govoru slovenska) i ta tradicija je u Jovaša do 2. svetskog rata unazad veoma jaka i iz knjiga rođenih jasno vidljiva. Hrišćanska imena sebi su davali nomadi-vlasi i ostale „posrbice“ u periodu jačanja „Nemanjićke“ vlasti i širenja srednjovekovne države na istok. Posrbljavanje ostalih južnoslavenskih plemena treba vezivati i za napuštanje dotadašnje starohrišćanske organizacije crkve i uspostavljanje novih crkvenih odnosa i organizacija u hrišćanskom svetu. U tom periodu, pored dotadašnjih isključivo teritorijalnih biskupija (patrijaršija), nastaju i prve nacionalne crkve i taj sukob u pravoslavlju i dan danas tinja (oko primata i unutar crkvene hijerarhije).
   Vezivanje porekla Jovaša za krsnu slavu u Drobnjaka je takođe van svake pameti, jer su Drobnjaci gotovo dva i po veka kasnije od pismenog traga na našeg Jovaša, posle pobede nad Turcima, kolektivno preuzeli da slave Svetog Đorđa. U to doba sva Markovica nazivala se „Jovaši“. I poslednje, Jovaš koji je rodonačelnik Jovaševićima u Crnoj Gori, pojavljuje se kao stanovnik Pljevalja tek 1790 godine.
   Takođe, nikakve dve porodice, niti dva brata (Miloš i Jovaš) nisu rodonačelnici Jovaševića, jer se u serbo-slavena „znao red“. Običajno, porodično i baštinsko pravo u njih je i poslužilo kao matrica za posrbljavanje svih ostalih južnoslavenskih plemena. Jedino su južnoslavensko pleme koje nije živelo u rodovima i bratstvima, već od prvina su znali za porodicu kao oblik življenja. Takođe hijerarhijski su se delili na samo dva staleža, na “jadni i ubogi narod“ i plemstvo, koje je zbog svog tadašnjeg naočitog obrazovanja, pogotovu za vrsnu sklonost ka diplomatiji i bilo izabrano da vlada,(od nosioca imperatorske vlasti), prvo pojedinim južnoslavenskim plemenima a kasnije i da izvrši „globalizaciju“ ili posrbljivanje istih tih plemena. U to doba jedino još Hrvati nisu živeli u rodovima i bratstvima, već su kao vojničko pleme imali izrazito čvrstu i disciplinovanu trodelnu stalešku hijerarhiju. Zbog svojih izrazitih i jedinstvenih osobenosti jedino su ta dva plemena i do dan danas zadržala svoja etnička imena. Kao što je i skorašnje „rušenje Berlinskog zida“ prouzrokovalo preslaganje političkih uticaja, tako su i ondašnje odumiranje Vizantije i međusobne „jeretičke borbe“ na zapadu Evrope doprinele novim političkim uticajima na prostoru „između istoka i zapada“. Priča o Jovašima je mnogo starija od uobičajenih srpskih priča (partizanki). Jovaši su autothona porodica južnoslavenskog porekla iz serboslavenskog plemena, i njen trag se unazad može pratiti do prvog turskog popisa “Deftera Smederevskog sandžaka iz 1476/8 godine.”Dalje unazad u istoriju se ne mogu nači pisani tragovi jer se slavenoserbi nisu popisivali. Postojao je i drugojačiji način lokalne samouprave (baštine,seoske općine i seoski kmet) kao i drugojačiji međusobni odnos lokalnih samouprava prema prema nadležnom knezu i kneza prema vladaru (županu ili kralju).
   I za kraj navešću dve zanimljivosti o Jovašima iz Markovice . Po dobijanju autonomije, u kneževini Srbiji nastao je običaj da se na panađurima i narodnim vašarima, porodicama daju kolektivna imena, prema karakteristikama određenih životinja. Jovaši su dobili kolektivno ime p(j)evci, po petlovima. Obrazloženje je bilo sledeće: svi insani (ljudi) umeju da idu, da hodaju, Jovaši umeju i da koračaju. Naime kako su Jovaši genetski visoki ljudi, njihov način hodanja bio je karakterističan pa su po tome i dobili kolektivni nadimak. Druga osobenost je u karakteru Jovaša. Oni se tretiraju kao „zaljuštiti“. To je različito od tvrdoglavi, već bi bilo kao uporni i istrajni u delu i nameri koju su naumili i u susretu sa neprilikama i poteškoćama, ne odustaju od namere i od načina njenog ostvarenja. Kao i drvo kada se zaljušti, ljuska ide svojim prirodnim tokom, bez obzira na želje i namere onih „izvan ljuske“. Ili još jednostavnije, drže se starih, prirodnih znanja i mudrost. Novotarije i inostranu „laku“ pamet vole kao „pozorište“. Vole, ali ne u svojoj kući.

   Odgovori

   • 7. april 2021. u 13:25

     MILOŠ JOVASEVIC

     Svaka cast na tekstu.

     Odgovori

2. 13. avgust 2018. u 15:46

   Branko Jovasevic

   Poštovani Saša,

   zaista sam impresioniran ovim istorijatom. Ja sam bio ubeđen da smo poreklom iz Pljevalja, a došli u Preljinu 1860.godine. Moj deda se zvao Vidosav Jovašević, rođen 1898. u Preljini, od oca Tatomira (poginuo 1905. – bio je zidar). Deda Vidosav je došao da živi u Banjicu sa majkom, posle očeve smrti. Tu je i oformio porodicu, tu se rodio i moj otac Svetomir (1939) a deda je tragično nastradao od četnika i Nemaca (posledice prebijanja, jer nije hteo da oda bratance partizane, koje je krio). Da li znaš još nešto o mojoj porodici, istorijatu, nekom mom pretku, pre mog pradede…? Veliki pozdrav

   Odgovori

3. 28. avgust 2018. u 18:44

   Ljubisa Jovasevic,

   Moj otac je rodjen 10. Novembra 1925 godine u Cacku a njegov otac Ljubisa u Preljini 25.januara 1903.godine. majka mog oca je rodjena u Cacku i iy porodice je Tajsica. Inace moj deda, Ljubisa je bio jedan od sinova Radojice Jovasevica takodje rodjenog u Preljini koji je uhapsen od “novih vlasti” 1944. godine i posle tri dana je isporuceno telo porodici za sahranu ali bez prava otvaranja sanduka. Radojica je imao dvojicu brace koja nisu imala decu. Znam da je imao sam cetrnaestoro dece, cetiri cerke, ostalo su bili sinovi. II svetski rat su prezivele dve cerke i dva sina ( moj deda Ljubisa i njegoiv najstariji brat, milsim da se zvao Milomir). Po prici mog dede Jovasevici su dosli na podrucje cacka i Preljine pre rvog srpskog ustan ka. Tacno je da su bili visokji, kaz da su imali dosta nezgodnu narav. I moj deda je tvrdio da mi nemamo crnogorsko poreklo, govorio je o Markovici i napominjao da se deo porodice kad je nas deo silazio u Cacak i okolinu preselio u Crnu Goru i da se taj clan porodice tamo ozenio i zasnovao porodicu. Ostel e podatke znam onako kako su i navedeni u vasem textu sa jednom malom napomenom a to je da su se Jovasevici u jednom trenutku, valjda kao i mnoi u tom periodu, bavili hajducijom…. Pozdrav, Dr Ljubisa Jovasevic

   Odgovori

   • 5. mart 2023. u 11:40

     Branko Jovašević

     Dragi rođače,

     Moj deda Vidosav Jovašević, koga je majka dovela sa sobom iz Preljine u Banjicu, nakon smrti muža, je za vreme II svetskog rata čuvao 2 bratanca iz Preljine – Skojevca ispod kace za rakiju. Četnici i Nemci uhvate te rođake i po šari na hlebu utvrde da im je moj deda bio jatak. Te moj deda biva zatvoren i mučen, pa je 1946 i umro od povreda i batinanja.
     Šta li su Vama ti rođaci koje je on čuvao- njegovi bratanci- stričevi?
     Veliki pozdrav,
     Branko Jovašević
     Kruševac
     Otac Svetomir 1939
     Deda Vidosav 1898

     Odgovori

4. 21. februar 2020. u 15:08

   Saša Jovašević

   Turski defter sela Čačak iz 1476. Grubač Kobijačić i sin mu Nikola.

   Turski defter sela Čačak iz 1523. Nikola i sin mu Vukašin i sin mu Vojin

   Turski defter sela Čačak iz 1528. Nikola i sin mu Vukašin, sin mu Vojin sa Petre,njegov sin, sin

   mu Vukman, sa Todor,njegov sin,Pava,njegov sin,Petre,njegov sin,Herak,njegov sin, Mirko,

   njegov sin i sin mu Jovaš.

   Znači deda Grubač Kobijačić 1476, otac Nikola 1476-1523-1528, sinovi Vukašin 1523-1528,

   Vojin 1523-1528, Vukman 1528 i Jovaš 1528.

   Unuci od Vojina, Petre 1528 a od Vukmana, Todor, Pava, Petre, Herak i Mirko 1528.

   Odgovori

   • 27. februar 2022. u 15:47

     [email protected]

     Svaka čast,veliki respekt za ovoliko informacija.
     Inače majka.mi je iz Jovasevica,baš tih iz Markovice.
     Žive u Cacku,tačnije kod bolnice.
     Veliki pozdrav

     Odgovori

   • 31. januar 2023. u 14:44

     Jeroslav Jovašević

     Inače,u Turskom defteru iz 1476 godine,prvi put se u pisanoj formi pominje ime Preljine,tada upisano kao PRELINO

     Odgovori